Преглед документа Уж-13110/2021 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Мирослав Николић и др Наташа Плавшић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Џ. С . (J . S .), држављанин Републике Украјине, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. марта 2024. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Џ. С . (J . S .) и утврђује да је другим ставом изреке пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 669/19 од 18. маја 2021. године подноси оцу уставне жалбе повеђено право на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.

2. Одбија се као неоснована уставна жалба Џ. С . (J . S .) изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 669/19 од 18. маја 2021. године у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 2. Устава.

3. Одбацује се уставна жалба Џ. С . (J . S .) изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 669/19 од 18. маја 2021. године у односу на истакнуте п овреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и начела из члана 21. Устава.

4. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.

5. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнду трошкова уставносудског поступка.

1. Џ. С . (J . S .), држављанин Републике Украјине поднео је Уставном суду , 15. септембра 2021. године, преко пуномоћника С. С, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде означене у изреци, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама чл. 32. и 36. Устава Републике Србије, као и начела забране дискриминације из члана 21. Устава.

Уставном жалбом се оспорава пресуда којом је, у првом ставу, делимичним усвајањем жалби окривљених и њихових бранилаца, међу њима и подносиоца уставне жалбе, преиначена пресуда Вишег суда у Панчеву К. 29/18 од 27. марта 2019. године само у ставу три, у погледу одлуке о изреченој мери безбедности, тако што је окривљенима изречена мера безбедности протеривања странаца из земље у трајању од по пет година, док je у преосталом делу првостепена пресуда потврђена, па је подносилац правноснажно оглашен кривим због продуженог кривичног дела примање мита у обављању привредне делатности у саизвршилаштву из члана 230. став 1. у вези чл. 33. и 61. Кривичног законика. Другим ставом оспорене пресуде одбачен је као неблаговремен поднесак подносиоца уставне жалбе, поднет од стране његовог браниоца адвоката С . С . од 27. јуна 2019. године, у ком је наведено да се ради о жалби окривљеног Џ . С, на панџапском језику.

У уставној жалби је, у односу на повреду права из члана 32. став 2. Устава, наведено да је подносиоцу уставне жалбе било ускраћено да се брани на свом матерњем језику – панџапском, и да му је наметнут руски језик, као језик који разуме, иако се он није одрекао права на употребу свог језика у смислу члана 11. Законика о кривичном поступку. Подносилац је навео да није спорно да он разуме и говори руски језик, али је то у предметном поступку било небитно, јер је он захтевао коришћење права из члана 11. став 3. Законика о кривичном поступку, који прави јасну разлику између „свог“ језика и језика „који окривљени разуме“.

Повреду права из члана 32. став 1. Устава заснива на повреди права на непристрасан и независтан суд, указујући да је оспорена пресуда донета од стране судског већа састављеног од судија које је донело решење о укидању првобитно донете пресуде, које иако је укинуло ранију пресуду, упустило се у извођење закључка о повреди права из члана 438. став 1. тачка 5) у вези члана 11. став 3. Законика о кривичном поступку, а упуштајући се у доказивање оптужнице супротно члану 15. Законика о кривичном поступку нарушило је принцип неутралности, а врхунац непоштовања начела контрадикторности је то што је вештачен доказ који уопште није изведен на главном претресу.

Повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава подносилац образлаже наводима да је у оспореној пресуди погрешно наведено да је пресуда окривљеном уручена 14. маја 2019. године преко огласне табле, јер да је то заиста тачно суд не би поновио налог за експедицију дана 22. маја 2019. године. Подносилац је навео да првобитно на огласној табли суда није била истакнута пресуда, већ само записници и докази из првостепеног поступка, а да му је пресуда на српском и руском била уручена 12. јуна 2019. године, па је и „поднесак“ на панџапском језику од 27. јуна 2019. године благовремено поднет у року за жалбу против првостепене пресуде.

У односу на истакнуту повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава у уставној жалби је наведено да је подносилац од самог почетка кривичног поступка пролазио кроз својеврсно шиканирање од стране готово свих који су имали некакву улогу у поступку, па је тако при самом хапшењу доживео најгоре увреде на верској и етничкој основи, које се касније наставило и приликом претреса његовог стана, а у току трајања притвора је био извргнут руглу на рачун физичког изгледа, боје коже и начина на који говори.

Подносилац је истакао захтев да Уставни суд утврди повреде истакнутих права, поништи оспорену другостепену пресуду и да му на име накнаде штете исплати износ од 5.000,00 евра. Трошкове уставносудског поступка је тражио у износу од 90.000,00 динара.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе, приложене документације, те увидом у списе предмета Вишег суда у Панчеву К. 29/18, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Против подносиоца уставне жалбе и још тројице окривљених спроведен је кривични поступак пред Вишим јавном тужилаштвом у Панчеву и Вишим судом у Панчеву због више кривичних дела против привреде.

Из записника Вишег јавног тужилаштва у Панчеву Кти. 15/13 од 14. новембра 2013. године о саслушању осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе у истражној фази поступка, произлази да је подносилац уставне жалбе, износећи своје личне податке , навео да је рођен у Републици Индији у месту Лудхиана у провинцији Пенџаб; да је држављанин Украјине; да српски језик не говори довољно добро; па је поучен о „праву на употребу руског језика који најбоље говори и разуме, након чега је изјавио да му је потребан тумач“; да је у присуству изабраног браниоца и судског тумача за руски језик, након читања наредбе за спровођење истраге изјавио да разуме све поуке и упозорења и дело које му се ставља на терет, те је након поверљивог разговора са браниоцем изјавио да се у тој фази поступка жели бранити ћутањем.

У записнику о саслушању осумњиченог Вишег суда у Панчеву Кпп. 5/13 од 15. новембра 2013. године, који је сачињен поводом предлога јавног тужилаштва да се према подносиоцу уставне жалбе одреди притвор, наведено је да је осумњичени „изразио жељу да буде саслушан на руском језику који добро говори и разуме“, након чега је, у присуству изабраног браниоца, дао детаљан исказ поводом предлога за одређивање притвора, потписавши записник, уз браниоца и судског тумача за руски језик, без примедби.

У даљем току истраге подносилац уставне жалбе је у присуству изабраног браниоца и судског тумача за руски језик у више наврата износио детаљну одбрану, сваки пут потписујући записник о саслушању без примедби.

Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Панчеву Кто. 14/14 од 11. марта 2014. године подносиоцу уставне жалбе и још једном окривљеном лицу (В.С.) стављено је на терет извршење једног продуженог кривичног дела примање мита из члана 367. став 6. у вези става 1.Кривичног законика у вези чл. 33. и 61. Кривичног законика, док је двојици окривљених стављено на терет извршење једног продуженог кривичног дела давање мита из члана 368. став 5. у вези става 1. Кривичног законика у вези чл. 33. и 61. Кривичног законика.

Из списа предмета Вишег суда у Панчеву К. 29/18 Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе одговор на оптужницу Вишег јавног тужилаштва у Панчеву Кто. 14/40 од 11. марта 2014. године написао 7. априла 2014. године својеручно на руском језику, а да се први пут позива на употребу матерњег језика (панџапски), одбијајући да даљи ток поступка прати на руском језику, тек на главном претресу пред Вишим судом у Панчеву (записник К. 26/14 од 3. јуна 2015. године).

Оптужним предлогом Вишег јавног тужилаштва у Панчеву Кто. 26/14 од 14. априла 2014. године са изменом Кто. 26/14-Кто. 14/14 од 19. октобра 2017. године, подносиоцу уставне жалбе и још једном окривљеном лицу (С.К.) стављено је на терет извршење кривичног дела примање мита у саизвршилаштву из члана 367. став 6. у вези става 2. Кривичног законика.

Уставни суд је увидом у записник о главном претресу Вишег суда у Панчеву К. 26/14 од 3. јуна 2015. године утврдио да је на страни 3. тог записника констатовано. „Л. Џ . С . изјављује да он разуме руски језик, али не у потпуности и зато тражи преводиоца на панџапски“. У даљем току поступка суд је покушавао да обезбеди преводиоца са српског на панџапски језик, али како на листи судских тумача Министарства правде Републике Србије нема ни једног регистрованог преводи оца за панџапски језик, суд је покушао да посредством Амбасаде Републике Индије у Републици Србији, а потом и Агенције Уједињених нација за избеглице у Србији (The United Nations Refugee Agency) (у даљем тексту: UNHCR) обезбеди преводиоца на панџапски језик, те како су ти покушаји остали безуспешни, суд је спровео поступак на руском језику, као језику који подносилац несумњиво разуме и говори.

Из записника о главном претресу Вишег суда у Панчаву К. 26/14 од 4. јуна 2015. године произлази да је у суд приступио Први секретар Амбасаде Републике Индије у Србији који је изјавио да с обзиром на разноликост језика у Републици Индији, он није сигуран да је компетентан да преводи на панџапски језик, иако га разуме, али да влада хиндуским језиком са којег би могао да преводи.

Из записника о главном претресу Вишег суда у Панчаву К. 26/14 од 2. јула 2015. године произлази да је суд преко UNHCR обезбедио присуство преводиоца за урду и енглески језик, који говори и разуме панџапски, али нема положену заклетву за судско превођење са панџапског језика, чији је однос са урду језиком исти као однос српског и македонског језика. Подносилац уставне жалбе није желео да одговори на питање суда да ли разуме дошавшег преводиоца наводећи, преко тумача за руски језик, да га је тако саветовао бранилац, док је преводилац изјавио да разуме окривљеног.

Пресудом К. 26/14 од 19. децембра 2017. године подносилац уставне жалбе оглашен је кривим за извршење продуженог кривичног дела примање мита у обављању привредне делатности у саизвршилаштву из члана 230. став 1. у вези чл. 33. и 61. Кривичног законика, која је укинута решењем Апелационог суда у Београду Кж1. 365/18 од 22. јуна 2018. године,

У поновном првостепеном кривичном поступку Више јавно тужилаштво у Панчеву је првобитно поднете оптужне акте изменило 5. децембра 2018. године тако што је, након доношења Закона о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 94/16), у складу са одредбама које су ступиле на снагу 1. марта 2018. године оптужним предлогом, ставом првим , подносиоцу уставне жалбе и још једном окривљеном В.С. стављено на терет извршење продуженог кривичног дела примање мита у обављању привредне делатности из члана 230. став 1. Кривичног законика у саизвршилаштву, а двојици окривљених продужено кривично дело давање мита у обављању привредне делатности из члана 231. став 1. Кривичног законика у саизвршилаштву, а другим ставом подносиоцу уставне жалбе и још једном окривљеном С.К. стављено је на терет извршење кривичног дела примање мита у обављању привредне делатности из члана 230. став 1. Кривичног законика у саизвршилаштву.

Пресудом Вишег суда у Панчеву К. 29/18 од 27. марта 2019. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим да је извршио продужено кривично дело примање мита у обављању привредне делатности из члана 230. став 1. Кривичног законика у саизвршилаштву (ст. 1. и 2. пресуде) и осуђен на казну затвора у трајању од три године, те му је изречена мера безбедности протеривање странаца из земље у трајању од 10 година и од њега је одузета имовинска корист прибављена кривичним делом.

Пресуда Вишег суда у Панчеву К. 29/18 од 27. марта 2019. године, на основу доставне наредбе суда по којој је поступљено 19. априла 2019. године, достављена је браниоцима подносиоца уставне жалбе, адвокату П. В . 22. априла 2019. године, адвокату С . С . 23. априла 2019. године, а за подносиоца уставне жалбе је судско писмено враћено неуручено. Уставни суд је увидом у списе предмета Вишег суда у Панчеву К. 29/18 утврдио да се у списима предмета налази једна коверта-повратница Вишег суда у Панчеву за лично достављање којом је суд преко поште покушао достављање пресуде тог суда К. 29/18 од 27. марта 2019. године за окривљеног Џ . С, која је суду враћена са неурученом пошиљком – пресудом К. 29/18 од 27. марта 2019. године, а на којој је констатован само поштански печат R 01715 „Поштарина плаћена код поште Панчево 1“ са датумом 6. мај 2019. године и отиснут је део печата „НИ“ („НИЈЕ ТРАЖИО“ – напомена УС), након чега је поступајући судија дала доставну наредбу: „На огласну таблу 6. мај 2019, ев. 14. мај 2019.“ Потом се у списима предмета налази доставница за лично достаљање пресуде Вишег суда у Панчеву К. 29/18 од 27. марта 2019. године за окривљеног Џ . С . на којој је констатовано да је предметно писмено стављено на огласну таблу 6. маја 2019. и скинуто са огласне табле 14. маја 2019. године (када се сматра да је уредно уручена – напомена УС). Након тога у списима предмета се налази друга доставна наредба суда од 22. маја 2019. године у којој је наведено: „С обзиром да за окр. А.Д. и Џ. С . пошта није оставила обавештење на основу чл. 246. ст. 1. ЗКП, њ има поновити доставу пресуде Џ. С . са преводом“, па је други пут пресуда за подносиоца уставне жалбе истакнута на огласној табли 6. јуна 2019. године, а подносилац ју је лично преузео у суду 12. јуна 2019. године. Дакле, првостепена пресуда К. 29/18 од 27. марта 2019. године, је за подносиоца уставне жалбе била два пута истакнута на огласној табли суда, и то тако што се први пут сматрала уредно урученом 14. маја 2019. године, када је скинута са огласне табле, а потом, након што је поступајући судија констатовала да први пут нису били испуњени услови за стављање пресуде на огласну таблу, поновила је доставу путем поште, па и судског достављача, након чега је, оцењујући да су испуњени сви услови, пресуду поново истакла на огласну таблу.

У службеној белешци поступајућег председника већа Вишег суда у Панчеву у предмету К. 29/18 састављеној 4. јуна 2019. године, која је упућена председнику Вишег суда у Панчеву, поред осталог, наведено је: „Пресуда од 27. марта 2019. године није уручена у оригиналу и преведено на руски Џ. С. За њега пошта кад му је достављен оригинал није оставила „обавештење“, што је услов да му се изврши достава путем Огласне табле, па је достава поновљена, међутим и по други пут се вратила неуручена са истим пропустом поште која је назначила „није тражио“, али није ни оставила обавештење. То исто поновило се везано за пресуду преведену на руски за Џ . С . и за В.С. Мој закључак је из ових чињеница да оптужени Џ . С . и В.С. избегавају пријем пресуде и тиме пролонгирају рок за жалбу…. Пропуст поште да не остави обавештења кад се буде решавао ургирањем на пример Управнику поште, такође доводи до одуговлачења. Ако се уручење понавља путем поште, а она прави и по трећи пут исте пропусте, онда је то још „веће“ одуговлачење….. Према одредби члана 242. став 1. ЗКП писмена се достављају по правилу посредством службеног лица органа поступка који је одлуку донео. Молим Вас да одобрите да службено лице суда достави одлуку Џ. С . и В.С. по правилима из члана 246. став 1. ЗКП како би се спречило одуговлачење , јер је протекло два месеца од доношења пресуде која није уручена само Џ . С . и В.С.“.

Увидом у првостепену пресуду Вишег суда у Панчеву К. 29/18 од 27. марта 2019. године Уставни суд је, од чињеница које су од значаја за оцену основаноисти навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 2. Устава, утврдио да је на страни 13. констатовано да се подносилац уставне жалбе о оптужници и измењеном оптужном акту није изјаснио и да је изјавио да жели да се изјасни на свом – панџапском језику, као и да подносилац уставне жалбе „у току поступка није жeлео да користи руски језик, па ни да се путем тумача за руски језик изјасни о оптужници односно о измењеном оптужном акту“. На страни 19. првостепене пресуде констатовано је да је од подносиоца уставне жалбе одузета писана документација – „ручно вођена евиденција“, чији се превод са руског језика налази у списима предмета у другом тому на странама 398 до 401). На страни 44. првостепене пресуде констатовано је да се подносилац уставне жалбе на главном претресу К. 26/14 од 21. децембра 2016. године суду обратио на српском језики изјављујући да жели да изнесе одбрану на панџапском језику и да потврђује све што је изнео његов бранилац адвокат С. С, да се он свог панџапског језика није одрекао и да сходно члану 11. Законика о кривчном поступку има право да одбрану изнесе на свом језику, а не жели да износи одбрану тако што ће му се омогућити превод на руски језик, а на главном претресу у поновљеном поступку 18. фебруара 2019. године, као и у завршној речи подносилац уставне жалбе је ћутао, а бранилац је изјавио да окривљени не жели да да завршну реч , јер му није омогућено да у поступку употребљава свој језик. На странама 260. и 261. суд је навео чињенице из којих је утврдио да подносилац уставне жалбе разуме руски језик, па је наведено: да је у истрази оптужени износио своју одбрану на руском језику; да је оптужени одговор на оптужницу саставио својеручно на руском језику; да је оптужени, поред завршеног факултета у Индији 2001. године, завршио и факултет и специјализацију магистра хемијске технологије на руском језику 2010. године; да је оптужени у периоду од 2002. године до 2011. године радио на различитим руководећим местима у руској компанији „ L.“, а од јула 2011. године је радио на руководећим местима у Н. Србије, чији је већински власник руско предузеће „Г.“, где је на свом личном листу дао податке да говори руски језик, енглески, индијски и персијски, а украјински уз помоћ речника (ова констатација постоји и у записнику о главном претресу на страни 255/1806 списа предмета Вишег суда у Панчеву К. 19/18). Из наведеног Виши суд у Панчеву је закључио да је оптужени интелектуалац са завршена два факултета и полиглота, који несумњиво разуме руски језик, на којем се школовао и дуго година радио у руским предузећима, као и да je у току истраге изразио своју вољу да одбрану износи на руском језику, па је потпуно неприхватљив став његове одбране да му суд тиме што из објективних разлога, јер у Републици Србији не постоји преводилац на панџапски језик, није обезбедио преводиоца на матерњи језик, повредио људска права и онемогућио његову одбрану.

Против првостепене пресуде жалбе су изјавили, поред осталих, бранилац подносиоца уставне жалбе, адвокат П. В . 7. маја 2019. године, адвокат С . С . 8. маја 2019. године, те је 27. јуна 2019. године адвокат С . С . доставио и поднесак окривљеног Џ . С . на панџапском језику, без превода (са напоменом да се ради о жалби окривљеног против првостепене пресуде), па је суд такав поднесак доставио Вишем јавном тужилаштву у Панчеву (на одговор) 27. јуна 2019. године. Из списа предмета произлази да Више јавно тужилаштво у Панчеву није суду доставило одговор на „жалбу“ окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, написану на панџапском језику од 27. јуна 2019. године, коју је примило 28. јуна 2019. године. Уставни суд констатује да Виши суд у Панчеву ни на једном месту у списима предмета наведени поднесак на панџапском језику не означава жалбом окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, већ се, како приликом достављања Вишем јавном тужилаштву у Панчеву (на одговор), тако и приликом достављања другостепеном суду на одлучивање о изјављеним жалбама, о наведеном поднеску изјашњава као поднеску браниоца Џ . С, адвоката С . С . од 27. јуна 2019. године у којем је наведено да у прилогу садржи жалбу окривљеног Џ . С . на панџапском језику од 27. јуна 2019. године.

Списи предмета Вишег суда у Панчеву К. 29/18 достављени су Апелационом суду у Београду ради одлучивања о изјављеним жалбама уз допис који је потписан од стране поступајућег председника већа, у којем су наведени датуми уручења првостепене пресуде Вишем јавном тужилаштву у Панчеву, окривљенима и њиховим браниоцима, те су наведени датуми изјављивања жалби и одговора на жалбе, па је тако за подносиоца уставне жалбе наведено да је првостепну пресуду примио 12. јуна 2019. године.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 669/19 од 18. маја 2021. године у првом ставу преиначена је само у делу одлуке о изреченој мери безбедности пресуда Вишег суда у Панчеву К. 29/18 од 27. марта 2019. године, док је у преосталом делу првостепена пресуда потврђена, а другим ставом пресуде одбачен је као неблаговремен поднесак окривљеног Џ. С, поднет од стране браниоца адвоката С . С, дана 27. јуна 2019. године, у ком је наведено да се у прилогу доставља жалба окривљеног Џ . С, на панџапском језику.

