Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г . А . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике С рбије, на седници Већа одржаној 28. марта 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Г. А . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 11292/17 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Г. А . на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. А . из Београда поднела је Уставном суду, 18. новембра 2020. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 11292/17 од 4. јуна 2020. године и пресуде Врховног касационог суда Узп. 174/2020 од 17. септембра 2020. године, због повреде начела забране дискриминације и права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 21. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року , зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 11292/17 и Врховним касационим судом у предмету Узп. 174/2020.
Подноситељка уставне жалбе повреду права на суђење у разумном року образлаже тиме што је оспорена пресуда Управног суда донета три године после подношења тужбе у предмету у коме је одлучивано о њеном праву на рад, након чега је донета и оспорена пресуда Врховног касационог суда.
Повреду права на правично суђење образлаже пропуштањем надлежних судова да утврде чињенице које сматра релевантним за одлучивање, а повреду начела забране дискриминације види у томе што заштиту својих права из радног односа мора да остварује у управном поступку, док је осталим запосленима наведена заштита обезбеђена код суда опште надлежности, због чега сматра да се налази у неравноправном положају.
Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде означеног уставног начела и уставних права, поништи оспорену пресуду Врховног касационог суда и одреди да исти суд поново одлучи о њеном захтеву за преиспитивање судске одлуке. Тражила је и накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Управног суда У. 11292/17 и документације достављене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Решењем Министарства унутрашњих послова – Кабинет министра број 6491/17 од 15. јуна 2017. године подноситељки уставне жалбе, као полицијском службенику Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд, престао је радни однос са 15. јуном 2017. године, по сили закона, на основу тада важеће одредбе члана 172. став 1. тачка 3) Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 6/16), јер је правноснажном пресудом осуђена на безусловну казну затвора у трајању дужем од шест месеци. У спроведеном поступку је утврђено да је правноснажном пресудом Трећег основног суда у Београду Спк. 63/17 од 2. марта 2017. године подноситељка оглашена кривом због извршења продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика („Службени гласник РС “, бр. 85/05, …, 94/16) и осуђена на казну затвора у трајању од седам месеци.
Подноситељка уставне жалбе је 24. јула 2017. године поднела тужбу у управном спору против наведеног другостепеног решења. Списи предмета и одговор на тужбу су достављени Управном суду 29. септембра 2017. године.
Управни суд је 4. јуна 2020. године , без одржане усмене јавне расправе, донео оспорену пресуду У. 11292/17, којом је одбијена тужба подноситељке поднета против наведеног решења. Управни суд је оценио да је наступањем правноснажности пресуде кривичног суда од 2. марта 2017. године испуњен услов за престанак радног односа прописан одредбом члана 172. став 1. тачка 3) Закона о полицији.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Узп. 174/2020 од 17. септембра 2020. године одбијен је захтев подноситељке за преиспитивање судске одлуке – оспорене пресуде Управног суда.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подноситељка, поред осталог , указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи.
5. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је оспорено трајање поступка пред надлежним судовима, Уставни суд констатује да је управни спор покренут тужбом од 24. јула 2017. године и да је окончан доношењем оспорене пресуде Врховног касационог суда од 17. септембра 2020. године, којом су исцрпљена правна средства у конкретном случају. Из наведеног следи да је оспорени поступак трајао три године и непуна два месеца.
Поред саме дужине трајања поступка, Уставни суд је, при оцењивању да ли је период одлучивања надлежног суда био разуман, узео у разматрање и следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца као странке у поступку, поступање надлежног суда, као и то о ком праву подносиоца је одлучивано.
Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд налази да предмет управног спора није био сложен, имајући у виду да су све релевантне чињенице биле утврђене у управном поступку и да се постављало једноставно правно питање. Предмет је био од егзистенцијалног значаја за подноси тељку јер се тицао престанка њеног радног односа. При томе, он а својим понашањем није допринела трајању предметног управног спора.
Уставни суд је нашао да је споро поступање Управног суда искључиво довело до дугог трајања управног спора које се у конкретном случају не може оправдати. Иако није било објективних могућности да Управни суд поступа у предмету током ванредног стања у периоду од 15. марта до 11. маја 2020. године, овај суд је оценио да је оспорени поступак пре тога изашао из оквира који се може сматрати разумним за одлучивање, имајући у виду предмет спора о коме је одлучивано и његов значај за подноситељку. Према становишту Европског суда за људска права, повреда права на суђење у разумном року постоји када је суђење у једном степену трајало претерано дуго (пресуда ЕСЉП, Ciccardi против Италије, број представке 46521/99, од 16. новембра 2000. године, ст. 9. и 11.).
Са друге стране, Врховни касациони суд није допринео трајању управног спора јер је оспорену пресуду донео непуна три месеца од подношења захтева за преиспитивање судске одлуке .
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу и утврдио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 11292/17, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељки уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је претрпела подноси тељка уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове накнаде штете, посебно дужину трајања предметног управног спора. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подноси тељка претрпела због наведеног поступања надлежног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Суд је, такође, имао у виду своју праксу, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.
7. Разматрајући уставну жалбу изјављену против пресуде Управног суда У. 11292/17 од 4. јуна 2020. године и пресуде Врховног касационог суда Узп. 174/2020 од 17. септембра 2020. године , Уставни суд констатује да је, сагласно одредби члана 170. Устава, у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Уставни суд је оценио да су образложења оспорених пресуд а Управног суда и Врховног касационог суда заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени одредаба меродавног права, те да се стога наводи подноситељке уставне жалбе не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Поводом позивања на повреду начела забране дискриминације, Уставни суд и овом приликом истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђује начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, те да до његове повреде може доћи само уколико је истовремено утврђена повреда неког конкретног уставног права или слободе, а што овде није случај. При томе је Уставни суд имао у виду да је навод уставне жалбе о неравноправном положају подноситељке у односу на остале запослене, с обзиром на врсту поступка у коме остварује заштиту права из радног односа, а на коме је заснивана тврдња о повреди начела забране дискриминације, истицан у поступку пре подношења уставне жалбе и оцењен у оспореној пресуди Врховног касационог суда, који је нашао да је исти неоснован јер је подноситељка била полицијски службеник коме је судска заштита права из радног односа, у складу са прописима, обезбеђена у управном спору, те да је она то своје право користила подношењем тужбе и захтева за преиспитивање судске одлуке.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.