Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Владице Милојевића из Алексинца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Владице Милојевића изјављена због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије у парничном поступку П. 916/06 и извршном поступку И. 1470/07 који су се водили пред Општинским судом у Алексинцу.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Владице Милојевића изјављена против решења Општинског суда у Алексинцу И. 1470/07 од 17. децембра 2007. године, решења Окружног суда у Нишу Гж. 177/08 од 21. јануара 2008. године и решења Врховног суда Србије Рев. 2420/08 од 17. септембра 2008. године.
3. Одбацује се уставна жалба Владице Милојевића изјављена против решења Општинског суда у Алексинцу П. 916/06 од 27. новембра 2007. године и решења Окружног суда у Нишу Гж. 1454/08 од 11. јуна 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Владица Милојевић из Алексинца је 28. новембра 2007. године, преко Општинског суда у Алексинцу, поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на судску заштиту, права на суђење у разумном року и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама чл. 22, 32. и 36. Устава Републике Србије, у парничном поступку који се водио у предмету Општинског суда у Алексинцу П. 916/06. У уставној жалби је наведено да поменути поступак траје неразумно дуго, да је одржано 36 расправа, те да су услед тога настали велики судски трошкови, а за шта сматра одговорним поступање судије, вештака и адвоката друге парничне странке.
Дана 19. децембра 2007. године подносилац уставне жалбе је, преко Општинског суда у Алексинцу, доставио и допуну уставне жалбе у којој је изнео низ примедаба, углавном на поступање адвоката друге парничне странке у наведеном судском поступку. Допуном уставне жалбе је тражено од Уставног суда да утврди „одговорност за енормне трошкове ... изнуђене од стране адвоката Вукашина Илића“, да утврди ко треба да сноси трошкове наведеног судског поступка, као и да поништи решење П. 916/06 од 27. новембра 2007. године и „поступак приведе крају уз поштовање законских норми, као што је обавезно позивање тужиоца на расправу“.
Поднеском од 12. фебруара 2008. године, упућеним преко Општинског суда у Алексинцу, оспорени су решење Општинског суда у Алексинцу И. 1470/07 од 17. децембра 2007. године и решење Окружног суда у Нишу Гж. 177/08 од 21. јануара 2008. године, због повреде права на судску заштиту, права на суђење у разумном року и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама чл. 22, 32. и 36. Устава Републике Србије. У поднеску је наведено да су „доносиоци нападнутих решења пристрасни и своја акта доносе на непостојећој исправи – пресуди П. 37/02 од 4. октобра 2005. године ... Цео поступак је вођен пристрасношћу према тужиоцу, уз неразумни рок суђења са енормним трошковима поступка захваљујући судијама, вештацима и адвокатима“. Такође је наведено да су „ова извршна решења незаконита, јер нема правичног суђења целовитог у поступку, чиме се свесно крше напред наведени сви чланови и свесно повређују материјална права тужиоца“.
Новим поднеском од 29. јула 2008. године подносилац уставне жалбе је, преко Општинског суда у Алексинцу, оспорио и решење Окружног суда у Нишу Гж. 1454/08 од 11. јуна 2008. године, због повреде права на суђење у разумном року и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама чл. 32. и 36. Устава Републике Србије, износећи при томе примедбе на рад Општинског суда у Алексинцу и оспоравајући законитост ових решења. Од Уставног суда је тражено да „нареди да се спроведе истрага против судија које су свесно кршиле законе ... и обавеже на надокнаду неосновано изнуђених енормних трошкова ... “. Наведено је и да је 7. јула 2008. године против овог акта изјављена ревизија, али да још није одлучено о њој.
Исти подносилац је 22. новембра 2008. године Уставном суду изјавио уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Рев. 2420/08 од 17. септембра 2008. године, којим је његова ревизија одбачена јер није изјављена преко адвоката, а због повреде начела забране дискриминације, као и права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама чл. 21, 25, 32. и 36. Устава Републике Србије. Поводом ове уставне жалбе формиран је предмет Уж-1364/2008. Закључком суда са седнице од 3. децембра 2009. године овај предмет је спојен са предметом Уж-232/07, ради заједничког разматрања и одлучивања.
2. У одговору на уставну жалбу од 19. јуна 2009. године, председник Општинског суда у Алексинцу је навео да је уставна жалба неоснована, те да су Милојевић Станко и Милојевић Владица том суду поднели кривичне тужбе против свих судија, као и да су поднели тужбе против већег броја службеника у Скупштини општине и вештака. Даље је наведено да председник суда не може да утиче на поступке који се воде пред судом у смислу што ће одредити који ће се докази у којим поступцима изводити, јер је то обавеза поступајућих судија, већ може да врши увид у списе, те ако утврди да се не поштују рокови - да наложи да се у складу са пословником суда поступа по предметима у складу са законом и да се води рачуна да се у разумном року заврши предмет.
3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Општинског суда у Алексинцу П. 916/06 и И. 1470/07 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 17. јануара 2002. године поднео тужбу Општинском суду у Алексинцу против туженог Новице Станојковића из Алексинца, ради накнаде штете, по којој је првобитно формиран парнични предмет П. 37/02. У тужби је наведено да је тужилац, као инвеститор, уговорио са туженим изградњу објекта у грубим грађевинским радовима „под кров“, да тужени није извео радове како је то уговорено и према пројекту, па је тражено да се тужени обавеже да накнади штету тужиоцу на име неквалитетно изведених радова на тужиочевом објекту на к.п. 3359 КО Алексинац-ван вароши у укупном износу од 358.170,00 динара, са законском затезном каматом почев од 17. јануара 2002. године, као дана подношења тужбе па до исплате, као и да тужиоцу накнади трошкове поступка. Тужени је 5. фебруара 2002. године доставио суду одговор на тужбу, у коме је истакао приговор недостатка активне легитимације тужиоца, јер је грађевинске радове уговорио са оцем тужиоца, затим да није постојао пројекат са предмером и предрачуном, као и да је све радове извео квалитетно и стручно. Тужени је 1. марта 2002. године поднео и противтужбу која је заведена под бројем П. 252/02, којом је тражио да суд обавеже тужиоца-противтуженог: да му исплати на име дуга за изведене радове на стамбеном објекту износ од 1.500 ДМ са домицилном каматом и на име дуга за изведене радове на помоћном објекту износ од 230 ДМ са домицилном каматом; да врати 50 џакова цемента у количини од 2,5 тоне или да плати по џаку 7 ДМ - укупно 350 ДМ, са домицилном каматом; да врати 250 комада шпрајцева или да плати противвредност у износу од 450 ДМ, са домицилном каматом. На рочишту од 20. марта 2002. године суд је донео решење да се споје поступци у предметима П. 252/02 и П. 37/02, ради заједничког расправљања и једновременог одлучивања.
Општински суд у Алексинцу је у предмету П. 37/02 прво рочиште заказао за 14. фебруар 2002. године, на коме је, на предлог тужиоца, донео решење да се, ради увида, здруже списи предмета тог суда Р. 316/2001 у поступку обезбеђењу доказа, усвојио предлоге за саслушање сведока и странака и заказао следеће рочиште за 20. март 2002. године. На наредна четири рочишта (одржана 20. марта, 18. априла, 14. јуна и 23. августа 2002. године) саслушани су сви предложени сведоци, као и странке, и одређено је вештачење од стране вештака грађевинске струке. Налаз вештака је достављен суду 7. октобра 2002. године. На тај налаз тужени је дао писмене примедбе 12. новембра 2002. године, док је тужилац давао примедбе у више наврата (18. новембра 2002. године, 13. фебруара, 12. марта и 20. маја 2003. године), на које се вештак сваки пут изјашњавао (3. фебруара, 25. фебруара и 18. априла 2003. године). На рочишту од 28. маја 2003. године, на предлог тужиоца, одређено је ново вештачење од стране Грађевинског института Грађевинско-архитектонског факултета у Нишу. По уплаћеној накнади за вештачење која је извршена 28. августа 2003. године, и достављању скице објекта од стране тужиоца, списи предмета су 16. септембра 2003. године достављени Институту на вештачење. Налаз Института је достављен суду 27. фебруара 2004. године, након две судске ургенције. На овај налаз и мишљење тужени је дао писмене примедбе 2. априла 2004. године, док је тужилац дао примедбе у више наврата (19. марта, 28. маја, 31. маја, 29. јула и 8. новембра 2004. године, као и 4. маја 2005. године), и то како на налаз вештака, тако и на стручност и квалификованост изабраног вештака. У овом временском периоду је заказано осам рочишта (18. маја, 22. јуна, 22. јула, 14. септембра, 10. октобра и 14. децембра 2004. године и 30. маја 2005. године), од којих је само једно рочиште (од 14. децембра 2004. године) одложено, јер се Институт није изјаснио на примедбе тужиоца. Поднеском од 4. маја 2005. године тужилац је поднео захтев за изузеће Института као установе којој је поверено вештачење, који је поновио на рочишту од 30. маја 2005. године. Првостепени суд је на истом рочишту донео решење којим је наведени захтев одбио, након чега је тужилац поднео захтев за изузеће поступајућег судије, који је поднеском од 1. јуна 2005. године и образложио. Решењем председника Општинског суда у Алексинцу од 6. јуна 2005. године одбијен је захтев за изузеће судије, те је ново рочиште заказано за 14. јули 2005. године. Међутим, како је Окружно јавно тужилаштво у Нишу 7. јула 2005. године затражило на увид списе овог предмета због поднете кривичне пријаве против судије од стране подносиоца уставне жалбе, рочиште је уз сагласност странака одложено. Након повратка списа из Окружног јавног тужилаштва 1. септембра 2005. године, суд је заказао рочиште за 4. октобар 2005. године, на коме је расправа закључена.
Прва првостепена пресуда у овом поступку, којом су делимично усвојени и тужбени и противтужбени захтев, донета је 4. октобра 2005. године и достављена је пуномоћнику тужиоца 1. новембра, а пуномоћнику туженог 4. новембра 2005. године, дакле три године, девет месеци и 18 дана од дана подношења тужбе.
Против ове пресуде тужилац је изјавио жалбу 14. новембра, а тужени 18. новембра 2005. године, коју је допунио 29. децембра 2005. године. Поводом ових жалби Окружни суд у Нишу је, након 11 месеци од прве изјављене жалбе, дана 13. октобра 2006. године донео пресуду Гж. 2701/06, којом је делимично протврђена првостепена пресуда Општинског суда у Алексинцу П. 37/02 у делу који се односио на део противтужбеног захтева, док је у преосталом делу ова пресуда укинута и предмет враћен на поновно суђење истом суду.
У поновном поступку предмет је добио нови број П. 916/06, а председник већа је промењен, с обзиром да је решењем председника суда поступајући судија, на лични захтев, изузет, јер је против ње тужилац Владица Милојевић поднео кривичну пријаву. Прво рочиште у поновном поступку заказано је за 30. новембар 2006. године, након што су списи предмета 23. новембра 2006. године поново враћени од стране Окружног јавног тужилаштва у Нишу. У поновном поступку заказано је осам рочишта (30. новембра 2006. године, 16. јануара, 12. јуна, 12. јула, 28. августа, 9. октобра, 23. октобра и 27. новембра 2007. године). На првом рочишту донето је решење да се на следећем рочишту саслушају странке. Међутим, због доношења одлука по кривичној пријави и захтеву за спровођење истраге поднетим од стране тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, на захтев Окружног суда у Нишу и Окружног јавног тужилаштва у Врању, предмет П. 916/06 се налазио код ових органа у периоду од 14. децембра 2006. године до 7. маја 2007. године, па је из тих разлога рочиште заказано за 16. јануар 2007. године одложено, а саслушање странака је спроведено на наредном рочишту, 12. јуна 2007. године. С обзиром да је тужилац поднеском од 1. децембра 2006. године тражио да поступак почне испочетка, јер се расправа одржава пред измењеним већем, а да се на рочишту од 12. јуна 2007. године није сложио да се до тада изведени докази прочитају, већ је тражио да расправа почне изнова, суд је на овом рочишту донео решење да се на наредном рочишту саслушају раније већ саслушани сведоци, што је и учињено на рочиштима од 12. јула и 23. октобра 2007. године (рочишта заказана за 28. август и 9. октобар 2007. године су одложена због одсутности поступајућег судије). С обзиром да је тужилац предлагао ново вештачење путем вештака грађевинске струке, а тужени се с тим није сложио, суд је на рочишту од 23. октобра 2007. године одредио усаглашавање налаза и мишљења вештака у овом предмету и заказао следеће рочиште за 27. новембар 2007. године. На овом рочишту није се појавила ни једна парнична страна, па је суд донео решење којим се тужба и противтужба сматрају повученим. У вези овог решења тужилац је 28. новембра 2007. године поднео предлог за враћање у пређашње стање, а 5. децембра 2007. године изјавио жалбу. Поводом предлога за враћање у пређашње стање, суд је 16. јануара 2008. године донео решење којим је одбио поднети предлог. Ово решење је доставио тужиоцу 14. фебруара 2008. године, који је 18. фебруара 2008. године изјавио жалбу против тог решења. Ради поступања по изјављеним жалбама, Окружном суду у Нишу су 4. априла 2008. године достављени списи П. 916/06. Другостепени суд је 11. јуна 2008. године донео решење Гж. 1454/08 којим се одбијају жалбе тужиоца на решења П. 916/06 од 27. новембра 2007. године и 16. јануара 2008. године. У образложењу решења је наведено да је првостепени суд правилно одлучио приликом доношења решења да се тужба и противтужба сматрају повученим, с обзиром да су били испуњени за то прописани услови из Закона о парничном поступку, јер се ни једна од странака није појавила на рочишту у заказано време. Списи предмета враћени су Општинском суду у Алексинцу 30. јуна 2008. године, а тужилац је 7. јула 2008. године против другостепеног решења изјавио ревизију. Примерак ревизије достављен је Републичком јавном тужилаштву 14. јула 2008. године, а пошто су списи овог предмета 21. августа 2008. године још једном враћени из Окружног јавног тужилаштва у Нишу, дана 26. августа 2008. године достављени су Врховном суду Србије ради доношења одлуке о ревизији. Врховни суд Србије је 17. септембра 2008. године, за мање од месец дана, донео решење Рев. 2420/08, којим је одбацио ревизију тужиоца као недозвољену, јер није изјављена преко адвоката, и списе предмета вратио првостепеном суду, преко другостепеног суда,13. новембра 2008. године.
Подносилац уставне жалбе је 7. јула 2008. године поднео и захтев за накнаду трошкова парничног поступка. Општински суд у Алексинцу је 20. фебруара 2009. године донео решење којим је одбацио наведени захтев као неблаговремен. Окружни суд у Нишу је, поступајући по жалби тужиоца од 26. фебруара 2009. године, 14. јула 2009. године донео решење Гж. 2835/09, којим је одбио жалбу као неосновану. Ово решење је достављено пуномоћницима странака 6. августа 2009. године.
У међувремену, предмет је више пута достављан Окружним јавним тужилаштвима у Врању и Нишу, Општинском јавном тужилаштву у Алексинцу и Окружном суду у Нишу, ради доношења одлука о кривичним пријавама, односно оптужном предлогу, као и о захтеву за спровођење истраге, које је подносио тужилац Владица Милојевић, а против различитих судија који су поступали у овом парничном предмету, пуномоћника туженог и пуномоћника тужиоца.
С обзиром да је пресуда П. 37/02 од 4. октобра 2005 године постала извршна 5. децембра 2007. године, у делу којим се усваја део противтужбеног захтева, извршни поверилац је 14. децембра 2007. године Општинском суду у Алексинцу поднео предлог за одређивање извршења ради враћања 50 џакова цемента, односно у количини од 2,5 тона. Поводом овог предлога суд је 17. децембра 2007. године донео решење о извршењу И. 1470/07. Против овог решења извршни дужник – овде подносилац уставне жалбе је изјавио жалбу 18. децембра 2007. године, истичући да наведена извршна исправа није правноснажна. Одлучујући о жалби, Окружни суд у Нишу је 21. јануара 2008. године донео решење Гж. 177/08, којим је одбио жалбу као неосновану, налазећи да је пресуда П. 37/02 правноснажна у делу којим је усвојен противтужбени захтев за враћање 50 џакова цемента, односно у количини од 2,5 тона, или да се исплати новчана накнада за исте, те да је стога подобна као извршна исправа. Ово решење је достављено извршном дужнику 11. фебруара, а пуномоћнику извршног повериоца 4. фебруара 2008. године.
Извршни дужник је поднеском од 7. јула 2008. године поново изјавио жалбу против решења И. 1470/07, истичући да ако се противтужба сматра повученом, онда се и оспорено решење извршног суда мора ставити ван снаге. Општински суд у Алексинцу је решењем И. 1470/07 од 17. децембра 2008. године одбацио ову жалбу као недозвољену, јер је против истог решења извршни дужник већ био изјавио жалбу о којој је одлучивао Окружни суд у Нишу, решењем Гж. 177/07 од 21. јануара 2008. године. Незадовољан оваквим ставом суда, извршни дужник изјавио је жалбу 23. децембра 2008. године. Одлучујући о жалби, Окружни суд у Нишу је 28. јануара 2009. године донео решење Гж. 226/09 којим се жалба одбија као неоснована.
У међувремену, како извршни дужник није извршио своју обавезу, извршни поверилац је поднеском од 17. новембра 2008. године предложио да му извршни дужник исплати новчану накнаду на име вредности 50 џакова цемента, односно у количини од 2,5 тоне, а у износу одређеном вештачењем, а поднеском од 26. фебруара 2009. године затражио је од суда да донесе допунско решење којим ће одредити извршење према извршном дужнику, у корист извршног повериоца, пленидбом и преносом новчаних средстава. Суд је решењем И. 1470/07 од 26. маја 2009. године одредио извођење доказа вештачењем како би се одредио износ дуга, а вештак је дана 1. јуна 2009. године доставио налаз суду. Извршни дужник – подносилац уставне жалбе, је 4. јуна 2009. године поднео приговор на достављени налаз, као и захтев за одлагање извршења.
5. Одредбама Устава на чије повреде се позива подносилац уставне жалбе, прописано је: да су сви пред Уставом и законом једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да је физички и психички интегритет неповредив, да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је: да странке могу предузимати радње у поступку лично или преко пуномоћника, да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости, да суд може позвати странку која има пуномоћника да се пред судом лично изјасни о чињеницама које треба утврдити у парници, да странка коју заступа пуномоћник може увек доћи пред суд и давати изјаве поред свог пуномоћника и сама предузимати парничне радње (члан 84. ст. 1, 2, 4. и 5.); да када странка има законског заступника, односно пуномоћника, достављање се врши законском заступнику, односно пуномоћнику, ако у закону није што друго одређено (члан 132. став 1.); да тужени може до закључења главне расправе пред судом подићи код истог суда противтужбу, ако је захтев противтужбе у вези са тужбеним захтевом, или ако се ти захтеви могу пребити, или ако се противтужбом тражи утврђење неког права или правног односа од чијег постојања или непостојања зависи у целини или делимично одлука о тужбеном захтеву (члан 192. став 1.); да ако на рочишту за главну расправу неоправдано изостану и тужени и тужилац, тужба се сматра повученом (члан 296. став 2.); да пресуда која се више не може побијати жалбом постаје правноснажна уколико је њоме одлучено о захтеву тужбе или противтужбе (члан 346. став 1.).
Законом о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је: да је извршна исправа, између осталог, одлука суда (члан 30. тачка 1)); да се судском одлуком, у смислу овог закона, сматра пресуда, решење, као и друга одлука донесена у поступку пред судом, арбитражом и Судом части Привредне коморе, а судским поравнањем сматра се поравнање закључено пред судом, арбитражом или Судом части Привредне коморе (члан 31. став 1.); да је судска одлука којом се налаже испуњење потраживања извршна ако је постала правноснажна и ако је протекао рок за добровољно испуњење, да рок за добровољно испуњење тече од дана достављања одлуке извршном дужнику, а завршава се протеком последњег дана рока одређеног судском одлуком, ако законом није другачије одређено, као и да се на основу одлуке која је у једном делу постала извршна извршење може одредити само у односу на тај део (члан 32. ст. 1. и 4.).
