Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Весна Илић Прелић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби О. Ваљево , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. марта 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба О. Ваљево и утврђује да је ставом другим изреке решења Врховног касационог суда Рев2. 2033/20 од 9. септембра 20 20. године подносиоцу уставне жалбе повређено прав о на правно средство, зајемчено одредбом члана 3 6. став 2. Устава Републике Србије .
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Рев2. 2033/20 од 9. септембра 2020. године, у ставу другом изреке, и одређује да Врховни суд поново одлучи о ревизији подноси оца уставне жалбе изјављеној против става првог изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 245/20 од 10. фебруара 2020. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. О. Ваљево је , 11. фебруара 2021. године, преко пуномоћника С. Д, адвоката из Ваљева , Уставном суду поднела уставну жалбу против става друг ог изреке решења Врховног касационог суда Рев2. 2033/20 од 9. септембра 2020. године , због повреде права на једнаку заштиту права и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 3 6. Устава.
Подносилац уставне жалбе, између осталог, оспорава правну оцену Врховног касационог суда о недозвољености ревизије. Истиче да је одбацивањем ревизије као недозвољене дошло до очигледно произвољне примене Закона о парничном поступку, чиме му је учињена повреда права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, а како је Врховни касациони суд у другој парници, у којој је такође преиначена првостепена пресуда, а не ради се о спору о заснивању, постојању или престанку радног односа, мериторно одлучио о изјављеној ревизији, подносилац сматра да постоји и повреда права на једнаку заштиту пра ва из члана 36. став 1. Устава.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорено ревизијско решење у означеном делу .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Основног суда у Ваљеву П1. 287/18 од 26. новембра 201 9. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован евентуални тужбени захтев тужилаца да се поништ и у целини уговор о раду од 29. новембра 2017. године, који су закључили са туженим, овде подносиоцем уставне жалбе.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 . 245/20 од 10. фебруара 20 20. године, у ставу првом изреке, жалба тужилаца је делимично усвојена , па је првостепена пресуда делимично преиначена, тако што је усвојен тужбени захтев тужилаца, па је наведени уговор о раду поништен у члану 5. тач. 5) и 6), док је у пре осталом делу (остатак наведеног уговора и преостали тужбени захтеви, у погледу којих је тужба тужилаца одбачена као неблаговремена) жалба тужилаца одбијена и првостепена пресуда потврђена.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев2. 2033/20 од 9. септембра 2020. године, у ставу првом изреке, није прихваћено одлучивање о ревизији туженог као посебној (изузетно дозвољеној) , а у ставу другом изреке ревизија је одбачена као недозвољена. У образложењу оспореног ревизијског решења је, поред осталог, наведено: да је испитујући ревизиј у, на основу члана 410. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд нашао да ревизија није дозвољена; да је тужба у предметној правној ствари поднета 26. јануара 2018. године ; да се тужбени захтев односи на поништај одредаба уговора о раду којима је одређен начин рачунања основне плате и додатака на плату, те према природи тражене правне заштите, ова парница спада у парнице из радних спорова; да се, међутим, тужбени захтев не односи на заснивање, постојање или престанак радног односа, у смислу члану 441. Закона о парничном поступку, због чега ревизија није дозвољена; да у конкретном случају нема места ни примени одредбе члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, јер она важи само за општи режим допуштености овог правног лека, према вредности предмета спора, односно, у случају када се ради о ревизији изјављеној против правноснажне пресуде у којој је побијани део или означена вредност предмета спора испод граничне вредности за дозвољеност ревизије, али не и у споровима у којима је посебном одредбом Закона о парничном поступку или посебним законом одређено да ревизија није дозвољена.
4. Одредбама члана 3 6. Устава, на чије се повред е указује у уставн ој жалб и, утврђено је : да се свакоме јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.) .
Одредбама члана 403. Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС , 74/13 – Одлука УС, 55/14 и 87/18 ) (у даљем тексту: ЗПП) је прописано да против правноснажне пресуде донете у другом степену, странке могу да изјаве ревизију у року од 30 дана од да на достављања пресуде (став 1.), да је ревизија увек дозвољена ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтев има странака (став 2. тачка 2) ), да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (став 3.).
ЗПП у XXIX глав и уређује поступак у парницама из радних односа на начин да је , поред осталог, одредбом члана 436. Закона, као опште правило, предвиђено да ће се у парницама из радних односа, ако у овој глави Закона не постоје посебне одредбе, примењивати остале одредбе овог закона , док је последњом одредбом ове главе, чланом 4 41. Закона, прописано да је р евизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа.
За одлучивање у овом уставносудском предмету од значаја су и одредбе ЗПП, а које су наведене у одлукама Уставног суда Уж-5083/2016 од 5. јула 2018. године и Уж-4885/2017 од 21. марта 2019. године (видети на веб-страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs). Уставни суд, при томе, и у овом уставносудском предмету посебно указује на одредбу члана 476. ЗПП, којом је изричито прописано да се спорови из радног односа не сматрају споровима мале вредности (у којима , сагласно одредби члана 479. став 6. овог закона, није дозвољена ревизија).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правно средство , Уставни суд констатује да подносилац ове наводе заснива на тврдњи да је Врховни касациони суд произвољно применио одредбе меродавног процесног права приликом одлучивања о дозвољености ревизије у предметној парници из радн ог односа . Задатак Уставног суд а јесте да испит а да ли су разлози због којих је ревизија подносиоца уставне жалбе одбачена као недозвољена прихватљиви са становишта права зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава .
Уставни суд указује да ЗПП предвиђа у којим парницама из радног односа је ревизија увек дозвољена, али не искључује право странке да и у другим споровима из радног односа у којима се одлучује о неком праву или обавези запосленог, изјави ревизију, ако су за то испуњени законски услови. Оваква оцена Уставног суда утемељена је на одредби члана 436. ЗПП, којом је предвиђено да ће се у парницама из радног односа, ако у делу ЗПП којим је уређен овај посебан парнични поступак не постоје посебне одредбе, примењивати остале одредбе овог закона. У том смислу, и зменама ЗПП, које су ступиле на снагу 31. маја 2014. године, дакле пре подношења тужбе у конкретном случају , допуњена је одредба члана 403. став 2. ЗПП, тако што је предвиђено да је ревизија увек дозвољена и у ситуацији када је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака, односно када је тај суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака (одредбе тач. 2) и 3) става 2. члана 403. ЗПП ). Према правном ставу Уставног суда, израженом у Одлуци Уж-7147/2015 од 19. јула 2018. године, од овог правила постоји изузетак, а који се односи на спорове мале вредности, будући да је одредбом члана 479. став 6. ЗПП изричито прописано да ревизија није дозвољена у пост упку у споровима мале вредности. С обзиром на то да се, према одредби члана 469. ЗПП, спорови из радних односа не сматрају споровима мале вредности, Уставни суд, с обзиром на претходно изложено, налази да становиште Врховног касационог суда о недозвољености ревизије изјављене против другостепене пресуде којом је делимично преиначена првостепена пресуда, тако што је делимично усвојен тужбени захтев тужилаца у парници у спору из радног односа, није засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног закона. Овакво становиште Уставни суд је већ исказао у својим одлукама Уж-5083/2016 од 5. јула 2018. године и Уж-4885/2017 од 21. марта 2019. године.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе ставом другим изреке оспорен ог решењ а Врховног касационог суда Рев2. 2033/20 од 9. септембра 2020. године повређено право на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити поништајем оспореног решења , у означеном делу, и одређивањем да Врховни суд понов о одлучи о ревизији тужилаца изјављеној против става првог изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 245/20 од 10. фебруара 2020. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд није посебно разматрао наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права на правно с редство из члана 3 6. став 2. Устава и одредио начин отклањања штетних последица.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.