Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , Мирослав Николић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П . К . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. фебруара 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба П. К . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп. По.1. 44/19 од 13. децембра 2019. године и решења истог суда Кпп. По.1. 44/19 – Кв. По.1. 594/19 од 3. јануара 2020. године у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. П . К . из Београда поднео је Уставном суду , 31. јануара 2020. године, пре ко пуномоћника З. Д . Н , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп. По.1. 44/19 од 13. децембра 2019. године и решења истог суда Кпп. По.1. 44/19 – Кв. По.1. 594/19 од 3. јануара 2020. године, због повреде права из члана 27. ст. 1 и 3, члана 30. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1, члана 34. став 3. и члана 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права из чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се права гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да „свака судска одлука мора бити образложена на начин да онај коме је упућена разуме разлоге који су руководили суд да такву одлуку донесе. У конкретном случају, такво образложење је изостало, како у првостепеном, тако и у другостепеном побијаном решењу“;
- да је подносиоцу повређено право на претпоставку невиности тиме што је у образложењу оспореног првостепеног решења , на страни осам у првом пасусу, наведено да „ове чињенице указују на озбиљност и спремност окривљених на континуирано и дуготрајно вршење кривичног дела које им се ставља на терет, а криминално деловање ове организоване криминалне групе спречено је искључиво акцијом полиције и хапшењем окривљених“;
- да је притвор према подносиоцу потпуно произвољан, неоснован и незаконит;
- да је подносиоцу повређено право на делотворни правни лек јер је „све напред наведене аргументе у уставној жалби, подносилац изнео и у жалби на првостепено решење, али је другостепени суд све те наводе прогласио неоснованим, а да при томе није навео ниједан разлог за такву одлуку“;
- да је „жалбени поступак у односу на решење о продужењу притвора трајао непримерено дуго; првостепено решење је донето 13. децембра 2019. године, а о жалбама је одлучено тек 3. јануара 2020. године, чиме је значајно прекорачен разумни рок за одлуку другостепеног суда“;
- да је у побијаним решењима изостала свака индивидуализација у образлагању притворских разлога.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, да наложи отклањање утврђених повреда, као и да досуди тражену накнаду материјалне и нематеријалне штете. Такође, подносилац је тражио да се Одлука Уставног суда објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, те да му се досуде и трошкови поступка.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду Су. VIII – 43 11/23 од 22. марта 2023. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
- да је решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп. По.1. 44/19 од 16. новембра 2019. године , на основу члана 211. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен притвор, који му се рачуна од 14. новембра 2019. године, када је лишен слободе;
- да су решењем истог суда Кпп. По.1. 44/19 – Кв. По.1. 529/19 од 4. децембра 2019. године преиначена решења о одређивању притвора Кпп. По.1. 44/19 од 16. новембра 2019. године тако што је према окривљенима П . К . (подносилац уставн е жалбе), З.М, В.Ж, П.Ж, П.Х. и Б.М, а по службеној дужности и према окривљеном С.Х, отклоњен законски основ из члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку за даље трајање притвора;
- да је оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп. По.1. 44/19 од 13. децембра 2019. године према окривљенима З.М, В.Ж, П.Ж, П.Х, С.Х, Б.М. и подносиоцу продужен притвор за 30 дана, на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, који је према окривљенима, по овом решењу, могао да траје до 12. јануара 2020. године ; у образложењу овог решења је, између осталог, наведено да „судија за претходни поступак налази да је основано продужити притвор окривљенима П. К, З. М, В.Ж, П.Ж, П.Х, С.Х. и Б.