Преглед документа Уж-263/2008

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Мила Марчића из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној  16. априла 2010. године, донео је

О Д Л У К А

                 Одбија се као неоснована уставна жалба Мила Марчића изјављена против пресуде Општинског суда у Зрењанину П1. 153/2005 од 7. новембра 2006. године, пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 20/2007 од 12. марта 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 652/2007 од 14. новембра 2007. године.

О б р а з л о ж е њ е

1. Миле Марчић из Зрењанина је 26. фебруара 2008. године изјавио преко пуномоћника Јудите Варади и Константина Ранкова, адвоката из Зрењанина, допуштену и благовремену уставну жалбу против пресуда наведених у изреци због повреде „права на једнаку законску заштиту без дискриминације по било ком основу“ које је гарантовано одредбама члана 21. ст. 1. до 3. Устава Републике Србије, повреде права на правично суђење гарантованог чланом 32. став 1. Устава, повреде права на једнаку заштиту правa пред судовима гарантованог чланом 36. став 1. Устава и повреде права на рад из члана 60. ст. 3. и 4. Устава. Подносилац уставне жалбе указује и на повреде одредаба члана 142. став 2. Устава, члана 145. став 2. Устава и члана 149. став 1. Устава, којима су утврђена начела судства и начела независности судија.

Подносилац у уставној жалби наводи да је оспореним пресудама одбијен као неоснован његов тужбени захтев да се утврди да је апсолутно ништава изјава „која му је подметнута“ о томе да је подносилац сагласан са отказом уговора о раду и да се одриче права на покретање судског спора, као и захтев да се поништи као незаконита одлука директора туженог о отказу уговора о раду број 1 од 30. децембра 2004. године, а којом је подносиоцу уставне жалбе отказан уговор о раду услед технолошких, економских и организационих промена, те да се обавеже послодавац да га врати на рад и на радно место на којем је био распоређен пре доношења спорног отказа. Подносилац сматра да су судови, погрешно примењујући одредбе члана 101. став 1. тачка 8) и члана 104. ст. 3. и 4. тада важећег Закона о раду, оспореним пресудама повредили члан 60. став 4. Устава, те да сходно члану 3. став 3. Закона о парничном поступку, нису могли дозволити странкама да располажу онако како су то учиниле у спорној изјави о сагласности са отказом уговора о раду, јер је то у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала, као и да то истовремено представља апсолутно битну повреду поступка из члана 361. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку. Подносилац даље наводи да су наведена права из Устава повређена „на његову штету“ и зато што је послодавац њему „очигледно подметнуо изјаву о одрицању од судског спора“, што је, по мишљењу подносиоца, „очигледно противно и члану 122. Закона о раду“. Подносилац, који је до оспореног отказа уговора о раду код туженог радио као конобар, наводи и да је послодавац, супротно члану 101. став 5. Закона о раду, „засновао радни однос са новим конобарима“, те да су у образложењу оспорених одлука, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, погрешно тумачене и примењене ове одредбе закона, будући да су судови оценили да „на законитост оспорене одлуке не утичу чињенице да је туженик закључио уговоре о раду“ са три лица.  Подносилац наводи и да је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређен принцип забране дискриминације  из члана 21. Устава „а у вези са чланом 145. и 149. ст. 1. Устава Републике Србије“, јер је, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, Врховни суд Србије у оспореној пресуди поступио другачије од пресуда које је донео поводом исте чињеничне и правне ситуације, а које је подносилац уставне жалбе том суду доставио уз захтев за ревизију.  

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.). Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 36. став 1. Устава је зајемчена једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе. Одредбама члана 60. ст. 3. и 4. Устава је утврђено да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи. Одредбом члана 142. став 2. Устава је утврђено да су судови самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора. Одредбом члана 145. став 2. Устава је утврђено да се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона. Одредбом члана 149. став 1. Устава утврђено је да је судија у вршењу судијске функције независан и потчињен само Уставу и закону.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. У спроведеном поступку Уставни суд је увидом у садржину уставне жалбе, оспорене пресуде и другу достављену документацију утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:

Подносилац уставне жалбе је био запослен код УТП „Војводина“ А.Д. Зрењанин на неодређено време, на пословима конобара ресторана. Управни одбор послодавца је 29. децембра 2004. године донео одлуку број 176 на основу које се приступило консолидацији предузећа што је, између осталог, подразумевало и исказивање вишка запослених радника услед технолошких, економских и организационих промена  и којом је констатовано да постоји вишак запослених који се не могу распоредити на друге послове нити код другог послодавца, а не могу се преквалификовати нити доквалификовати, па је одлучено да се, у складу са чланом 117. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01) и у складу са чланом 147. Појединачног колективног уговора послодавца, запосленима којима се откаже уговор о раду исплати отпремнина. Истом одлуком је утврђено да вишак представља седам запослених, што је мање од 10% од укупног броја запослених којима ће се отказати уговор о раду у календарској 2004. години, а на основу члана 101. Закона о раду и члана 130. Појединачног колективног уговора. Одлуком је одређено и да ће послодавац са радницима којима је отказан уговор о раду сачинити споразум о роковима исплате припадајуће отпремнине.

Одбор синдиката запослених је 29. децембра 2004. године донео одлуку да послодавац може доносити све одлуке везане за статус и зараду запослених, а у складу са Законом од раду и Појединачним колективним уговором у предузећу.

Обавештењем број 177 од 29. децембра 2004. године обавештени су запослени у УТП „Војводина“ А.Д. Зрењанин да Управни одбор приступа консолидацији предузећа што, између осталог, подразумева и исказивање вишка запослених радника услед технолошких, економских и организационих промена, те су обавешењем запослени позвани да се пријаве служби кадровских и општих послова ради прихватања статуса вишка засполених. Истим обавештењем запослени су упознати да ће пријављенима бити отказан уговор о раду и да ће остварити право на отпремнину, те да ће бити пријављени Националној служби за запошљавање где ће остварити право на пензијско-инвалидско и здравствено осигурање у зависности од дужине стажа осигурања, за које време ће се исплаћивати и новчана накнада. Ово обавештење је, између осталог, достављено Синдикату запослених и истакнуто на огласној табли предузећа.

  Подносилац уставне жалбе се након састанка са управником хотела „Војводина“ у којем је радио, пошто му је предочена могућност да се добровољно пријави да буде технолошки вишак, 30. децембра 2004. године пријавио да прихвата статус технолошког вишка. Истог дана директор послодавца је са подносиоцем уставне жалбе потписао споразум о отпремнини број 188, којим је утврђено да ће запосленом за чијим је радом престала потреба и коме је отказан уговор о раду бити исплаћена отпремнина у укупном износу од 60.094,50 динара,  која ће бити исплаћена у три једнаке рате, а која је подносиоцу по овом споразуму и исплаћена. Истог дана директор УТП „Војводина“ А.Д. Зрењанин је донео отказ уговора о раду број 1/191 којим је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос услед технолошких, економских и организационих промена и престанка потребе за обављањем послова. Истим актом је подносилац уставне жалбе поучен да има право да у року од 15 дана од дана достављања овог акта покрене спор пред надлежним Општинским судом у Зрењанину. Подносилац уставне жалбе је 30. децембра 2004. године потписом потврдио пријем решења о отказу уговора о раду и истовремено дао изјаву којом се одрекао права на покретање судског спора.

Подносилац уставне жалбе је 12. јануара 2005. године поднео тужбу Општинском суду у Зрењанину и покренуо радни спор против туженог послодавца.

Оспореном пресудом Општинског суда у Зрењанину П1. 153/05 од 7. новембра 2006. године одбијен је као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, којим је тражено да се утврди да је апсолутно ништава изјава тужиоца (овде подносиоца уставне жалбе) о томе да је сагласан са отказом уговора о раду и да се одриче права на покретање судског спора, садржана у писмену „отказ уговора о раду број 1 од 30.12.2004. г.“ и да као таква не производи правно дејство, те да се поништи као незаконита одлука туженог – његовог директора „отказ уговора о раду број 1 од 30. 12. 2004. г.“ којом одлуком је тужиоцу отказан уговор о раду услед технолошких, економских и организационих промена и обавеже тужени да тужиоца врати на радно место на којем је био распоређен пре доношења спорног отказа и накнади му парничне трошкове. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, утврђено да је подносилац уставне жалбе био упознат са поступком проглашења технолошким вишком, да је добровољно пристао да буде проглашен технолошким вишком, да је отказ уговора о раду потписао добровољно, као и да му је отпремнина исплаћена у целости, чиме је, по оцени првостепеног суда, тужени послодавац у свему поступио према одредбама Закона о раду и Појединачног колективног уговора, због чега је оспорена одлука којом се тужиоцу отказује уговор о раду законита. У образложењу је наведено и да на законитост оспорене одлуке о отказу уговора о раду не утиче чињеница да је пре истека рока од три месеца од дана достављања оспорене одлуке о отказу уговора о раду подносиоцу уставне жалбе, тужени послодавац закључио уговоре о раду са три лица, јер су ти „уговори о раду закључени на одређено време и то за послове који су и по називу и по врсти и степену стручне спреме, односно занимања и посебним условима, различити од послова које је обављао тужилац, те да тиме нису повређене одредбе чл. 130. ст. 5. Појединачног колективног уговора туженог, ни одредбе чл. 101. ст. 5. Закона о раду, будући да је реч о различитим пословима“.

Оспореном пресудом Окружног суда у Зрењанину Гж.1. 20/07 од 12. марта 2007. године одбијена је жалба подносиоца уставне жалбе и потврђена пресуда Општинског суда у Зрењанину П1 153/05 од 7. новембра 2006. године. У образложењу ове пресуде је утврђено да „иако се тужилац писменом изјавом на самој одлуци о отказу одрекао права на покретање судског спора супротно регулативи члана 18. Повеље о људским и мањинским правима, он је загарантовано право на правни лек остварио у овом поступку, тако да је отпао његов правни интерес за засебно утврђење ништавости дате изјаве, следом чега су и жалбени наводи истакнути у овом правцу без значаја“. Даље је наведено да је „тужени приступио консолидацији предузећа, што је, поред осталог, подразумевало и исказивање вишка запослених од седам радника, уз позив заинтересованим радицима да се пријаве за прихватање статуса вишка запослених, након чега је тужени од пријављених радника одабрао седморо којима је на овај начин, сходно њиховој израженој вољи и потребама туженог, престао радни однос. Код таквог стања ставри, када је тужени проценио да је у склопу боље организације рада и консолидације предузећа потребно смањити број запослених, без основа су жалбени наводи да се у конкретном случају није стекао отказни разлог из члана 101. ст. 1. тач. 8) Закона о раду, односно да код туженог није дошло до промена које су узроковале престанак потребе за радом одређеног радника, нарочито ако се има у виду да су се радници којима је на овај начин престао радни однос са тим претходно сагласили.  С тим у вези, жалбено указивање на лоше здравствено стање...не може бити од утицаја на законитост оспорене одлуке када је у поступку поуздано утврђено да се тужилац сам пријавио да буде технолошки вишак и да је знао шта потписује, те да га нико на то није присилио (о томе се сам изјаснио). У таквој ситуацији не може се говорити ни о каквом неспоразуму или мани воље, већ евентуално само о недовољно пажљивом поступању тужиоца у смислу одредбе члана 18. ст. 1. Закона о облигационим односима, које не може приписивати кривици туженог“. Према ставу другостепеног суда, „првостепени суд је правилно оценио да су у конкретном случају испоштовани сви законски услови процедуре давања отказа по основу технолошког вишка“.

Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 652/07 од 14. новембра 2007. године одбијена је као неоснована ревизија подносиоца уставне жалбе изјављена против пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 1 20/07 од 12. марта 2007. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено да побијана пресуда не садржи битну повреду из члана 361. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, јер суд није засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака, те да је за своју одлуку навео довољне, јасне и непротивречне разлоге о одлучним чињеницама, па по оцени Врховног суда Србије, нема ни битне повреде из члана 361. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку на коју се ревизијом неосновано указује. Даље је наведено и да су нижестепени судови правилно закључили да се тужилац слободно израженом вољом сагласио са статусом технолошког вишка, те да му из тог разлога престане радни однос, а истим споразумом је прихватио и исплату утврђене отпремнине, која му је у складу са споразумом и исплаћена, као и да је тужени послодавац правилно спровео поступак утврђивања постојања технолошког вишка, након чега је тужени као послодавац имао право да откаже уговор о раду запосленима за чијим је радом престала потреба.

4. За одлучивање Уставног суда о поднетој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01), који је био на снази у време доношења отказа уговора о раду, а којим је било прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла (члан 101. став 1. тачка 8)); да послодавац не може, у случају отказа уговора о раду запосленом из става 1. тачка 8) овог члана, на истим пословима да запосли друго лице у року од три месеца од дана престанка радног односа (члан 101. став 5.); да је послодавац који има у радном односу на неодређено време више од 50 запослених, а намерава да откаже уговор о раду за више од 10% од укупног броја запослених у току календарске године због технолошких, економских или организационих промена, дужан да донесе програм решавања вишка запослених (члан 114. став 1.); да је у случају отказа уговора о раду у смислу члана 101. став 1. тачка 8) овог закона, послодавац дужан да исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, и то запосленом до 10 година проведених у радном односу - најмање у висини двоструког износа зараде, од 10 до 20 година проведених у радном односу - најмање у висини троструког износа зараде, од 20 до 30 година проведених у радном односу - најмање у висини четвороструког износа зараде,и преко 30 година проведених у радном односу - најмање у висини петоструког износа зараде (члан 117. став 1.); да се зарадом, у смислу става 1. овог члана, сматра зарада коју је запослени остварио у складу са законом, општим актом или уговором о раду за месец који претходи месецу у коме му престаје радни однос (члан 117. став 2.); да запослени коме послодавац после исплате отпремнине из члана 117. овог закона откаже уговор о раду због престанка потребе за његовим радом, остварује право на новчану накнаду и право на пензијско и инвалидско осигурање и здравствену заштиту, у складу са прописима о запошљавању (члан 119.); да против одлуке којом је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени или синдикат ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом и да је рок за покретање спора 15 дана од дана достављања одлуке, односно сазнања за повреду права (члан 122. ст. 1. и 2.).

5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на које је формално указано у уставној жалби и изнете уставноправне разлоге, Уставни суд је претходно оценио да је подносилац уставне жалбе у суштини незадовољан исходом радног спора у коме су донете оспорене пресуде, те да се жали на утврђено чињенично стање и примену материјалног и процесног права. Стога је Уставни суд најпре испитао да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе и у коме су донете оспорене пресуде у целини био правичан на начин на који то гарантује одредба члана 32. став 1. Устава.

Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да oспореним пресудама Општинског суда у Зрењанину, Окружног суда у Зрењанину и Врховног суда Србије није повређено уставно право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.

Уставни суд је и у овој уставносудској ствари претходно констатовао да у принципу није надлежан да преиспитују закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начин на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, евентуално дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.

У конкретном поступку, Уставни суд је оценио да је Општински суд у Зрењанину, након поступка спроведеног у складу са законом, те извођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), утврдио да је неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио утврђење ништавости решења о отказу уговора о раду и изјаве којом се сагласио са наведеним решењем. Уставни суд је оценио да су Општински суд у Зрењанину, а потом и Окружни суд у Зрењанину и Врховни суд Србије одлучујући о поднетој жалби и ревизији, за своје ставове дали јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени меродавног материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјално правни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити да има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.

Наиме, оспорени поступак је управо вођен поводом тужбе подносиоца уставне жалбе којом је тражено утврђење ништавости решења о отказу уговора о раду и изјаве којом се сагласио са спорним решењем о отказу, чиме му је омогућен приступ суду. Такође, по оцени Уставног суда, подносиоцу је током поступка пред првостепеним судом било омогућено да предлаже доказе, као и да одговори на наводе и доказе супротне стране, те из документације достављене Уставном суду не произлази да је подносилац у односу на туженог био другачије третиран. Подносилац уставне жалбе је, даље, имао могућност да изјави жалбу о којој је одлучивао надлежни другостепени суд који је у образложењу навео разлоге за своју одлуку, односно разлоге због којих жалбени наводи нису могли да доведу до другачијег решавања конкретне правне ствари. Поред тога, подносилац уставне жалбе је искористио могућност изјављивања ревизије, о којој је одлучивао надлежни Врховни суд Србије, који је у образложењу оспорене пресуде донете у трећем степену, навео разлоге за своју одлуку, односно разлоге због којих наводи из ревизије нису могли да доведу до другачијег решавања конкретне правне ствари, а који су, по оцени Уставног суда, засновани на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди уставних права идентични наводима који су већ изнети у жалби против првостепене пресуде и у ревизији, а које су другостепени суд и Врховни суд Србије размотрили и детаљно образложили у оспореним пресудама. Другим речима, сама околност да подносилац уставне жалбе није задовољан исходом предметног поступка не значи истовремено да подносиоцу у конкретном поступку није било обезбеђено правично суђење.

С обзиром да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове, Уставни суд је утврдио да није било повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

У вези навода уставне жалбе који се односе на то да оспореним пресудама није поништена његова изјава којом се одрекао права на покретање судског спора, чиме му је повређено право на правну заштиту за случај престанка радног односа, гарантовано чланом 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да су и ови наводи подносиоца неосновани. Наиме, подносилац уставне жалбе је приликом потписивања потврде о пријему решења о отказу уговора о раду истовремено потписао и изјаву којом се одрекао права на покретање судског спора.  Наведено решење је садржало и поуку о правном леку којом је подносилац поучен да у року од 15 дана од дана пријема тог решења има право да покрене спор пред надлежним Општинским судом у Зрењанину, што је и учинио подношењем тужбе том суду 12. јануара 2005. године. Тиме је, по оцени Уставног суда, подносиоцу уставне жалбе обезбеђена правна заштита за случај престанка радног односа. Наиме, управо су о законитости решења о отказу уговора о раду којим је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос, оспореним пресудама мериторно одлучивали судови, и то у три инстанце. Тиме је, по оцени Суда, подносиоцу обезбеђено право на ефикасан приступ суду гарантовано чланом 32. став 1. Устава, као и право на правну, односно судску заштиту за случај престанка радног односа, гарантовано чланом 60. став 4. Устава. Поред тога, Уставни суд је констатовао и да је Окружни суд у Зрењанину у образложењу оспорене пресуде Гж. 20/2007 од 12. марта 2007. године мериторно ценио ове наводе подносиоца, када је утврдио да иако се подносилац „писменом изјавом на самој одлуци о отказу одрекао права на покретање судског спора, супротно регулативи члана 18. Повеље о људским и мањинским правима, он је загарантовано право на правни лек остварио у овом поступку, тако да је отпао његов правни интерес за засебно утврђење ништавости дате изјаве, следом чега су и жалбени наводи истакнути у овом правцу без значаја“. Дакле, чињеница да судови оспореним пресудама нису формално поништили ништаву изјаву, јер су оценили да је самим вођењем радног спора подносилац остварио „право на правни лек“, односно суштински остварио право на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да је тиме престао да постоји и правни интерес за засебно утврђење ништавости те изјаве, по оцени Уставног суда, не представља истовремено и повреду наведеног права из члана 60. став 4. Устава.

С тим у вези, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси,  између осталог у предметима Уж-18/2007, Уж-33/2007 и Уж-177/2007,  утврђивао повреду права на правну заштиту за случај престанка радног односа. Наиме, у наведеним предметима подносиоци уставних жалби су давали изјаве којим су се одрицали права да судским путем траже заштиту својих права из радног односа, а чији поништај је касније тражен пред надлежним судовима.  Тиме су се, по оцени Уставног суда, они у суштини одрицали неотуђивог уставног права на правну заштиту поводом престанка радног односа. Имајући у виду да се, сагласно члану 60. став 4. Устава, ради о праву кога се нико не може одрећи, а да су судови у оспореним пресудама прихватали правно становиште да су тим изјавама подносиоци ових уставних жалби извршили отпуст дуга према послодавцу, те налазили да предмет оспорених изјава није противан принудним прописима, Уставни суд је оценио да постоје повреде наведеног уставног права. Другим речима, због оцене редовних судова у наведеним предметима изостала је правна заштита у случају престанка радног односа ових лица. 

Насупрот томе,  Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе у конкретном поступку имао обезбеђено право на правну, односно судску заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава. Иако оспорена писмена изјава о одрицању права на правну заштиту за случај престанка радног односа формално није поништена, због престанка постојања правног интереса за тим, по оцени Суда, подносилац је суштински ту заштиту добио у предметном случају и остварио вођењем мериторног радног спора пред надлежним судовима.

Оцењујући остале повреде права и начела на које се подносилац уставне жалбе формално позвао, а које се односе на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, повреду права на једнаку заштиту правa пред судовима из члана 36. став 1. Устава и повреде начела независности судства и судија из члана 142. став 2. Устава, члана 145. став 2. Устава и члана 149. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан, односно да му није пружена једнака заштита права пред судовима, као ни да су судови поступали пристрасно. Наиме, у уставној жалби нису пружени уставноправни аргументи и докази да је подносиоцу због неког личног својства из члана 21. став 3. повређено или ускраћено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације. Такође, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. При томе, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, различито поступање судова у истој чињеничној и правној ситуацији. Такође, подносилац уставне жалбе није навео уставноправне разлоге, нити је доставио доказе који указују на наводну повреду начела независности суда и непристрасног поступања судија.

6. Имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), одлучио да ову одлуку објави у "Службеном гласнику Републике Србије".

7. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. и 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.