Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , Мирослав Николић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Ђ . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. фебруара 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Ђ . изјављена против решења Вишег суда у Ужицу Кпп. 13/20 од 24. јула 2020. године и решења истог суда Кв. 145/20 од 5. августа 2020. године у односу на ист акнуте повреде права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. Адвокат Н. Р . из Београда поднео је Уставном суду, у име М. Ђ . из Београда , 11. августа 2020. године, уставну жалбу против решења Вишег суда у Ужицу Кпп. 13/20 од 24. јула 2020. године и решења истог суда Кв. 145/20 од 5. августа 2020. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 36. и члана 39. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. став 2. Европске конвенције о људским правима и основним слободама.
Како се право гарантовано означеном одредбом наведене Европске конвенције садржински не разликује од права зајемченог Уставом, то Уставни суд постојање његове повреде цени у односу на одговарајућу одредбу Устава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да у „образложењу оспорених решења поступајући суд није дао јасне и недвосмислене, индивидуализоване, релевантне и довољне разлоге прописане чланом 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку који се тиче дефинисане последице у облику узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење поступка; да Виши суд у Ужицу само паушално наводи да су начин извршења кривичног дела и тежина последице довели до узнемирења јавности, међутим није свако узнемирење довољан разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка; да „суд у образложењу наводи да се узнемирење јавности огледа у објављивању догађаја како на локалном, тако и на ширем простору, међутим, такво штогод је неистинито и ова информација не само да није била објављена у штампаним медијима, већ није објављена ни у електронским медијима“; да суд не цени да ли се иста сврха могла постићи и блажом мером од притвора.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених уставних права, стави ван снаге оспорена решења. Такође, подносилац је захтевао да Суд утврди право на правично задовољење подносиоцу на име неоснованог притвора, као и да му се досуде трошкови поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено кили ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
- да је окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, решењем Вишег суда у Ужицу Кпп. 13/20 од 25. јуна 2020. године одређен притвор, а који му се рачуна од 24. јуна 2020. године;
- да је Виши јавни тужилац у Ужицу 25. јуна 2020. године донео наредбу о спровођењу истраге Кти. 19/20 против окривљеног, због постојања основане сумње да је учинио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да је оспореним решењем Вишег суда у Ужицу Кпп. 13/20 од 24. јула 2020. године према окривљеном , на основу члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) продужен притвор за највише месец дана;
- да је оспореним решењем Вишег суда у Ужицу Кв. 145/20 од 5. августа 2020. године одбијена као неоснована жалба браниоца изјављена против решења истог суда Кпп. 13/20 од 24. јула 2020. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати (члан 39. став 1.); да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србије могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (члан 211. став 1. тачка 4.).
Одредбом члана 246. став 1. Кривичног законика („ Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту : КЗ) прописано је да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге казниће се затвором од три до два наест година.
5. Уставни суд је наводе о повреди права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава ценио кроз истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава. Овде, Уставни суд напомиње да је на више места у уставној жалби, очигледном техничком омашком подносиоца истакнута повреда права из члана 31. став 5. Устава. Суд је установио да је подносилац хтео да наведе став 3, као последњи став права из члана 31. Устава.
Уставни суд наглашава да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења). Поред тога, у више својих одлука, Уставни суд је заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 1. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења).
У односу на аспект протека времена, Уставни суд истиче да је у надлежности редовних судова да осигурају да притвор окривљеног лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико поступајући суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Притворски основ на коме се заснива оспорена судска одлука о продужењу притвора, дефинисан Закоником о кривичном поступку у члану 211. став 1. тачка 4), такође је разматран у досадашњем раду Уставног суда више пута. Уставни суд наглашава да је код овог притворског основа, који се поједностављено назива узнемирење јавности, „надлежан суд (...) дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мора наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“ (видети Одлуку Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године).
У пракси Европског суда за људска права базичан став за разумевање притворског основа угрожавање јавног реда, гласи: „(...) овај основ се може сматрати релевантним и довољним само ако је заснован на чињеницама које могу показати да би ослобађање оптужене заиста омело јавни ред. Такође, притвор ће и даље бити легитиман само ако је јавни ред и даље стварно угрожен“ (пресуда у случају Letellier против Француске , представка број 12369/86, од 26. јуна 1991.године, став 51.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд такође указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. ст. 1. и 3 подразумева да надлежни судови у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужен због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика , за које кривично дело је запрећена казна затвора од три године до 12 година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП. Дакле, притвор је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У образложењу оспореног решења Вишег суда у Ужицу Кпп. 13/20 од 24. јула 2020. године је наведено да је „осумњичени М . Ђ . основано сумњив да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, за које је прописана казна затвора преко десет година, а начин извршења и тежина последице кривичног дела довели су до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Наиме, осумњичени је основано сумњив да је 24. јуна 2020. године у путничком моторном возилу превозио опојну дрогу марихуану односно неовлашћено држао ради продаје и неовлашћено преносио супстанце које су проглашене за опојну дрогу, упаковану у 25 ПВЦ пакета, бруто тежине 26.292,79 грама, а о догађају јавност је обавештена преко средстава јавног информисања, што је све довело до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, уколико би се осумњичени нашао на слободи, чиме су испуњени услови за продужење притвора на основу члана 211. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку“.
У другостепеном оспореном решењу, поступајући суд је закључио да је „супротно жалбеним наводима ванпретресно веће налази да је судија за претходни поступак одлучујући о продужењу притвора према осумњиченом због постојања законских основа из члана 211. став 1. тачка 4. ЗКП правично осумњиченом продужио притвор и да се у смислу члана 210. став 1. ЗКП иста сврха не може остварити другом блажом мером. Према стању у списима предмета постоји основана сумња да је осумњичени учинио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 2446. став 1. КЗ, за које кривично дело је прописана казна затвора преко десет година. У конкретном случају испуњени су кумулативни услови у погледу прописане казне затвора за кривично дело за које је осумњичени основано сумњив, те начин извршења и тежине последице која је довела до узнемирења јавности, тако да то узнемирење јавности може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Ово из разлога да су информације о предметном догађају објављене како на локалном нивоу, тако и на ширем простору за кривично дело за које је осумњичени основано сумњив да је дана 24. јуна 2020. године ради продаје неовлашћено држао и преносио опојну дрогу Cannabis бруто тежине 26.292,79 грама упаковану у 25 ПВЦ пакета спакованих у две путне торбе у пртљажнику путничког моторног возила којим је управљао.
То су по оцени већа околности које су довеле до узнемирења јавности које још увек траје и које је таквог итензитета да може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка кроз изазивање реакције које могу негативно утицати на правичност поступка и ометање његовог тока. С тога веће налази да је правилно судија за претходни поступак закључио да је нужно осумњиченом продужити притвор на основу законских разлога прописаних чланом 211 став 1. тачка 4) 3КП, о чему су у образложењу решења дати довољни разлози прихватљиви и за ванпретресно веће, да је према осумњиченом неопходно применити притвор као најтежу меру за обезбеђење присуства и да се иста сврха не може остварити другом блажом мером у поступку који се налази у фази истраге и у којој је потребно извести доказе биолошког вештачења трагова и доказ испитивања сведока, па је жалбени предлог браниоца осумњиченог за укидање притвора или одређивање блаже мере обезбеђења присуства осумњиченог у поступку оцењен неоснованим,…, Из изнетих разлога, а на основу члана 467. став 4. у вези става 3. ЗКП према овлашћењима ванпретресног већа из члана 21. став 4. ЗКП налазећи да је продужење притвора против осумњиченог нужно ради несметаног вођења кривичног поступка и да се иста сврха не може остварити другом блажом мером, одлучено је као у изреци овог решења“.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, по оцени Уставног суда, надлежни суд је у оспореним решењима навео и јасно образл ожио, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (превожење готово 27 килограма марихуане путничким моторним возилом) довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Јавност је о догађају обавештена пр еко средстава јавног информисања, а како је то у оспореним решењима наведено. Уставни суд је нашао да су у оспореним решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кр ивичног дела за које се подносилац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Уставни суд је утврдио и да се поступајући суд у решењу Кв. 145/20 од 5. августа 2020. године бавио питањем примене блаже мере, налазећи да се сврха због које је притвор одређен не би могла остварити неком блажом мером.
Такође, Уставни суд је утврдио да је према подносилоцу притвор одређен 24. јуна 2020. године, тако да се подносилац до тренутка изјављивања уставне жалбе у притвору налазио мало више од једног месеца.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су у оспореним решењима о продужењу притвора наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка.
Стога је Суд нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 31. ст. 1. и 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), одбио уставну жалбу у овом делу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд је оценио да се тврдње подносиоца уставне жалбе у вези истакнуте повреде права из члана 36. и члана 39. ст. 1. и 2. Устава, искључиво заснивају на истакнутој повреди права на ограничено трајање притвора . С тим у вези, Уставни суд напомиње да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке.
7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Имајући у виду разлог одбијања и одбацивања ове уставне жалбе, Уставни суд није слао уставну жалбу на уређење, будући да уз њу није достављено специјално пуномоћје за заступање подносиоца уставне жалбе.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.