Преглед документа Уж-13829/2021 Word документ

Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, у поступку по уставној жалби М. М . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. марта 2024. године, донео је

1. М. М . из Београда поднео је Уставном суду, 1. октобра 20 21. године, преко пуномоћника Ф. М , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права из чл. 32. и 36. Устава Републике Србије.

Уставном жалбом се оспоравају решења којима је правноснажно одбачен захтев за судско одлучивање о издатом прекршајном налогу, јер прекршајни налог није био потписан, иако је подносилац доставио потписани, уредан поднесак који је насловљен као захтев за судско одлучивање.

Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорено другостепено решење и одреди да суд поново одлучи о основаности жалбе његовог браниоца изјављеној против оспореног првостепеног решења.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , између осталог, утврдио да је против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, 5. септембра 2020. године издат прекршајни налог због прекршаја из члана 64б став 8. тачка 2. Одлуке о комуналном реду за град Београд („Службени лист града Београда“, бр. 10/11, 60/12, 51/14, 92/14, 2/15, 11/15, 61/15, 75/16, 19/17, 50/18 , 92/18, 118/18, 26/19, 52/19, 60/19, 17/20, 89/20 и 106/20) (непрописно паркирање) , за који прекршај је предвиђена новчана казна у износу од 5.000 динара; да подносилац уставне жалбе није потписао предметни прекршајни налог; да је подносилац уставне жалбе 18. новембра 2020. године поднео Прекршајном суду у Београду захтев за судско одлучивање, који су потписали окривљени и његов бранилац, уз који је доставио непотписан прекршајни налог .

Оспореним решењем Прекршајног суда у Београду Пр. 3 13433/20 од 22. фебруара 2021. године одбачен је захтев за судско одлучивање, на основу члана 176. став 1. Закона о прекршајима, јер суду није достављен потписан прекршајни налог.

Оспореним другостепеним решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 18023/21 од 24. августа 20 21. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног, а решење Прекршајног суда у Београду Пр. 313433/20 од 22. фебруара 2021. године је потврђено.

У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да то што је достављен потписан захтев за судско одлучивање, али не и потписан прекршајни налог, није од утицаја на другачију одлуку, је се ради о писмену које није неопходно доставити суду да би се поступак покренуо, јер лице против којег је издат прекршајни налог, уколико не прихвата своју одговорност, може надлежном суду у року од 8 дана од пријема прекршајног налога доставити потписани прекршајни налог који под тим условима представља захтев за судско одлучивање.

Оспорено другостепено решење је достављено браниоцу подносиоца уставне жалбе 20. септембра 2021. године, а што произлази из доказа достављених уз уставну жалбу.

4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, између осталог, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст ав 2.).

Законом о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16, 98/16-Одлука УС, 91/19-други закон, 91/19 и 112/ 22-Одлука УС) је, између осталог, прописано: да се прекршајни поступак покреће решењем суда на основу захтева за покретање прекршајног поступка и издатог прекршајног налога поводом кога је поднет захтев за судско одлучивање (члан 167.); да се прекршајни налог издаје када је за прекршај законом или другим прописом од прекршајних санкција предвиђена само новчана казна у фиксном износу, да се за прекршаје из става 1. овог члана не може поднети захтев за покретање прекршајног поступка (члан 168. ст. 1. и 2.); да прекршајни налог садржи, између осталих, следеће поуке и упозорења – да лице против кога је издат прекршајни налог које не прихвата одговорност за прекршај има право да у року од осам дана од пријема прекршајног налога поднесе захтев за судско одлучивање тако што ће лично или преко поште предати прекршајни налог надлежном прекршајном суду уз назначење суда коме се захтев подноси у складу са чланом 174. став 1. овог закона, као и да ће прекршајни налог постати коначан и извршан по протеку рока од осам дана од дана пријема ако лице против кога је издат прекршајни налог у том року не плати новчану казну или не захтева судско одлучивање о издатом прекршајном налогу у складу са чланом 173. став 2. овог закона (члан 171. став 1. тач. 3) и 5 )); да се прекршајни налог састоји од оригинала и две копије, оригинал се уручује лицу против кога се издаје прекршајни налог, а копије задржава орган који издаје прекршајни налог, да се прекршајни налог уручује присутном лицу за кога се сматра да је учинило прекршај у моменту откривања прекршаја, да лице против кога је издат прекршајни налог својим потписом на одговарајућем месту у налогу потврђује његов пријем, да ако присутно лице против кога се издаје прекршајни налог одбије да прими налог, службено лице ће га упозорити на последице одбијања пријема и унети у налог забелешку о одбијању пријема, дан и час када је пријем одбијен , чиме се сматра да је прекршајни налог уручен (члан 172. ст . 1, 2. и 6.); да лице против кога је издат прекршајни налог уколико не прихвата своју одговорност може надлежном суду у року од осам дана од пријема прекршајног налога, лично или путем поште, да достави потписан прекршајни налог, који под овим условима представља захтев за судско одлучивање о прекршајном налогу (у даљем тексту: захтев за судско одлучивање) , да лице против кога је издат прекршајни налог достављањем захтева за судско одлучивање надлежном суду стиче својство окривљеног у прекршајном поступку (у даљем тексту: окривљени), да ако окривљени суду достави захтев за судско одлучивање путем поште, уз потписан прекршајни налог може приложити и своју писану одбрану и доставити или предложити доказе (члан 174. ст. 1, 2. и 4.); да ће суд решењем одбацити неблаговремен или непотписан захтев за судско одлучивање (члан 176. став 1.); да уколико суд захтев окривљеног за судско одлучивање на основу издатог прекршајног налога не одбаци. донеће решење о покретању прекршајног поступка (члан 177. став 1.).

5. Уставни суд констатује да је доношењем одлука Уставног суда Уж-7921/2019 и Уж-12922/20 од 6. априла 2023. године, које су објављене на сајту Уставног суда (www.ustavni.sud.rs), променио своју дотадашњу праксу, у којој је по правилу, одбацивао уставне жалбе подносилаца којима се оспоравају решења прекршајних судова којима је одбачен као непотписан захтев за судско одлучивање, а који подносиоци су се налазили у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији као овде подносилац уставне жалбе (видети нпр. решења Уж-11862/2018 од 25. фебруара 2021. године, Уж-5852/2020 од 25. маја 2021. године и Уж-8632/2020 од 27. јануара 2022. године).

Уставни суд даље констатује да је до промене праксе Уставног суда, дошло пре свега због тога што је Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) 2. новембра 2022. године поводом представке против тужене Републи ке Србиј е у предмету Бошњачки против Србије, број представке 37630/19, затражио од тужене Републике Србије да достави своја запажања у погледу питања да ли је подносиоцу уставне жалбе повређено право на приступ суду из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конценција), при чему је указано на следећу праксу ЕСЉП од значаја за овај предмет: Evaggelou против Грчке (број представке 44078/07, пресуда од 13. јануара 2011. године, ст. 17-24 .); Zubac против Хрватске (ВВ) (број представке 40160/12, пресуда од 5. априла 2018. године, ст. 96-99 .) и Nowinski против Пољске (број представке 25924/06, пресуда од 20. октобра 2009. године, ст. 31-34 .).

Имајући у виду да је цитирани предмет Бошњачки против Србије „комунициран“ Републици Србији са позивом на одговорајућу праксу ЕСЉП која се тиче повреде права на приступ суду, те да се предмет тиче битно сличне чињеничне и правне ситуације као и конкретан предмет пред Уставним судом, Уставни суд је одлучио да у предметима Уж-7921/2019 и Уж-12922/20 преиспита своју дотадашњу праксу у погледу спорног правног питања – непотписаног прекршајног налога и права на приступ суду, посебно имајући у виду да се овде отварају питања која су од ширег значаја за остваривање Уставом зајемчених права.

6. Разматрајући наводе уставне жалбе у предметном уставносудском поступку Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио да су наводи уставне жалбе којима се указује на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава у основи истоветни наводима који су изнети у уставним жалбама поводом којих је Уставни суд одлучивао у предметима Уж- 7921/2019 и Уж-12922/2020, као и да су разлози на којима се заснивају оспорена решења садржани и у образложењима судских одлука које су оспорене у предметима Уж- 7921/2019 и Уж-12922/2020, те да је подносилац уставне жалбе у прекршајном поступку који је претходио овом уставносудском, био у битно истоветној чињеничној и правној ситуацији као и подносиоци уставних жалби у предметима Уж- 7921/2019 и Уж-12922/2020.

Оцењујући основаност навода уставне жалбе у овом уставносудском постуку Уставни суд, као и у напред наведеним Одлукама, напомиње да из цитираних законских одредби, по оцени Уставног суда произлази да се прекршајни поступак на основу чл. 167. ст. 1. и 2. Закона о прекршајима покреће захтевом за судско одлучивање, поднетим на основу издатог прекршајног налога, и то у року од осам дана од пријема налога или наведеног датума покушаног уручења истог (члан 172. став 6.). Стога је иницијални акт за покретање прекршајног судског поступка – захтев за судско одлучивање по прекршајном налогу. Лице против кога је издат прекршајни налог може по члану 174. Закона о прекршајима у истом року доставити суду потписани прекршајни налог, у ком случају он представља захтев за судско одлучивање, односно иницијални акт. Тада прекршајни налог мора бити потписан. Та могућност, међутим, не искључује право лица да поступак покрене подношењем захтева у форми посебног поднеска, који у том случају представља иницијални акт за судски поступак и стога тај захтев – поднесак, мора бити потписан од стране подносиоца да би суд по њему поступао. У прилогу тог захтева доставља се прекршајни налог, који у том случају не мора бити потписан, а назначени датуми пријема, односно покушаног уручења омогућавају оцену благовремености поднетог захтева (члан 172. Закона о прекршајима).

Могућност да се судски поступак иницира достављањем прекршајног налога који у том случају стиче својство иницијалног акта је погодност за подносиоца и треба да му олакша приступ суду. У том случају прекршајни налог као и сваки други иницијални акт мора бити потписан (члан 171. став 1.) да би суд по истом могао поступати.

Према члану 171. став 6. Закона о прекршајима, који је насловљен као „испитивање захтева за судско одлучивање“, суд ће одбацити захтев који је неблаговремен или непотписан. То значи само када се суду достави прекршајни налог који представља захтев – иницијални акт за судски поступак, исти мора бити потписан, да захтев не би био одбачен.

Ако се међутим, лице на које се прекршајни налог односи, не користи овом могућношћу олакшаног покретања судског поступка, већ поднесе захтев за судско одлучивање као посебни поднесак и исти потпише, достављајући у прилогу непотписан прекршајни налог, такав захтев се не може по члану 171. став 1. Закона о прекршајима одбацити као непотписан (јер је исти потписан), без обзира што је прекршајни налог који је достављен као прилог остао непотписан. У том случају захтев је иницијални акт за судски поступак и само он мора бити потписан да би суд по њему поступао, а не и прилози достављени уз њега (прекршајни налог).

Уставни суд је из документације достављене уз уставну жалбу несумњиво утврдио да подносилац уставне жалбе, као лице на кога се прекршајни налог односи, није потписало оригинални примерак прекршајног налога, али је уз тај налог доставило поднесак насловљен као „захтев за судско одлучивање“ у коме је јасно означен број и датум издавања прекршајног налога, и да је тај поднесак потписан од стране лица на кога се прекршајни налог односи и његовог браниоца. Уставни суд сматра да то што је уз поднесак насловљен као захтев за судско одлучивање достављен непотписан прекршајни налог у оригиналу не може бити разлог за одбацивање захтева за судско одлучивање, јер би се на тај начин подносиоцу ускратило право на приступ суду из члана 32. Устава.

Наиме, у члану 176. став 1. Закона о прекршајима говори се о одбацивању непотписаног захтева за судско одлучивање, а не непотписаног прекршајног налога (који уколико није потписан и достављен самостално нема својство захтева сходно члану 174. Закона о прекршајима).

Поступајући прекршајни судови у конкретном случају занемарују чињеницу да је прекршајни налог поднет као прилог уз посебан поднесак насловљен као захтев за судско одлучивање који је потписан од стране и лица на кога се прекршајни налог односи и његовог браниоца.

Уставни суд указује да је достављањем поднеска који је насловљен као захтев за судско одлучивање с позивом на број прекршајног налога по коме се тражи судско одлучивање и достављањем налога уз захтев, а имајући у виду и чињеницу поштовања законом прописаног рока, подносилац изразио јасну и недвосмислену намеру да захтева судско одлучивање по издатом прекршајном налогу. Наведено, нарочито имајући у виду чињеницу да је поднесак насловљен као захтев за судско одлучивање потписан како од стране лица на кога се прекршајни налог односи, тако и од стране браниоца. Суд сматра да је подносилац у конкретном случају испунио све претпоставке које се односе на покретање прекршајног поступка предвиђене чланом 167. тачка 2) Закона о прекршајима. Уставни суд је стога утврдио да није било основа да се захтев одбаци као непотписан.

Такође, Уставни суд примећује да је у конкретном случају, одбацивањем као непотписаног захтева за судско одлучивање, а који је поднео подносилац уставне жалбе, поступајући прекршајни суд испољио претерани формализам. Наиме, Уставни суд подсећа да је у својој пракси ЕСЉП у низу ситуација сматрао релевантним позивање на претерани формализам, као на пример, у пресуди Маширевић против Србије (представка број 30671/08, пресуда ЕСЉП од 11. фебруара, 2014. године), која се, као и већина других примера ове врсте из праксе ЕСЉП, тицала ограничења приступа суду, одговарајућим механизмима, који се своде на претерани формализам, односно претерано формално резоновање редовних судова.

Уставни суд, и у овом предмету, констатује да претерани формализам може бити као у том примеру испољен од стране државних органа, односно конкретно редовних судова, али исто тако, претерани формализам се може манифестовати и од стране лица која су у судском поступку имаоци/носиоци одређених права и дужности, односно имају одговарајући положај у поступку или теже да у неком судском поступку остваре своја права или права за која сматрају да им припадају. Уставни суд посебно указује на то да је приговор претераног формализма од нарочитог значаја када се претерани формализам испољава у поступцима и одлукама надлежних државних органа, као што се и догодило у конкретном случају.

С обзиром на претходно утврђено, Уставни суд је оценио да су одбачајем захтева за судско одлучивање као непотписаног, релевантне одредбе Закона о прекршајима примењене очигледно погрешно и арбитрерно на штету подносиоца уставне жалбе и да су одредбе тумачене уз претерани формализам, те је стога утврдио да је оспореним појединачним актом подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. Устава, и то у погледу права на приступ суду као елемента наведеног права.

7. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 18023/21 од 24. августа 2021. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, гарантовано чланом 32. став 1. Устава.

Имајући у виду напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити поништајем оспореног решења Прекршајног апелационог суда и одређивањем да тај суд поново одлучи о жалби браниоца окривљеног И. Н .– адвоката Г. Д , изјављеној против решења Прекршајног суда у Београду Пр. 13433/20 од 22. фебруара 2021. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.

8. Уставни суд је оценио да се тврдње подносиоца уставне жалбе у вези истакнуте повреде права из члана 36. став 2. Устава искључиво заснивају на истакнутој повреди права на приступ суду , као елемента права на правично суђење.

Стога је Уставни суд у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.

9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА

Снежана Марковић, с.р.