Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Алмира Хоџића из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. маја 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Алмира Хоџића изјављена против решења Окружног суда у Краљеву Ки. 39/09 од 15. јула 2009. године и решења Окружног суда у Краљеву Кв. 163/09 од 17. јула 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Алмир Хоџић из Новог Пазара поднео је Уставном суду 5. августа 2009. године, преко пуномоћника Станислава Дукића, адвоката из Краљева, уставну жалбу против решења Окружног суда у Краљеву Ки. 39/09 од 15. јула 2009. године и решења Окружног суда у Краљеву Кв. 163/09 од 17. јула 2009. године, због повреда начела и права из члана 18, члана 20. став 3, члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је оспореним решењем Окружног суда у Краљеву Ки. 39/09 од 15. јула 2009. године према подносиоцу уставне жалбе одређен притвор, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Против решења о одређивању притвора, бранилац подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована оспореним решењем Окружног суда у Краљеву Кв. 163/09 од 17. јула 2009. године. Подносилац уставне жалбе сматра да се ни у првостепеном, ни у другостепеном решењу не наводи зашто је у конкретном случају притвор неопходан ради несметаног вођења кривичног поступка по основу из члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку и да су на тај начин прекршена његова Уставом загарантована права из члана 18, члана 20. став 3, члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Предложио је да се уставна жалба усвоји и утврди повреда наведених права, као и да се одложи извршење оспорених појединачних аката.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
У време подношења уставне жалбе пред Окружним судом у Краљеву вођен је истражни поступак у предмету Ки. 39/09 против Алмира Хоџића, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика. Оспореним решењем истражног судије Окружног суда у Краљеву Ки. 39/09 од 15. јула 2009. године према подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту ЗКП). Образлажући своју одлуку, истражни судија је, поред осталог, навео да „постоји основана сумња да је Алмир Хоџић извршио кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, а како стоје разлози за одређивање притвора из члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП, будући да је осумњичени правноснажном пресудом Окружног суда у Краљеву осуђен за истоврсно кривично дело на казну затвора у трајању од једне године коју није издржао, а из његове одбране произлази да са породицом живи од социјалне помоћи, по налажењу истражног судије све напред наведене околности представљају особите околности које указују да ће осумњичени, ако се нађе на слободи, поновити кривично дело“.
Против наведеног решења бранилац подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу Окружном суду у Краљеву, која је оспореним решењем Кв. 163/09 од 17. јула 2009. године одбијена као неоснована, са образложењем да је „правилно поступио истражни судија Окружног суда у Краљеву када је против окривљеног Алмира Хоџића одредио притвор из разлога предвиђених чланом 142. став 2. тачка 3) ЗКП, с обзиром да је окривљени раније правноснажно осуђиван због истоврсног кривичног дела које му се и у овом поступку ставља на терет и то пресудом Окружног суда у Краљеву К. 105/07 од 15. априла 2008. године, што представља особиту околност која указује да ће боравком на слободи поновити кривично дело, због чега се његово задржавање у притвору показује као оправдано“.
4. Чланом 18. Устава утврђено је да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују; да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права; да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење.
Одредбом члана 20. став 3. Устава утврђено је да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.
Одредбом члана 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист Савезне Републике Југославије“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник Републике Србије“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 2. тачка 3)).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од две до дванаест година (неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога - члан 246. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 5) члана 142. став 2. ЗКП (обезбеђење присуства окривљеног – тач. 1) и 4), спречавање доказне опструкције – тачка 2), спречавање нове криминалне делатности – тачка 3), тежина кривичног дела – тачка 5)). У тачки 3) ЗКП је прописано да се притвор против неког лица може одредити ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети. Дакле, надлежни суд је дужан да утврди и образложи које су то особите околности које указују на бојазан да би окривљени боравком на слободи могао поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.
6. Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења Окружног суда у Краљеву, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор одређен из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП. У односу на овај притворски разлог, у образложењу оспореног решења истражног судије Окружног суда у Краљеву Ки. 39/09 од 15. јула 2009. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, а будући да је подносилац правноснажном пресудом Окружног суда у Краљеву осуђен за истоврсно кривично дело на казну затвора у трајању од једне године коју није издржао, те да са породицом живи само од социјалне помоћи, то наведене околности представљају особите околности које указују да ће осумњичени, ако се нађе на слободи, поновити кривично дело. Решењем ванпретресног већа Окружног суда у Краљеву Кв. 163/09 од 17. јула 2009. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе и потврђено је првостепено решење о одређивању притвора по наведеном притворском основу, јер је веће утврдио да је истражни судија правилно поступио када је према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор из разлога предвиђеног чланом 142. став 2. тачка 3) ЗКП.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, оспорена решења Окружног суда у Краљеву заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су, утврдили да постоје услови за одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Судови су аргументовано образложили да околности раније осуђиваности за истоврсно кривично дело, у конкретном случају представљају оне особите околности које оправдавају бојазан да би подносилац уставне жалбе боравком на слободи могао поновити кривично дело, те да је против подносиоца неопходно одређивање притвора из разлога предвиђених чланом 142. став 2. тачка 3) Законика.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да нису основани наводи из уставне жалбе да су подносиоцу повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава.
7. У вези са наводима уставне жалбе који се односе на непосредну примену Уставом зајемчених права у смислу одредaбa члана 18. Устава и на ограничења људских и мањинских права смислу одредбе члана 20. став 3. Устава, Уставни суд је имао у виду да је Уставом утврђено да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права, као и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, а да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.
У конкретном случају, право на слободу подносиоца уставне жалбе јесте било ограничено, али у складу са начелима садржаним у члану 20. став 3. Устава, јер је било из разлога и у поступку који су предвиђени Уставом и законом.
С обзиром да, по оцени Уставног суда, оспореним решењима нису повређена Уставом гарантована права подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да нису основани ни наводи уставне жалбе који се односе на повреду уставног начела о непосредној примени зајемчених права у смислу члана 18. Устава, као ни на ограничења људских и мањинских права у смислу члана 20. став 3. Устава, јер је ограничење права подносиоца извршено у складу са сврхом његовог ограничења.
8. С обзиром да није утврдио повредe права подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), одбио уставну жалбу као неосновану.
Како је Суд одлучио одбијањем уставне жалбе у целини, то је предлог подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења оспорених решења беспредметан.
9. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић