Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Миодрага Лесића из Лајковца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. априла 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Миодрага Лесића и утврђује да је ставом 1. изреке пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж.1. 622/07 од 26. новембра 2007. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Ваљеву Гж.1. 622/07 од 26. новембра 2007. године, у ставу 1. изреке, и налаже Апелационом суду у Београду да донесе нову одлуку по жалби Миодрага Лесића и других изјављеној против пресуде Општинског суда у Ваљеву П.1. 919/06 од 26. фебруара 2007. године, у делу у коме је одбијена жалба тужилаца као неоснована.
3. Ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миодраг Лесић из Лајковца је, преко пуномоћника Јасмине Михаиловић, адвоката из Ваљева, поднео Уставном суду 17. јануара 2008. године допуштену и благовремену уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж.1. 622/07 од 26. новембра 2007. године, у делу садржаном у ставу 1. изреке, због повреде права на правичну накнаду за рад зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је као припадник противпожарне полиције, Одељења унутрашњих послова Лајковац, у периоду од 8. јуна 2003. године до 8. јуна 2006. године радио прековремено, ноћу и на дане државних празника, а да му за то није исплаћивана накнада, те да је из тих разлога поднео тужбу Општинском суду у Ваљеву против Републике Србије, Министарства унутрашњих послова, Секретаријат унутрашњих послова Ваљево, ради исплате додатака на плату по наведеним основима. Према наводима подносиоца уставне жалбе, Општински суд у Ваљеву је пресудом П.1. 919/06 од 26. фебруара 2007. године одбио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе у целости, док је Окружни суд у Ваљеву, решавајући о жалби подносиоца уставне жалбе, пресудoм Гж.1. 622/07 од 26. новембра 2007. године у ставу 1. изреке одбио жалбу и тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за исплату додатака на плату за период од децембра 2005. године до јуна 2006. године, а у ставу 2. изреке прeиначио првостепену пресуду и у преосталом делу усвојио његов тужбени захтев. Подносилац уставне жалбе наводи да је у образложењу оспорене пресуде наведено да је 29. новембра 2005. године ступио на снагу Закон о полицији, којим је прописано да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада и прековременог рада, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Међутим, подносилац уставне жалбе истиче да је извођењем доказа вештачењем у предметном парничном поступку утврђено да он није добио решење о висини плате по новом Закону о полицији, као и да је констатовано да из понуђене документације није могло бити утврђено да је његова плата увећана од 30 до 50 %, сагласно одредбама Закона о полицији. Такође, подносилац уставне жалбе наводи да је у налазу и мишљењу вештака утврђено и да сви запослени у Министарству унутрашњих послова имају увећање од 30 %, независно од тога да ли раде прековремено, ноћу и празницима, а према Закону то право имају само полицијски службеници, односно овлашћена службена лица. Према мишљењу подносиоца уставне жалбе, "овиме се директно вређа начело да свако има право на правичну накнаду за свој рад". Стога је подносилац уставне жалбе предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и укине став 1. изреке оспорене пресуде, као и да наложи потребне мере за отклањање штетних последица.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Ваљеву П.1. 919/06, оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносилац уставне жалбе је, заједно са Јованом Јовановићем, Милутином Митровићем, Николом Срећковићем и Селимиром Нинковићем, сви запослени код истог послодавца, поднео 8. јуна 2006. године тужбу Општинском суду у Ваљеву против тужене Републике Србије, Министарство унутрашњих послова, Секретаријат унутрашњих послова Ваљево, ради исплате додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дане државних и верских празника и рада ноћу, за период од 24. маја 2003. године до 30. априла 2006. године.
Пресудом Општинског суда у Ваљеву П.1. 919/06 од 26. фебруара 2007. године одбијен је у целини тужбени захтев подносиоца уставне жалбе и других наведених тужилаца као неоснован. У образложењу пресуде је наведено да раније важећи Закон о унутрашњим пословима и важећи Закон о полицији имају карактер lex spеcialis прописа који уређују радне односе, као и утврђивање и обрачун плата запослених у Министарству унутрашњих послова, тако да се на ове односе не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради. Такође је наведено да су радницима тог министарства, за време важења Закона о унутрашњим пословима, а на основу правилника о платама радника МУП, плате биле увећане за најмање 30 % због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, те да је то увећање обухватало и прековремени рад, ноћни рад и рад у дане државних празника.
Подносилац уставне жалбе је заједно са другим тужиоцима поднео 10. октобра 2007. године жалбу против наведене првостепене пресуде Окружном суду у Ваљеву, због погрешне примене материјалног права.
Решавајући о жалби, Окружни суд у Ваљеву је донео оспорену пресуду Гж.1. 622/07 од 26. новембра 2007. године, којом је у ставу 1. изреке одбио као неосновану жалбу подносиоца уставне жалбе и других тужилаца и потврдио пресуду Општинског суда у Ваљеву П.1. 919/06 од 26. фебруара 2007. године, у делу којим је одбијен захтев тужилаца за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу, у траженом износу за период од децембра 2005. године до априла 2006. године, док је у ставу 2. изреке преиначио првостепену пресуду, тако што је у преосталом делу усвојио тужбени захтев тужилаца и обавезао тужену да тужиоцима на име неисплаћених додатака на плату по наведеним основима исплати утврђене износе са законском затезном каматом за период од 24. маја 2003. године до 30. новембра 2005. године. У образложењу ове пресуде које се односи на став 1. изреке пресуде, наведено је да је првостепени суд правилно и у потпуности утврдио чињенично стање, као и да је правилно применио материјално право, налазећи да тужена није у обавези да тужиоцима изврши исплату додатака на плату у траженим износима за период од 1. децембра 2005. године до 30. априла 2006. године. Наиме, другостепени суд наводећи да је Закон о полицији ступио на снагу 29. новембра 2005. године и позивајући се на одредбе чл. 146. и 147. тог закона којима је прописан начин утврђивања плата и коефицијенти за обрачун плата запосленима у Министарству унутрашњих послова, налази да је Закон о полицији lex specialis за службенике у Министарству унутрашњих послова, те да се на плате тих запослених не могу примењивати одредбе Закона о платама у државним органима и јавним службама којима су регулисани додаци на плату по основу прековременог рада, рада у време празника и рада ноћу. Другостепени суд је, наводећи да је одредбом члана 147. став 3. Закона о полицији предвиђено да се при обрачуну плата за запослене у наведеном министарству не примењују одредбе радноправних прописа о увећаној заради, утврдио да тужиоци немају право на исплату додатака на плату за наведени период, јер им је такав рад вреднован кроз увећање основног коефицијента, у смислу одредбе члана 147. став 1. Закона о полицији. У погледу става 2. изреке ове пресуде, другостепени суд је у образложењу пресуде навео да из свих правилника о платама који су важили код тужене у периоду док је био на снази Закон о унутрашњим пословима, произлази да су увећање коефицијента имали сви радници Министарства унутрашњих послова, као и да је ту чињеницу суд утврдио упоређивањем решења о платама овлашћених службених лица и осталих радника, те да из тога следи да тужиоци као овлашћена службена лица, који су рад обављали прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника имају право на исплату додатака за овакав рад, сагласно одредбама чл. 2. и 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама. Из тих разлога другостепени суд је преиначио првостепену пресуду, па је у другом ставу изреке оспорене пресуде обавезао тужену да тужиоцима исплати додатке на плату по наведеним основима у утврђеним износима за период од 24. маја 2003. године до 30. новембра 2005. године.
4. За оцену навода и разлога из уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Одредбом члана 60. став 4. Устава утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи.
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова СТ. 01. СТР. број 1507/05-06 од 28. новембра 2005. године, који је донет непосредно по ступању на снагу Закона о полицији, и који је био на снази у периоду од децембра 2005. године до априла 2006. године, за који период је оспореном пресудом правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе и других тужиоца за исплату увећане зараде, било је прописано да се коефицијент за обрачун плата радника запослених у Министарству унутрашњих послова састоји од основног коефицијента радног места, који је био утврђен у члану 2. Правилника, као и да се тај коефицијент увећава за 30 одсто, што је било прописано чланом 3. Правилника.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће:
Из наведених одредаба Закона о полицији следи да се запосленима у Министарству унутрашњих послова могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, између осталог, за прековремени рад, рад на дан празника који је нерадни дан и ноћни рад (члан 147. став 1.), као и да је примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена у случају да је запослени у Министарству унутрашњих послова остварио право на такво увећање коефицијента за обрачун плате (члан 147. став 3.). Наведени Закон је ступио на снагу 29. новембра 2005. године. Међутим, прелазним и завршним одредбама тог закона изричито је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, при чему је Закон, у одредби члана 195. одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу овог закона за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону.
Према оцени Уставног суда, Окружни суд у Ваљеву је погрешно применио одредбе Закона о полицији када је у ставу 1. изреке оспорене пресуде одбио као неосновану жалбу подносиоца уставне жалбе и других тужилаца и потврдио пресуду Општинског суда у Ваљеву П.1. 919/06 од 26. фебруара 2007. године у делу у коме је одбијен њихов тужбени захтев ради исплате додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу, у траженом износу за период од децембра 2005. године до априла 2006. године. Наиме, полазећи од решења садржаних у прелазним и завршним одредбама Закона о полицији, као и чињеничног стања утврђеног у оспореној пресуди, из кога следи да подносиоцу уставне жалбе и другим тужиоцима у предметном поступку нису одмах по ступању на снагу Закона донета решења о распоређивању на радно место сагласно том закону, те чињенице да фактички, а ни правно није постојала могућност да истог дана када је ступио на снагу наведени Закон буде донет и ступи на снагу и општи акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места, имајући у виду прописану процедуру за доношење овог општег акта, а посебно није било могуће да истог дана на основу тог акта буду донета и појединачна решења о распоређивању сваког службеника на одређено радно место, Уставни суд је оценио да је другостепени суд погрешно нашао да подносилац уставне жалбе и други тужиоци немају право на исплату додатака на плату за тражени период, јер им је од дана ступања на снагу Закона такав рад вреднован кроз увећање основног коефицијента. Ово из разлога што вредновање наведеног рада кроз увећање основног коефицијента према прелазним и завршним одредбама истог Закона није везано за дан ступања на снагу тог закона, већ за доношење новог појединачног решења о распоређивању, који садржи и ново одређивање коефицијента за обрачун плате, а које је могло бити донето тек по доношењу и ступању на снагу новог акта о унутрашњем уређењу и систематизацији у Министарству. Уставни суд оцењује да је изнети став другостепеног суда споран са становишта правилне примене материјалног права, а тиме и учињене повреде права зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава, и из разлога што је сам другостепени суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе и другим тужиоцима до ступања на снагу Закона о полицији додатак на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плата, те је одлучио да они имају право на исплату додатака на плату по наведеним основима за тај период, сагласно одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама. Уставни суд посебно указује да се наводи оспорене пресуде у делу којим је жалба подносиоца уставне жалбе одбијена као неоснована, не заснивају на утврђењу када је подносиоцу уставне жалбе донето ново решење о распоређивању, сагласно акту о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места донетом у извршавању Закона о полицији, а што би једино могло бити од утицаја на основаност његовог тужбеног захтева за означени период, са становишта зајемченог права на правичну накнаду за рад.
8. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је другостепени суд погрешно утврдио да подносилац уставне жалбе нема право на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада у дане државних празника и рада ноћу, а у складу са одредбама тада важећег Закона о платама у државним органима и јавним службама, самим ступањем на снагу Закона о полицији. Према оцени Уставног суда, Окружни суд у Ваљеву је ставом 1. изреке оспорене пресуде, којим је одбијена као неоснована жалба подносиоца уставне жалбе и других тужилаца и потврђена пресуда првостепеног суда у делу који се односи на исплату додатака на плату по наведеним основима у траженом износу за период од децембра 2005. године до априла 2006. године, повредио право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено чланом 60. став 4. Устава.
Стога је Уставни суд на основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу усвојио и утврдио да је ставом 1. изреке оспорене пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж.1. 622/07 од 26. новембра 2007. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
9. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино поништајем оспорене другостепене пресуде у ставу 1. изреке, којим је одбијена жалба подносиоца уставне жалбе и других тужилаца као неоснована, како би у поновном апелационом поступку била донета нова одлука по жалби, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
10. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио постојање повреде Уставом зајамченог права на правичну накнаду за рад подносиоца уставне жалбе, а да се у истој правној ситуацији као подносилац уставне жалбе налазе и други тужиоци у предметном парничном поступку, чије су жалбе изјављене против првостепене пресуде такође одбијене оспореном пресудом, а који нису поднели уставну жалбу, Суд је, на основу одредбе члана 87. Закона о Уставном суду, утврдио да ова одлука има правно дејство и према тим лицима.
11. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић