Преглед документа Уж-6914/2020 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , Мирослав Николић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Р . из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. марта 2024. године, донео је

1. М. Р . из Новог Сада поднео је Уставном суду , 13. јула 2020. године, преко пуномоћника Г . К, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Кпп. 57/20 од 10. јуна 2020. године и решења истог суда Кв. 597/20 од 12. јуна 2020. године, Кпп. 57/20 од 12. јуна 2020. године и Кв. 607/20 од 16. јуна 2020. године, због повреде права из члана 27. и члана 29. став 2. Устава Републике Србије.

Подносилац образлаже повреду означених уставних права тиме што је „лишен слободе 8. јуна 2020. године у 14,00 часова, а код судије је изведен тек дана 12. јуна 2020. године у 8,30 часова што пробија рок од 48 часова од када је лишен слободе. Исти се прво налазио у задржавању, након чега је пребачен у притвор без саслушања на основу решења суда. Чињеница да је осумњичени саслушан у року од 48 часова од када је донето решење о одређивању притвора не мења суштину норме, јер је исти свакако био лишен слободе без одлуке суда које лишење слободе је трајало дуже од 48 часова, а подносилац у том року није изведен пред суд“.

Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреду означених уставних права и да поништи оспорене одлуке, као и да досуди подносиоцу износ од 1.000.000 динара на име накнаде штете.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације и списа предмета Кпп. 57/20 Вишег суда у Новом Саду, између осталог, утврдио:

- да је решењем Полицијске управе у Новом Саду – Одељење криминалистичке полиције Ку. 6037/17 – ЛС. 46/20 од 8. јуна 20202. године одређено задржавање окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе у трајању од 48 часова; задржавање се рачуна од 8. јуна 2020. године од 14 часова, када је лишен слободе;

- да су подносиоцу саопштена права задржаног лица и уручен му је примерак обрасца права задржаног лица, а који примерак је подносилац потписао;

- да је 10. јуна 2020. године Више јавно тужилаштво у Новом Саду донело наредбу о спровођењу истраге Кти. 84/20 против окривљеног М. Р, због постојања основа сумње да је учинио кривично дело недозвољено ношење оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези става 2. Кривичног законика и кривично дело изазивање опште опасности из члана 278. став 1. Кривичног законика;

- да је у записнику Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кти. 84/20 од 10. јуна 2020. године о саслушању окривљеног М. Р . наведено да „непосредно након давања личних података осумњичени изјављује да му није добро и да је пропустио да попије лекове за висок крвни притисак, а попио је само лекове које узима ради спречавања тромба, јер има тешку повреду ноге и нога му је у гипсу. Одмах након тога осумњичени је почео да повраћа и повраћао је у више наврата и ишла му је крв на нос. Позвана је хитна помоћ, која је стигла у року од 10 минута. Прегледао га је лекар С.К, специјалиста ургентне медицине, који је констатовао да осумњичени има крвни притисак 120/80, али да има пулс 130, те да је потребно да буде превежен у Клинички центар Војводине, Ургентни центар, где треба да га прегледа интерниста, јер има неуобичајено висок пулс. Лекар је пацијенту издао извештај чија се фотокопија задржава у овом спису. О томе је обавештен и његов бранилац, Г . К, који је присутан и који је тужилаштву приложио пуномоћје за одбрану осумњиченог, која се такође прилаже списима, коме је речено да сада треба да иде код судије за претходни поступак Вишег суда у Новом Саду, јер ће Више јавно тужилаштво у Новом Саду том судији предложити одређивање притвора против овог осумњиченог. Саслушање је започето у 12:10, а окончано је у 12:55 часова “;

- да из службене белешке Вишег суда у Новом Саду Кпп. 57/20 од 10. јуна 2020. године произлази да је „саслушање у Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду (је) било заказано у 12 часова, али осумњичени није изнео своју одбрану зато што се здравствено није добро осећао, да му је одједном позлило и да је то лоше здравствено стање пропраћено повраћањем, због чега је позвана хитна помоћ, која је након што је измерила крвни притисак осумњиченом и пружила прву помоћ, предложила да се осумњичени хитно одведе у Ургентни центар КЦВ што је и урађено, тако да саслушање осумњиченог пред судијом за претходни поступак није могло да се одржи, а тужилац је предложио одређивање притвора без саслушања осумњиченог у смислу члана 212. став 4. Законика о кривичном поступку. Констатује се да је задржавање осумњиченог у трајању од 48 часова истицало у 14,30 часова“;

- да је оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кпп. 57/20 од 10. јуна 2020. године према осумњиченом М. Р , на основу члана 210. у вези члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, одређен притвор, а који му се рачуна од 8. јуна 2020. године од 14 часова када је лишен слободе;

- да је 12. јуна 2020. године саслушан осумњичени, саслушање ја започето у 8 часова, а окончано је у 8,30 часова;

- да је оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кпп. 57/20 од 12. јуна 2020. године остављено на снази решење истог суда Кпп. 57/20 од 10. јуна 2020. године, а којим је окривљеном одређен притвор;

- да је оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 579/20 од 12. јуна 2020. године одбијена као неоснована жалба изјављена против решења истог суда Кпп. 57/20 од 10. јуна 2020. године;

- да је оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 607/20 од 16. јуна 2020. године одбијена као неоснована жалба изјављена против решења истог суда Кпп. 57/20 од 12. јуна 2020. године; у образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „другостепени суд је имао у виду жалбене наводе браниоца окривљеног, али налази да су исти без утицаја на правилност и законитост побијаног решења, будући да је првостепени суд дао аргументоване и прецизне разлоге за своју одлуку. По налажењу овог већа, судија за претходни поступак поступио је на законит начин у смислу одредаба члана 212. став 4. Законика о кривичном поступку, када је одредио притвор осумњиченом, пре његовог саслушања, обзиром да је осумњиченом позлило када се нашао у просторијама Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду, те је исти хитно пребачен у Ургентни центар КЦВ, на предлог дежурне екипе хитне помоћи која је изашла на лице места, из којег разлога осумњичени није спроведен судији за претходни поступак. Из наведеног разлога, судија за претходни поступак није ни могао саслушати осумњиченог пре одређивања притвора, због чега је исти саслушан чим су се за то стекли услови, у смислу одредбе члана 212. став 5. Законика о кривичном поступку, након чега је одлучено да се одлука о одређивању притвора остави на снази, па се жалбени наводи браниоца осумњиченог изјављени у том правцу, од стране овог већа оцењују као неосновани “;

- да је притвор према подносиоцу више пута продужаван, и то решењима Вишег суда у Новом Саду Кпп. 57/20 од 6. јула 2020. године и Кпп. 57/20 од 4. августа 2020. године, као и решењима Апелационог суда у Новом Саду Кжр. 107/20 од 28. августа 2020. године, Кжр. 122/20 од 2. октобра 2020. године и Кжр. 133/20 од 3. новембра 2020. године;

- да је решењем Вишег суда у Новом Саду Кпп. 57/20 од 12. новембра 2020. године према подносиоцу укинут притвор.

4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (члан 27. став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27. став 4.); (члан 29. став 1.); да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29. став 2.).

Одредбама Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да је орган поступка дужан да пре првог саслушања окривљеног поучи о правима из става 1. тач. 2. до 4. и тачка 6. овог члана (члан 68. став 2.); да ухапшени, поред права из члана 68. став 1. тач. 2. до 4. и тачка 6. и став 2. овог Законика има право да да одмах на језику који разуме буде обавештен о разлогу хапшења, да пре него буде саслушан, има са браниоцем поверљив разговор који се надзире само гледањем, а не и слушањем, да захтева да без одлагања о хапшењу буде обавештен неко од чланова његове породице или друго њему блиско лице, као и дипломатско-конзуларни представник државе чији је држављанин, односно представник овлашћене међународне организације јавноправног карактера, ако је у питању избеглица или лице без држављанства, да захтева да га без одлагања прегледа лекар кога слободно изабере, а ако он није доступан, лекар кога одреди јавни тужилац, односно суд (члан 69. став 1.); да лице ухапшено без одлуке суда, односно лице ухапшено на основу одлуке суда које није саслушано, мора бити без одлагања, а најкасније у року од 48 часова предато надлежном судији за претходни поступак или ако се то не догоди, пуштено на слободу (члан 69. став 2.); да јавни тужилац може издати наредбу да се окривљени доведе ако уредно позвани окривљени не дође, а свој изостанак не оправда, и ако се није могло извршити уредно достављања позива, а из околности очигледно произлази да окривљени избегава пријем позива (члан 195. став 1. тач. 1) и 2)); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 210. став 1.), да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицајем на сведоке, саучеснике или прикриваче (члан 210. став 1. тачка 2)); да о одређивању притвора одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (члан 212. став 1.), да пре доношења одлуке из става 1. овог члана, суд ће саслушати окривљеног о разлозима за одређивање притвора. Саслушању могу да присуствују јавни тужилац и бранилац (члан 212. став 2.); да изузетно од става 2. овог члана, одлука о одређивању притвора може се донети без саслушања окривљеног ако постоје околности из члана 195. став 1. тач. 1) и 2) овог законика или опасност од одлагања (члан 212. став 4.); да ако је притвор одређен у складу са ставом 4. овог члана, суд ће у року од 48 часова од часа хапшења саслушати окривљеног у складу са одредбама ст. 2. и 3. овог члана. Након саслушања, суд ће одлучити да ли ће одлуку о одређивању притвора оставити на снази или укинути притвор (члан 212. став 5.).

5.1. Подносилац сматра да су му решењима Вишег суда у Новом Саду Кпп. 57/20 од 10. јуна 2020. године, Кв. 597/20 од 12. јуна 2020. године, Кпп. 57/20 од 12. јуна 2020. године и Кв. 607/20 од 16. јуна 2020. године повређена права из члана 27. и члана 29. став 2. Устава. Подносилац образлаже повреду означених уставних права наводима да је „лишен слободе 8. јуна 2020. године у 14,00 часова, а код судије је изведен тек дана 12. јуна 2020. године у 8,30 часова што пробија рок од 48 часова од када је лишен слободе. Исти се прво налазио у задржавању, након чега је пребачен у притвор без саслушања на основу решења суда. Чињеница да је осумњичени саслушан у року од 48 часова од када је донето решење о одређивању притвора не мења суштину норме, јер је исти свакако био лишен слободе без одлуке суда које лишење слободе је трајало дуже од 48 часова, а подносилац у том року није изведен пред суд“.

Пре свега, Уставни суд констатује да је подносиоцу 10. јуна 2020. године, на саслушању пред Вишим јавним тужилаштвом у Новом Саду позлило, а како то неспорно произлази из записника Тужилаштва Кти. 84/20 од 10. јуна 2020. године.

Стога је Уставни суд наводе подносиоца о повреди означених уставних права и евентуалних пропуста надлежних државних органа у поступању према подносиоцу ценио у светлу материјалноправног аспекта права на живот из члана 24. Устава.

5.2. Прво, Уставни суд напомиње да право на живот, које јемчи и члан 2. Европске конвенције за заштиту људских права, спада у апсолутна права у односу на која није могуће одступање. Ситуације у којима лишавање живота може бити оправдано су таксативно наведене у члану 2. Европске конвенције и морају бити уско тумачене.

Друго, према ставу Европског суда за људска права, право на живот спада у „тврдо језгро“ људских права која се јемче сваком лицу, у свим околностима и на свим местима и не може да буде предмет било каквог ограничења или дерогирања. Реч је о једном од права које утемељује слободу и чије постојање подразумева позитивну обавезу државе да предузме све потребне мере како би се заштитио живот лица које је под њеном надлежношћу (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету L.C.B. против Уједињеног Краљевства, представка број 23413/94, од 9. јуна 1998. године, извештај 1998-III, став 36.). Ова позитивна обавеза државе обухвата материјалноправни и процесноправни аспект.

Са материјалноправног аспекта, позитивна обавеза државе подразумева предузимање свих неопходних мера како до насилне смрти не би дошло, а то претпоставља успостављање правног оквира који треба да пружи ефикасну заштиту од претњи усмерених на право на живот (видети, mutatis mutandis, пресуду Европског суда за људска права у предмету Osman против Уједињеног Краљевства , представка број 87/1997/871/1083, од 28. октобра 1998. године, извештај 1998-VIII, ст. 115. и 116.). Због тога је неопходно постојање делотворних кривичноправних и других норми које би одвраћале од вршења кривичних дела против живота лица, као и процесних механизама за спречавање, сузбијање и кажњавање повреда тих норми (видети: пресуду Европског суда за људска права Streletz, Kessler и Krenz против Немачке, представке бр. 35532/97, 34044/96 и 44801/98 од 22. марта 2001. године, став 86.). Ова обавеза се проширује и на предузимање превентивних мера ради заштите живота, посебно у односу на опасне делатности које потенцијално представљају ризик за живот (у том смислу видети и пресуду Европског суда за људска права Oneryildiz против Турске , представка број 48939/99, од 30. новембра 2004. године, став 107.).

Посматрана са процесноправног аспекта, позитивна обавеза државе се, у случају када је неко лице лишено живота, састоји у спровођењу независне и делотворне истраге (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету '' McKerr против Уједињеног Краљевства'' представка број 28883/951, од 4. маја 2001. године, став 111.), што подразумева постојање ефикасног судског система у оквиру којег ће бити спроведен поступак који не мора нужно по свом карактеру да буде кривични.