6. Одлучујући о делу уставне жалбе којим се позива на повреду права подносиоца на суђење у разумном року у парничном поступку П. 916/06, као и извршном поступку И. 1470/07, који су се водили пред Општинским судом у Алексинцу, Уставни суд је утврдио да је период у односу на који је Суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, као период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је становишта да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период трајања предметног парничног поступка, дакле почев од 17. јануара 2002. године, када је тужба поднета надлежном суду, до момента подношења уставне жалбе - 29. јула 2008. године, односно за извршни поступак - од момента подношења предлога за извршење 14. децембра 2007. године до подношења уставне жалбе којом се оспорава овај поступак, односно до 12. фебруара 2008. године.
Када је реч о дужини трајања парничног поступка, Уставни суд је утврдио да је предметни поступак до правноснажног окончања трајао шест и по година.
Разумно трајање судског поступка релативна је категорија, која и по становишту Европског суда за људска права зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања странака у току поступка, значаја права о коме се расправљало за подносиоца уставне жалбе и понашања судова који су водили поступак. Полазећи од оваквог схватања, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Разматрајући питање утицаја сложености спора на дужину трајања предметног поступка, Уставни суд је мишљења да је у овом предмету било релативно сложених правних и чињеничних питања. Наиме, у оспореном поступку који се водио по тужби и по противтужби, међу странкама није био закључен писани уговор о изградњи који би детаљније регулисао њихове међусобне односе, који су се у току градње објекта очигледно мењали, у зависности од тога како је ко схватао шта је међу њима усмено договорено. Судови су стога морали да изведу доказе саслушањем странака и сведока, као и вештачењем од стране вештака грађевинске струке.
У вези са питањем значаја расправљаног права за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је имао у виду да је тужбом захтевана накнада штете настале због неизведених или неквалитетно изведених радова на стамбеном објекту, те да је због тога предмет спора за подносиоца био од посебног значаја.
Испитујући поступање судова у овој правној ствари, Уставни суд је утврдио да се наведено трајање предметног поступка не може везати за неделотворно поступање судова. Уставни суд је оценио да су првостепени суд у поступку извођења доказа и доношења одлука, односно другостепени суд приликом одлучивања о жалбама, поступали у примереним роковима. Наведена оцена Уставног суда заснива се на чињеници да су рочишта за главну расправу пред првостепеним судом заказивана у одговарајућим временским размацима, углавном на месец дана, да се суд трудио да изведе што више доказа на једном рочишту. По оцени Уставног суда, првостепени суд је спроводио поступак сходно начелу ефикасног поступања и то у оним ситуацијама где је руковођење поступком искључиво зависило од одлука суда, и на такав начин избегавао непотребно одуговлачење. У кратким временским интервалима од закључивања главне расправе, односно одлучивања по жалби, вршена је и израда и отправљање писаних одлука надлежних судова.
Разматрајући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да је он као странка у поступку најзначајније допринео дужини трајања парничног поступка. Наиме, подносилац је на оба налаза вештака више пута подносио приговоре, који су се углавном понављали, и сваки пут захтевао изјашњење вештака по тим примедбама. Потом, у поновном првостепеном поступку на његов захтев су опет саслушавани сви већ раније саслушани сведоци, јер се он противио да поступак отпочне изнова читањем изведених доказа, из разлога што се променио председник већа, пошто је он против претходно поступајућег судије поднео кривичну пријаву. Уставни суд је оценио и да је подношењем значајног броја кривичних пријава, приватних кривичних тужби и захтева за спровођење истраге против већег броја поступајућих судија, пуномоћника туженог и свог пуномоћника, због чега су се списи парничног предмета често налазили у различитим јавним тужилаштвима и Окружном суду у Нишу, а на њихов захтев ради поступања по наведеним актима, подносилац уставне жалбе одлучујуће утицао на дужину трајања поступка.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да у оспореном парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Алексинцу у предмету П. 916/06, подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року.
Што се тиче оспорене дужине трајања извршног поступка, Уставни суд је утврдио да је Општински суд у Алексинцу у року од три дана од подношења предлога за извршење донео решење о извршењу, да га је већ следећег дана доставио извршном дужнику, да је Окружни суд у Нишу одлуку о жалби извршног дужника донео у року од једног месеца од изјављивања жалбе, као и да ни после правноснажног решења о извршењу извршни дужник, овде подносилац уставне жалбе, није извршио своју обавезу према повериоцу. Стога је Уставни суд оценио да ни у овом поступку подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року.
