Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , Мирослав Николић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. С . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. фебруара 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. С . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Агенцијом за реституцију – Подручна јединица Ниш у предмету број 46-010106/2014 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом де лу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право М. С . на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. С . из Београда , преко пуномоћника Г. Д, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду, 15. јуна 20 21. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбама члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку означеном у тачки 1. изреке, као и против пресуде Управног суда У. 6921/17 од 2 2. април а 2021. године, због повреде права зајемчених чл. 32, 40. и 58. Устава, као и права из чл. 6, 8, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију. Како се означена права гарантована Европском конвенцијом и Протоколом јемче и одговарајућим одредбама Устава, то Уставни суд њихову евентуалну повреду цени у односу на одредбе Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, истиче да је предметни управни поступак започео 13. фебруара 2014. године, подношењем захтева подносиоца за враћање одузете имовине и да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде, која је подносиоцу достављена 16. маја 2021. године.
Уставном жалбом је предложено да Уставни суд поништи оспорени акт и утврди право подносиоца на накнаду материјалне штете на име радова изведених на санацији спорне непокретности и изгубљене добити, као и нематеријалне штете у износу од 3.000 евра у динарској противвредности.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу, оспорени акт , списе предмета број 46-010106/2014 Агенције за реституцију – Подручна јединица Ниш и целокупну достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
М. С . (подносилац уставне жалбе) поднео је Агенцији за реституцију 13 . фебруара 2014. године захтев за враћање пословне просторије у Жабарима са земљиш тем на к.п. број … КО Жабари, одузете решењем К омисије за национализацију при Општинском народном одбору Жабари број 02-2810/4-59 од 14. септембра 1959. године, којим је, у тачки 1. диспозитива , В. С . национализована пословна просторија од два одељења површине 71 м2 на к.п. број … КО Жабари.
Подносилац уставне жалбе је уз захтев прилож ио решење Општинске управе општине Жабари број 462-3/96 од 1. априла 2005. године, донето на његов захтев, којим је оглашено ништавим решење Комисије за национализацију при Општинском народном одбору Жабари број 02-2810/4-59 од 14. септембра 1959. године због немогућности извршења и национализована непокрет ност остављена у својини ранијем власнику В . С , односно законском наследни ку М. С . У образложењу решења од 1. априла 2005. године је наведено: да се у саставу стамбене зграде М . С . налази магацин површине 14,20 м2, који није обухваћен национализацијом; да магацин – локал представља посебну грађевинску целину површине 51,54 м2; да ако би површина тог преосталог дела била мања од површине која би била предмет национализације (71 м2), онда би у том делу постојала правна немогућност извршења решења, будући да у тој површини решење о национализацији не би ни могло бити донето; да је, имајући у виду да је наведено решење о национализацији правно неизвршиво због неслагања површине наведене у решењу (71 м2) и стварне површине (51,54 м2) и да то решење фактички није извршено, одлучено као у диспозитиву. Наведено решење је постало правноснажно 5. новембра 2008. године.
Агенција за реституцију – Подручна јединица Ниш је предметним решењем од 24. новембра 2015. године одбила захтев подносиоца уставне жалбе као неоснован, са образложењем да је у поступку утврђено да је подносилац уписан као носилац права својине на објекту површине 61 м2 на к.п. … новог премера и да се из достављене документације не може утврдити да је бившем власнику подржављена било каква имовина, имајући у виду да је предметно решење о национализацији оглашено ништавим. Подносилац уставне жалбе је против тог решења изјавио жалбу 24. децембра 2015. године.
Решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове од 23. марта 2017. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против предметног решења првостепеног органа.
Оспореном пресудом Управног суда У. 6921/17 од 22. априла 2021. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе поднета 4. маја 2017. године против наведеног коначног управног акта. Оспорена пресуда је достављена подносиоцу 17. маја 2021. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, поред осталих, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС “, број 30/10 ) било је прописано: да се поступак има водити брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најкасније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок ( члан 208. став 1.) ; да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен (члан 208. став 2.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.) .
Одредбама Закона о управним споровима („Службени лист РС“, број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи ( члан 2. ); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.) .
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је у управном поступку који је вођен пред Агенцијoм за реституцију – Подручна јединица Ниш у предмету број 46-010106/2014 повређено право на суђење у разумном року.
Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта означеног права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава , Суд је најпре констатовао да је оспорени поступак започео 13. фебруара 2014. године, подношењем захтев а подносиоца за враћање одузете имовине, а правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда У. 6921/17 од 22. априла 2021. године , која је достављена подносиоцу 17. маја 2021. године .
Уставни суд констатује да је оспорени поступак трајао седам година и непуна три месеца, што може указивати на то да је изашао из оквира који се сматра разумним за одлучивање. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа и суда који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да предметни управни поступак није био сложен, ни у погледу чињеничних, нити правних питања.
Оцењујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да је он имао значајан правни и материјални интерес да се у разумном року одлучи о његовом захтеву за враћање одузете имовине.
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је констатовао да је првостепени орган одлуку о предметном захтеву донео 15 месеци по протеку рока одређеног посебним законом и да је толико трајало одлучивање другостепеног орган а о жалби подносиоца. Будући да је предметни управни спор окончан за четири године, Уставни суд налази да је Управни суд превасходно одговоран за дуго трајање оспореног поступка , посебно имајући у виду да је оспорена пресуда заснована на чињеничном стању које је утврђено у поступку пред првостепеним органом.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да је он делимично допринео трајању оспореног поступка, тиме што је у периоду од две и по године пропустио да изјави жалбу због непоступања првостепеног органа по његовом захтеву, као и тужбу због недоношења одлуке другостепеног органа о његовој жалби.
Уставни суд је, међутим, полазећи од наведеног, нашао да је у предметном управном поступку повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због повреде означеног права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, крећући се у границама захтева који је постављен у уставној жалби. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године ( представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда У. 6921/17 од 22. априла 2021. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
У уставној жалб и се тврдња о повреди истакнутих права превасходно образлаже пропустом надлежних органа да утврде да је предметно решење о национализацији „само делимично ништаво и то у делу који предст авља пословну просторију од 51,54 м2…те да је манљиво у делу од 20 м2“. Такође се истиче да је то решење спроведено у целини, јер су „просторије предате на коришћење трговинском предузећу АД „М .“ Жабари, које је исте користило више од 50 година без икакве накнаде “.
Испитујући ове наводе уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да је решење Комисије за национализацију при Општинском народном одбору Жабари број 02-2810/4-59 од 14. септембра 1959. године у целини оглашено ништавим решењем Општинске управе општине Жабари број 462-3/96 од 1. априла 2005. године, које је постало правноснажно 5. новембра 2008. године, а да подносилац уставне жалбе није доставио другу исправу о подржављењу спорне имовине.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да у ставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на повреде означених права гарантованих Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода . Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У вези са истакнутим захтевом за накнаду материјалне штете, Уставни суд је оценио да наводи уставне жалбе о претрпљеној штети нису поткрепљени доказима о јаснoj узрочнoj вези између штете и радње државног органа којом је та штета проузрокована, односно између неблаговременог поступања управних органа и суда и евентуалне материјалне шт ете.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решио као у тачки 3. изреке.
9. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) , члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.