Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љубомира Стојковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. маја 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Љубомира Стојковића и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Петим општинским судом у Београду у предмету П. 1648/01 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србијe, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љубомир Стојковић из Београда је 21. јануара 2009. године поднео уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 1500/06 од 12. јуна 2008. године због повреде начела забране дискриминације, повреде начела заштите људских и мањинских права и слобода, повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року, зајемчених одредбама чл. 21. и 22. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је тужена - Државна заједница Србија и Црна Гора, Министарство одбране, незаконито и против његове воље забранила тужиоцу да обавља делатност у периоду запоседања објекта од 7. маја 1999. године до 20. јуна 1999. године, за време НАТО агресије, чиме му је причинила „штету у облику пореза и доприноса и измакле добити“. Истакнуто је да су судови делимично усвојили тужбени захтев подносиоца и то само за измаклу добит за период у коме је тужена користила предметни објекат, док су одбили тужбени захтев који се односио на обрачунате порезе и доприносе за тај период, као и порезе, доприносе и измаклу добит за период до краја одјаве делатности. Поред тога, наведено је да су судови одбили тужбени захтев којим је тражено да се отклони опасност од штете коју ће тужилац претрпети принудном наплатом дуга од стране Пореске управе, Филијала Вождовац, образлажући да до дана закључења главне расправе није извршена принудна наплата пореског дуга, те да стога није дошло ни до умањења његове имовине. Подносилац уставне жалбе сматра да је оспореном другостепеном пресудом повређено његово право на правично суђење, због погрешне примене материјалног права. Подносилац није истакао захтев за накнаду штете у смислу члана 89. ст. 1. до 3. Закона о Уставном суду.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама члана 21. Устава је утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.), да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.), као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 22. став 1. Устава је зајемчено сваком право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну писмену документацију приложену уз уставну жалбу, као и спис предмета Петог општинског суда у Београду П. 1648/01 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке:
Подносилац уставне жалбе је 5. јуна 2001. године поднео тужбу Петом општинском суду у Београду којом је тражио да се обавеже тужена - Војна пошта 9470 Београд да му исплати износ од 2.500 динара, са каматом и припадајућим порезима и доприносима. Решењем од 25. јула 2001. године наложено је тужиоцу да уреди тужбу у погледу правилног означења туженог. Међутим, доставна наредба поступајућег судије је дата тек 19. новембра 2001. године.
До закључења главне расправе укупно је било заказано 16 рочишта за главну расправу, од којих пет није одржано, углавном због чињенице да није било доказа да је тужени уредно позван на та рочишта. У поступку пред првостепеним судом изведен је доказ економско-финансијским вештачењем, прибављени су релевантни подаци од Републичке управе јавних прихода - Филијала Вождовац и саслушан је тужилац као странка. Поред тога, тужилац је два пута преиначавао тужбени захтев.
Првостепеном пресудом П. 1648/01 од 10. маја 2005. године, у ставу првом изреке делимично је усвојен тужбени захтев и обавезана је тужена Државна заједница Србија и Црна Гора, Министарство одбране, Војна пошта 9470 Београд да тужиоцу на име измакле користи исплати износ од 2.934,25 динара, са припадајућом законском затезном каматом; ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужена да му на име накнаде измакле користи плати износ од 29.385,75 динара са припадајућом законском затезном каматом; ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев којим је тражено да обавеже тужена да отклони опасност од штете коју би тужилац претрпео принудном наплатом дуга од стране Пореске управе, Филијала Вождовац, тако што би у име и за рачун тужиоца Министарству финансија, Пореској управи, Филијали Вождовац тужена уплатила на име доприноса за социјално и здравствено осигурање износ од 154.763,99 динара са припадајућом законском затезном каматом; ставом четвртим изреке пресуде је одлучено да свака странка сноси своје трошкове. Писмени отправак пресуде је уручен странкама 14, односно 21. децембра 2005. године.
Поступајући по жалби тужиоца од 30. децембра 2005. године, Окружни суд у Београду је 12. јуна 2008. године донео оспорену пресуду Гж. 1500/06 којим је одбио жалбу и потврдио првостепену пресуду. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио све чињенице одлучне за оцену основаности тужбеног захтева и то да су туженој на основу сагласности Војног одсека Вождовац и решења број 379-1 од 6. маја 1999. године, стављени на располагање спортска свлачионица и клуб простор – објекат „Тениски терени“, власништво тужиоца и исти предати 7. маја 1999. године, али да је наведена сагласност укинута Одлуком Команде војног одсека Вождовац пов. број 433-1 од 15. маја 1999. године, с тим што је тужена тужиоцу вратила објекте на коришћење тек 20. јуна 1999. године. Даље је наведено да је решењем надлежног општинског органа од 26. јула 1999. године тужиоцу одобрен привремени престанак обављања делатности давања часова тениса, у периоду од 7. маја до 20. јуна 1999. године, ради коришћења терена за потребе Војске Југославије, а од 21. јуна 1999. године надаље до годину дана, из личних разлога. Тужиоцу је у периоду од 1. августа 2000. године до 1. августа 2001. године одобрен од истог органа привремени престанак обављања делатности у овим објектима услед тешкоћа у пословању, а у следећих годину дана због вођења судског спора. Утврђено је да се тужилац порезом задужује у паушалном износу за нето приход у периоду мај – септембар 1999. године од по 2.063 динара месечно, као и да је у периоду привременог одјављивања обављања делатности давања часова тениса, тужилац био задуживан месечним аконтацијама доприноса за обавезно социјално и здравствено осигурање. Даље је наведено да висина нето прихода које је по редовном току ствари тужилац могао остварити у периоду од 7. маја до 20. јуна 1999. године, а која је утврђена на бази података пореске управе, износи 2.934,25 динара, као и да неплаћени износи доприноса за социјално и здравствено осигурање нису принудно наплаћени од тужиоца. Окружни суд је оценио да је првостепени суд правилно применио материјално право на утврђено чињенично стање када је нашао да је захтев тужиоца основан само за изгубљену зараду за период од 7. маја до 20. јуна 1999. године у коме је тужена без правног основа користила његове објекте – тениске терене и тиме га онемогућила да остварује приходе од издавања терена за играње тениса и давање часова тениса, док је у преосталом делу захтев тужиоца неоснован, јер у периоду након 20. јуна 1999. године тужена није спречавала тужиоца да ради и остварује приход, због чега не може бити одговорна за евентуалну изгубљену добит. Даље је наведено да је правилно првостепени суд одбио преостали тужбени захтев да се обавеже тужена да отклони опасност од штете коју би претрпео тужилац принудном наплатом дуга од стране Пореске управе, тако што ће извршити уплату неуплаћених доприноса за његово социјално и здравствено осигурање, јер ови износи од тужиоца нису наплаћени, због чега и не представљају штету. Спис предмета достављен је првостепеном суду 5. децембра 2008. године.
4. Законом о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања овог парничног поступка, било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.).
Одредбама Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, као и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да се пресуда мора писмено израдити у року од осам дана од доношења (члан 341. став 1.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) (члан 155.); да свако може захтевати од другога да уклони извор опасности од кога прети знатнија штета њему или неодређеном броју лица, као и да се уздржи од делатности од које произлази узнемиравање или опасност штете, ако се настанак узнемиравања или штете не може спречити одговарајућим мерама (члан 156. став 1.); да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да кад успостављање ранијег стања није могуће, или кад суд сматра да није нужно да то учини одговорно лице, суд ће одредити да оно исплати оштећенику одговарајућу своту новца на име накнаде штете (члан 185. став 3.); да оштећеник има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи, као и да се при оцени висине измакле користи узима у обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено штетниковом радњом или пропуштањем (члан 189. ст. 1. и 3.).
Одредбама Закона о приватним предузетницима ("Службени гласник СРС", бр. 54/89 и 9/90 и "Службени гласник РС", бр. 19/91, 46/91, 31/93, 39/93, 53/93, 67/93, 48/94 и 53/95) било је прописано: да приватни предузетник, у смислу овог закона, јесте физичко лице које, ради стицања добити, оснива радњу и самостално обавља делатност ( у даљем тексту: предузетник) (члан 1а.); да за обављање самосталне делатности, предузетник (у даљем тексту: оснивач радње) оснива радњу, односно одговарајући облик пословања (радионица, канцеларија, биро, сервис, агенција, студио, пансион, апотека, ординација и сл. у даљем тексту: радња) (члан 3.); да ако радњу привремено затвара, оснивач је дужан да о томе обавести надлежну општинску јединицу локалне самоуправе најкасније даном престанка рада, а о настављању са радом најкасније у року од три дана од дана настављања са радом (члан 24.).
5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је период оцене разумности дужине трајања овог судског поступка који спада у надлежност Уставног суда почео 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу Устава Републике Србије, којим се установљава уставна жалба као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, имајући у виду да парнични поступак по својој природи представља јединствену и недељиву целину, Уставни суд је стао на становиште да се ради утврђивања оправданости дужине трајања парничног поступка у конкретном случају мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен пет година и пет месеци, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року битан цео протекли период, од дана подношења тужбе Петом општинском суду у Београду 5. јуна 2001. године, па до 23. децембра 2008. године када је писмени отправак оспорене пресуде Окружног суда у Београду Гж. 1500/06, којом је правноснажно окончан предметни парнични поступак достављен тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, јер парнични поступак започиње подношењем тужбе, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава „или, ако је то касније, даном уручења писменог отправка подносиоцу представке“ (видети пресуду Европског суда за људска права од 8. априла 2004. године, Soares Fernandes против Португалије, број представке 59017/00, став 17.).
Када је реч о дужини трајања предметног судског поступка, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак укупно трајао седам година и шест месеци.
Наведено трајање парничног поступка само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Ипак, при утврђивању разумног временског трајања судског поступка, мора се поћи од чињенице да поступак зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају. Сложеност чињеничних и правних питања у одређеном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашање судова који воде поступак и природа захтева, односно значај расправљеног права за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену временског трајања парничног поступка и одређују да ли је тај поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је закључио да у овом парничном предмету није било сложених правних и чињеничних питања која би захтевала нарочито обиман и дуготрајан доказни поступак.
Уставни суд оцењује да иако је подносилац два пута преиначавао тужбени захтев, то није пресудно утицало на дуго трајање судског поступка. Поред тога, он и његов пуномоћник су уредно приступали на заказана рочишта и нису предузимали процесне радње којима би одуговлачили парницу.
Разлог за дуго трајање парничног поступка је неделотворно поступање првостепеног суда који није предузимао све законом предвиђене процесне мере које су му стајале на располагању да се поступак ефикасно оконча и да се о истакнутим тужбеним захтевима одлучи без непотребног одуговлачења, као и неажурност приликом израде писменог отправка донете пресуде.
Наиме, Општинском суду је било потребно скоро шест месеци након подношења тужбе да тужиоцу достави решење којим му је наложено да уреди тужбу. Уставни суд наглашава да је тражење уређења узроковано пропустом тужиоца да у тужби правилно означи туженог, међутим, суд је могао и морао раније да наложи тужиоцу уређење тужбе.
Првостепена пресуда П. 1648/01 је донета 10. маја 2005. године, а писмени отправак пресуде је уручен странкама тек након седам месеци, чиме је директно прекршена одредба члана 341. став 1. ЗПП.
Уставни суд оцењује и да је поступање Окружног суда у Београду, коме је требало близу три године да поступи по жалби тужиоца (спис предмета достављен Окружном суду 26. јануара 2006. године), односно да донесе пресуду Гж. 1500/06 од 12. јуна 2008. године и да се њен писмени отправак достави странкама (21. децембра 2008. године), свакако допринело свеукупно непримерено дугом трајању предметног парничног поступка.
6. Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој грађанскоправној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року. Уставни суд је закључио да је неефикасно и неделотворно поступање Петог општинског суда у Београду и Окружног суда у Београду у највећој мери довело до тога да парнични поступак траје дуже од седам година.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), уставну жалбу у овом делу усвојио и утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд је нашао, будући да подносилац уставне жалбе није поднео захтев за накнаду нематеријалне штете у смислу члана 89. ст. 1. до 3. Закона о Уставном суду, да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року довољно да се постигне адекватна и правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе.
7. Одлучујући о делу уставне жалбе који се односи на повреду права на правично суђење, такође зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд налази да оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж. 1500/06 од 12. јуна 2008. године није повређено наведено уставно право подносиоца, имајући у виду да је оспорена пресуда заснована на чињеничном стању које је утврђено на основу доказног поступка спроведеног у складу са законским одредбама, у коме је, између осталог, спроведено економско-финансијско вештачење, извршен увид у релевантне писмене доказе, те саслушан тужилац као парнична странка. Поред тога, Уставни суд оцењује да су редовни судови своје одлуке засновали на одредбама члана 155. и члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, истичући при томе да је тужбени захтев основан само за изгубљену зараду за период од 7. маја до 20. јуна 1999. године у коме је тужена без правног основа користила тужиочеве објекте – тениске терене и тиме га онемогућила да остварује приходе од издавања терена за играње тениса и давање часова тениса, док је у преосталом делу захтев тужиоца одбијен као неоснован, јер у периоду након 20. јуна 1999. године тужена није спречавала тужиоца да ради и остварује приход, због чега није одговорна за евентуалну изгубљену добит. Уставни суд даље констатује да је тужилац одјавио радњу на период од годину дана и да је могао, након што је Војска Југославије 20. јуна 1999. године напустила његове објекте, сагласно наведеном члану 24. Закона о приватним предузетницима да обавести надлежну општинску јединицу локалне самоуправе да наставља са радом, што он није учинио. Тужена га у томе ни на који начин није спречавала.
Разматрајући наводе подносиоца који се односе на одбијање тужбеног захтева којим је тражено да се обавеже тужена да отклони опасност од штете коју би претрпео тужилац принудном наплатом дуга од стране Пореске управе, тако што ће за њега извршити уплату неуплаћених доприноса за социјално и здравствено осигурање, Уставни суд констатује да наплата обавезних доприноса за социјално и здравствено осигурање не представља извор опасности у смислу члана 156. Закона о облигационим односима, па је стога уставноправно прихватљив и закључак другостепеног суда да уплата наведених доприноса може бити само стварна штета, и то уколико накнадно дође до принудне наплате од стране надлежних пореских органа.
У контексту свега наведеног, тврдња подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом повређено право на правично суђење представља израз његове субјективне оцене о погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди Уставом зајемченог права. Уставни суд је такође, оценио да је оспорену пресуду донео законом установљен суд, у границама своје надлежности, након поступка спроведеног у складу са законским одредбама, те да се оспорена пресуда заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореном одлуком подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе у предметном парничном поступку због неког личног својства повређено право зајемчено Уставом, или да је супротној странци у парничном поступку признато више права него подносиоцу, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације. Подносилац уставне жалбе повреду Устава по основу дискриминације изводи из крајњег исхода жалбеног поступка пред другостепеним судом, који је за њега био неповољан. Подносилац сматра да се оспореном одлуком суд сврстао на страну тужене, ослобађајући је обавезе да накнади штету коју је проузроковао подносиоцу. Дакле, подносилац дискриминацију везује за повреду супстанцијалног права на правично суђење. С обзиром на то да је Уставни суд оценио да оспорена пресуда није арбитрерна, јер садржи јасне разлоге засноване на одговарајућим одредбама Закона о облигационим односима, те јој се не може приписати пристрасност, произвољност или погодовање једној од странака у поступку, што искључује постојање повреде права на правично суђење, то значи да у конкретном случају не постоји дискриминација на коју се указује у уставној жалби.
Уставни суд констатује да, с обзиром на то да подносиоцу уставне жалбе оспореним актом није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, то ни наводи о повреди права на судску заштиту зајемченог одредбом члана 22. став 1. Устава не могу бити основани.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучено је као у изреци одлуке.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић