Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ж. М . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. марта 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ж. М . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 9138/16 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Ж. М . на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ж . М . из Београда поднео је Уставном суду, 21. августа 2020. године, преко пуномоћника Н . А, адвоката из Београда, уставне жалбе против пресуда Управног суда У. 9138/16 од 7. јула 2020 . године и У. 9139/16 од 7. јула 2020 . године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије. Наведене уставне жалбе су заведене под бројевима Уж-8395/2020 и Уж-8396/2020.
У обема уставним жалбама је наведено да оспорене пресуде Управног суда не задовољавају стандард права на образложену судску одлуку. Уз излагање тока поступака и навођења датума донетих одлука, истакнуто је да су оспорене пресуде донете четири године после подношења тужби, што указује на то да је подносилац био у правној неизвесности у погледу остваривања својих права.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставне жалбе, утврди да је оспореним пресудама повређено право подносиоца на правично суђење, а самим тим и право на рад, и да их поништи. Истакнут је захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде права на правично суђење, у износу од 10.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије .
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), спојио наведене уставне жалбе подносиоца ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре број 112-01-3027/267/2016-02 и Управног суда У. 9138/16 и У. 9139/16, као и целокупне документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Поступак утврђивања статуса нераспоређеног државног службеника подносиоца уставне жалбе:
Решењем Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре број 112-01-3027/267/2016-02 од 11. марта 2016. године утврђено је да је подносилац уставне жалбе, државни службеник на радном месту инспектор безбедности пловидбе, разврстано у звање саветник, Одељења за инспекцијске послове безбедности пловидбе, Сектор за инспекцијски надзор, нераспоређен, почев од 15. марта 2016. године.
Решењем Жалбене комисије Владе број 112-01-491/2016-01 од 27. априла 2016. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Подносилац уставне жалбе је 21. јуна 2016. године поднео тужбу у управном спору против наведеног другостепеног решења. Списи предмета и одговор на тужбу су достављени Управном суду 12. августа 2016. године.
Оспореном пресудом Управног суда У. 9138/16 од 7. јула 2020 . године одбијена је тужба подносиоца. У образложењу осп орене пресуде је наведено: да из образложења побијаног решења и списа предмета произлази да подносилац не испуњава услов у погледу врсте стручне спреме за распоређивање на радно место на коме је био распоређен до доношења првостепеног решења, које је у новом Правилнику о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре број 110-00-00029/16-02 од 28. јануара 2016. године, који је ступио на снагу 25. фебруара 2016. године, систематизовано под бројем 148 – инспектор безбедности пловидбе, у звању саветник; да је подносилац стекао високу школску спрему и стручни назив дипломирани инжењер хидрогеологије, а за наведено радно место је као услов у погледу врсте стручне спреме предвиђено стечено високо образовање из научне, односно стручне области грађевинско, машинско или саобраћајно инжењерство или из научне области правне науке или завршена Војна Академија – смер навигација; да су други државни службеници распоређени на радна места на којима се обављају послови које су обављали до распоређивања по новом Правилнику и за која испуњавају услове по том правилнику; да не постоји друго одговарајуће радно место или радно место у непосредно нижем звању на које би подносилац, уз своју сагласност, могао бити распоређен, у смислу одредбе члана 133. став 2. Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08, 104/09 и 99/14); да нема услова за примену одредбе члана 133. ст. 1. наведеног закона, односно да се као критеријум за распоређивање узимају оцене запослених; да је стога подносиоцу утврђен статус нераспоређеног државног службеника.
3.2. Поступак престанка радног односа подносиоца уставне жалбе:
Решењем Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре број 118-00-00011/9/2016-02 од 16. маја 2016. године подносиоцу уставне жалбе је престао радни однос у Министарству, због протека два месеца од када је постао нераспоређен, закључно са 16. мајем 2016. године, сагласно одредбама члана 131. став 1. тачка 3) и члана 138. став 3. Закона о државним службеницима. Истим решењем је одређено да му се исплаћује отпремнина у опредељеном новчаном износу и накнада штете за неискоришћени део годишњег одмора.
Оспореном пресудом Управног суда У. 9139/16 од 7. јула 2020 . године одбијена је тужба подносиоца поднета 21. јуна 2016. године против наведеног решења Министарства.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац поред осталог указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) је прописано: да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи (члан 2.); да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке (члан 49. став 1.); да захтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба (члан 49. став 2.).
5. Имајући у виду да је у уставној жалби наведено да је подносилац био у неизвесности у погледу остваривања својих права због четворогодишњег трајања управних спорова у предметима Управног суда У. 9138/16 и У. 9139/16, да је изложен ток поступака, да су наведени датуми доношења одлука управних органа и оспорених пресуда и да је цитирана садржина одредбе члана 32. став 1. Устава, која обухвата и право на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да подносилац указује и на повреду права на суђење у разумном року у наведеним управним споровима . Уставни суд, с тим у вези, имао у виду да је Европски суд за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у предмету Шаћировић и други против Србије ( број представке 54001/15 и три друге, пресуда од 20. фебруара 2018. године, став 12.), указао да притужбе у вези са дужином поступка обично не захтевају много испитивања, те је довољно да су се подносиоци изричито жалили, иако на сажет начин, на дужину оспореног поступ ка, указујући на кључне догађаје и одлуке донете у току поступка, користећи у вези са тим одговарајуће речи, што је учинио и подносилац ове уставне жалбе.
Уставни суд је констатовао да су оба управна спора покренута истога дана, 21. јуна 2016. године, и окончана истог дана, 7. јула 2020. године, те је сваки трајао по четири године.
