Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Душана Мијатовића из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. априла 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Душана Мијатовића и утврђује да је у поступку који се водио пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 5772/02 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, коју може остварити на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07).
О б р а з л о ж е њ е
1. Душан Мијатовић из Новог Сада је 22. августа 2007. године, преко пуномоћника Николе Ђуђара, адвоката из Шида, изјавио уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 5772/02, као и против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1184/06 од 6. јуна 2007. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава.
Подносилац у уставној жалби наводи да је 1992. године поднео тужбу Општинском суду у Новом Саду против туженог Јавног железничко-транспортног предузећа ''Београд'' из Београда, а да је „последња одлука која је донета у том поступку“ пресуда Врховног суда Србије Рев. II 1184/06 од 6. јуна 2007. године. Наведене чињенице указују да предметни поступак, како је реч о радном спору који је по закону хитан, није окончан у разумном року. Истакао је да у оспореној пресуди Врховног суда Србије Рев. II 1184/06 од 6. јуна 2007. године, нису размотрени наводи које је изнео у ревизији изјављеној против пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 2466/05 од 6. априла 2006. године, на који начин му је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Такође је навео да је повреда права на рад из члана 60. Устава настала као последица повреде права на непристрасно расправљање и одлучивање у предметном поступку. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да му је у поступку који се водио пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 5772/02 повређено право на суђење у разумном року, као и да му је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено право на правично суђење и право на рад, те да му се утврди право на накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Новом Саду П. 5772/02 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је тужбом од 12. августа 1992. године покренуо радни спор пред Општинским судом у Новом Саду, против туженог Јавног железничко-транспортног предузећа ''Београд'' из Београда, ради поништаја одлуке о престанку радног односа. Прво рочиште у овој правној ствари одржано је 5. марта 1993. године, а на рочишту одржаном 17. јуна 1993. године одређен је прекид поступка у овој правној ствари до правоснажног окончања поступка у предмету Општинског суда у Новом Саду Ки. 217/93. Приликом доношења наведеног решења, странке су се одрекле права на жалбу, те је исто постало правоснажно даном доношења. Поднеском од 27. септембра 1995. године, подносилац уставне жалбе је предложио наставак предметне парнице, након чега је 24. новембра 1995. године заказано рочиште за главну расправу.
На рочишту одржаном 27. фебруара 1996. године закључена је главна расправа и донета делимична пресуда П. 246/96 којом су поништене првостепена и другостепена одлука дисциплинске комисије туженог предузећа, којима је подносиоцу уставне жалбе изречена дисциплинска мера престанка радног односа. Одлучујући о жалби туженог Окружни суд у Новом Саду је пресудом Гж. 1427-I/96 од 30. октобра 1996. године потврдио првостепену пресуду. Међутим, решењем Врховног суда Србије Рев. 2295/97 од 9. септембра 1997. године укинуте су пресуда Окружног суда у Новом Саду Гж. 1427-I/96 од 30. октобра 1996. године и делимична пресуда Општинског суда П. 246/96 од 27. фебруара 1996. године, са образложењем да је погрешно становиште нижестепених судова да се застарелост покретања дисциплинског поступка, када се ради о повредама радних обавеза које садрже обележја кривичног дела, везује за објективни рок од 6 месеци из члана 77. став 1. Закона о радним односима.
У поновном првостепеном поступку одржана су два рочишта за главну расправу (9. октобра и 16. децембра 1998. године) и донета нова делимична пресуда П. 246/96, којом су поништене одлуке дисциплинске комисије туженог, са образложењем да је ''у конкретном случају, за оне радње тужиоца које су му стављене на терет дошло до застарелости покретања дисциплинског поступка због тога што је протекао објективни рок од шест месеци од дана када је повреда учињена, те да истеком објективног рока престаје свака могућност покретања дисциплинског поступка и поступак се не би могао покренути ни у случају да је сазнање за повреду и учиниоца уследило касније''. Пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 736/99 од 2. априла 1999. године потврђена је наведена првостепена пресуда.
Одлучујући о ревизији и захтеву за заштиту законитости туженог, Врховни суд Србије је решењем Рев. 5148/99 Гзз 184/99 од 29. јуна 2000. године, укинуо пресуду Окружног суда у Новом Саду Гж. 736/99 од 2. априла 1999. године и делимичну пресуду Општинског суда П. 246/96 од 16. децембра 1998. године. У образложењу ревизијског решења констатовано је да су нижестепене одлуке засноване на погрешној примени одредаба Закона о радним односима, који је у то време био на снази, а које се односе на застарелост покретања и вођења дисциплинског поступка.
У поновном поступку пред првостепеним судом одржана су три рочишта за главну расправу, и то: 24. новембра 2000, 7. фебруара 2001. и 25. маја 2001. године, када је донета пресуда П. 246/96, којом је усвојен тужбени захтев и поништене одлуке дисциплинске комисије туженог предузећа, са образложењем које се темељи на тумачењу одредаба Закона о радним односима којима је уређено питање застарелости покретања и вођења дисциплинског поступка, различитим од става изнетог у ревизијским одлукама Врховног суда.
Пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 3664/01 од 24. јануара 2002. године потврђена је пресуда Општинског суда у Новом Саду П. 246/96 од 25. маја 2001. године. У образложењу ове пресуде је истакнуто да је ''одлучну чињеницу првостепени суд на несумњив начин утврдио, а то је питање застарелости вођења дисциплинског поступка'', при чему се указује да ''мора постојати разлика између покретања и вођења дисциплинског поступка, те је првостепени суд правилно утврдио да је наступила застарелост вођења дисциплинског поступка, а имајући при томе у виду и наводе из решења Врховног суда Србије''.
Решењем Врховног суда Србије Рев. II 910/02 од 27. јуна 2002. укинуте су пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 3664/01 од 24. јануара 2002. године и Општинског суда П. 246/96 од 25. маја 2001. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку пред Општинским судом у Новом Саду одржано је осам рочишта за главну расправу (19. децембра 2002. године, 17. априла 2003. године, 7. јула 2003. године, 30. октобра 2003. године, 11. фебруара 2004. године, 10. септембра 2004. године, 7. октобра 2004. године и 20. децембра 2004. године), након чега је донета пресуда П. 5772/02, којом је одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за поништај одлука дисциплинске комисије туженог предузећа о престанку радног односа. Наведена пресуда првостепеног суда потврђена је пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 2466/05 од 6. априла 2006. године.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 184/06 од 6. јуна 2007. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца, изјављена против пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 2466/05 од 6. јуна 2007. године. У образложењу ревизијске пресуде је наведено да су нижестепени судови правилно утврдили да није наступила застарелост покретања, нити вођења дисциплинског поступка у овој правној ствари, као и да је, имајући у виду опис послова радног места помоћника директора Сектора за финансијско-књиговодствене послове у акту о систематизацији радних места, те повреде радних обавеза које су тужиоцу стављене на терет, правилно оцењена његова одговорност за учињене теже повреде радних обавеза, па су стога били испуњени услови да му се у дисциплинском поступку који је спроведен од надлежних органа и у прописаном поступку, изрекне мера престанка радног односа. С обзиром на то да се наводима ревизије оспорава утврђено чињенично стање, што није дозвољено у поступку по ревизији, у смислу одредбе члана 385. став 3. Закона о парничном поступку, Врховни суд ове наводе није ни испитивао.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом (члан 60. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања оспореног парничног поступка, било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.); да је свака странка дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим побија наводе и доказе противника (члан 219.); да доказивање обухвата све чињенице које су важне за доношење одлуке, а који ће се докази извести ради утврђивања одлучних чињеница решава суд (члан 220.); да ако суд на основу изведених доказа (члан 8.) не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице закључиће применом правила о терету доказивања (члан 221.).
Важећи Закон о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) из 2004. године прописује: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице (члан 7. став 1.); да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, а да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да је свака странка дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим оспорава наводе и доказе противника (члан 220.); да ако суд на основу изведених доказа не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице закључиће применом правила о терету доказивања, а странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није друкчије одређено (члан 223. ст. 1. и 2.); да ће у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта јемстава садржаних у одредби члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе у предметном парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 5772/02 повређено право на суђење у разумном року, које гарантује странкама заштиту од неоправданих одлагања и одуговлачења поступка, а донетим судским одлукама обезбеђује делотворност и ауторитет.
Полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је утврдио да је надлежан да одлучује по предметној уставној жалби, као правном средству установљеном Уставом од 2006. године. Како је предметни парнични поступак покренут 1992. године, а окончан доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије Рев. II 184/06 од 6. јуна 2007. године, којом је одбијена ревизија изјављена против пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 2466/05 од 6. априла 2006. године, Уставни суд је оценио да су испуњени услови да се приликом оцене разумне дужине тог поступка узме у обзир целокупан период његовог трајања почев од 12. августа 1992. године, када је тужба поднета надлежном суду.
Када је реч о дужини трајања судског поступка, Уставни суд је утврдио да је поступак до доношења оспорене пресуде Врховног суда Србије Рев. II 184/06 од 6. јуна 2007. године трајао скоро 15 година.
Наведено трајање парничног поступка само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, разумна дужина трајања судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашање надлежних судова који воде поступак и природа захтева, односно значај расправљаног права за подносиоца, основни су чиниоци који утичу и на оцену временског трајања парничног поступка и одређују да ли је тај поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Уставни суд констатује да сложеност предмета спора у парници за поништај одлуке о престанку радног односа проистиче из потребе да се провери постојање повреде радне обавезе и правилности спроведеног дисциплинског поступка у оквиру кога је донета коначна одлука о престанку радног односа. Парницу из радног односа такође карактерише и законом прописана хитност у поступању у овој врсти спора, која проистиче из егзистенцијалног значаја који радни однос има за одређено лице и потребе да се у судском поступку преиспита оправданост одлука послодавца о правима запосленог. Ово тим пре када је реч о одлуци о престанку радног односа, као најтежој дисциплинској мери која се запосленом може изрећи. С обзиром да је предметни поступак трајао 15 година, Уставни суд оцењује да се ради о неразумно дугом трајању поступка и да је тиме повређен уставни налог да се о правима и обавезама сваког одлучи у разумном року (члан 32. став 1.).
Неразумно дуго трајање поступка није, по оцени Уставног суда, узроковано сложеношћу спора, нити понашањем странака, већ неделотворним поступањем судова који су у овом поступку одлучивали. Неделотворност поступања судова огледа се, пре свега, у неефикасном и неажурном вођењу поступка и одлучивању по изјављеним правним лековима. Предметну парницу, по оцени Суда, нарочито карактерише неделотворно поступање судова у поступку тумачења и примене меродавног права. Уставни суд, наиме, сматра да се деценију и по дугим трајањем поступка, условљеним различитим тумачењем законских одредаба којима се уређује питање рока за покретање и вођење дисциплинског поступка, од стране Општинског и Окружног суда у Новом Саду, те Врховног суда Србије, вређа не само уставно јемство суђења у разумном року, већ и принцип владавине права који, између осталог, подразумева и остваривање правне сигурности грађана у поступку одлучивања о њиховим на закону заснованим правима и обавезама. Ово тим пре што се ради о правном питању од чијег решавања зависи даље расправљање о бићу повреде радне обавезе која је санкционисана изрицањем мере престанка радног односа. С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да је у предметном поступку повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07).
Сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона.
6. У односу на наводе уставне жалбе који се односе на повреду Уставом зајемченог права на правично суђење (члан 32. став 1.), Уставни суд оцењује да су у оспореној пресуди Врховног суда Србије Рев. II 1184/06 од 6. јуна 2007. године дати уставноправно прихватљиви разлози на основу којих је ревизија одбијена. Стога нису основани наводи подносиоца којима се уставном жалбом доводи у питање непристрасност Врховног суда Србије приликом одлучивања о наведеном ванредном правном средству.
Полазећи од уставне одредбе којом је утврђено да се јемчи право на рад, у складу са законом (члан 60. став 1.), Уставни суд констатује да остваривање зајемченог права на рад у складу са законом подразумева, поред осталог, и законито одлучивање о правима и обавезама које из радног односа проистичу. Наведени уставни налог односи се и на одлуке о престанку радног односа као саставном делу права на рад. С обзиром да је законитост одлука којима је подносиоцу уставне жалбе изречена мера престанка радног односа испитана у редовном правноснажно окончаном судском поступку, у коме је подносилац користио законом дозвољене редовне и ванредне правне лекове, као и да Уставни суд не налази повреду права на правично суђење у наведеним судским одлукама, оцењено је да нису основани ни наводи уставне жалбе који се односе на повреду права на рад.
7. На основу изнетог и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДA
др Боса Ненадић