Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás) и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби удружења грађана „П.“ са седиштем у Београду, С. Л . и С . В, обе из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. фебруара 202 4. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба удружења грађана „П.“ са седиштем у Београду, С . Л . и С . В . и утврђује да су решењем Врховног касационог суда Рев. 839/19 од 21. марта 2019. године подносиоцима уставне жалбе повређен а прав а на правично суђење и на правно средство , зајемчена одредб ама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Рев. 839/19 од 21. марта 2019. године и одређује да Врховни суд поново одлучи о ревизиј ама тужених изјављеним против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 3. 217/18 од 17. октобра 2018. године.
3. Ова одлука има правно дејство и према В. П, која није поднела уставну жалбу, а налази се у истој правној ситуацији као и подносиоци уставне жалбе, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
4. Одбацује се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Удружење грађана „П.“ са седиштем у Београду, С. Л . и С . В, обе из Београда, поднели су Уставном суду, 9 . августа 201 9. године, преко пуномоћника Н. Д , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Рев. 839/19 од 21. марта 2019. године, због повреде права на правично суђење, права на правно средство и слободе изражавања, зајемчених одредбама члана 32 . став 1, члана 36. став 2. и члана 46. Устава Републике Србије .
Оспореним решењем Врховног касационог суда одбачена је као недозвољена ревизиј а туж ених, овде подносилаца уставне жалбе, као и ревизија првотужене (ауторка текста) , која није поднела уставну жалбу, изјављен е против другостепене пресуде којом је, по њиховим жалбама, делимично преиначена првостепена пресуда, тако што су обавезани да тужиоцу, на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа објављивањем текста о њему на интернет порталу, уместо износа од 200.000 динара, солидарно исплате износ од 150.000 динара .
У уставној жалби се превасходно указује на пропуст Врховног касационог суда да дозвољеност поднете ревизије оцени и са аспекта одредбе члана 126. став 2. Закона о јавном информисању и медијима („Службени гласник РС“, бр. 83/14, 58/15 и 12/16 – аутентично тумачење), будући да је реч о парници по тужби за накнаду штете, а тужбени захтев тужиоца је делимично одбијен као неоснован.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорени акт, као и да подносиоцима досуди трошкове поступка на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у оспорени акт и документацију која је приложен а уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Н. С . из Београда је 27. јула 2016. године, у својству тужиоца, поднео Вишем суду у Београду тужбу против В . П, као и овде подносилаца уставне жалбе, ради накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа објављивањем текста под насловом „Д .“ на интернет порталу „П.“, дана 13. маја 2016. године. Првотужена В . П . је ауторка текста, а основ за деликтну одговорност друготужене и трећетужене, овде подноситељки уставне жалбе С . Л . и С . В , било је њихово својство главних и одговорних уредница наведеног портала , док је четвртотужено удружење грађана „П.“, овде такође подносилац уставне жалбе, било његов издавач.
Пресудом Вишег суда у Београду П 3. 313/16 од 10. јула 2018. године , у ставу првом изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца, па су сви тужени обавезани да му, на име накнаде нематеријалне штете, солидарно исплате износ од 200.000 динара, са затезном каматом од 10. јула 2018. године до коначне исплате. Друготужена и трећетужена су ставом другим изреке обавезане да о свом трошку објаве правноснажну пресуду у првом следећем издању портала „П.“, док је ставом трећим изреке такав тужбени захтев одбијен као неоснован у односу на првотужену и четвртотуженог. Ставом четвртим изреке ове пресуде обавезани су тужени да тужиоцу надокнаде трошкове парничног поступка.
Одлучујући о жалбама тужених, Апелациони суд у Београду је донео пресуду Гж 3. 217/18 од 17. октобра 2018. године, којом је првостепену пресуд у делимично преинач ио у усвајајућем делу, тако што је тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете одбио као неоснован за износ преко досуђених 150.000 до тражених 200.000 динара.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 839/19 од 21. марта 2019. године одбачена је као недозвољена ревизија првотужене, као и заједничка ревизија осталих тужених, поднет е против наведене другостепене пресуде.
У образложењу оспореног ревизијског решења је, поред осталог, наведено: да је испитујући дозвољеност изјављених ревизија, у смислу члана 410. став 2. тачка 5 ) Закона о парничном поступку, а у вези са чланом 126. Закона о јавном информисању и медијима („Службени гласник РС“, бр. 83/14, 58/15 и 12/16 – аутентично тумачење), Врховни касациони суд нашао да ревизије нису дозвољене; да је тужба ради накнаде штете због повреде части и угледа поднета на основу члана 79. Закона о јавном информисању и медијима, дана 27. јула 2016. године, а вредност спора побијаног дела правноснажне пресуде износи 150.000 динара; да је према члану 126. Закона о јавном информисању и медијима, као посебном закону, ревизија против другостепене пресуде дозвољена ако је тужбени захтев одбијен, а изјављује се у року од 15 дана од дана достављања другостепене пресуде; да из цитиране одредбе произлази да ревизије тужених нису дозвољене , као ни према општој одредби садржаној у члану 403. став 2. тачка 3) Закона о парничном поступку, јер вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде (150.000 динара) не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе; да је ревизија због преиначења првостепене пресуде дозвољена само ако је ревизију изјавила странка којој је због преиначења право ускраћено или смањено; да је подносилац ревизије, у конкретном случају, тужена страна, а туженима одлуком другостепеног суда право није ускраћено или смањено, јер је преиначењем смањена висина накнаде штете тужиоцу, из чега произлази да би право на ревизију због преиначења имао тужилац; да стога ревизије тужених нису дозвољене ни према члану 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (члан 46. став 1.) .
Према одредби члана 403. став 2. тачка 1) Закон а о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС, 55/14 и 87/18 ), ревизија је увек дозвољена ако је то посебним законом прописано.
Одредбама члана 126. Закона о јавном информисању и медијима („Службени гласник РС“, бр. 83/14, 58/15 и 12/16 – аутентично тумачење), који се у конкретном случају примењивао, било је прописано: да је ревизија дозвољена против другостепене пресуде ако је тужбени захтев одбијен, а изјављује се у року од 15 дана од дана достављања другостепене пресуде (став 1.); да у парници по тужби за накнаду штете и по тужби за остваривање права на део добити, ревизију из става 1. овог члана могу изјавити и тужилац и тужени (став 2.). Одредбом члана 112. став 1. наведеног Закона било је прописано да лице на које се односи информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, а које због њеног објављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других средстава правне заштите која том лицу стоје на располагању у складу са одредбама овог закона.
5. Разматрајући наводе подносилаца уставне жалбе о повреди означених права, Уставни суд констатује да се они превасходно заснива ју на тврдњи да је Врховни касациони суд произвољно применио одредбе меродавног процесног права приликом одлучивања о дозвољености ревизије у парници у спору за накнаду штете због информације чије је објављивање било забрањено у складу са Законом о јавном информисању и медијима.
Увидом у образложење оспорено г ревизијског решењ а, Уставни суд је закључио да подноси оци у уставној жалби основано указуј у на пропуст Врховног касационог суда да код оцене дозвољености њихове ревизије, поред става 1. из члана 126. Закона о јавном информисању и медијима, којим је било прописано да је ревизија дозвољена против другостепене пресуде ако је тужбени захтев одбијен, примени и став 2, према коме у парници по тужби за накнаду штете и по тужби за остваривање права на део добити, ревизију из става 1. могу изјавити и тужилац и тужени. Наиме, у конкретној правној ствари, реч је о ревизији тужених, која је поднета у парници по тужби за накнаду штете, а тужбени захтев тужиоца је (правноснажно) делимично одбијен као неоснован.
Уставни суд подсећа на став Европско г суда за људска права, према коме грешка у примени права или утврђивању чињеница начињена од стране националног суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Великог већа у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.). С тим у вези, очигледна грешка Врховног касационог суда у примен и мер одавног процесног права приликом одлучивања о дозвољености изјављеног правног средства – ревизије , по мишљењу Уставног суда, угрозила је правичност предметног парничног поступка , противно гаранцији из члана 32. став 1. Устава, али и право подносилаца уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Истовремено, Уставни суд је имао у виду и одредбе о ревизији садржане у важеће м Закон у о јавном информисању и медијима („Службени гласник РС“, број 92/23), који је почео да се примењује 4. новембра 2023. године. Наиме, одредбама члана 137. наведеног Закона прописано је: да је ревизија дозвољена против другостепене пресуде ако је тужбени захтев одбијен, а изјављује се у року од 15 дана од дана достављања другостепене пресуде (став 1.); да је рок за одговор на ревизију је 15 дана од дана достављања ревизије (став 2.); да је у парници по тужби за накнаду штете и по тужби за остваривање права на део добити, ревизија увек дозвољена (став 3.). Најновије законско решење по питању дозвољености ревизије у парници за накнаду штете због информације чије је објављивање забрањено, тј. да је ревизија дозвољена увек , а не само када је тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован, представља разлог више због којег је Врховни касациони суд, по мишљењу Уставног суда, био дужан да дозвољеност ревизије подносилаца уставне жалбе оцени и са аспекта члана 126. став 2. раније важећег Закона о јавном информисању и медијима.
Следом свега изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 839/19 од 21. марта 2019. године повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. и право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити поништајем оспореног решења и одређивањем да Врховни суд поново одлучи о ревизијама тужених изјављеним против пресуде Апелационог суда у Београду Гж3. 217/18 од 17. октобра 2018. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Узимајући у обзир да су оспореним решењем повређена права из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава и првотуженој В. П, која није поднела уставну жалбу, а налази се у истој правној ситуацији са подносиоцима уставне жалбе, Уставни суд је оценио да има места примени члана 87. Закона о Уставном суду, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 3. изреке.
8. Како је оспореним решењем одлучивано искључиво о испуњености процесних услова за подношење ревизије, Уставни суд налази да се његова садржина, ratione materiae, не може довести у везу са наводима о повреди слободе изражавања из члана 46. Устава.
9. У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 4. изреке .
10. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.