Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Мирослав Николић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . М . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. фебруара 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. М . изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кж.2. По.3. 43/20 од 14. септембра 2020. године у односу на ист акнуте повреде права из члана 31 . ст. 2. и 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. М . из Београда поднео је Уставном суду , 7. октобра 2020. године, преко пуномоћника А . М . А, адв оката из Београда, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кж.2. По.3. 43/20 од 14. септембра 2020. године, због повреде права из члана 30. ст. 1. и 3, члана 31. став 1, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац суштински истиче и повреду права из 31. ст. 2. и 3. Устава, како то произлази из навода саме уставне жалбе.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да се „притвор подносиоцу продужава на основу истог чињеничног стања, те да се на тај начин, притвор који је одређен 6. маја 202 0. године може продужавати у недоглед, а да апсурд буде већи, оптужним предлогом је тужилаштво затражило казну затвора у висини од 6 месеци подносиоцу“; да је „једини навод из образложења другостепеног решења толико паушалан да се уопште не може коментарисати, чиме је повређено право на образложену судску одлуку“; да ако се прихвати становиште из оспореног решења, то ће водити закључку да лица која су осумњичена да су дело извршила путем интернета никада неће бити на слободи, јер је интернет свуда доступан; да се „другостепено веће није ни осврнуло на директно кршење претпоставке невиности у првостепеном решењу и то у делу где се наводи да је очигледно да раније осуде нису утицале на окривљеног да више не врши кривична дела“. Према томе, на овај начин, прекршена је и одредба члана 34. став 3. Устава којом је регулисано да се свако сматра невиним за кривично дело, док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, јер се суд изјаснио о кривици подносиоца уставне жалбе одлучујући о жалби на продужење притвора, тврдећи да је нешто очигледно и да раније осуде нису утицале на окривљеног да не врши кривична дела; да у конкретном случају није испуњен основни услов за одређивање притвора, односно не постоји основана сумња да је окривљени извршио кривично дело угрожавање сигурности“.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и поништи оспорено решење, те да наложи Апелационом суду у Београду да поново одлучи о жалби коју је изјавио подносилац 7. септембра 2020. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, из достављене документације, између осталог, утврдио:
- да је решењем Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп. По.3. 31/20 од 8. маја 2020. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен притвор, на основу члана 498. став 1. у вези члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13), који му се рачуна од 6. маја 2020. године, и по наведеном решењу притвор је трајао до 5. јуна 2020. године;
- да је Више јавно тужилаштво у Београду 30. јуна 2020. године поднело оптужни предлог Кто. Втк. 37/20 Вишем суду у Београду против окривљеног, због кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 3. у вези става 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) и кривично дело недозвољен производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. Кривичног законика ; у оптужном акту је, између осталог, предложено да суд подносиоцу изрекне јединствену казну затвора у трајању од 11 месеци;
- да је решењима Вишег суда у Београду Кпп. По.3. 31/20 од 21. јуна 2020. године, Кпо.3. 22/20 – Кв. 3065/20 од 31. јула 2020. године и решењем Кпо.3. 22/20 – Кв. 3457/20 од 28. августа 2020. године према окривљеном продужен притвор;
- да је у образложењу решења Вишег суда у Београду Кпо.3. 22/20 – Кв. 3457/20 од 28. августа 2020. године, између осталог, наведено да „по налажењу овог већа, стоје законски разлози за даље задржавање окривљеног М. Д . у притвору прописани одредбом члана 498. став 1. у вези 211. став 1. тачка 3) ЗКП. Наиме, имајући у виду да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени М . Д . извршио кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 3. у вези става 1. КЗ и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. КЗ, на тај начин што је дана 6. маја 2020. године у периоду од 14:54 до 19:00 часова у Београду, …угрозио сигурност председника Републике Србије А. В . у вези са пословима које обавља, претњама да ће напасти на његов живот и тело, на тај начин што је на свом корисничком налогу,…, на друштвеној мрежи „T . ” поставио више објава и коментара претеће садржине упућених оштећеном, ближе наведене у диспозитиву оптужног предлога, те да је дана 6.маја 2020. године у Београду,… неовлашћено држао муницију и то 2 (два) пушчана метка калибра 7,9х57мм са пројектилом пуне кошуљице (FMJ ), што је све пронађено приликом претреса стана и других просторија окривљеног, па имајући у виду природу и тежину кривичних дела које се окривљеном стављају на терет као и околности под којима су извршена, чињеницу да је окривљени раније три пута осуђиван као у извештају из КЕ и то за кривична дела са елементима насиља, а у вези са чињеницом да је кривично дело које се окривљеном ставља на терет у овом поступку извршено путем интернета, односно путем мреже која је општедоступна, што омогућава окривљеном да са било ког места приступи интернету, те имајући у виду да из налаза и мишљена судског вештака о душевном здрављу и урачунљивости окривљеног М. Д . произилази да постоји опасност да ће окривљени услед зависности од употребе алкохола и даље вршити кривична дела, те да се окривљеном ставља на терет да је извршио и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1, имајући у виду друштвену опасност с обзиром да грађанима није дозвољено држање муниције, због чега је предложена мера безбедности обавезног лечења алкохоличара, то по налажењу већа, све напред наведене околности, у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују да ће окривљени, уколико буде пуштен на слободу, у кратком временском периоду поновити кри вично дело, због чега притвор по овом законском основу представља нужну и неопходну меру за несметано вођење кривичног поступка. Приликом доношења одлуке, веће је имало у виду да притвор представља најстрожу меру за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, те је с тим у вези разматрало могућност примене блажих мера за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка , али је, имајући у виду напред наведено, нашло да је у конкретном случају степен опасности да ће окривљени М. Д, у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело и даље таквог интензитета да се може спречити једино мером притвора, а не и неком другом блажом мером, па је на основу члана 498. став 4. у вези члана 216. став 3. ЗКП у вези одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, донело одлуку као у изреци решења“;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. По.3. 43/20 од 14. септембра 2020. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног изјављена против решења Вишег суда у Београду Кпо.3. 22/20 – Кв. 3457/20 од 28. августа 2020. године; у образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „по налажењу Апелационог суда у Београду првостепени суд је за свој закључак о оправданости даљег задржавања окривљеног у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП у образложењу побијаног решења дао довољно јасне и конкретне разлоге, које у свему као правилне, прихвата и овај суд, због чега су супротни жалбени наводи браниоца, којима се оспорава правилност и законитост побијаног решења, тако што се истиче да на страни окривљеног не стоје особите околности које оправдавају продужење притвора у конкретном случају, оцењени као неосновани. С тим у вези, правилно је првостепени суд основану сумњу да је окривљени извршио кривична дела која му се оптужним актом стављају на терет, довео у везу са његовом ранијом осуђиваношћу, као и другим околностима ближе наведеним у образложењу решења, те правилно нашао да на његовој страни и даље стоје законски разлози за продужење притвора по основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, због чега су супротни жалбени наводи браниоца за овај суд неприхватљиви и као такви оцењени неоснованим. По оцени овог суда, правилно је првостепени суд нашао да је, за сада, мера притвора, нужна и неопходна процесна мера ради обезбеђења присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, те су супротни жалбени наводи браниоца, да се иста сврха може постићи блажом мером, оцењени као неосновани“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да писмено и образложено решење суда о притвору уручује се притворенику најкасније 12 часова од притварања. Одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); д а се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (члан 211. став 1. тачка 1.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3.); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (члан 216. став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (члан 216. став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. став 3.).
Одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је: да ко угрози сигурност неког лица претњом да ће напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица, казниће се затвором до три године (члан 138. став 1.); да ко дело из става 1. овог члана учини према председнику Републике, народном посланику, председнику Владе, члановима Владе, судији Уставног суда, судији, јавном тужиоцу и заменику јавног тужиоца и лицу које обавља послове од јавног значаја у области информисања у вези са пословима које обавља, казниће се затвором од једне до осам година (члана 138. став 3), као и да ко неовлашћено израђује, продаје, набавља, врши размену или држи ватрено оружје, његове делове, муницију или експлозивне материје, казниће се затвором од три месеца до три године и новчаном казном (члан 348. став 1.).
5. Подносилац сматра да су му оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. По.3. 43/20 од 14. септембра 2020. године повређена права из члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава. Уставни суд је повреду права из члана 32. став 1. Устава ценио кроз истакнуту повреду права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе, утемељене на релевантним доказима, представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да се не може упуштати у инстанционо одлучивање/резоновање, као и да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора, произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужног акта до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником о кривичном поступку није ограничено, али је надлежни суд, с агласно одредбама члана 31. ст. 2. и 3. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Иначе, подносила ц се у притвору налази почев од 6. маја 2020. године, тако да је закључно са тренутком изјављивања уставне жалбе, подносилац у притвору боравио пет месеци.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Такође, Уставни суд налази да су надлежни судови за своју одлуку да према подносиоцу уставне жалбе продуже притвор дали релевантне и довољне разлоге. Тачније, надлежни судови су оправданост и законитост продужења мере притвора образложили на уставноправно прихватљив начин, који, по оцени Уставног суда, није последица арбитрерног и произвољног поступања, при чему су јасно и детаљно об разложили постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Уставни суд нарочито напомиње да је оптужним предлогом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. Втк. 37/20 од 30. јуна 2020. године, између осталог, предложено да се подносилац осуди на јединствену казну затвора у трајању од 11 месеци, а не шест месеци како је то наведено у уставној жалби. Дакле, у конкретном случају, подносилац је до тренутка изјављивања уставне жалбе у притвору провео пет месеци, а што је значајно мање од затражене казне затвора оптужним актом. Наведена чињеница такође указује да су поступајући судови водили рачуна о томе да притвор сведу на најкраће неопходно време, јер трајање притвора не прелази трајање предложене казне затвора.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемченог права.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да су му оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. По.3. 43/20 од 14. септембра 2020. године повређена права зајемчена одредбама члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
На основу свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), у овом делу уставну жалбу одбио и одлучио као у првом делу изреке.
6. Уставни суд најпре констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој је донето оспорено решење, у конкретном случају не може поставити питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. ст. 1. и 3. Устава, с обзиром да су том одредбом утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривично - процесна мера лишења слободе, као и да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да суд доноси и доставља одлуку о жал би на притвор притворенику у року од 48 часова. Ова одредба се односи на решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору (вид. Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године).
Такође, у конкретном случају, не може се поставити ни питање повреде права из члана 31. став 1. Устава, јер се том одредбом јемчи право окривљеном на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице.
Подносилац истиче и повреду члана 34. став 3. Устава. При томе наводи да се „Апелациони суд у Београду изјаснио о кривици подносиоца, тврдећи да је нешто очигледно и да раније осуде нису утицале на окривљеног Д . М . да не врши кривична дела“. Уставни суд је оценио ове наводе као очигледно неосноване.
Пре свега, Уставни суд, оцењујући наводе о повреди означеног уставног права, посебно истиче значај уставне гаранције којом се јемчи да свако има право да буде сматран невиним, све док се његова кривица не докаже у поступку пред судом, с обзиром на то да је њена основна функција обезбеђење правне сигурности у казненом праву. У том смислу, претпоставка невиности је повређена ако судска одлука која се односи на лице које је окривљено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону, односно уколико у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд (или други државни орган) сматра окривљеног кривим.
Уставни суд констатује да је образложење оспореног решења дато применом и тумачењем члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, те да оно није у контексту разматрања одговорности осумњиченог, већ разлога због којих се продужава притвор. Дакле, коришћени термини у оспореном решењу су засновани на уставноправно прихватљивој примени релевантних одредби Законика о кривичном поступку.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредб ама члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду , одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.