Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ђорђа Марјанова из Новог Сада, власника Самосталне занатске радње „Бака комерц - Инфраструктура“ из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. априла 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ђорђа Марјанова из Новог Сада, власника Самосталне занатске радње „Бака комерц - Инфраструктура“ из Новог Сада, изјављена против пресуде Трговинског суда у Новом Саду П. 676/05 од 7. децембра 2006. године, пресуде Вишег трговинског суда Пж. 1411/07 од 29. августа 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 5/08 од 1. априла 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђорђе Марјанов из Новог Сада, власник Самосталне занатске радње „Бака комерц - Инфраструктура“ из Новог Сада, је 6. октобра 2008. године, преко пуномоћника - адвоката Соње Хаџи - Борјановић из Новог Сада, изјавио уставну жалбу против пресуде Трговинског суда у Новом Саду П. 676/05 од 7. децембра 2006. године, пресуде Вишег трговинског суда Пж. 1411/07 од 29. августа 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 5/08 од 1. априла 2008. године, због повреде начела забране дискриминације и повреде права на правично суђење зајемчених одредбама члана 21. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да су поступајући судови у оспореним пресудама дали образложења која немају никакве везе са чињеницама које је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, доказивао у окончаном парничном поступку, као и да судови нису ни одговорили због чега не прихватају веродостојност доказа које је тужилац предложио, који су изведени и релевантни за пресуђење. Даље је наведено да се такво понашање може окарактерисати као пристрасност и дискриминација тужиоца у односу на туженог по основу имовног стања и моћи. Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд утврди наведене повреде Уставом зајемчених права и да поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Разматрајући уставну жалбу, Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском поступку:
Оспореном пресудом Трговинског суда у Новом Саду П. 676/05 од 7. децембра 2006. године, у ставу првом изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужени „Лафарж Цемент“ А. Д. Беочин, да му на име накнаде штете исплати износ од 5.629.860,58 динара, са законском затезном каматом почев од 1. јануара 2006. године па до исплате, као и износ од 331.085,60 динара на име трошкова парничног поступка, док је ставом другим изреке тужилац обавезан да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 21.534,56 динара. Утужени износ тужилац је потраживао од туженог наводећи да је због доцње туженог у исплати накнаде за изведене радове претрпео штету, јер је тужилац, очекујући да ће од туженог добити новчана средстава, 1. јула 1998. године прибавио профактуру за планирану куповину машина за рад чија је цена износила 58.820 ДЕМ, а које је због доцње туженог купио тек 2003. године, те је на тај начин изгубио добит због немогућности да у том периоду изводи радове које је уговорио.
Оспореном пресудом Вишег трговинског суда Пж. 1411/07 од 29. августа 2007. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Трговинског суда у Новом Саду П. 676/05 од 7. децембра 2006. године.
Поступајући по изјављеној ревизији тужиоца, Врховни суд Србије је донео оспорену пресуду Прев. 5/08 од 1. априла 2008. године, којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 1411/07 од 29. августа 2007. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да је у току првостепеног поступка утврђено да су тужилац и тужени били у пословном односу по основу извођења радова на железничкој мрежи, скретницама у кругу туженог које је извео тужилац, као и да је по основној понуди тужилац извршио предвиђене радове које је тужени платио, али да су се у току извођења радова јавили накнадни радови које је тужилац извршио, а које тужени није платио, због чега је пред Трговинским судом у Новом Саду вођен спор окончан правноснажном пресудом којом је обавезан тужени да тужиоцу исплати на име дуга, камате и трошкова парничног поступка износ од 1.740.363,27 динара за накнадно изведене радове. Пресудом установљену обавезу тужени је измирио 27. октобра 2004. године. Даље је наведено да је предмет тужбеног захтева накнада штете на име изгубљене добити због немогућности тужиоца да изведе уговорене радове, јер због неиспуњења обавезе туженог није имао средстава за куповину машина којима би те радове извео. Истакнуто је да би тужилац у смислу члана 266. став 1. Закона о облигационим односима имао право на накнаду обичне штете и измакле користи, под условом да је то дужник у време закључења уговора морао предвидети као могуће последице повреде уговора, а с обзиром на чињенице које су му тада биле познате или морале бити познате. Такође је истакнуто да тужилац до 2003. године није располагао предметном машином, нити је истом обављао делатност, те самим тим није ни остваривао добит из те делатности, те да му не припада ни накнада штете у виду изгубљене добити у висини просечно остварене добити радом машине након 2003. године, јер то није приход који би према редовном току ствари за период до 2003. године могао очекивати, нити је тужени из закљученог посла као последицу доцње у неизвршењу уговорне обавезе могао да предвиди штету у виду тако изгубљене добити.
4. Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да оштећеник има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи, као и да се при оцени висине измакле користи узима у обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено штетниковом радњом или пропуштањем (члан 189. ст. 1. и 3.); да је поверилац у обавезном односу овлашћен да од дужника захтева испуњење обавезе, а дужник је дужан испунити је савесно у свему како она гласи, као и да кад дужник не испуни обавезу или задоцни са њеним испуњењем, поверилац има право захтевати и накнаду штете коју је услед тог претрпео (члан 262. ст. 1. и 2.); да поверилац има право на накнаду обичне штете и измакле користи, које је дужник у време закључења уговора морао предвидети као могуће последице повреде уговора, а с обзиром на чињенице које су му тада биле познате или морале бити познате (члан 266. став 1.).
5. Полазећи од утврђених чињеница и околности у овом предмету, а одлучујући у границама захтева постављеног у уставној жалби, Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови, у границама својих надлежности, након поступка спроведеног у складу са законским одредбама, те да се оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени релевантног материјалног права на утврђено чињенично стање. Редовни судови су дали детаљне и јасне разлоге за своје одлуке које Уставни суд не сматра произвољним. Стога, по оцени Уставног суда, тврдња подносиоца уставне жалбе да му је оспореним пресудама судова повређено право на правично суђење представља израз његове субјективне оцене о погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд оцењује да су редовни судови своје одлуке донели имајући у виду садржину одредбе члана 266. став 1. Закона о облигационим односима, али да су утврдили да тужени није могао да предвиди штету у виду изгубљене добити која је могла настати на страни тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, а која би била последица доцње у неизвршењу уговорне обавезе од стране туженог. Поред тога, накнаду изгубљене добити поверилац може тражити само из свог редовног пословања – делатности којом се у време наводног настанка штете бавио, под условом да је настанак штете у узрочно - последичној вези са доцњом дужника у исплати новчане обавезе. Међутим, редовни судови су утврдили да тужилац није доказао узрочно - последичну везу између настанка штете и доцње туженог, с обзиром да у временском периоду од 1998. до 2003. године није поседовао предметне машине због недостатка средстава за набавку истих, те није основано ни могао очекивати добит, нити је овакво његово очекивање дужнику морало бити познато.
Ценећи наводе подносиоца уставне жалбе да судови нису одговорили због чега нису прихватили доказе које је он предложио, Уставни суд је имао у виду и праксу Европског суда за људска права, према којој право на правично суђење гарантовано чланом 6. Европске конвенције обавезује да суд образложи своју пресуду, али се ово не може тумачити као потреба давања детаљног одговора у вези сваког аргумента (видети пресуду Европског суда у предмету Van de Hurk против Холандије од 19. априла 1994. године). Обим дужности да се да образложење пресуде разликоваће се зависно од природе саме одлуке (видети пресуду Европског суда у предмету Hiro Balani против Шпаније од 9. децембра 1994. године).
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе у предметном парничном поступку због неког личног својства повређено неко право зајемчено Уставом, или да је супротној странци у парничном поступку признато више права него подносиоцу, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације. Подносилац уставне жалбе повреду Устава по основу дискриминације изводи из крајњег исхода парничног поступка који је за њега био неповољан, а за противну странку повољан. Подносилац сматра да су оспореним одлукама судови „погодовали“ туженом, ослобађајући га обавезе да накнади штету коју је проузроковао подносиоцу. Дакле, подносилац дискриминацију везује за повреду супстанцијалног права на правично суђење. С обзиром на то да је Уставни суд оценио да оспорене пресуде нису арбитрерне, јер садрже образложене разлоге засноване на одговарајућим одредбама Закона о облигационим односима, те им се не може приписати пристрасност, произвољност или погодовање једној од странака у поступку, што искључује постојање повреде права на правично суђење, то значи да у конкретном случају не постоји дискриминација на коју се указује у уставној жалби.
6. На основу изложеног, као и одредбе члана 89. став 1. у вези са чланом 45. тачка 9) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучено је као у изреци одлуке.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић