Преглед документа Уж-4353/2020 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , Мирослав Николић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ђ. М . из Барича код Обреновца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. фебруара 2024. године, донео је

1. Ђ. М . из Барича код Обреновца поднео је Уставном суду, 8. маја 2020. године, преко пуномоћника А . С, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кв. 1273/20 од 20. марта 2020. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 735/20 од 8. априла 2020. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из чл. 5. и 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Како се права гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.

У уставној жалби је, између осталог, наведено: да Апелациони суд у Београду у оспореном решењу не само да није ценио жалбене наводе и дао јасне и аргументоване разлоге из којих сматра да жалбени наводи одбране нису основани, већ исти у образложењу побијане одлуке није уопште ни навео који су то жалбени наводи одбране“; да постојање оправдане сумње није разлог сам по себи за одређивање притвора, нити околност која би указивала да ће услед исте подносилац поновити дело ако се нађе на слободи; да „суд олако продужава притвор окривљеном за по 60 дана; да у конкретном случају не постоји опасност од понављања кривичног дела у кратком временском периоду, јер окривљени дужи временски период није учинио кривично дело; да је „нужно доказати да је опасност од поновног вршења кривичних дела реална и да је притвор одговарајућа мера за спречавање тих дела у контексту конкретних околности случаја. Такође је потребно имати у виду да је сврха притвора неометано вођење кривичног поступка, а не кажњавање окривљеног“.

Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права и да обавеже Републику Србију, Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду да подносиоцу уставне жалбе солидарно надокнаде штету у износу од 15.000 евра.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације, између осталог, утврдио:

- да је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 275/17 од 31. августа 2017. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) према окривљеном Ђ. М, овде подносиоцу уставне жалбе, и окривљеном И.Ј. одређен притвор који се према подносиоцу рачуна од 29. августа 2017. године, када је лишен слобод е; у образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „ разматрајући предлог тужиоца за одређивање притвора према окривљенима Ђ. М . и И.Ј, суд је имао у виду да је окривљени Ђ . М . пријављен на адреси у Баричу ул. Ш … бр. … где не живи од 1999. године, да је на сваке три године мењао место боравишта зависно од посла тако што је живео на Звездари, на Умци и у Сурчину, да сада живи у Сурчину, улица Б . бр. …, да је свуда живео сам као подстанар и да није пријављивао промене адресе нити боравишта, да има евидентирану фиктивну пријаву на адреси пребивалишта, као и да нема имовину и да обавља привремене послове, па је суд оценио да наведене околности указују на то да окривљени нема ни личне ни имовинске интересе који га поуздано везују за одређено место боравишта, да често мења боравиште и да те промене не пријављује државним органима, односно да постоје околности које указују на опасност да ће се окривљени крити или дати у бекство уколико се нађе на слободи тј. да постоје разлози да му се одреди притвор по члану 211. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку… Такође, имајући у виду начин извршења кривичног дела које је предмет овог поступка, његову тежину и наступиле последице и чињеницу да су обојица окривљених осуђивани и то због кривичних дела из члана 169. став 1. у вези са чланом 168. КЗ РС и члана 33. став 1. ЗООМ РС за које су навели да су их заједно извршили само пар месеци након догађаја који је предмет овог поступка и то такође по претходном договору и уз употребу оружја, суд је оценио да постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело и да је њихово задржавање у притвору оправдано и из разлога предвиђених одредбом члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку“;

- да је решењима Вишег суда у Београду Кпп. 275/17 од 28. септембра 2017. године и Кпп. 275/17 од 27. октобра 2017. године, према подносиоцу продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку;

- да је оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 472/17 од 24. новембра 2017. године окривљеном Ђ. М . стављено на терет кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 4) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);

- да је решењем Вишег суда у Београду К. 597/17 – Кв. 3976/17 од 22. децембра 2017. године према подносиоцу продужен притвор на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку;

- да је решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 17/18 од 5. јануара 2018. године уважена жалба браниоца, те је укинуто решење Вишег суда у Београду К. 597/17 - Кв. 3976/17 од 22. децембра 2017. године, а списи предмета су враћени првостепеном суду на поновно одлучивање;

- да је решењем Вишег суда у Београду К. 597/17 – Кв. 94/18 од 10. јануара 2018. године према подносиоцу продужен притвор на основу члана 211. став 1. тачка 3. Законика. Такође, решењима истог суда К. 597/17 – Кв. 495/18 од 8. фебруара 2018. године, К. 597/17 – Кв. 1189/18 од 5. априла 2018. године, К. 597/17 – Кв. 1869/18 од 1. јуна 2018. године, К. 597/17 – Кв. 2577/18 од 30. јула 2018. године, К. 597/17 – Кв. 3341/18 од 27. септембра 2018. године, К. 597/17 – Кв. 4069/18 од 23. новембра 2018. године, К. 597/17 – Кв. 212/19 од 21. јануара 2019. године, К. 597/17 – Кв. 1054/19 од 21. марта 2019. године, К. 597/17 – Кв. 1845/19 од 17. маја 2019. године и К. 597/17 – Кв. 2661/19 од 15. јула 2019. године је продужен притвор подносиоцу на основу напред наведеног члана Законика;

- да је пресудом Вишег суда у Београду К. 597/17 од 23. јула 2019. године подносилац уставне жалбе оглашен кривим да је учинио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 4) Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од десет година;

- да је решењем Вишег суда у Београду К. 597/17 од 23. јула 2019. године, на основу члана 425а став 5. у вези члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку према подносиоцу је продужен притвор који по овом решењу може трајати до упућивања оптуженог у завод за извршење кривичних санкција; у образложењу решења је, између осталог, наведено да је „суд, пре свега, имао у виду фазу поступка у којој се кривични поступак налази, односно чињеницу да је Ђ . М . осуђен на казну затвора у трајању од десет година, због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 4. Кривичног законика, а које кривично дело је извршио након што га је детаљно испланирао и током чијег је извршења исказао дрскост и безобзирност…, те суд сматра да протек времена од осуђиваности за последње кривично дело није од значаја за другачију одлуку суда, тим пре ако се има у виду да су сва кривична дела која је оптужени до сада извршио и за која је осуђен из групе кривичних дела против имовине, па додатно имајући у виду да оптужени нема непокретне имовине и стално запослење, што значи да нема редовне приходе, суд сматра да све наведене околности, у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да ће окривљени, у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега је његово задржавање у притвору и након објављивања пресуде, оправдано по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) З аконика о кривичном поступку…“;

- да је решењем Апелационог суда у Београду Кж.1. 1090/19 од 4. фебруара 2020. године усвојена жалба браниоца, те је укинута пресуда Вишег суда у Београду К. 597/17 од 23. јула 2019. године, а предмет је враћен на поновно суђење првостепеном суду;

- да је оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 164/20 – Кв. 1273/20 од 20. марта 2020. године према подносиоцу продужен притвор на основу члана 211. став 1. тачка 3. Законика; у образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „по налажењу већа стоје разлози за даље задржавање окривљеног Ђ . М . у притвору по законском основу прописаном одредбом члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку, Наиме, имајући у виду да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да је окривљени Ђ . М . извршио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 4. Кривичног законика, на начин ближе описан у оптужном акту, односно да је окривљени при извршењу кривичног дела разбојништво, лишио живота оштећеног К . Д, којом приликом је исказао дрскост и безобзирност, што све, у вези са насталим последицама и чињеницом да је окривљени раније детаљно планирао извршење кривичног дела, као и у вези са чињеницом да је окривљени раније осуђиван и то пресудом Окружног суда у Зајечару К. 28/99 од 19. априла 2001. године, због извршења кривичног дела из члана 169. став 1. у вези члана 168. Кривичног закона Републике Србије у вези члана 19. Кривичног закона Југославије и члана 33/1 ЗООМ, на казну затора у трајању од једне године и четири месеца и пресудом Општинског суда у Обреновцу К. 80/01 од 20. новембра 2002. године, због кривичног дела из члана 174/1 КЗС и члана 174 КЗС, на казну затвора у трајању од једне године, дакле да је осуђиван и због извршења кривичног дела тешки случајеви разбојничке крађе и разбојништва, што указује да се ради о особи склоној вршењу кривичних дела са елементима насиља, то у конкретном случају, а посебно имајући у виду тежину кривичног дела које се окривљеном ставља на терет, по налажењу већа, све наведене околности, у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују да ће окривљени, у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се његово задржавање у притвору, по овом законском основу, показује као нужна и неопходна мера за вођење кривичног поступка“;

- да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 735/20 од 8. априла 2020. године одбијена као неоснована жалба подносиоца изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 164/20 – Кв. 1273/20 од 20. марта 2020. године; у образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „ Имајући у виду стање у списима предмета и разлоге првостепеног суда које у свему као правилне прихвата и овај суд, супротним наводима жалбе браниоца окривљеног, по којима нема ниједног разлога за даљим трајањем притвора према окривљеном, правилност и законитост побијаног решења не доводи у сумњу. Првостепени суд је посебно имајући у виду одредбу члана 210. Законика о кривичном поступку ценећи личност окривљеног, односно чињеницу да се према наведеним околностима ради о особи склоној вршењу кривичних дела са елементима насиља, затим време које је до сада провео у притвору и поред чињенице да је окривљени оправдано сумњив да је кривично дело које му се ставља на терет извршио 1998. године нашао да је мера притвора у конкретном случају и даље неопходна, односно да се сврха несметаног вођења кривичног поступка засада може обезбедити једино мером притвора, а не неком другом – блажом мером“.

4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.);

да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. до 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).

Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим пр ети (члан 211. став 1. тачка 3)); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа, да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првос тепене пресуде (члан 216. ст. 1. до 3.).

Чланом 114. став 1. тачка 4. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је да ће се затвором најмање десет година или доживотним затвором казнити ко другог лиши живота при извршењу кривичног дела разбојништва или разбојничке крађе.

5. Подносилац сматра да су му оспореним решењима повређена права из члана 27. став 1, члана 31. и члана 32. став 1. Устава. Уставни суд је повреде права на слободу и безбедност и права на правично суђење ценио кроз истакнуту повреду права из члана 31. Устава, будући да су наводи којима се образлаже повреда наведених права идентични.

Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе, утемељене на релевантним доказима, представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да се не може упуштати у инстанционо одлучивање/резоновање, као и да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора, произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.

Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.

Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.

Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником о кривичном поступку није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Иначе, подносилац се у притвору налази почев од 29. августа 201 7. године када је лишен слободе. Уставни суд констатује да је з акључно са тренутком изјављивања уставне жалбе 8. маја 2020. године, подносилац боравио у притвору две године и осам месеци.

Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни судови су на уставноправно прихватљив начин утврдили да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Такође, Уставни суд налази да су надлежни судови за своју одлуку да према подносиоцу уставне жалбе продуже притвор дали релевантне и довољне р азлоге. Тачније, Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду су оправданост и законитост продужења мере притвора образложили на уставноправно прихватљив начин, који, по оцени Уставног суда, није последица арбитрерног и произвољног поступања, при чему су јасно и детаљно образложили постојање притворских разлога из члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку у оспореним решењима . Даље, Уставни суд констатује да је чињеница да је ранија осуђиваност подносиоца (пресуда Окружног суда у Зајечару К. 28/99 од 19. априла 2001. године и пресуда Општинског суда у Обреновцу К. 80/01 од 20. новембра 2002. године) узимана као особита околност која указује да ће подносилац поновити кривично дело у свим решењима о продужењу притвора подносиоцу. Међутим, Уставни суд је оценио да је та чињеница раније осуђиваности довођена у везу са другим релевантним околностима као што је околност да је подносилац неправноснажном одлуком Вишег суда у Београду К. 597/17 од 23. јула 2019. године осуђен, затим да нема непокретне имовине и стално запослење, а што указује да нема редовне приходе, као што је то учињено у решењу Вишег суда у Београду К. 597/17 од 23. јула 2019. године. При томе, Уставни суд је нарочито имао у виду и чињеницу да је према подносиоцу притвор првобитно одређен и продужаван из разлога прописаних чланом 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика, те да је основ из члана 211. став 1. тачка 1) у међувремену отпао, а која чињеница указује да су поступајући судови водили рачуна о постојању/непостојању свих релевантних околности за доношење одлуке о притвору. Уставни суд констатује да се Виши суд у Б еограду у оспореном решењу осврнуо и на питање примене блаже мере. Стога, Уставни суд сматра да оспорена решења Вишег суда у Београду Кв. 1273/20 од 20. марта 2020. године и Апелационог суда у Београду Кж.2. 735/20 од 8. априла 2020. године, а којима је продужен притвор подносиоцу нису стереотипна, већ су поступајући судови дали јасне и довољне разлоге, узимајући у обзир све релевантне чињенице од значаја за доношење одлуке о притвору.

Суд такође указује да је подносилац у притвору до тренутка изјављивања уставне жалбе, боравио две године и осам месеци, а да је за то време донета и првостепена пресуда која је укинута решењем Апелационог суда у Београду Кж.1. 1090/19 од 4. фебруара 2020. године. Стога, Уставни суд сматра да у конкретном случају надлежни судови поступају са великом дозом ажурности, како би трајање притвора свели на најмању могућу меру. Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемченог права.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењима Вишег суда у Београду Кв. 1273/20 од 20. марта 2020. године и Апелационог суда у Београду Кж.2. 735/20 од 8. априла 2020. године повређено право зајемчено одредбама члана 31. Устава.

На основу свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.

6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.