С обзиром на изнето, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу изјављену због повреде права на суђење у разумном року у парничном поступку П. 916/06 и извршном поступку И. 1470/07 вођеним пред Општинским судом у Алексинцу и одлучио као у тачки 1. изреке.
7. Оцењујући да ли су подносиоцу уставне жалбе решењем Општинског суда у Алексинцу И. 1470/07 од 17. децембра 2007. године и решењем Окружног суда у Нишу Гж. 177/08 од 21. јануара 2008. године повређена права на судску заштиту, на правично суђење и на једнаку заштиту права и на правно средство, Уставни суд је утврдио да овим оспореним решењима нису повређена наведена уставна права.
Наиме, Уставни суд је оценио да су оспорене одлуке донели законом установљени судови у границама своје надлежности и у поступку спроведеном на основу закона, у коме је подносиоцу уставне жалбе билo омогућено предузимање законом допуштених радњи и изјављивање правних средстава. По оцени Уставног суда, Окружни суд у Нишу је у оспореном решењу одговорио на битне наводе подносиоца уставне жалбе изнете у жалби на првостепено решење и образложио је своје правно становиште, тако да се не може сматрати да је оно последица произвољног тумачења и уставноправно неприхватљиве примене материјалног и процесног права од стране судова.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против наведених решења.
8. Разматрајући део уставне жалбе којим се оспорава решење Врховног суда Србије Рев. 2420/08 од 17. септембра 2008. године, због повреде начела забране дискриминације, као и права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама чл. 21, 25, 32. и 36. Устава Републике Србије, Уставни суд је, полазећи од цитираних одредаба Устава и Закона о парничном поступку, утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем нису повређена наведена права.
Наиме, оспореним решењем Врховног суда Србије одбачена је ревизија овде подносиоца уставне жалбе против решења Окружног суда у Нишу Гж. 1454/08 од 11. јуна 2008. године, јер је изјављена лично, а не преко адвоката, како је то прописано одредбом члана 84. став 2. Закона о парничном поступку. У конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе је било доступно да изјави наведено правно средство, о коме је одлучивао законом установљени суд у границама своје надлежности, те у поступку спроведеном у складу са законом донео оспорену одлуку, поштујући правила меродавног грађанскопроцесног права. Указивање подносиоца уставне жалбе да је оспорена одлука „дискриминаторска“, „јер ако неко нема адвоката, а нема новаца за њега, нема права на утврђивање истине“, Уставни суд је оценио правно неутемељеним, јер је у случају немогућности ангажовања адвоката због лошег општег материјалног стања, подносилац уставне жалбе могао остварити право на бесплатно стручно заступање од стране адвоката под условима и на начин прописаним одредбама члана 166. ст. 1. до 3. Закона о парничном поступку, а подносилац уставне жалбе није указао на то да му је то право у спроведеном парничном поступку ускраћено.
С обзиром на изнето, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против решења Врховног суда Србије Рев. 2420/08 од 17. септембра 2008. године и одлучио као у тачки 2. изреке.
9. Испитујући постојање процесних претпоставки за вође поступка у делу уставне жалбе којим се оспоравају решење Општинског суда у Алексинцу П. 916/06 од 27. новембра 2007. године и решење Окружног суда у Нишу Гж. 1454/08 од 11. јуна 2008. године, због повреде права на судску заштиту, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама чл. 22, 32. и 36. Устава Републике Србије, Уставни суд је утврдио да подносилац у уставној жалби није навео уставноправне разлоге који би указивали на повреду наведених Уставом зајемчених права, већ да оспорава законитост оспорених одлука.
Имајући у виду да подносилац у предметној уставној жалби није навео разлоге који се могу довести у везу са повредом или ускраћивањем Уставом зајемчених права назначених у уставној жалби, као и да у постављеном захтеву тражи од Уставног суда да „нареди да се спроведе истрага против судија које су свесно кршиле законе ... и обавеже на надокнаду неосновано изнуђених енормних трошкова ... “, односно да се у суштини од Уставног суда тражи да поступа као инстанциони суд, Уставни суд је уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, решивши као у тачки 3. изреке.
10. На основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић