Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Уставног суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Весна Илић Прелић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . Р . из Прекодолца код Владичиног Хана , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. марта 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Р . изјављена против пресуде Вишег суда у Врању Кж.1. 166/19 од 16. јула 2019. године због повреде права на правну сигурност , из члана 34. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Р . из Прекодолца код Владичиног Хана поднео је Уставном суду , 19. септембра 2019. године, преко пуномоћника И . С, адвоката из Сурдулице, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Врању Кж.1. 166/19 од 16. јула 2019. године, због повреде одредаба члана 32. став 1, члана 34. став 4. и члана 145. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да се „другостепени суд, без икаквог образложења, у целости сагласио са ставом првостепеног суда да се у конкретном случају, без обзира на постојање истоветности окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, оштећених и самог догађаја, наводно ипак не ради о пресуђеној ствари, јер се у наведеним предметима окривљеном на терет не стављају исте радње извршења, нити су пак исте последице тих радњи“; да је једини правилан и исправан закључак суда у конкретном случају морао бити да је кривично дело које се окривљеном ставља на терет оптужним предлогом пресуђена ствар, те да је суд морао пресудом одбити оптужни предлог, због постојања околности које трајно искључују кривично гоњење окривљеног; да је „у поступку пред првостепеним судом од стране тужилаштва прецизиран оптужни предлог, тиме што је из истог изостављен већи део чињеничног описа радње који је стављан на терет окривљеном, па се тако окривљеном ставља на терет и исти правноснажно осуђује да је извршио само два нелогична, међусобно неповезана и несамостална фрагмента из укупног чињеничног описа дела; да се у конкретном случају нису стекли сви елементи бића кривичног дела лаке телесне повреде; да је „недвосмислено да чак и под претпоставком да је окривљени извршио наведену радњу, употребљено средство (спортска патика са меким ђоном) не представља средство из члана 122. став 1. Кривичног законика, па нема ни кривичног дела опасне лаке телесне повреде“.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде напред наведених уставних права, те да поништи оспорену пресуду. Такође, подносилац је предложио да му се утврди право на новчану накнаду због повреде права у износу од 500 евра у динарској противвредности.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета К. 156/18 Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану утврдио:
- да је пресудом Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану К. 85/17 од 14. фебруара 2018. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен кривим да је учинио два кривична дела лаке телесне повреде из члана 122. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда;
- да је решењем Вишег суда у Врању Кж.1. 205/18 од 18. септембра 2018. године усвојена жалба окривљеног, те је укинута пресуда Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану К. 85/17 од 14. фебруара 2018. године, а предмет је враћен на поновно суђење;
- да је пресудом Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану К. 156/18 од 7. фебруара 2019. године окривљени оглашен кривим што је „дана 20. децембра 2015. године, у временском периоду између 00,30 до 01,00 часова у Владичином Хану у улици Б, испред кућног броја …, у близини трафоа, са умишљајем и у стању урачунљивости лако телесно повредио оштећеног тада малолетног В. Ђ . из Владичиног Хана и оштећеног тада малолетног В . П . из села Калиманце, општина Владичин Хан, на тај начин што је најпре оштећеног тада малолетног В. у моменту када је почео да устаје са бетонске шахте која се налази у трави поред трафоа, једанпут ногом на којој је носио патике шутнуо у пределу носа од ког ударца је оштећени поново пао на земљу, након чега је оштећеног тада малолетног П . В . ногом једанпут шутнуо у пределу бутине леве ноге са предње и спољашње стране на који начин им је средством подобним да тело тешко повреди или здравље тешко наруши нанео лаке телесне повреде и то оштећеном тада малолетном В . у виду више огреботина по телу са отоком и прелома носних костију без дислокације са више огреботина, отоком и црвенилом на носу, а оштећеном тада малолетном В . у виду нагњечине – отока спољне стране леве натколенице, при чему је био свестан својих дела и хтео је њихово извршење и био свестан да су иста забрањена, чиме је извршио два кривична дела опасна лака телесна повреда из члана 122. став 2. у вези става 1. Кривичног законика“;
- да је оспореном пресудом Вишег суда у Врању Кж.1. 166/19 од 16. јула 2019. године одбијена као неоснована жалба, а пресуда Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану К. 156/18 од 7. фебруара 2019. године је потврђена; у образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да су „неосновани и жалбени наводи да је првостепени суд погрешно утврдио да се у конкретном случају не ради о пресуђеној ствари, с обзиром да је Виши суд утврдио да је првостепени суд, имајући у виду списе предмета Прекршајног суда – Одељење у Владичином Хану Пр. 52/16, те оптужни предлог Кт. 99/16, правилно нашао да се и поред постојања истоветности окривљеног, оштећених и самог догађаја, ипак не ради о пресуђеној ствари јер у наведеним предметима окривљеном на терет не стављају исте радње извршења, нити су пак исте последице тих радњи“;
- да је пресудом Врховног касационог суда Кзз. 1209/19 од 19. новембра 2019. године одбијен као неоснован захтев за заштиту законитости окривљеног поднет против пресуда Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану К. 156/18 од 7. фебруара 2019. године и Вишег суда у Врању Кж.1. 166/19 од 16. јула 2019. године;
- да је решењем Прекршајног суда у Врању – Одељење у Владичином Хану Пр. 52/16 од 15. јануара 2018. године обустављен прекршајни поступак према окривљеном Д. Р,…, „због сумње да је дана 20. децембра 2015. године у 01,00 часова у Владичином Хану у улици Б. бр. … испред породичне куће породице П. нарушио јавни ред и мир на тај начин што је обема рукама, затвореним шакама – песницама најпре више пута ударио Ђ . В . из Владичиног Хана у пределу главе, а затим неколико пута В . П . из Владичиног Хана који је покушао да спречи физички сукоб између Д . и В, затим сео у своје ПМВ и удаљио се у правцу центра, чиме би учинио прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, јер је наступила апсолутна застарелост за вођење прекршајног поступка“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 34. став 4. Устава утврђено је да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.
Чланом 145. став 2. Устава установљено је да се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона.
Чланом 4. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) прописано је да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен.
Чланом 122. Кривичног законика прописано је да ко другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши, казниће се новчано казном или затвором до једне године (став 1.), а ако је таква повреда нанесена оружјем, опасним оруђем или другим средством подобним да тело тешко повреди или здравље наруши, учинилац ће се казнити затвором до три године (став 2.).
Одредбама Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13), прописано је: да се никоме не може поново судити нити му може поново бити изречена прекршајна санкција за прекршај о коме је правноснажно одлучено у складу са законом (члан 8. став 1.); да се прекршајни поступак не може покренути нити водити ако протекне једна година од дана када је прекршај учињен (члан 84. став 1.) да покретање и вођење прекршајног поступка застарева у сваком случају кад протекне два пута онолико времена коилко се по закону тражи за застарелост (члан 84. став 7.); да се прекршајни поступак завршава решењем о обустави кад суд утврди да је наступила застарелост за вођење прекршајног поступка (члан 248. став 1. тачка 6).
Чланом 6. став 3. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС“ бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05) прописано је да ко вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир – казниће се новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено право из члана 34. став 4. Устава, јер су у „радњама окривљеног о којима је одлучивао прекршајни суд, већ садржане као појединачне и оне радње које му се стављају на терет прецизираним оптужним актом, на основу кога је и донета оспорена пресуда“.
Уставни суд је оценио да су овакви наводи подносиоца о повреди начела ne bis in idem из члана 34. став 4. Устава неосновани.
Наиме, прекршајни поступак, у коме је донето решење о обустави Пр. 52/16 од 15. јануара 2018. године, водио се због тога што је подносилац уставне жалбе „дана 20. децембра 2015. године у 01,00 часова у Владичином Хану у улици Б. бр. ... испред породичне куће породице П. нарушио јавни ред и мир на тај начин што је обема рукама, затвореним шакама – песницама најпре више пута ударио Ђ . В . из Владичиног Хана у пределу главе, а затим неколико пута В . П . из Владичиног Хана који је покушао да спречи физички сукоб између Д . и В, затим сео у своје ПМВ и удаљио се у правцу центра, чиме би учинио прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, јер је наступила апсолутна застарелост за вођење прекршајног поступка“.
Са друге стране, оспореном пресудом подносилац је правноснажно оглашен кривим што је „дана 20. децембра 2015. године, у временском периоду између 00,30 до 01,00 часова у Владичином Хану у улици Б, испред кућног броја …, у близини трафоа, са умишљајем и у стању урачунљивости лако телесно повредио оштећеног тада малолетног В. Ђ . из Владичиног Хана и оштећеног тада малолетног В . П . из села Калиманце, општина Владичин Хан, на тај начин што је најпре оштећеног тада малолетног В. у моменту када је почео да устаје са бетонске шахте која се налази у трави поред трафоа, једанпут ногом на којој је носио патике шутнуо у пределу носа од ког ударца је оштећени поново пао на земљу, након чега је оштећеног тада малолетног П . В . ногом једанпут шутнуо у пределу бутине леве ноге са предње и спољашње стране на који начин им је средством подобним да тело тешко повреди или здравље тешко наруши нанео лаке телесне повреде и то оштећеном тада малолетном В . у виду више огреботина по телу са отоком и прелома носних костију без дислокације са више огреботина, отоком и црвенилом на носу, а оштећеном тада малолетном В . у виду нагњечине – отока спољне стране леве натколенице, при чему је био свестан својих дела и хтео је њихово извршење и био свестан да су иста забрањена…“.
С тим у вези, Уставни суд подсећа да је у Одлуци Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године поставио критеријуме на основу којих врши оцену да ли је дошло до повреде начела ne bis in idem. У конкретном случају предмет уставне жалбе је један животни догађај, из кога се могу јасно издвојити два различита казнена дела – два кривична дела лаке телесне повреде из члана 122. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, а који је важио у тренутку извршења прекршаја.
Уставни суд сматра да се прекршајни суд, одлучујући о постојању прекршаја, доследно задржао у границама законског описа конкретног прекршаја, те се уопште није упуштао у уношење у опис прекршаја и битних обележја кривичног дела лаке телесне повреде из члана 122. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, како у односу на објективна обележја (ако је повреда нанесена оружјем, опасним оруђем или другим средством подобним да тело тешко повреди или здравље тешко наруши), тако и у односу на субјективна обележја кривичног дела што се тиче постојања умишљаја код учиниоца конкретног кривичног дела, односно подносиоца уставне жалбе.
Наиме, Уставни суд напомиње да је у оспореним пресудама утврђено да је подносилац „најпре оштећеног тада малолетног В. у моменту када је почео да устаје са бетонске шахте која се налази у трави поред трафоа, једанпут ногом на којој је носио патике шутнуо у пределу носа од ког ударца је оштећени поново пао на земљу, након чега је оштећеног тада малолетног П . В . ногом једанпут шутнуо у пределу бутине леве ноге са предње и спољашње стране“, док је у прекршајном поступку који је резултовао решењем о обустави подносиоцу стављено на терет да је „нарушио јавни ред и мир на тај начин што је обема рукама, затвореним шакама – песницама најпре више пута ударио Ђ . В . из Владичиног Хана у пределу главе, а затим неколико пута В . П . из Владичиног Хана који је покушао да спречи физички сукоб између Д . и В .“. Из овог произлази да се оспорена пресуда кривичног суда искључиво односи на битне елементе кривичног дела опасне лаке телесне повреде.
Ради се о како објективним битним елементима конкретног кривичног дела (радња извршења, последица кривичног дела, узрочно-последична веза између радње извршења и наступеле последице, као и средство наношења повреда у конкретном случају), тако и о субјективном елементу који се тиче облика кривице којег је у конкретном случају испољио учинилац кривичног дела/подносилац уставне жалбе, док се пресуда прекршајног суда искључиво тиче обележја конкретног прекршаја против јавног реда и мира, у који консеквентно нису унета и битна обележја кривичног дела произишлог из истог животног догађаја, који се одиграо у исто време.
Такође, Уставни суд констатује да се дела временски надовезују и да произлазе из једног критичног догађаја, односно прво су учињена два кривична лака телесна повреда, а одмах затим и прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру. Уставни суд је оценио да нема чињеничног преклапања дела, јер се у решењу Прекршајног суда у Врању – Одељење у Владичином Хану Пр. 52/16 од 15. јануара 2018. године не помињу ударци ногом у оштећене од стране окривљеног, а такође нема ни последице критичног догађаја, за разлику од оспорене пресуде.
Уставни суд је нарочито имао у виду и чињеницу да су оштећени у критичном догађају, односно кривичним делима за која је правноснажно осуђен подносилац уставне жалбе, била тада малолетна лица, а која уживају посебну кривичноправну заштиту, што произлази и из правног дејства Конвенције УН о правима детета (видети Одлуку Уставног суда Уж-9956/2016 од 29. децембра 2020. године).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Вишег суда у Врању Кж.1. 166/19 од 16. јула 2019. године подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон , 103/15 и 92/23 ), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним пресудама повређено и право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. При томе наводи да се у конкретном случају нису стекли сви елементи бића кривичног дела лаке телесне повреде, као и да употребљено средство (спортска патика са меким ђоном) не представља средство из члана 122. став 2. Кривичног законика.
Уставни суд и у овом предмету указује на то да није овлашћен да уместо и након редовних судова оцењује изведене доказе у кривичном поступку и да тиме преузима судску надлежност, нити да утврђује чињенично стање, да се изјашњава о постојању кривичног дела, правној квалификацији кривичног дела, као и о целисходности врсте и висине изречене кривичне санкције.
Уставни суд није надлежан ни да оцењује законитост судских одлука које су оспорене уставном жалбом, већ само да испита да ли је поступак у ком су те одлуке донете у целини био правичан, односно да ли је обезбедио подносиоцима процесне гаранције садржане у одредби члана 32. Устава. Наводи уставне жалбе не указују prima facie да су оспорене пресуде ре зултат произвољности или арбитрерности у поступању кривичних судова.
Такође, Уставни суд констатује да се одредбом члана 145. став 2. Устава, на чију повреду се позива подносилац, не јемче људска и мањинска права и слободе, те стога ова уставна одредба не може бити основ за изјављивање уставне жалбе.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.