М. на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, с обзиром на то да и даље постоје особите околности да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело. Према подацима из списа предмета произилази основана сумња да је окрив љени П. К . организатор организоване криминалне групе, коју чини девет припадн ика, и то окривљени З.М, В.Ж, П.Ж, П.Х, С.Х, В.Б, Б.Ј, БМ. и С.М. која је у периоду од 11. јануара 2019. године до 14. новембра 2019. године, ради прибављања финансијске користи, неовлашћено производила и ради продаје држала супстанце које су проглашене за опојну дрогу канабис, при чему су окривљени предузели већи број инкриминисаних радњи ради вршења кривичног дела производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези става 1. Кривичног законика, при чему је приликом претреса објеката по наредбама суда пронађена велика количина опојне дроге и то укупно 60.077 (38307+21770) стабљика биљке опојне дроге канабис, велика количина осушене опојне дроге канабис и то 659.050,47 килограма, као и опрема за узгој, наводњавање, одржавање адекватне температуре, сушење и паковање. Ове чињенице указују на озбиљност и спремност окривљених на континуирано и дуготрајно вршење кривичног дела које им се ставља на терет, а криминално деловање ове организоване криминалне групе спречено је искључиво акцијом полиције и хапшењем окривљених. Поред наведеног, треба имати у виду и чињеницу да су окривљени П.Ж, П.Х. и С.Х. раније осуђивани, што указује на њихов ранији живот. Имајући у виду да све наведене чињенице ука зују да би окривљени П. К, З.М, В.Ж, П.Ж, П.Х, С.Х. и Б.М. у кратком временском периоду, уколико би се нашли на слободи, поновили кривично дело, притвор им је продужен по овом законском основу; судија за претходни поступак је имао у виду одредбу члана 189. став 1. 3аконика о кривичном поступку којом је прописано да ће орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, одредбу члана 210. 3аконика о кривичном поступку којом је прописана обавеза суда да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време и да у току целог поступка притвор укине чим престану разлози на основу којих је. био одређен, те да притвор представља меру обезбеђења у циљу несметаног вођења кривичног поступка, али имајући у виду напред изнете разлоге, налази да се ни једном од блажих мера прописаних одредбом члана 188. 3аконика о кривичном поступку, осим мером притвора, не може обезбедити присуство окривљених и несметано даље трајање поступка“;
- да је напред наведено решење адвокат З. Д . Н . (бранилац подносиоца) примила 23. дец ембра 2019. године; такође, подносилац је примио оспорено решење 13. децембра 2019. године, преко Управе Окружног затвора у Београду – Посебна притворска јединица;
- да је адвокат З . Д . Н . 26. децембра 2019. године изјавила жалбу против првостепено решење;
- да су браниоци окривљених П.Ж. и Б.М. изјавили жалбе и то 26. децембра 2019. године, а браниоци окривљених С.Х. и П.Х. су 23. деце мбра 2019. године поднели жалбе; такође, браниоци окривљеног В.Ж. су изјавили жалбе и то 25. и 26. децембра 2019. године;
- да су оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп. По.1. 44/19 – Кв. По.1. 594/19 од 3. јануара 2020. године одбијене као неосноване жалбе бранилаца окривљених П. К . (подносилац уставне жалбе) , В.Ж, П.Ж, П.Х, Б.М. и С.Х ; у образложењу решења је, између осталог, наведено да је „ ванпретресно кривично веће из члана 21. став 4. Законика о кривичном поступку Посебног одељења за организовани криминал Вишег суда у Београду одржало седницу у којој је размотрило целокупне списе предмета и побијана решења заједно са изјављеним жалбама и то у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутих у жалбама у смислу одредбе члана 467. став 1. Законика о кривичном поступку, не позивајући браниоца адвоката Ј.Р. и окривљеног П.Ж, налазећи да је стање ствари у довољној мери разјашњено, па је по оцени жалбених навода и предлога нашло да треба одлучити као у изреци решења“.
Наведено решење окривљени П . К . је примио 3. јануара 2020. године преко Управе Окружног затвора у Београду – Посебна притворска јединица , док је његов бранилац – адвокат З. Д . Н . примила 13. јануара 2020. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члана 30. став 1.); да, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора. Притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца. Ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим п рети (члан 211. став 1. тачка 3)).
Чланом 246. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге казниће се затвором од три до дванаест година, док је ставом 4. истог члана прописано да ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране организоване криминалне групе учинилац ће се казнити затвором од најмање десет година.
5. Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава ценио кроз истакнуту повреду права на слободу и безбедност.
Разматрајући основаност тврдњи о повреди права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд најпре указује да је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-687/2008 од 25. децембра 2008. године, Одлуку Уж-1254/2009 од 9. октобра 2009. године, Одлуку Уж-5509/2011 од 26. септембра 2012. године) заузео ставове о критеријумима на основу којих у сваком конкретном случају оцењује да ли постоји или не повреда права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава.
Тако, приликом оцене да ли је одлучивање о жалби на решење о продужењу притвора у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд полази од тога да је у Уставу јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, те да свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности. Овај захтев хитности произлази и из одредбе члана 210. став 2. Законика о кривичном поступку којом је налажено свим органима који учествују у кривичном поступку да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору. Поред тога, Уставни суд има у виду и то да суд који одлучује о жалби на одлуку о постојању даљих разлога за притвор одлуку мора донети хитно, али да је стандард хитности мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости. Коначно, Уставни суд указује да се стандард хитности мора процењивати и у зависности од фазе кривичног поступка у којој је донето првостепено решење, односно на који временски период је притвор продужен.
Поред ових критеријума и ставова, за одлучивање Уставног суда у конкретном случају од значаја је и пракса Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) која се односи на члан 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и питање хитности испитивања законитости лишења слободе/притвора, а која је систематизована и детаљно изложена у пресуди Великог већа у предмету Ilnseher против Немачке , (представке бр. 10211/12 и 27505/14, од 4. децембра 2018. године, ст. 251-256.). Тако члан 5. став 4. Европске конвенције гарантује притвореним лицима право на судски поступак ради оспоравања законитости одлуке о одређивању/продужавању притвора и успоставља и право на брзу судску одлуку у погледу законитости притвора. Према пракси Европског суда, питање да ли је право на хитно одлучивање поштовано одређује се у светлу околности сваког појединачног случаја, па се као и у случају одредби о „разумном року“ из члана 6. став 1. Европске конвенције, и код члана 5. став 4. Европске конвенције мора ценити сложеност поступка, начин на који је поступак спроведен од стране домаћих органа, понашање подносиоца, као и значај поступка за самог подносиоца. Члан 5. став 4. Европске конвенције не обавезује стране уговорнице да успоставе више од једног нивоа надлежности за испитивање законитости притвора и испитивање захтева за пуштање из притвора. Ипак, према пракси Европског суда, свака држава која предвиђа жалбени поступак, у начелу, мора дати притвореницима исте гаранције у жалбеном поступку као оне које су дате у првом степену, укључујући ту и хитност испитивања притвора од стране другостепеног суда. Да би се утврдило да ли је поступљено у складу са захтевом хитности, неопходно је извршити свеобухватну оцену ако је поступак спроведен у више степена, при чему је Европски суд спреман да толерише дуже трајање одлучивања о жалби у поступку пред другостепеним судом.
Из изложеног произлази да приликом оцене навода о повреди права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд мора, поред трајања жалбеног поступка, узети у обзир околности сваког конкретног случаја, а које обухватају сложеност самог поступка, начин спровођења поступка од стране поступајућих судова и подносиоца, као и од каквог је то значаја за подносиоца. У сваком случају, стандард хитности одлучивањ а о жалби против решења о продужењу притвора је мање захтеван, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање оправданости притвора.
Примењујући напред наведено на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп. По.1. 44/19 од 13. децембра 2019. године притвор продужен у односу на седам лица, укључујући и подносиоца уставне жалбе, који је по том решењу могао трајати најдуже до 12. јануара 2020. године. Уставни суд даље констатује да је бранилац подносиоца – адвокат З. Д . Н . против овог решења о продужењу притвора изјав ила жалбу 26. децембра 2019. године. Против истог решења жалбе су изјавили браниоци П.Ж. и Б.М. и то 26. децембра 2019. године, док су браниоци окривљених С.Х. и П.Х. 23. децембра 2019. године изјавили жалбе. Браниоци окривљеног В.Ж. су изјавили жалбе и то 25. децембра 2019. године адвокат А. З, док је адвокат М . Ч . изјавио жалбу 26. децембра 2019. године. Уставни суд је даље утврдио да је по жалби одлучено 3. јануара 2020. године. Суд даље констатује да је оспорено другостепено решење Кпп. По.1. 44/19 – Кв. По.1. 594/19 од 3. јануара 2020. године подносилац примио 3. јануара 2020. године, односно након укупно 21 дана од доношења првостепеног решења. Бранилац З. Д . Н . примила је оспорено другостепено решење 13. јануара 2020. године.
Имајући у виду изложенe околности конкретног случаја, Уставни суд препознаје да је у одређеним случајевима, због потребе вођења јединственог и ефикасног поступка, целисходно и оправдано да се одлука о продужењу притвора/одлука о жалби против решења о продужењу притвора доносе истовремено, јединственим актом, у односу на више лица. С друге стране, Уставни суд сматра да је у таквим ситуацијама када је једним решењем одлучивано о продужењу притвора у односу на више лица, неопходно да надлежни суд, приликом одлучивања о жалбама на решење о продужењу притвора, посебно има у виду императивни налог о хитном поступању и одлучивању о жалби из члана 27. став 3. Устава, као и да је притвор строго индивидуална и лична мера. То посебно значи да се налог и захтев хитног поступања и одлучивања о жалбама на решење о продужењу притвора мора поштовати појединачно у односу на свако лице коме је јединственим решењем продужен притвор.
У конкретном случају, истим решењем од 13. децембра 2019. године подносиоцу и још шесторици лица је продужен притвор, најдуже до 12. јануара 2020. године. Бранилац подносиоца З. Д . Н . је жалбу против решења о продужењу притвора изјавила 26. децембра 2019. године, и о тој жалби је одлучено 3. јануара 2020. године, односно након осам дана, при чему подносилац није допринео дужем трајању жалбеног поступка. Уставни суд примећује да су браниоци осталих лица о чијим жалбама је одлучивано у истом другостепеном поступку жалбе изјавили у распону од четири дана (у временском периоду од 23. до 26. децембра 2019. године). С тим у вези, Уставни суд констатује да, иако је право на хитно одлучивање о жалби на решење о продужењу притвора (исто као и притвор) строго индивидуално и лично право, у конкретном случају , период од четири дана и „чекање“ да у поступајући суд стигну жалбе свих бранилаца окривљених могу бити посматрани као целисходни и оправдани због потребе ефикасног вођења поступка и јединственог одлучивања . При томе, само трајање од четири дана није одлучујуће утицало на укупно трајање жалбеног поступка и поштовање стандарда хитности из члана 27. став 3. Устава, јер је жалба подносиоца изјављена тек 26. децембра 2019. године. Уставни суд нарочито примећује да је одлука о жалби донета и достављена подносиоцу у року од осам дана од дана изјављивања, конкретније 3. јануара 2020. године.
Стога је Уставни суд оценио да је, у оваквим околностима случаја, затим при чињеници да је притвор продужен до 12. јануара 2020. године и да је жалба подносиоца одбијена као неоснована, а нарочито општепознатој чињениц и да су 1. и 2. јануар 2020. године били нерадни дани, жалба подносиоца на решење о продужењу притвора „хитно“ размотрена, како то изричито налаже одредба члана 27. став 3. Устава. Стога рок од осам дана за доношење одлуке о жалби на решење о продужењу притвора и достављање ове одлуке подносиоцу, у конкретном случају, представља адекватан период за преиспитивање законитости, односно оправданости одлуке о продужењу притвора.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да је у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп. По.1. 44/19 од 13. децембра 2019. године у коме је донето решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп. По.1. 44/19 – Кв. По.1. 594/19 од 3. јануара 2020. године није повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 1023 и 92/23), у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6.1. Испитујући основаност тврдњи подносиоца о повреди права на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да се једна од гаранција права на правично суђење односи и на обавезу суда да образложи своју одлуку (видети пресуду Европског суда у предмету Ruiz Torija против Шпаније, број представке 18390/91, од 9. децембра 1994. године, став 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити оно не сме да буде лапидарног карактера (видети пресуду Европског суда у предмету Georgiadis против Грчке , број представке 21522/93, од 29. мај 1997. године, став 43.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (видети пресуду Европског суда у предмету Van der Hurk против Холандије , број представке 16034/90, од 19. априла 1994. године, став 61.). Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси.
Полазећи од наведеног, а узимајући у обзир садржину образложења оспорених решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп. По.1. 44/19 од 13. децембра 2019. године и Кпп. По.1. 44/19 – Кв. По.1. 594/19 од 3. јануара 2020. године, Уставни суд сматра да је поступајући суд дао јасне и уставноправно прихватљиве, индивидуализоване и довољно конкретизоване разлоге за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе. Стога Уставни суд налази да оспорена решења испуњавају стандард образложене судске одлуке, у смислу гаранција из члана 32. став 1. Устава, те да су очигледно неосновани наводи подносиоца о повреди права на образложену судску одлуку.
Уставни суд констатује да се наводи подносиоца о повреди права из члана 27. став 1. и члана 36. став 2. Устава заснивају на истакнутој повреди права на образложену судску одлуку из члана 32. став 1. Устава.
6.2. Подносилац истиче и повреду члана 34. став 3. Устава. При томе наводи да је у образложењу оспореног првостепеног решења на страни 8. у првом пасусу наведено да „ове чињенице указују на озбиљност и спремност окривљених на континуирано и дуготрајно вршење кривичног дела које им се ставља на терет, а криминално деловање ове организоване криминалне групе спречено је искључиво акцијом полиције и хапшењем окривљених“;
Уставни суд је ове наводе оценио као очигледно неосноване.
Пре свега, Уставни суд посебно истиче значај уставне гаранције којом се јемчи да свако има право да буде сматран невиним, све док се његова кривица не докаже у поступку пред судом, с обзиром на то да је њена основна функција обезбеђење правне сигурности у казненом праву. У том смислу, претпоставка невиности је повређена ако судска одлука која се односи на лице које је окривљено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону, односно уколико у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд (или други државни орган) сматра окривљеног кривим.
У односу на наводе о кршењу претпоставке невиности од стране Вишег суда у Београду – Посебно одељење, а које подносилац уочава у решењу Кпп. По.1. 44/19 од 13. децембра 2019. године, Уставни суд констатује да је образложење оспореног решења, дато применом и тумачењем члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, те да оно није у контексту разматрања одговорности осумњиченог, већ разлога због којих се продужава притвор. При томе, Уставни суд напомиње да је спорна реченица са осме стране решења Кпп. По.1. 44/19 од 13. децембра 2019. године део већег пасуса и да је треба посматрати као део једне логичке целине у којој су коришћени уставноправно прихватљиви термини о основаности продужења притвора подносиоцу на основу одре дбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Коришћени термини у првостепеном оспореном решењу су засновани на уставноправно прихватљивој примени релевантних одредби Законика о кривичном поступку.
6.3. Уставни суд даље констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају не може поставити питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 1. Устава, с обзиром да су том уставном одредбом утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривично-процесна мера лишења слободе, тако да се ова одредба односи на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору (видети Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године).
У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року и права на једнаку заштиту права из члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
6.4. Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио , сагласно члану 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред многих других, у Одлуци Уж -633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.