Треће, Уставни суд сматра да члан 2. Конвенције намеће обавезу државама да заштите живот притворених особа, односно особа лишених слободе, од напада других притвореника, али и да предузму све мере како би спречили самоубиства особа лишених слободе. У предмету Paul and Audrey против Уједињеног Краљевства , представка број 46477/99, одлука од 14. марта 2002. године, став 57. Европски суд за људска права је установио да ће државе бити одговорне за повреду члана 2. у случају да су надлежне државне власти 1) знале или требале да знају за постојање стварне и непосредне опасности по живот притвореника или затвореника и 2) пропустиле да предузму одговарајуће мере из домена њихове надлежности, за које се може претпоставити да би могле спречити настајање опасности по живот особа лишених слободе. Такође, у предмету Keenan против Уједињеног Краљевства , представка број 27229/95, одлука од 3. априла 2001. године, ст. 91. и 93, обавеза државе је проширена и на случајеве самоубиства, с тим што ће до одговорности државе у таквим случајевима доћи ако се утврди да су надлежни државни органи знали или требали да знају да је код одређене притворене или затворене особе постојао ризик од самоубиства. Европски суд је истакао да постоје опште мере предострожности, које су на располагању државним властима за смањење ризика од самоповређивања, а да се могу применити и строжије мере уколико околности конкретног случаја то оправдавају. Обавеза заштите живота лица лишеног слободе протеже се и на разне друге ситуације у којима живот лица може бити угрожен. У пресуди Европског суда за људска права Anguelova против Бугарске, по представки број 38361/97, од 13. јун а 2002. године, ст. 125. до 130, утврђена је одговорност Бугарске за повреду права на живот услед примене неадекватних полицијских мера приликом хапшења.

5.3. Примењујући напред наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд је оценио да је живот подносиоца неспорно био угрожен будући да није попио лекове за висок крвни притисак, да је више пута повраћао, те да му је кренула крв на нос, а како то неспорно произлази из записника Кти. 84/20 од 10. јуна 2020. године. Такође, измерени пулс подносиоца је износио 130, а како је то констатовао лекар – специјалиста ургентне медицине С.К. Лекар С.К. је, због неуобичајено високог пулса, сматрао да је потребно да се подносилац хитно превезе у Клинички центар Војводине, а што је и учињено.

Применом адекватне терапије, отклоњена је опасност за живот подносиоца, те је подносилац саслушаван 12. јуна 2020. године у временском периоду од 8 часова до 8:30 часова. Истог дана је донето решење Кпп. 57/20 којим је одлучено да остане на снази решење о одређивању притвора Кпп. 57/20 од 10. јуна 2020. године.

Дакле, поступајући државни органи су предузели све адекватне мере и успели су да заштите живот подносиоца.

При томе, Уставни суд указује и да евентуални пропусти државних органа у конкретном случају нису узроковани немаром и незаконитим радом државних органа. Такође, евентуални пропусти се не могу ставити на терет ни подносиоцу уставне жалбе, будући да подносилац није себе довео у стање животне угрожености. Овде, Уставни суд напомиње да је свестан чињенице да и наизглед здравим особама може да позли и да се нађу у стању животне угрожености у било ком тренутку. Та чињеница је општепозната. Подносиоцу је 10. јуна 2020. године приликом саслушања пред надлежним тужилаштвом позлило, а надлежни државни органи су, према подносиоцу у свему поступили у складу са својим обавезама које произлазе из права утврђеног чланом 24. Устава, односно чланом 2. Европске конвенције. Суд сматра да су, у оваквој специфичној и по живот подносиоца опасној ситуацији, у тренуцима када је требало да надлежни државни органи одлуче да ли ће предност дати заштити живота или ће предузети одређене законом прописане радње према подносиоцу (нпр. извођење пред судију за претходни поступак у року од 48 часова, а окривљени је лишен слободе без одлуке суда у смислу члана 69. став 2. Законика о кривичном поступку), надлежни органи поступили на уставноправно прихватљив начин са становишта права из члана 24. Устава, а које право је основно људско право. Уставни суд још једном указује да је подносилац преживео (евентуално) животно угрожавајуће стање.

Уставни суд напомиње да поступање надлежних државних органа није било у свим детаљима утемељено у формалним законским прописима, али је било неспорно легитимно и уставноправно прихватљиво, јер је представљало својеврсно поступање у специфичној „крајњој нужди“, усмерено ка спасавању живота лица. Конкретним поступањем надлежних органа подносилац је неспорно сачуван од наступања тешких последица по његово здравље, а веома је вероватно да му је на такав начин спасен и живот у конкретним околностима, Уставни суд при том е, подсећа да је право на живот једно од најважнијих уставних права у односу на које, односно ради заштите тог права, држава има и одговарајуће уставноправно обавезе.

Такође, Уставни суд начелно указује да је право на живот врхунско право у правном систему Републике Србије, те да од зајемченог права на живот нису дозвољена било каква одступања, чак и за време ратног и ванредног стања. Из наведеног би се могло легитимним телеолошким тумачењем закључити да и када би дошло до евентуалног сукоба права на живот појединца и иначе, зајамчених права тог појединца из члана 27, 29. и 36. Устава, право на живот би свакако требало да има превагу, не умањујући при том е, начелни значај ова три означена уставна права. Овакав став је Уставни суд изразио у Одлуци Уж-9918/16 од 3. децембра 2020. године.

5.4. Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23).

6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.