Дакле, оспореном пресудом Апелационог суда Београду Кж1. 669/19 од 18. маја 2021. године мериторно је одлучено о жалбама бранилаца подносиоца уставне жалбе, адвоката П. В . и С . С, тако што су жалбе одбијене, док је одбачен као неблаговремен поднесак окривљеног Џ . С . на панџанском језику од 27. јуна 2019. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде наведено је да је увидом у списе предмета утврђено да је првостепена пресуда окривљеном уручена преко огласне табле 14. маја 2019. године, а околност да се у списима предмета налази и доставница према којој је првостепена пресуда уручена лично окривљеном С . 12. јуна 2019. године не доводи у питање закључак суда о неблаговремености поднеска означеног као жалба, будући да се датум пријема пресуде у овом конкретном случају има сматрати датумом доставе преко огласне табле, а то је 14. мај 2019. године, па је рок за жалбу био до 29. маја 2019. године.

У образложењу оспорене другостепене пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 669/19 од 18. маја 2021. године наведено је да нису основани жалбени наводи одбране о повреди права на употребу „свог језика“ у току поступка, с обзиром на то да је првостепени суд, сагласно члану 7. Законика о кривичном поступку, покушао да ангажује преводиоца обраћајући се Амбасади Републике Индије и UNHCR, јер у Републици Србији нема регистрованих преводилаца за панџапски језик, секретар амбасаде Републике Индије није могао да преводи на панџапски (с обзиром на разноликост језика у Републици Индији, изјавио је да он није сигуран да је компетентан да преводи на панџапски језик, иако га разуме, али да влада хиндуским језиком са којег би могао да преводи), а окривљени је изјавио да не разуме преводиоца ангажованог преко UNHCR, који је навео да нема положену заклетву за званично превођење на панџапски, већ само за урду језик. У образложењу оспорене пресуде даље је наведено да је у конкретном случају дошло до објективне немогућности да се окривљеном омогући да се брани на свом панџапском језику, па је суд у предметном поступку правилно применио стандард „језика који оптужени разуме“ како би спровео кривични поступак, при чему је неспорно утврђено да оптужени разуме руски језик, на којем се школовао и дуго година радио у руским предузећима, па су неосновани наводи да му је право на одбрану повређено само тиме што из објективних разлога у Републици Србији није било преводиоца за панџапски језик. Другостепени суд је такође навео да према подацима UNESCO у свету се говори приближно 7.000 језика, па је у таквој ситуацији објективно немогуће да се у сваком тренутку и пред државним сваким државним органом, па и пред судом , за сваки матерњи језик обезбеди преводилац, што је у овом предмету и случај са панџапским језиком, који је један од 23 службена језика Републике Индије.

Пресудом Врховног касационог суда Кзз. 1116/21 од 31. марта 2022. године одбијени су као неосновани захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљених В.С. и С.К, док је одбачен као недозвољен захтев за заштиту законитости који су браниоци подносиоца уставне жалбе изјавили против овде оспорених правноснажних пресуда, а захтев за заштиту законитости који је бранилац подносиоца уставне жалбе, адвокат С. С . одбачен je као неблаговремен. У образложењу пресуде суда ванредног правног лека, у релевантном делу за конкретан случај (страна 19.), наведено је: „Браниоци окривљеног Џ. С, адвокати С . С . и П . В, као разлог подношења захтева за заштиту законитости, наводe одредбу члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, која је општег карактера и прописује оквирно разлоге за подношење захтева за заштиту законитости. Ову одредбу браниоци конкретизују навођењем повреде чланова 455. став 1. тачка 1) и 456. став 1. ЗКП (одлучивање о жалби – напомена УС) уз истицање да је погрешан закључак другостепеног суда да је жалба ових бранилаца, изјављена против првостепене пресуде, неблаговремена, полемишући при томе са роком, од кога је по ставу другостепеног суда почео тећи рок за изјављивање жалбе, као и са законитошћу начина доставе првостепене пресуде окривљеном. Чланом 485. став 4. ЗКП прописани су разлози због којих окривљени, односно његов бранилац, у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП, може поднети захтев за заштиту законитости против правноснажне одлуке и поступка који је претходио њеном доношењу. Како наведеном одредбом није прописана могућност подношења овог ванредног правног лека због повреде чланова 455. став 1. тачка 1) и 456. став 1. ЗКП, то је Врховни касациони суд захтев бранилаца окривљеног Џ. С, адвоката С . С . и П . В, оценио као недозвољен“.

Оспорена пресуда Апелационог суда у Београду Кж1. 669/19 од 18. маја 2021. године достављена је подносиоцу уставне жалбе 16. августа 2021. године, а браниоцима подносиоца уставне жалбе, адвокату П. В . 22. јула 2021. године, адвокату С . С . 9. септембра 2021. године, по доставној наредби суда од 28. јула 2021. године.

4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:

Одредбама Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви су једнаки (члан 21. став 1.) да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21. став 4.); да св ако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (члан 32. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да свако има право да користи свој језик у поступку пред судом, другим државним органом или организацијом која врши јавна овлашћења, када се решава о његовом праву или обавези и да незнање језика на коме се поступак води не сме бити сметња за остваривање и заштиту људских и мањинских права (члан 199.).

Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и др.) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да је орган поступка дужан да у складу са одредбама овог законика поучи окривљеног или другог учесника у поступку о правима која му припадају (члан 8. став 1.); да су у поступку у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, а други језици и писма у службеној употреби су у складу са Уставом и законом (члан 11. став 1.); да се поступак води на језику и писму који су у службеној употреби у органу поступка, у складу са законом (члан 11. став 2.); да странке, сведоци и друга лица која учествују у поступку имају право да у току поступка употребљавају свој језик и писмо, а ако се поступак не води на њиховом језику и ако, након поуке о праву на превођење, не изјаве да знају језик на коме се поступак води и да се одричу права на превођење, обезбедиће им се на терет буџетских средстава превођење онога што они или други износе, као и превођење исправа и другог писаног доказног материјала (члан 11. став 3.); да превођење обавља преводилац (члан 11. став 4.) да ухапшени, поред права из члана 68. став 1. тач. 2) до 4) и тачка 6) и став 2. овог законика, има право да одмах на језику који разуме буде обавештен о разлогу хапшења (члан 69. став 1. тачка 1)); да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је главни претрес одржан без лица чије је присуство на главном претресу обавезно или ако је оптуженом, браниоцу, оштећеном или приватном тужиоцу, противно његовом захтеву, ускраћено да на главном претресу употребљава свој језик и да на свом језику прати ток главног претреса (члан 438. став 1. тачка 5) .

Одредбама члана 68. став 1. ЗКП прописано је да окривљени има право да у најкраћем року, а увек пре првог саслушања, подробно и на језику који разуме буде обавештен о делу које му се ставља на терет, о природи и разлозима оптужбе, као и да све што изјави може да буде коришћено као доказ у поступку (тачка 1)); да ништа не изјави, ускрати одговор на поједино питање, слободно изнесе своју одбрану, призна или не призна кривицу (тачка 2 )); да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца у складу са одредбама овог законика (тачка 3)); да његовом саслушању присуствује бранилац (тачка 4)); да у најкраћем могућем року буде изведен пред суд и да му буде суђено непристрасно, правично и у разумном року (тачка 5)); да непосредно пре првог саслушања прочита кривичну пријаву, записник о увиђају и налаз и мишљење вештака (тачка 6)); да му се осигура довољно времена и могућности за припремање одбране (тачка 7)); да разматра списе и разгледа предмете који служе као доказ (тачка 8)); да прикупља доказе за своју одбрану (тачка 9)); да се изјасни о свим чињеницама и доказима који га терете и да износи чињенице и доказе у своју корист, да испитује сведоке оптужбе и захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе, у његовом присуству испитају сведоци одбране (тачка 10)); да користи правна средства и правне лекове (тачка 11)); да предузима друге радње када је то одређено овим закоником (тачка 12)).

Одредбама члана 87. ЗКП прописано је да ако је окривљени глув, постављаће му се питања писмено, ако је нем, позваће се да писмено одговара, а ако је слеп, приликом саслушања ће му се усмено изложити садржај писаног доказног материјала. Ако се саслушање не може обавити на овај начин, позваће се као тумач лице које се са окривљеним може споразумети (став 1.); да ако окривљени не разуме језик поступка, постављаће му се питања преко преводиоца (став 2.); да ако тумач или преводилац није раније заклет, положиће заклетву да ће верно пренети питања која се окривљеном упућују и изјаве које он буде давао (став 3.); да се одредбе овог законика које се односе на вештаке сходно примењују и на тумаче и преводиоце (став 4.).

Одредбама члана 242. ЗКП прописано је да се писмена достављају, по правилу, посредством службеног лица органа поступка који је одлуку донео или непосредно код тог органа, преко поште или друге организације регистроване за послове достављања писмена, органа локалне самоуправе, замолним путем преко другог државног органа, телекомуникационим или електронским путем, а изузетно и посредством полиције (став 1 .); да се достављање може извршити и истицањем на огласној табли или интернет страници органа поступка, а уз сагласност лица коме се достављање има извршити и преко пуномоћника за пријем писмена, путем поштанског фаха или електронске поште. Достављање се сматра извршеним протеком рока од осам дана од дана истицања писмена на огласној табли или интернет страници органа поступка, односно од пријема потврде да је писмено предато пуномоћнику за пријем писмена, поштанском фаху, односно достављено електронским путем (став 2 .).

Одредбама члана 243. ЗКП прописано је да се писмено доставља непосредном предајом лицу коме је упућено (став 1.); да ако се лице из става 1. не затекне тамо где се достављање има извршити, писмено се може предати пунолетном члану његовог домаћинства који је дужан да га прими. Ако се члан породичног домаћинства ту не затекне, писмено ће се предати портиру, суседу или председнику кућног савета ако они на то пристану и тиме се сматра да је достављање извршено (став 2.); да ако лице из ст. 2. и 3. овог члана које није дужно да прими писмено одбије да то учини, достављач ће оставити обавештење да ће се писмено истаћи на огласној табли суда и по могућству, интернет страници органа поступка. По протеку рока од осам дана од дана истицања писмена сматра се да је достављање извршено (став 4.); да када лице из става 1. овог члана или лице из ст. 2. и 3. овог члана које је дужно да прими писмено, одбије да то учини, достављач ће забележити на доставници дан, час и разлог одбијања пријема, а писмено ће се оставити у стану лица из става 1. овог члана или у просторији где је оно запослено и тиме је достављање извршено (став 5.); да ако се на месту где се достава има извршити не затекне лице из ст. 2. и 3. овог члана које је дужно да прими писмено, достављање ће се извршити на начин предвиђен у ставу 4. овог члана (став 6.).

Одредбама члана 246. ЗКП прописано је да ако се достављање писмена окривљеном не може извршити на адресу о којој је окривљени обавестио орган поступка, достављач ће оставити обавештење да ће се писмено истаћи на огласној табли и по могућству, на интернет страници органа поступка. По протеку рока од осам дана од дана истицања писмена сматра се да је достављање извршено (став 1.); да ако је окривљени пуномоћјем браниоца овластио за пријем писмена од чијег достављања тече рок за изјављивање правног лека, предајом писмена адвокатској канцеларији браниоца сматра се да је достављање извршено (став 2.); да изузетно од става 1. овог члана, ако окривљеном који нема браниоца треба доставити пресуду којом му је изречена кривична санкција која се састоји у лишењу слободе, а достављање се не може извршити на адресу о којој је окривљени обавестио суд, поставиће му се бранилац по службеној дужности док окривљени не обавести суд о новој адреси (став 3.); да постављеном браниоцу ће се одредити потребан рок за упознавање са списима који не може бити краћи од три дана, а после тога ће му се пресуда доставити и поступак наставити (став 4.).

Одредбама члана 37. ЗКП прописано је да судија или судија-поротник биће изузет од судијске дужности у одређеном предмету ако је оштећен кривичним делом (став 1. тачка 1)); ако му је окривљени, његов бранилац, тужилац, оштећени, њихов законски заступник или пуномоћник, брачни друг или лице са којим живи у ванбрачној или другој трајној заједници живота или сродник по крви у правој линији до било ког степена, у побочној линији до четвртог степена, а по тазбини до другог степена (став 1. тачка 2)); ако је са окривљеним, његовим браниоцем, тужиоцем или оштећеним у односу старатеља, штићеника, усвојитеља, усвојеника, хранитеља или храњеника (став 1. тачка 3); ако је у истом предмету поступао као судија за претходни поступак или је одлучивао о потврђивању оптужнице или је учествовао у доношењу мериторне одлуке о оптужби која се побија жалбом или ванредним правним леком или је учествовао у поступку као тужилац, бранилац, законски заступник или пуномоћник оштећеног, односно тужиоца или је саслушан као сведок или као вештак, ако овим закоником није другачије прописано (став 1. тачка 4)); да судија или судија-поротник може бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност (став 2.) .

5. Разматрајући наводе уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе повреду права на правно средство гарантовано одредбом члана 36. став 2. Устава заснива на тврдњи да је другостепени суд ускратио подносиоцу одлуку о основаности његових жалбених навода изентих у благовременој жалби коју је сам написао на свом матерњем језику, јер је погрешно утврдио датум од ког се има рачуна ти рок за изјављивање жалбе од стране окривљеног , сматрајући да 6. маја 2019. године нису били испуњени услови за достављање првостепене пресуде преко огласне табле. Подносилац уставне жалбе сматра да је његова жалба од 27. јуна 2019. године на панџапском језику поднета благовремено, с обзиром на то да се као дан када је он примио првостепену пресуду може једино узети датум 12. јун 2019. године, када ју је он лично преузео након што је она други пут (6. јуна 2019. године) била истакнута на огласној табли.

Оценом навода уставне жалбе са аспекта садржине права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да је другим ставом оспорене другостепене пресуде одбачен као неблаговремен „поднесак подносиоца уставне жалбе од 27. јуна 2019. године, поднет од стране његовог браниоца, у ком је наведено да се ради о жалби окривљеног Џ . С, на паџапском језику “, рачунајући почетак рока за изјављивање жалбе од првог достављања – 14. маја 2019. године, не дајући образложење разлога због којих једну, односно прву доставу сматра уредном, а другу сувишном.

Уставни суд је имао у виду да ни првостепени ни другостепени суд наведени спорни поднесак, који је састављен на панџапском језику од 27. јуна 2019. године, не назива жалбом, али несумњиво га тако третира, што произлази, како из чињенице да га првостепени суд доставља Вишем јавном тужилаштву (на одговор), тако и из чињенице да га упућује са списима предмета другостепеном суду заједно са осталим жалбама и одговорима на жалбу, ради одлучивања о њиховој основаности , а другостепени суд разматра благовременост спорног поднеска , према правилима која важе за рокове за изјављивање жалбе против првостепене пресуде.

Стога Уставни суд, несумњиво закључује да и првостепени и другостепени суд спорни поднесак подносиоца уставне жалбе од 27. јуна 2019. године, који је састављен на панџапском језику, сматрају жалбом подносиоца уставне жалбе против првостепене пресуде Вишег суда у Панчеву К. 29/18 од 27. марта 2019. године.

Уставни суд је, потом, утврдио да из образложења оспорене другостепене пресуде произлази да је суд редовног правног лека сматрао да је прво истицање првостепене пресуде на огласну таблу у свему било у складу са одредбама ЗКП, односно да суд није погрешио када је оценио да су први пут били испуњени услови да се првостепена пресуда истакне на огласној табли, већ да је суд погрешио када је пресуду Вишег суда у Панчеву К. 29/18 од 27. марта 2019. године, након 14. маја 2019. године, као дана од када се сматрала уредно урученом (по истеку осам дана од истицања на огласној табли), поново покушао непосредно да уручи окривљеном, тако што је најпре 22. маја 2019. године дао доставну наредбу да се достава пресуде за подносиоца уставне жалбе понови путем поште, а потом и преко судског службеника, па због немогућности да се пресуда уручи подносиоцу уставне жалбе, други пут спорно писмено постаља на огласну таблу 6. јуна 2019. године, на који начин је дошло до неоснованог продужења рока за изјављивање жалбе за подносиоца уставне жалбе, као окривљеног.

Међутим, у оспореној пресуди другостепени суд није образложио разлоге за овакву оцену, што је по оцени Уставног суда, у околностима конкретног случаја, било неопходно, јер је сам првостепени суд у две службене белешке констатовао да нису били испуњени услови из члана 246. став 1. ЗКП за прво истицање пресуде на огласну таблу.

Наиме, поступајући председник првостепеног већа је након првог истицања и скидања са огласне табле првост епене пресуде констатовала у доставној наредби од 22. маја 2019. године да за окр. А.Д. и Џ. С . пошта није оставила обавештење на основу чл ана 246. ст ав 1. ЗКП, те је дата наредба да се понови достава првостепене пресуде, а у службеној белешци од 4. јуна 2019. године , тражено је од председника суда да се одобри да се првостепена пресуда достави преко судског службеника, јер службеник поште прави вишеструку грешку приликом доставе, када не оставља обавештење у смислу члана 246. став 1. ЗКП, већ се судско писмено два пута враћа суду неуручен о са истим пропустом поште и назнаком „није тражио“, али без констатације да је остављено обавештење.

Уставни суд је , такође, утврдио да из враћене повратнице са неурученом пошиљком R 01715 , није могуће, без додатних провера (нпр. тражити извештај за пошиљку R 01715 од Поште Панчево 1) несумњиво утврдити да ли је поштански достављач оставио обавештење у складу са одредбама ЗКП о достављању. Уставни суд, стога, сматра да се не би смела занемарити чињеница да се у списима предмета налазе две службене белешке потписане од стране поступајућег председника судећег већа у којима се несумњиво констатује да је суд утврдио да достава првостепене пресуде, пре њеног првог истицања на огласној табли, није испуњавала услове из члана 246. став 1. ЗКП да б уде истакнута на огласној табли, док из службене белешке поступајућег председника већа од 4. јуна 2019. године произлази да је првостепени суд вршио неке провере (из списа предмета се не види које) на основу којих је утврдио да достављање првостепене пресуде подносиоцу уставне жалбе по доставној наредби , по којој је поступљено 19. априла 2019. године, није било у складу са одредбом члана 246. став 1. ЗКП.

Имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра да се не може узети као несумњиво утврђена чињеница да се рок од 15 дана за изјављивање жалбе подносиоцу уставне жалбе, као окривљеном , има рачунати од 14. маја 2019. године, нити је разлоге за такву оцену дао другостепени суд у оспореној пресуди, већ , по оцени Уставног суда, из свега наведеног произлази да подносилац уставне жалбе оправдано сматра да се наведени рок за жалбу у односу на њега има рачунати од 12. јуна 2019. године, када је преузео првостепену пресуду, која је други пут била истакнута на огласној табли .

Полазећи од тога да је Уставни суд увидом у списе предмета Вишег суда у Панчеву К. 29/18 утврдио да је првостепена пресуда подносиоцу уставне жалбе достављена 12. јуна 2019. године, а имајући у виду да је,, у поуци о правном леку “, подносилац поучен да жалбу може изј авити у року од 15 дана од дана пријема пресуде, односно, у конкретном случају до 27. јуна 2019. године, Уставни суд сматра, да је Апелациони суд у Београду дужан да се, уколико оцени да се наведени поднесак подносиоца уставне жалбе може сматрати уредном жалбом против првостепене пресуде, упусти у мериторно одлучивање о тако изјављеној жалби подносиоца уставне жалбе, јер је она поднета благовремено – 27. јуна 2019. године.

Уставни суд је, стога утврдио да је другим ставом изреке оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 669/19 од 18. маја 2021. године подносиоцу уставне жалбе ускраћено право на правно средство , из члана 36. став 2. Устава , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23 ), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. У погледу отклањања штетних последица насталих утврђеном повредом уставног права, Уставни суд није поништио оспорену другостепену пресуду, иако је подносилац такав захтев изричито поставио у уставној жалби, а што Суд, по правилу и чини као вид отклањања штетних последица утврђене повреде Уставом гарантованих права, и то из следећих разлога.

Уставни суд најпре указује на чињеницу да је оспореном другостепеном пресудом мериторно одлучено о две жалбе које су браниоци подносиоца уставне жалбе изјавили против првостепене пресуде, па су тако оцењени неоснованим, како жалбени наводи о истакнутим битним повредама одредаба кривичног поступка, међу којима су и одредбе о праву да окривљени износи одбрану и прати ток поступка на матерњем језику, као и одредбе о доказима на којима се пресуда може, односно не може, заснивати, тако и жалбени наводи којима се пресуда побијала због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због повреде материјалноправних одредби, те је суд редовног правног лека свеобухватно анализирао одбране окривљених и изведене доказе, дајући, у оспореној другостепеној пресуди, за своје закључке детаљно и јасно образложење.

7. Што се тиче захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, у смислу одредаба члана 89. ст. 1 . и 3. Закона о Уставном суду, нашао да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на правно средство, у околностима конкретног случаја, довољно да се постигне правично задовољење за подносиоца уставне жалбе, из ког разлога је одбио као неоснован захтев за накнаду штете, одлучујући као у тачки 4. изреке.

8. Испитујући основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 2. Устава , Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе на главном претресу успротивио да ток кривичног поступка који се води против њега прати на руском језику, који говори и разуме, а на којем је до тада износио одбрану, те је изричито захтевао да даљи ток поступка прати на свом – панџапском језику.

Уставни суд најпре констатује да Законик о кривичном поступку прописује у члану 438. став 1. тачка 5) да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је окривљеном, противно његовом захтеву, ускраћено да на главном претресу употребљава свој језик и да на свом језику прати ток главног претреса.

Полазећи од тога да подносиоцу уставне жалбе у предметном кривичном поступку, који је претходио подношењу уставне жалбе, није било омогућено да на главном претресу употребљава свој – панџа пски језик, пошто суд и поред покушаја да то учини није успео да обезбеди присуство тумача за панџапски језик, задатак Уставног суда, у конкретном случају, је да испита да ли је оваква процесна повреда закона имала тежину повреде уставног права на правично суђење, гарантованог чланом 32. Устава .

Уставни суд, на овом месту указује на значај употребе језика у судским поступцима. Право на правично суђење може бити повређено ако учеснику у судском поступку, који се води на језику који не разуме не омогући да се на свом језику упозна са изведеним доказима, односно да на свом језику учествује у по ступку. Активно остваривање права у судском поступку, једнакост оруђа странака је тешко замисливо , ако се учешће једне странке у поступку не омогући на језику коју странка добро познаје, што је у већини случајева сопствени, матерњи језик учесника у поступку. Међутим, у слу чају да странке осим сопственог, матерњег језика одлично познаје и неки други језик, правичност поступка могуће обезбедити и у случају ако се, странци омогући да уместо на сопственом језику у поступку учествује на језику који одлично познаје. Нарочито у случају ако је суд био онемогућен да обезбеди превођење на сопствени језик учесника у поступку. Према томе, имајући у виду околности конкретног случаја и одредбе Законика о кривичног поступку кој е безусловно признај у право оптуженог да користи сопствени језик у кривичном поступку, приликом оцене да ли је не онемогућавањем оптуженом да користи сопствени језик у кривичном поступку дошло до повреде уставом зајемченог права на правично суђење, посебно треба се размотрити, са једне стране, да ли је оптуженом омогућено да се брани, и да се са списима предмета упозна на језику који није његов сопствени језик, али који одл ично познаје, и друго, да ли је суд у складу са одредбама Законика о кривичном поступку на одговарајући начин покушао да обезбеди преводиоц а на сопствени ( панџапски) језик подносиоца уставне жалбе.

С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе приликом првог саслушања у својству осумњиченог пред Вишим јавним тужилаштвом у Панчеву изјавио да , као украјински држављанин, који је рођен у покрајини Панџаб у Републици Индији, српски језик не говори довољно добро, па је поучен о „праву на употребу руског језика који најбоље говори и разуме “; да је у присуству изабраног браниоца и судског тумача за руски језик, након читања наредбе за спровођење истраге изјавио да разуме све поуке и упозорења и дело које му се ставља на терет; да је пред судом, поводом одлучивања о предлогу Вишег јавног тужилаштва у Панчеву да се према њему одреди притвор „изразио жељу да буде саслушан на руском језику, који добро говори и разуме“; да је у току истраге у више наврата износио детаљну одбрану уз присуство изабраног браниоца и судског тумача за руски језик, као и да је одговор на оптужницу написао својеручно на руском језику. Уставни суд је такође утврдио и да су све судске одлуке , које су у току поступка доношене (нпр. решења о одређивању и продужавању мера ради обезбеђивања присуства окривљеног, на јпре притвор, а потом забрана напуштања стана, забрана напуштања места боравишта, до мере забране напуштања Републике Србије уз привремено одузимање путне исправе), подносиоцу уставне жалбе достављане са преводом на руски језик, као и да су му копије записника са главног претреса и прецизирани оптужни акти достављани преведени на руски језик, да је он одлуке о мерама за обезбеђење присуства оспоравао жалбама преко изабраних бранилаца.

Уставни суд је, затим , утврдио да се подносилац уставне жалбе први пут позвао на употребу панџапског језика, као матерњег, одбијајући да прати даљи ток поступка на руском језику (као језику за који је до тада наводио да добро говори и разуме), на главном претресу 3. јуна 2015. године, изјављујући да „разуме руски језик, али не у потпуности и зато тражи преводиоца на панџапски“, након чега је суд предузео одређене мере како би покушао да обезбеди преводиоца на панџапски језик. Уставни суд је поред тога имао у виду и да је на главном претресу 2. јула 2015. године, подносилац уставне жалбе на питање суда (које му је упућено преко преводиоца за руски језик) да ли разуме преводиоца за урду језик којег је суд обезбедио преко UNHCR, изјавио да не жели да одговори на то питање, јер га је тако саветовао бранилац, што по оцени Уставног суда може да указује на намеру одбране да, инсистирајући на примени члана 11. став 3. ЗКП, искључиво пролонгира трајање судског поступка како би се издејствовало наступање апсолутне застарелости кривичног гоњења у циљу избегавања кривичне одговорности окривљених. Уставни суд је из детаљног увида у списе предмета Вишег суда у Панчеву закључио да захтев одбране да подносилац уставне жабле ток главног претреса прати на свом – панџапском језику, није било усмерено на боље разумевање оптужбе која му се ставља на терет и доказа који су прикупљени против њега, већ, у конкретном случају представља инсистирање на строгом формализму искључиво са циљем да се суду отежа да спроведе доказни поступак у разумном року.

Међутим, полазећи од тога да на списку сталних судских тумача Министарства правде Републике Србије није био регистровани ниједан преводилац за панџапски језик, а имајући у виду да су покушаји суда да овлашћеног преводиоца за панџапски језик обезбеди преко Амбасаде Републике Индије и UNHCR остали безуспешни, Уставни суд не сматра очигледно арбитрарном примену меродавног права на којој је заснована одлука суда да започети кривични поступак спроведе до краја на руском језику, поштујући принцип да окривљени у поступку учествује „на језику који разуме“ гарантован чланом 6. став 3а Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чиме је остварена Уставна гаранција да незнање језика на коме се поступак води не сме бити сметња за остваривање и заштиту људских и мањинских права (члан 199. Устава) и остварена сврха да се окривљеном омогући да несметано изнесе своју одбрану на оном језику на којем најбоље комуницира. Наведено, нарочито имајући у виду да је подносилац у току истраге „изразио жељу“ да буде саслушан уз превођење на руски језик, што је констатовано на записнику Вишег суда у Панчеву Кпп. 5/13 од 15. новембра 2013. године, који су подносилац уставне жалбе и његов бранилац потписали без примедби.

Полазећи од тога да је Уставни суд утврдио да из чињеничног стања утврђеног увидом у списе предмета Вишег суда у Панчеву К. 29/18 несумњиво произлази да је подносилац уставне жалбе разумео природу и разлоге оптужбе која му је била стављена на терет у кривичном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, те да је подносилац у својству окривљеног, непосредно пред надлежним државним органима кривичног гоњења, детаљно, у више наврата, износио своју одбрану у присуству изабраног браниоца и тумача за руски језик, потписујући записнике о саслушању без примедби, а како је одговор на оптужницу написао својеручно на руском језику, Уставни суд сматра да одбрана подносиоца устане жалбе није била отежана тиме што је подносилац уставне жалбе ток поступка пратио уз превођење на руски језик, који језик подносилац уставне жалбе говори и разуме на академском нивоу и којим се професионално служи. Надаље, Уставни суд је приликом овакве оцене имао у виду и чињеницу да је поступајући суд предузео кораке да обезбеди преводиоца на панџапски језик, али да у евиденцији судских тумача таквог преводиоца није било, нити је Амбасада Републике Индије успела на захтев суда обезбедити тумача за панџапски језик. Но и поред горе наведеног , Уставни суд сматра да уопштено позивање судова на то да се у свету говори приближно 7.000 језика, и да то представља објективну немогућност да се окривљеном обезбеди преводилац за сваки матерњи језик недовољно утемењено пошто је панџапски језик 22 . највећи језик у Свету према броју говорника језика.

На темељу свега утврђеног, Уставни суд сматра да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом није повређено право на правично суђење из члана 32. став 2. Устава, па је Суд уставну жалбу, у овом делу, одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.

9. Разматрајући остале наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује, најпре, да није разматрао наводе уставне жалбе којима се повреда права на правично суђење заснива на оспоравању доказног поступка, јер би оценом основаности навода уставне жалбе којима се указује на то да на поједним доказима пресуда није могла бити заснована, јер нису изведени на главном претресу, Уставни суд би изашао из оквира своје надлежности.

Потом, што се тиче навода уставне жалбе којима се указује на повреду права на непристрасан суд, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, коју подносилац образлаже наводима да је оспорена пресуда донета од стране већа у истом саставу у којем је претходно укинуло првобитно донету првостепену пресуду и предмет вратило на поновни поступак , а оцењујући као неосноване наводе о повреди права на употребу језика, Уставни суд констатује да, полазећи од цитираних одредби члана 37. ЗКП, којима су прописани разлози за изузеће, у конкретном случају није постојала сметња да другостепени суд о основаности изјављених жалби одлучује у истом саставу у којем је у претходној фази поступка првобитно донету првостепену пресуду укинуо и предмет вратио првостпеном суд на поновно суђење. Уставни суд додатно указује и на то да је увидом у списе предмета Вишег суда у Панчеву К. 29/18 утврдио да је решењем Апелационог суда у Београду Кж1. 365/18 од 22. јунха 2018. године суд редовног правног лека, поред образложења повреда одредаба кривичног поступка и повреда кривичног закона које је утврдио и због којих укида првостепену пресуду, непотребно у тој фази поступка дао и образложење због чега сматра неоснованим жалбене наводе окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, у погледу повреде права на одбрану неомогућавањем да окривљени прати поступак и износи одбрану на свом матерњем језику. Међутим, наведено, по оцени Уставног суда не представља повреду прав а на правично суђење.

Што се тиче истакнуте повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи наводе и разлоге који би се могли довести у уставноправну везу са садржином наведеног права из које произлази да до ускраћивања једнаке заштите права пред судовима, односно другим органима и организацијама чије се радње и акти могу оспоравати уставном жалбом, може доћи пре свега неједнаким поступањем у истим чињеничним и правним ситуацијама.

Како подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је Апелациони суд у Београду у истој чињеничној и правној ситуацији доносио другачије (различите) одлуке од одлуке која се оспорава уставном жалбом, то је Уставни суд оценио да нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за мериторно одлучивање о повреди права из члана 36. став 1. Устава.

Када је реч о истакнутој повреди начела из члана 21. Устава, Уставни суд указује да је забрана дискриминације једно од Уставом утврђених начела у складу са којим се остварују сва Уставом зајемчена права и слободе, те је стога повреда означеног уставног начела акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено утврђену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе. Како подносилац повреду овог начела не везује за повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, чију је повреду Уставни суд утврдио, Суд је и у овом делу оценио да нису испињене претпоставке за мериторно одлучивање о истакнутој повреди члана 21. Устава.

Уставни суд је стога, полазећи од навода уставне жалбе, а имајући у виду надлежности Уставног суда и границе деловања Уставног суда, уставну жалбу у односу на истакнуту повреду начела и права из члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 3. изреке.

10. У погледу захтева за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 5. изреке.

11. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.