Уставни суд је даље констатовао да је решење о нераспоређивању државног службеника конститутивног карактера, те му радни однос престаје по сили закона, ако не буде премештен у други државни орган у року од два месеца откад је постао нераспоређен. Стога је исход управног спора у предмету У. 9139/16, у коме је оцењивана законитост коначног решења о престанку радног односа, био условљен исходом управног спора у предмету У. 9138/16, у коме је оцењивана законитост коначног решења о нераспоређивању. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да су оба управна спора идентично трајала, Уставни суд је повреду права на суђење у разумном року мериторно ценио у односу на управни спор у предмету У. 9138/16, који је био од суштинског значаја за подносиоца.
Уставни суд је оценио да наведено трајање управног спора , само по себи, може указати на то да он није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, узети су у разматрање и следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца као странке у поступку, поступање надлежног суда, као и то о ком праву подносиоца је одлучивано.
Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд налази да предмет управног спора није био сложен, имајући у виду да су све релевантне чињенице биле утврђене у управном поступку, као и да су спорна правна питања била разјашњена пред управним органима. Предмет је био од егзистенцијалног значаја за подносиоца јер се тицао његовог радног односа . При томе, он својим понашањем није допринео трајању предметног управног спора.
Уставни суд је нашао да је споро поступање Управног суда искључиво довело до дугог трајања управног спора које се у конкретном случају не може оправдати. Иако није било објективних могућности да Управни суд поступа у предмету током ванредног стања у периоду од 15. марта до 11. маја 2020. године, овај суд је оценио да је оспорени поступак пре тога изашао из оквира који се може сматрати разумним за одлучивање. Према становишту Европког суда, повреда права на суђење у разумном року постоји када је суђење у једном степену трајало претерано дуго (пресуда Ciccardi против Италије , број представке 46521/99, од 16. новембра 2000. године, ст. 9. и 11.).
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23 ), усвојио уставну жалбу изјављену због повреде права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 9138/16, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове накнаде штете, посебно дужину трајања предметног управног спора и његов значај за подносиоца . Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања надлежног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда изражену у пресуди Хрустић и други против Србије од 9. јануара 2018. године (представке бр . 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због спорог поступања надлежног суда .
7. С обзиром на то да је неизвесност подносиоца уставне жалбе у погледу његовог радноправног статуса била везана за исход управног спора у предмету У. 9138/16, због чијег трајања је утврђена повреда права на суђење у разумном року и досуђена одговарајућа накнада нематеријалне штете, Уставни суд сматра да у том случају не постоје разлози да се повреда права на суђење у разумном року утврди и у предмету У. 9139/16.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу изјављену због повреде права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 9139/16, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је оспорена пресуда Управног суда У. 9138/16 од 7. јула 2020 . године, Суд је пошао од тога да је, сагласно одредби члана 170. Устава, у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Уставни суд је из оспорене пресуде утврдио да она садржи довољно и јасно образложење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права. Управни суд је одлучио о тужби подносиоца на основу чињеница које су утврђене у управном поступку, за које је оценио да су у битним тачкама потпуно утврђене, да је из утврђених чињеница изведен правилан закључак у погледу чињеничног стања, те да у управном поступку нису повређена правила поступка. Полазећи од тога да су у другостепеном решењу наведени довољни разлози због чега подносилац није могао бити распоређен на неко од радних места предвиђених новим Правилником о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места , Уставни суд је нашао да није постојала обавеза Управног суда да поново образлаже исте наводе, који су поновљени у тужби у управном спору, већ је било довољно да у образложењу оспорене пресуде изложи одлучне чињенице утврђене у спроведеном управном поступку, а на којима је засновао своју оцену о правилној примени материјалног и процесног права од стране надлежних органа. П олазећи од претходно наведеног, Суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд оцени законитост оспорене судске одлуке.
Уставни суд није посебно разматрао истакнуту повреду права на рад из члана 60. Устава, коју подносилац види као последицу повреде права на правично суђење и образлаже је истим наводима.
Полазећи од наведеног, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу изјављеном против пресуде Управног суда У. 9138/16 од 7. јула 2020 . године, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је оспорена пресуда Управног суда У. 9139/16 од 7. јула 2020 . године, Уставни суд је пошао од тога да из одредбе члана 170. Устава произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су пре њеног подношења искоришћена прописана правна средства за заштиту права подносиоца уставне жалбе.
Полазећи од цитираних одредаба члана 49. ст. 1. и 2. Закона о управним споровима, а имајући у виду наводе уставне жалбе и документацију која је уз њу достављена , Уставни суд је нашао да подносилац пре њеног изјављивања, није искористио право из Закона о управним споровима да против правноснажне пресуде Управног суда У. 9139/16 од 7. јула 2020. године поднесе захтев за преиспитивање судске одлуке Врховном касационом суду. Уставни суд указује на то да се под исцрпљивањем правних средстава у управном поступку сматра доношење одлуке по тужби, односно доношење одлуке по захтеву за преиспитивање судске одлуке, уколико је ово ванредно правно средство дозвољено. Како је против решења о престанку радног односа државног службеника искључена жалба, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе на основу одредбе члана 49. став 2. тачка 3) Закона о управним споровима против наведене пресуде Управног суда могао да изјави захтев за преиспитивање судске одлуке.
С обзиром на то да подносилац пре обраћања Уставном суду није исцрпео прописана правна средства за заштиту својих права, овај суд је одбацио уставну жалбу изјављену против пресуде Управног суда У. 9139/16 од 7. јула 2020. године, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.