Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љубана Симовића из Мионице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. априла 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Љубана Симовића из Мионице и утврђује да је ставом 2. изреке пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 669/07 од 12. децембра 2007. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Ваљеву Гж1. 669/07 од 12. децембра 2007. године, у ставу 2. изреке, и налаже Апелационом суду у Београду да у том делу донесе нову одлуку о жалби тужене Републике Србије Министарство унутрашњих послова, Секретаријат унутрашњих послова Ваљево изјављеној против пресуде Општинског суда у Ваљеву П1. 1125/06 од 10. септембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љубан Симовић из Мионице је, преко пуномоћника Јасмине Михаиловић, адвоката из Ваљева, поднео Уставном суду 15. јануара 2008. године допуштену и благовремену уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 669/07 од 12. децембра 2007. године, у делу садржаном у ставу 2. изреке, због повреде права на правичну накнаду за рад зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је као радник Министарства унутрашњих послова, Секретаријат унутрашњих послова Ваљево, Одељење унутрашњих послова у Љигу обављао послове овлашћеног службеног лица у периоду од 30. јуна 2003. године до 30. јуна 2006. године прековремено, ноћу и на дане државних празника, а да му за то није исплаћивана накнада, те да је из тих разлога поднео тужбу Општинском суду у Ваљеву против Републике Србије, Министарства унутрашњих послова, Секретаријат унутрашњих послова Ваљево, ради исплате додатака на зараду по наведеним основима. Према наводима подносиоца уставне жалбе, Општински суд у Ваљеву је пресудом П1. 1125/06 од 10. септембра 2007. године усвојио његов тужбени захтев, док је Окружни суд у Ваљеву, решавајући о жалби тужене, пресудoм Гж1. 669/07 од 12. децембра 2007. године у ставу првом изреке одбио жалбу тужене и делимично потврдио ожалбену пресуду, а у ставу другом изреке прeиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од децембра 2005. до јуна 2006. године. Подносилац уставне жалбе наводи да је у образложењу оспорене пресуде наведено да је 29. новембра 2005. године ступио на снагу Закон о полицији, којим је прописано да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада и прековременог рада, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Међутим, подносилац уставне жалбе истиче да је извођењем доказа вештачењем у предметном парничном поступку утврђено да он није добио решење о висини плате по новом Закону о полицији, као и да је констатовано да из понуђене документације није могло бити утврђено да је његова плата увећана од 30% до 50%, сагласно одредбама Закона о полицији. Такође, подносилац уставне жалбе наводи да је у налазу и мишљењу вештака утврђено и да сви запослени у Министарству унутрашњих послова имају увећање од 30%, независно од тога да ли раде прековремено, ноћу и празницима, а према Закону то право имају само полицијски службеници, односно овлашћена службена лица. Према мишљењу подносиоца уставне жалбе, "овиме се директно вређа начело да свако има право на правичну накнаду за свој рад". Стога је подносилац уставне жалбе предложио да Уставни суд жалбу усвоји и укине став 2. изреке оспорене другостепене пресуде, као и да наложи потребне мере за отклањање штетних последица.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносилац уставне жалбе је поднео 2006. године тужбу Општинском суду у Ваљеву против тужене Републике Србије, Министарство унутрашњих послова, Секретаријат унутрашњих послова Ваљево, ради исплате додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дане државних и верских празника и рада ноћу за период од јула 2003. године до јуна 2006. године.
Пресудом Општинског суда у Ваљеву П1. 1125/06 од 10. септембра 2007. године усвојен је тужбени захтев подносиоца уставне жалбе и - ставом првим изреке обавезана је тужена да исплати подносиоцу уставне жалбе, на име неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу за период од јула 2003. године до јуна 2006. године, конкретне месечне износе утврђене овом пресудом, са законском затезном каматом, а - ставом другим изреке тужена је обавезана да подносиоцу исплати трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде је наведено да су овлашћена службена лица у Министарству унутрашњих послова, за време важења Закона о унутрашњим пословима, а на основу правилника о платама радника МУП-а, који су важили у спорном периоду за који се тражи исплата додатака на плату, имала право на увећање плате за најмање 30% због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, као и да се у том периоду на наведена лица у погледу обрачуна за исплату плата и додатака на плату примењивао Закон о платама у државним органима и јавним службама којим је, између осталог, било прописано да додатак на плату припада запосленом, поред осталог, и за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу, ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате. С обзиром на то да је у првостепеном поступку утврђено да су у спорном периоду сви радници тужене имали увећање коефицијента за обрачун плате од 30%, да је подносилац уставне жалбе као овлашћено лице радило код тужене прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника и да му такав рад, у смислу Закона о платама у државним органима и јавним службама, није посебно вреднован приликом обрачуна плате, то је суд одлучио као у изреци пресуде.
Решавајући о жалби тужене, Окружни суд у Ваљеву је донео оспорену пресуду Гж1. 669/07 од 12. децембра 2007. године, којом је - у ставу првом изреке одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио пресуду Општинског суда у Ваљеву П1. 1125/06 од 10. септембра 2007. године, у делу којим је усвојен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу за период од јула 2003. године до новембра 2005. године, док је - у ставу другом изреке преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу за период од децембра 2005. године до јуна 2006. године у износима досуђеним првостепеном пресудом и обавезао тужену да на име трошкова парничног поступка плати подносиоцу износ од 22.176.00 динара. У образложењу ове пресуде, које се односи на став први изреке пресуде, наведено је да је првостепени суд правилно и у потпуности утврдио чињенично стање, као и да је правилно применио материјално право када је тужену обавезао да подносиоцу уставне жалбе изврши исплату додатака на плату за период од јула 2003. године до новембра 2005. године. У погледу става другог изреке, другостепени суд је у образложењу пресуде навео да је првостепени суд правилно и у потпуности утврдио чињенично стање, али да је погрешно применио материјално право када је усвојио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за исплату додатака на плату за период од децембра 2005. године до јуна 2006. године. Наиме, другостепени суд је навео да је одредбом члана 147. став 2. Закона о полицији, који је ступио на снагу 29. новембра 2005. године, предвиђена могућност да се приликом утврђивања плате запосленима у Министарству унутрашњих послова, због прековременог рада, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада и других видова нередовности, утврди коефицијент за обрачун плата од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијента утврђеног за друге државне службенике, док је ставом 3. тог члана искључена могућност да се на права и обавезе проистекле из наведених посебних услова рада примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. У том смислу другостепени суд је закључио да је Закон о полицији, који одредбама чл. 146. и 147. уређује начин утврђивања и обрачуна плата, lex specialis за службенике у Министарству унутрашњих послова, те да се на њих у погледу додатака на плату по основу прековременог рада, рада у време празника и рада ноћу више не могу примењивати одредбе Закона о платама у државним органима и јавним службама. Стога је другостепени суд утврдио да подносилац уставне жалбе нема право на исплату додатака на плату за период од децембра 2005. године до јуна 2006. године, те је из тих разлога делимично преиначио првостепену пресуду и у овом делу одбио његов тужбени захтев.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Одредбом члана 60. став 4. Устава утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи.
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/00, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова СТ. 01. СТР. број 1507/05-06 од 28. новембра 2005. године, који је ступио на снагу непосредно по ступању на снагу Закона о полицији, и који је био на снази у периоду од децембра 2005. године до јуна 2006. године, за који је оспореном пресудом правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за исплату увећане зараде, било је прописано да се коефицијент за обрачун плата радника запослених у Министарству унутрашњих послова састоји од основног коефицијента радног места, који је био утврђен у члану 2. Правилника, као и да се тај коефицијент увећава за 30 одсто, што је било прописано чланом 3. Правилника.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01) које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће:
Из наведених одредаба Закона о полицији следи да се запосленима у Министарству унутрашњих послова могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, између осталог, за прековремени рад, рад на дан празника који је нерадни дан и ноћни рад (члан 147. став 1.), као и да је примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена у случају да је запослени у Министарству унутрашњих послова остварио право на такво увећање коефицијента за обрачун плате (члан 147. став 3.). Наведени закон је ступио на снагу 29. новембра 2005. године. Међутим, прелазним и завршним одредбама тог закона, изричито је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место, на основу тог акта, при чему је Закон у одредби члана 195. одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу овог закона за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону.
Према оцени Уставног суда, Окружни суд у Ваљеву је погрешно применио одредбе Закона о полицији, када је у ставу другом изреке оспорене пресуде преиначио пресуду Општинског суда у Ваљеву П1. 1125/06 од 10. септембра 2007. године у ставу првом изреке, у делу у коме је усвојен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе ради исплате додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу за период од децембра 2005. године до јуна 2006. године, у износима досуђеним првостепеном пресудом. Наиме, полазећи од решења садржаних у прелазним и завршним одредбама Закона о полицији, као и утврђеног чињеничног стања у предметном поступку, из кога следи да подносиоцу уставне жалбе није одмах по ступању на снагу Закона донето решење о распоређивању на радно место сагласно том закону, те чињенице да ни фактички, а ни правно није постојала могућност да истог дана када је ступио на снагу наведени закон буде донет и ступи на снагу и општи акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места, имајући у виду прописану процедуру за доношење овог општег акта, а посебно није било могуће да истог дана на основу тог акта буду донета и појединачна решења о распоређивању сваког појединачног службеника на радно место, Уставни суд је оценио да је другостепени суд погрешно нашао да подносилац уставне жалбе нема право на исплату додатака на плату за тражени период, јер му је од дана ступања на снагу Закона такав рад вреднован кроз увећање основног коефицијента. Ово из разлога што вредновање наведеног рада кроз увећање основног коефицијента, према прелазним и завршним одредбама истог закона, није везано за дан ступања на снагу тог закона, већ за доношење новог појединачног решења о распоређивању, који садржи и ново одређивање коефицијента за обрачун плате, а које је могло бити донето тек по доношењу и ступању на снагу новог акта о унутрашњем уређењу и систематизацији у Министарству. Уставни суд оцењује да изнети став другостепеног суда није уставноправно прихватљив са становишта правилне примене материјалног права, те да је тиме учињена повреда права зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава и из разлога што је током парничног поступка утврђено да подносиоцу уставне жалбе, до ступања на снагу Закона о полицији, додатак на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу, није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плата, те је пресуђено да подносилац има право на исплату додатака на плату по наведеним основима за тај период, сагласно одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама. Уставни суд посебно указује да се наводи оспорене пресуде у делу којим је првостепена пресуда преиначена, не заснивају на утврђењу када је подносиоцу уставне жалбе донето ново решење о распоређивању са утврђеним коефицијентом плате који садржи законом предвиђено увећање, сагласно акту о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места донетом у извршавању Закона о полицији, а што би једино могло бити од утицаја на одлуку о основаности његовог тужбеног захтева за означени период, са становишта зајемченог права на правичну накнаду за рад.
8. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је другостепени суд погрешно утврдио да подносилац уставне жалбе самим ступањем на снагу Закона о полицији, нема право на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада у дане државних празника и рада ноћу, а у складу са одредбама тада важећег Закона о платама у државним органима и јавним службама. Према оцени Уставног суда, Окружни суд у Ваљеву је ставом другим изреке оспорене пресуде, којим је преиначена првостепена пресуда у ставу првом изреке и одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе ради исплате додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу за период од децембра 2005. године до јуна 2006. године у износима досуђеним првостепеном пресудом, повредио право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено чланом 60. став 4. Устава.
Идентичан правни став овај Суд је већ заузео у својој Одлуци број Уж - 109/08 од 1. априла 2010. године.
Стога је Уставни суд, на основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу усвојио и утврдио да је ставом другим изреке оспорене пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 669/07 од 12. децембра 2007. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
9. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино поништајем оспорене другостепене пресуде у ставу другом изреке, како би у том делу у поновном апелационом поступку била донета нова одлука о жалби тужене, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
10. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК УСТАВНОГ СУДА др Боса Ненадић |