Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Тијана Шурлан и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. М . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Д. М . и утврђује да је у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. По.3. 31/20 од 8. маја 2020. године, у коме је донето решење истог суда Кпп. По.3. 31/20 – Кв. 1922/20 од 14. маја 2020. године , повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. М . из Београда поднео је Уставном суду , 1. јула 2020. године, преко пуномоћника А . М . А, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. По.3. 31/20 од 8. маја 2020. године и решења истог суда Кпп. По.3. – Кв. 1922/20 од 14. маја 2020. године, због повреде права из члана 30. ст. 1. и 3, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да „другостепени суд у оспореном решењу од 14. маја 2020. године наводи да боравак на слободи омогућава окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, да путем мреже која је опште доступна, приступи интернету, па то указује да ће поновити дело или учинити дело којим прети. Пуномоћник подносиоца указује да, уколико се овакво становиште прихвати и од стране Уставног суда, то води једноставном закључку да лица која су осумњичена да су дело извршила путем интернета, никада неће бити на слободи, јер је интернет свуда доступан“; да је „првостепени суд био дужан да обије предлог за одређивање притвора, јер је више него јасно да се иста сврха може остварити блажом мером, тј. другостепени суд је био дужан да преиначи првостепено решење и одбије предлог за одређивање притвора“; да у конкретном случају не постоји основана сумња да је окривљени извршио кривично дело угрожавање сигурности, те самим тим нема услова за одређивање притвора; да је „решење Вишег суда у Београду Кпп. По.3. – Кв. 1922/20 од 14. маја 2020. године донето по истеку рока од 48 часова од улагања жалбе, јер је бранилац по службеној дужности М. Ј . поднела жалбу 9. маја 2020. године, те да је до 14. маја 2020. године, свакако истекао рок од 48 часова, чиме је такође прекршена цитирана уставна одредба“.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, те да поништи оспорено решење Кпп. По.3. 31/20 – Кв. 1922/20 од 14. маја 2020. године и наложи Вишем суду у Београду да поново одлучи о жалби подносиоца од 11. маја 2020. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду Су. VIII – 48 271/23 од 16. јуна 2023. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
- да је оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. По.3. 31/20 од 8. маја 2020. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, на основу члана 498. став 1. у вези члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) одређен притвор; притвор се према подносиоцу рачуна од 6. маја 2020. године и по наведеном решењу му може трајати до 5. јуна 2020. године; у образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „из чињеница и података садржаних у приложеном материјалу уз кривичну пријаву МУП РС – УКП – СБПОК Ку. 209/20 од 7. маја 2020. године, као и из исказа окривљеног Д . М . датог на записнику пред замеником Вишег јавног тужиоца у Београду дана 8. маја 2020. године, произлази постојање основане сумње да је окривљени Д . М . извршио кривична дела за која се терети. Оправдано је да се према окривљеном М. Д . одреди притвор из разлога прописаних чланом 211 став 1. тачка 3) 3аконика о кривичном поступку у вези члана 498. став 1. З аконика, јер постоје особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело или учинити кривично дело којим прети. Ове околности огледају се у томе што је окривљени М. Д . раније осуђивано лице према извештају из казнене евиденције, и то: пресудом Првог основног суда у Београду К 2912/13 од 28. новембра 2013. године, због кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика, на казну затвора у трајању од 6 месеци, условно на две године, пресудом Другог основног суда у Београду Спк. 32/17 од 27. јануара 2017.године, због кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика на казну затвора у трајању од 10 месеци, условно на три године, и пресудом Другог основног суда у Београду К 579/18 од 13. септембра 2018.године због кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика, на казну затвора у трајању од једне године. Како се окривљеном у конкретном случају на терет ставља извршење кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. Кривичног законика, дакле кривично дело са елементима насиља, а како је окривљени у ранијем периоду више пута осуђиван због кривичног дела са елементима насиља, посебно имајући у виду кратак протек времена од истека казне рока проверавања (27. јануара 2020.године) по пресуди Другог основног суда у Београду Спк 33/17 од 27. јануара 2017.године, у односу на предметно кривично дело које се окривљеном ставља на терет, додатно имајући у виду доступност рачунара, мобилних телефона, и интернета, који омогућавају да окривљени са било ког места приступи интернету, то по оцени судије за претходни поступак све наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело или учинити кривично дело којим прети, те је, а ради несметаног вођења кривичног поступка оправдано да му се одреди притвор из разлога прописаних чл. 211 став 1 тачка 3. 3аконика о кривичном поступку у вези члана 498. став 1. Законика“;
- да је оспорено првостепено решење уручено подносиоцу и његовим изабраним браниоцима – адвокатима Б. Б . и А . М . А . 8. маја 2020. године ; адвокат А. М . А . је наведено решење лично примила у суду , а Више јавно тужилаштво је то решење примило 11. маја 2020. године;
- да је адвокат М. Ј, као изабрани бранилац, 9. маја 2020. године изјавила жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. По.3. 31/20 од 8. маја 2020. године, док је адвокат А . М . А . 11. маја 2020. године изјавила жалбу.
- да су жалбе примљене у Вишем суд у у Београду 11. маја 2020. године и 12. маја 2020. године;
- да окривљени Д. М . није изјавио жалбу; т акође, у конкретном случају нису подношене допуне жалбе;
- да је 12. маја 2020. године заменик јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду доставио судији за претходни поступак списе предмета Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. Втк. 148/20 ради одлучивања о жалбама бранилаца изјављеним против решења о одређивању притвора Кпп. По.3. 31/20 од 8. маја 2020. године;
- да је 12. маја 2020. године судија за претходни поступак доставила већу из члана 21. став 4. Законика о кривичном поступку списе предмета Кпп. По.3. 31/20 заједно са списима Кт. Втк. 148/20 ради одлучивања о жалбама бранилаца окривљеног Д. М .– адвоката М. Ј . и А . М . А;
- да је 13. маја 2020. године веће из члана 21. став 4. Законика о кривичном поступку оценило да је преурањено одлучивати о изјављеним жалбама и да је списе предмета потребно вратити судији за претходни поступак, јер у списима предмета нема доказа о достављању решења Вишег суда у Београду Кпп. По.3. 31/20 од 8. маја 2020. године адвокату А. М . А . и Вишем јавном тужилаштву у Београду ; такође, веће је утврдило да је потребно списима предмета најпре здружити доказ о достављању наведеног решења, а тек након тога доставити списе поново већу ради одлучивања о изјављеним жалбама;
- да је 14. маја 2020. године судија за претходни поступак доставила већу из члана 21. став 4. Законика о кривичном поступку списе предмета Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. Втк. 148/20 ради одлучивања о жалбама бранилаца окривљеног Д. М, адвоката М . Ј . и А . М . А . изјављеним против решења Кпп. По.3. 31/20 од 8. маја 2020. године;
- да су оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. По.3. 31/20 – Кв. 1922/20 од 14. маја 2020. године одбијене као неосноване жалбе бранилаца окривљеног Д. М; у образложењу решења је, између осталог, наведено да „по налажењу кривичног ванпретресног већа неосновани су наводи изјављених жалби и правилно је поступио судија за претходни поступак када је према окривљеном М . Д . одредио притвор по законском основу из члана 211 став 1 тачка 3) 3аконика о кривичном поступку. Имајући у виду да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени Д . М . извршио кривично дело угрожавање сигурности из члана 138 став 3. у вези става 1. Кривичног законика, на тај начин што је дана 6. маја 2020. године угрозио сигурност председника Републике Србиј е А. В . у вези са п ословима које обавља, претњама да ће напасти на његов живот и тело, на тај начин што је на свом корисничком налогу „D.“ на друштвеној мрежи T. поставио више објава и коментара претеће садржине упућених оштећеном, ближе наведене у кривичној пријави, па имајући у виду кривично дело које се окривљеном ставља на терет, чињеницу да је окривљени раније три пута осуђиван као из извештаја из Казнене евиденције и то за кривична дела са елементима насиља, а у вези са чињеницом да је кривично дело које се окривљеном ставља на терет у овом поступку извршено путем интернета, односно путем мреже која је општедоступна, што омогућава окривљеном да са било ког места приступи интернету, то све напред наведене чињенице у међусобној вези представљају особите околности које указују да ће окривљени Д. М . у кратком временском периоду поновити кривично дело или учинити дело којим прети, због чега притвор и по овом законском основу у конкретном случају представља нужну и неопходну меру за несметано вођење овог кривичног поступка. Приликом доношења одлуке, веће је и мало у виду и наводе изјављених жалби у делу да се иста сврха могла постићи блажом мером, па је нашло да изнети наводи нису од утицаја на другачију одлуку већа, с обзиром на то да је, по налажењу већа, степен опасности да ће окривљени Д . М . боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело или учинити дело којим прети и даље таквог интезитета да се може спречити једино мером притв ора, а не неком другом – блажом мером“;
- да је подносилац оспорено другостепено решење примио 20. маја 2020. године, адвокат М. Ј . примила је 29. маја 2020. године решење Кпп. По.3. 31/20 – Кв. 1922/20, а адвокат А . М . А . је примила то решење 1. јуна 2020. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3)).
Одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је: да ко угрози сигурност неког лица претњом да ће напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица, казниће се затвором до три године (члан 138. став 1.); да ко дело из става 1. овог члана учини према председнику Републике, народном посланику, председнику Владе, члановима Владе, судији Уставног суда, судији, јавном тужиоцу и заменику јавног тужиоца и лицу које обавља послове од јавног значаја у области информисања у вези са пословима које обавља, казниће се затвором од једне до осам година (члана 138. став 3); да ко неовлашћено израђује, продаје, набавља, врши размену или држи ватрено оружје, његове делове, муницију или експлозивне материје, казниће се затвором од три месеца до три године и новчаном казном (члан 348. став 1.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је у конкретном случају повређено право из члана 30. став 3. Устава. При томе наводи да је „решење Вишег суда у Београду Кпп. По.3. – Кв. 1922/20 од 14. маја 2020. године донето по истеку рока од 48 часова од улагања жалбе, јер је бранилац по службеној дужности М. Ј . поднела жалбу 9. маја 2020. године, те да је до 14. маја 2020. године, свакако истекао рок од 48 часова“.
Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6.) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд указује да се према првом делу одредбе члана 30. став 3. Устава, писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања. Суд сматра да у конкретном случају није било основа да се цени наведено, јер то није ни истицано у уставној жалби.
Међутим, Уставни суд истиче да одредба члана 30. став 3. Устава такође гарантује лицу лишеном слободе да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је бранилац окривљеног Д. М .– адвокат М. Ј . изјавила жалбу 9. маја 2020. године, док је адвокат А . М . А . изјавила жалбу 11. маја 2020. године на решење којим је подносиоцу одређен притвор. Виши суд у Београду је жалбе примио 11. маја односно 12. маја 2020. године. Уставни суд даље указује да је веће Вишег суда у Београду из члана 21. став 4. Законика о кривичном поступку на седници од 13. маја 2020. године оценило да у списима предмета нема доказа о томе када је решење Кпп. По.3. 31/20 од 8. маја 2020. године достављено Вишем јавном тужилаштву у Београду и адвокату А . М . А. Даље, веће је утврдило да је прво потребно да се списи предмета комплетирају тако што ће им се здружити докази о достављању првостепеног решења напред наведеним лицима. Дана 14. маја 2020. године судија за претходни поступак је доставила већу комплетиране списе предмета. Оспорено другостепено решење је донето 14. маја 2020. године, а подносилац га је примио 20. маја 2020. године. Његови браниоци су примили то решење 29. маја односно 1. јуна 2020. године.
Уставни суд је, следом изнетог, оценио да о жалби бранилаца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, на решење о одређивању притвора Вишег суда у Београду није одлучено и одлука достављена у року од 48 часова, како то јемчи одредба члана 30. став 3. Устава.
При томе, Уставни суд је имао у виду чињеницу да су изјављене две жалбе против оспореног првостепеног решења, али ова чињеница не утиче на другачију одлуку Уставног суда имајући у виду императивну одредбу члана 30. став 3. Устава. Такође, Суд је имао у виду и чињеницу да постоји пропуст Вишег суда у Београду у погледу комплетирања списа предмета који је требал о да се доставе већу из члана 21. став 4. Законика о кривичном поступку, а што је допринело одлагању одржавања већа и кашњењу у одлучивању по жалбама. Међутим, ова чињеница није одлучујуће допринела повреди права подносиоца, иако је свакако имала утицај на повреду права. Суд нарочито скреће пажњу да је решење Вишег суда у Београду Кпп. По.3. 31/20 – Кв. 1922/20 од 14. маја 2020. године достављено подносиоцу тек 20. маја 2020. године, иако се подносилац налазио у Окружном затвору у Београду.
На основу свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), у овом делу уставну жалбу усвојио и одлучио као у првом делу изреке.
Уставни суд није поништио оспорена решења, будући да је реч о решењима темпоралног карактера.
6. Подносилац сматра да су му оспореним решењима Вишег суда у Београду Кпп. По.3. 31/20 од 8. маја 2020. године и Кпп. По.3. 31/20 – Кв. 1922/20 од 14. маја 2020. године повређена и права из члана 30. став 1, члана 32. став 1. и члана 31. став 1. Устава. Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 30. став 1. Устава ценио у светлу права на правично суђење.
Пре свега, Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе, утемељене на релевантним доказима, представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да се не може упуштати у инстанционо одлучивање/резоновање, као и да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора, произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио да она садрже детаљно и јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је , стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених решења.
У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“ , број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.