Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Тијана Шурлан и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. С .(1), К. Ц, М . Т . и А . Б, свих из Бачког Петровца, Д . С .(2) и Б . С, обоје из Новог Сада, В . С . из Финске Републике и Ј . С . из Словачке Републике , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. С .(1), К. Ц, А . Б, Д . С .(2), Б. С, В . С . и Ј . С . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Комисијом за враћање земљишта општине Бачки Петровац у предмету број 46-25/1-2021 (раније број 46-35/72-91-04) подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. с тав 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право Д. С .(1), К. Ц , А. Б, Д . С .(2), Б. С, В . С . и Ј . С . на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 750 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
4. Одбацује се уставна жалба М. Т . изјављена због повреде права на суђење у разумном року , зајемчено г одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који се води пред Комисијом за враћање земљишта општине Бачки Петровац у предмету број 46-25/1-2021 (раније број 46-35/72-91-04).
5. Одбацује се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. С .(1), К. Ц, М . Т . и А . Б, сви из Бачког Петровца, Д . С .(2) и Б . С, обоје из Новог Сада, В . С . из Финске Републике и Ј . С . из Словачке Републике , преко пуномоћника Б. Н . и М . Ј , адвоката из Новог Сада, поднели су Уставном суду, 18. новембра 2021. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и чл. 36. и 58. Устава Републике Србије, у управном поступку који се води у предмету број 46-35/72-91-04 Комисије за враћање земљишта општине Бачки Петровац.
У уставној жалб и се наводи да је захтев за враћање земљишта одузетог од Ј. С .(2) поднет првостепеном органу 17. априла 1991. године и да до подношења уставне жалбе предметни поступак није правноснажно окончан.
Уставном жалбом се тражи oд Уставн oг суд a да утврди повреду означених права, као и право на накнаду материјалне штете у висини трошкова за састав уставне жалбе, те нематеријалне штете у износу од 10.000 евра у динарској противвредности, сваком од подносилаца.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увид ом у уставну жалбу и достављену документацију, као и списе предмета број 46-25/1-2021 (раније број 46-35/72-91-04) Комисије за враћање земљишта општине Бачки Петровац, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Ј. С (1), Ј. С (2), П. С, О . С . и Д . С .(1) поднели су Комисији за враћање земљишта општине Бачки Петровац (даље у тексту: првостепени орган), неутврђеног датума 1991. године, захтев за враћање земљишта одузетог од Ј . С (2).
Делимичним решењем првостепеног органа број 46-35/72-91-04 од 28. јула 1993. године утврђено је да су катастарске парцеле означен е у решењу откупљене у домаћинству Ј . С .(2) по Закону о пољопривредном земљишном фонду општенародне имовине и додељивању земље пољопривредним организацијама, а на основу решења Среск е комисије за земљишни фонд за Срез новосадски од 9. јула 1953. године као власништво Ђ . С . и А . С, укњижено у корист друштвене својине . Истим решењем, на основу члана 6. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа (даље у тексту: Закон), обавезани су ДД „П.“ Бачки Петровац и ДП „И.“ Кисач да правним следбеницима ранијих сопственика врате у власништво друго одговарајуће земљиште означено у решењу, а поступак је настављен у односу на земљиште које користи ДТД. Наведено делимично решење је поништено решењем Министарства финансија од 31. августа 1995. године и предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање.
Првостепени орган је делимичним решењем од 26. маја 2011. године утврдио да је предметно земљиште укњижено у корист друштвене својине и обавеза о привредно друштво „П .“ а.д. Бачки Петровац и „И.“ Нови Сад да правним следбеницима ранијих сопственика врате у власништво друго одговарајуће земљиште означено у решењу, а поступак је настављен у односу на земљиште које користи ДТД. Против наведеног решења привредно друштво „П.“ а.д. Бачки Петровац је изјавило жалбу 16. јуна 2011. године.
У записнику са рочишта одржаног 10. маја 2012. године констатовано је да су преминули подносиоци захтева Ј. С .(1) (као и његов правни следбеник Д . С .), Д. С .(1) и П . С . и да су њихови правни следбеници подносиоци уставне жалбе, а подноситељка М . Т . је изјавила да свој део који се односи на предметно земљиште уступа А. Б, према њиховом међусобном договору.
Делимичним решењем првостепеног органа од 10. маја 2013. године утврђено је да је предметно земљиште укњижено у корист друштвене својине и обавезано Министарство пољопривреде као садашњи држалац да А . Б . (законском наследнику О. С .) врати у власништво друго одговарајуће земљиште означено у решењу. Решењем је одређено да се поступак наставља у односу на земљиште које као „последњи власник земљишта друштвене својине“ користе привредно друштво „П .“ а.д. Бачки Петровац и ДТД и да нису испуњени услови за доношење коначне одлуке у погледу обавезе у односу на остале правне следбенике. Наведено решење је постало правноснажно 29. маја 2013. године.
Решењем првостепеног органа од 6. јуна 2014. године утврђено је да је предметно земљиште укњижено у корист друштвене својине (тачка 1. диспозитива) и да се подносиоцима уставне жалбе Д . С .(2), Ј. С, Б . С, В . С, А . Б, Д . С .(1) и К . Ц . врати у власништво „исто или друго одговарајуће земљиште, те се обавезује садашњи држалац земљишта које се враћа“ да исто преда у посед правним следбеницима у року означеном у решењу. У образложењу решења је констатовано да је М. Т . свој део који се односи на предметно земљиште уступила А . Б. Наведено решење је у поступку по жалби Државног правобранилаштва – Одељење у Новом Саду поништено решењем Министарства финансија од 15. октобра 2014. године и предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање.
Одлучујући о жалби подносиоца уставне жалбе Д. С .(1) изјављеној 26. августа 2016. године због „ћутања управе“, Министарство финансија је решењима од 14. марта и 5. октобра 2017. године наложило првостепеном орган у да по решењу тог министарства од 15. октобра 2014. године спроведе поступак и донесе решење у року означеном у решењу.
Подносилац уставне жалбе Д. С .(1) је 7. септембра 2017. године поднео Управном суду тужбу због „ћутања управе“, а решењем Управног суда У. 13555/17 од 6. децембра 2018. године наложено је тужиоцу да се изјасни да ли је задовољан новодонетим решењем Министарства финансија од 5. октобра 2017. године. Подносилац је проширио тужбу на наведено решење министарства, тражећи да Управни суд наложи том министарству да донесе одлуку у предметној управној ствари.
Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13555/17 од 22. марта 2019. године уважена је тужба подносиоца Д. С (1), поништено решење Министарства финансија од 5. октобра 2017. године и предмет враћен том органу на поновно одлучивање.
Министарство финансија је у извршењу наведене пресуде донело решење од 10. јуна 2019. године, којим је поново наложило првостепеном органу да по решењу тог министарства од 15. октобра 2014. године спроведе поступак и донесе решење у року означеном у решењу.
Подносилац уставне жалбе Д. С .(1) је 25. октобра 2019. године поднео тужбу Управном суду ради утврђења да је тужени поновио свој ранији акт који је већ поништен пресудом и тражио доношење пресуде у спору пуне јурисдикције.
Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 17415/19 од 13. маја 2021. године уважена је тужба подносиоца Д. С .(1), поништено решење Министарства финансија од 10. јуна 2019. године и предмет враћен том органу на поновно одлучивање. Управни суд је навео да нису испуњени услови из члана 43. Закона о управним споровима за одлучивање у спору пуне јурисдикције.
Првостепени орган је 10. јуна 2021. године донео закључак о обнављању списа предмета и констатовао да у списима, поред осталог, постоје решења тог органа бр. 46-35/43-91-04 од 16. децембра 1997. године, 46-35/77-91-04 од 27. јуна 1996. године и 46-35/72-91-04 од 11. фебруара 2015. године (наведена решења су донета у поступку по захтеву других лица за враћање другог земљишта), као и решење Министарства финансија од 15. августа 2016. године. Такође је закључено да се позову странке да доставе сву документацију којом располажу. Закључком од 27. септембра 2021. године обновљени списи предмета означени су бројем 46-25/1-2021.
Министарство финансија је дописом од 5. јула 2021. године наложило првостепеном органу да у року од 15 дана донесе одговарајућу одлуку о предметном захтеву.
Првостепени орган је 25. маја 2022. године донео закључак о одређивању вештачења у овој правној ствари у циљу идентификације одузетог земљишта и одређивања његове тржишне вредности.
Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде – Управа за пољопривредно земљиште је у допису упућеном првостепеном органу 10. јула 2023. године истакло да то министарство не може бити обавезано на плаћање трошкова вештачења и да је првостепени орган одредио вештачење, иако у свом саставу има лица одговарајуће струке, па је дужан сам да сноси трошкове вештачења.
До достављања списа Уставном суду 19. октобра 2023. године није било другог поступања у овом предмету.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда по предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:
Чланом 13. Закона о општем управном поступку („Службени лист ФНРЈ“, број 52/56, „Службени лист СФРЈ“, бр. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 и 47/86 и „Службени лист СРЈ“, број 24/94) било је прописано да се поступак има водити брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења.
Закон о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) је у члану 14. предвидео обавезу брзог и ефикасног вођења поступка, а о дредбама наведеног закона је, такође, било прописано: да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најкасније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најкасније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен (члан 208. став 2.) ; да ако је жалбу изјавила странка зато што првостепени орган није донео решење у прописаном року, другостепени орган ће тражити да му првостепени орган саопшти разлоге због којих решење није донесено у року, па ако нађе да решење није донесено у року из оправданих разлога, или због кривице странке, одредиће првостепеном органу рок за доношење решења, који не може бити дужи од једног месеца, а ако разлози због којих решење није донесено у року нису оправдани, другостепени орган ће тражити да му првостепени орган достави списе предмета (члан 236. став 1.); да а ко другостепени орган може решити управну ствар према списима предмета, донеће своје решење, а ако не може, сам ће спровести поступак и својим решењем решити управну ствар, а изузетно, ако другостепени орган нађе да ће поступак брже и економичније спровести првостепени орган, наложиће да то учини и да му прикупљене податке достави у одређеном року, после чега ће сам решити управну ствар (члан 236. став 2. ).
Важећи Закон о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18) садржи суштински исте одредбе у члану 9. став 2, члану 145. став 3. и члану 171. став 3, а одредбом члана 173. став 3. је предвиђена обавеза другостепеног органа да сам одлучи о управној ствари, ако првостепени орган поново не изда решење у року који му је одређен.
Одредбама члана 24. став 1. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96), који је важио до 29. децембра 2009. године, било је прописано: да ако другостепени орган није у року од 60 дана или у законом одређеном краћем року донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу, странка може покренути управни спор као да јој је жалба одбијена (став 1.); да ако првостепени орган против чијег акта је дозвољена жалба није у року од 60 дана или у законом одређеном краћем року донео решење по захтеву, странка има право да поднесе захтев другостепеном органу, као и да против решења другостепеног органа странка може покренути управни спор, а може га и под условима из става 1. овог члана покренути и ако овај орган не донесе решење (став 3.). Суштински исте садржине су одредб е члана 15. и члана 19. став 1. важећег Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09).
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је повређено право на суђење у разумном року услед дугог трајања оспореног управног поступка који се води пред Комисијом за враћање земљишта општине Бачки Петровац, по захтеву њихових правних претходника за враћање земљишта поднетом 1991. године.
Испитујући основаност уставне жалбе изјављене због повреде означеног права из члан а 32. став 1. Устава, Суд најпре констатује да се грађанима Републике Србије људска и мањинска права и слободе, међу којима је и право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење, јемче и уставносудска заштита ових права и слобода обезбеђује од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да сваки поступак пред судовима или другим надлежним органима представља јединствену целину, Суд је стао на становиште да се приликом оцене да ли се поступак у конкретном случају води у оквиру разумног рока или не, мора узети у обзир и стање на дан ступања на снагу Устава. Овај суд је , с тим у вези, утврдио да је предметни поступак за враћање земљишта започео 1991. године, подношењем захтева правних претходника подносилаца уставне жалбе, да су подносиоци уставне жалбе ступили у поступак 2012. године и да он још није окончан.
Уставни суд констатује да сама чињеница да оспорени поступак траје 32 годин е указује на то да није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступањ а органа и суда који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да су се у предметном управном поступку постав ила релативно сложена чињенична питања, те да је К омисија била дужна да установи ко је обвезник враћања земљишта, те да ли постоји могућност давања или обезбеђивања другог, по површини и квалитету одговарајућег земљишта.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоце уставне жалбе, Уставни суд је закључио да они имају значајан правни и материјални интерес да им се врати земљиште које је пре доношења Закона о пољопривредном земљишном фонду општенародне имовине и додељивању земље пољопривредним организацијама било у власништву њиховог правног претходника.
Оцењујући поступање надлежних органа који воде предметни поступак, Уставни суд налази да је првостепени орган одговоран због неактивности у највећем делу поступка, али наглашава да другостепени орган у управном поступку има знатна овлашћења којима може онемогућити одуговлачење поступка од стране првостепеног органа. Овај суд је, с тим у вези, утврдио да другостепени орган та овлашћења није користио, већ је, одлучујући по жалби поднетој због „ћутања администрације“, донео три решењ а којим а је првостепеном органу наложио спровођење поступка и доношење решења, али по протеку остављених рокова није сам реши о управну ствар , у складу са наведеним одредбама Закона о општем управном поступку. Такође, Управни суд је о тужбама подносиоца поднетим због недоношења решења првостепеног и другостепеног органа одлучивао укупно три године и два месеца, иако је предметни управни поступак тада трајао непуних 30 година.
Оцењујући понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је утврд ио да су подносиоци уставне жалбе ступили у оспорени поступак 2012. године и да непуне две године нису поднели жалбу због непоступања првостепеног органа по захтеву, иако делимичним решењем од 10. маја 2013. године није одлучено о враћању земљишта подносиоцима, већ само А. Б. Подносиоци су, такође, после годину дана и осам месеци поднели жалбу због недоношења одлуке у поновном поступку након поништавања решења првостепеног органа од 6. јуна 2014. године. Уставни суд је, међутим, оценио да ни накнадно поднета правна средства којима је подносилац уставне жалбе Д . С .(1) покушао да издејствује доношење одлуке првостепеног органа у поновном поступку, у конкретном случају, нису била делотворна, јер другостепени орган није сам решио предметну управну ствар, након протека рока остављеном првостепеном органу да донесе решење.
Уставни суд је, полазећи од наведеног, оценио да наведени допринос подносилаца уставне жалбе трајању поступка не може утицати на одлуку овог суда о постојању истакнуте повреде права на суђење у разумном року.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), усвојио уставну жалбу Д . С .(1), К. Ц, А . Б, Д . С .(2), Б. С, В . С . и Ј . С , одлучујући као у тачки 1. изреке, док је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду.
Уставни суд је констатовао да се у уставној жалби повреда права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину сматра последицом истакнуте повреде права на суђење у разумном року, па није посебно испитивао уставну жалбу са становишта права зајемчених одредбама чл. 36. и 58. Устава.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе Д . С .(1), К. Ц, А . Б, Д . С .(2), Б. С, В . С . и Ј . С . због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 750 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Одлучујући о висини нематеријалне штете коју су претрпе ли ови подносиоци уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете , а такође је имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју су подноси оци уставне жалбе претрпе ли због наведеног поступања надлежних управних органа.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Оцењујући допуштеност уставне жалбе М. Т . изјављене због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који се води пред Комисијом за враћање земљишта општине Бачки Петровац у предмету број 46-25/1-2021 (раније број 46-35/72-91-04), Суд је констатовао да је ова подноситељка на рочишту одржаном пред првостепеним органом 10. маја 2012. године изјавила да свој део који се односи на предметно земљиште уступа подноситељки уставне жалбе А . Б, чиме се одрекла права која би имала као правни следбеник једног од подносилаца захтева у том поступку. Наведена изјава је констатована и у решењу првостепеног органа од 6. јуна 2014. године, којим је одлучено о праву осталих подносилаца уставне жалбе на враћање предметног земљишта.
Из наведене одредбе члана 170. Устава, произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да је изјављује лице о чијим правима и обавезама је одлучивано појединачним актом који се оспорава уставном жалбом, односно лице према коме је предузета оспорена радња.
Имајући у виду да се у оспореном поступку не одлучује о правима или обавезама подноситељке М. Т , Уставни суд је оценио да она није активно легитимисана за подношење уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року у том поступку. Уставни суд је, стога, у тачки 4. изреке уставну жалбу ове подноситељке одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
8. Уставни суд је констатовао да се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду материјалне штете односи на накнаду трошкова за састав уставне жалбе . Суд, с тим у вези, подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2 022. године, став 83.), Суд је, такође, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 5. изреке.
9. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) , члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.