Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Ђ . из Лебана, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. октобра 20 23. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Ђ . и утврђује да је решењем Основног суда у Лебану Р4 . К. 7/19 од 19. фебруара 20 20. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено члан ом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Лебану Р4. К. 7/19 од 19. фебруара 2020 . године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о приговору подноситељке уставне жалбе ради убрзавања поступка који је вођен пред тим судом у предмету К. 27/16.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ђ . из Лебана поднела је Уставном суду, 13. маја 20 20. године, преко пуномоћника Ј. Ц , адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Основног суда у Лебану Р4. К. 7/19 од 19. фебруара 2020. године , због повреде права на живот из члана 24. Устава Републике Србије и права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава .
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је подноситељка 23. фебруара 2016. године поднела кривичну пријаву и да је током поступка истакла имовинскоправни захтев; да је оптужни акт у суд примљен 31. августа 2018. године; да је из разлога ефикасности поступка предмет најпре спојен са предметом К. 209/16, а након тога са предметом К. 27/16; да је пуномоћник подноситељке 25. децембра 2019. године поднео приговор због повреде права на суђење у разумном року; да је 13. јануара 2020. године донето решење о обустави поступка услед застарелости; да је Основни суд у Лебану поступајући по поднетом приговору, донео оспорено решење Р4. К. 7/19 од 19. фебруара 2020. године, којим је приговор одбацио, без осврта на чињеницу да је приговор за заштиту права на суђење у разумном року поднет 25. децембра 2019. године, док је поступак био ту току.
Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, утврди да је у поступку пред Основним судом у Лебану у предмету К. 223/18 повређено право на суђење у разумном року, а да је оспореним решењем повређено право на правично суђење , јер суд није мериторно одлучио о благовремено поднетом приговору. Подноситељка уставне жалбе је истакла и захтев за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде уставних права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подноситељка уставне жалбе је , као предлагач, 25. децембра 2019. године Основном суду у Лебану поднела приговор ради убрзавања поступка у предмету тог суда К. 223/18.
Решењем Основног суда у Лебану К. 27 /16 од 13. јануара 2020. године: у тачки 1) одбијена је приватна кривична тужба приватне тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, од 24. фебруара 2016. године, коју је поднела против окривљеног Б.К, због кривичног дела увреда из члана 170. став 1. Кривичног законика, јер нема места оптужби због застарелости кривичног гоњења, те је кривични поступак против окривљеног за ово кривично дело обустављен; у тачки 2) одбијен је оптужни предлог Основног јавног тужилаштва у Лебану Кт. 61/16 од 28. августа 2016. године, који је поднет против окривљеног Б.К, због кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика, јер нема места оптужби због застарелости кривичног гоњења, те је кривични поступак против окривљеног за ово кривично дело обустављен и у тачки 5) приватна тужиља је ради остваривања имовинскоправног захтева упућена на парницу.
Оспореним решењем Основног суда у Лебану Р4. К. 7/19 од 19. фебруара 2020. године одбачен је као недозвољен приговор приватне тужиље од 25. децембра 2019. године ради убрзавања поступка у предмету Основног суда у Лебану. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да је одлучујући о приговору суд извршио увид у изјашњење поступајућег судије о поступању у наведеном предмету, те утврдио да је предмет К. 223/18 спојен са списима предмета К. 209/16, те су списи предмета К. 209/16 спојени са списима предмета К. 27/16, па је утврдио да је предмет окончан решењем К. 27/16 од 13. јануара 20 20. године, а како је чланом 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча, а овај поступак је окончан решењем овог суда К. 27/16 од 13. јануара 2020. године, то је суд сходно члану 8. став 2. Закона одлучио као у диспозитиву.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење, тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.); да поступак у коме се штити право на суђење у разумном року почиње подношењем приговора (члан 6. став 1.); да странка подноси приговор суду који води поступак или суду пред којим се води поступак ако сматра да је јавни тужилац повредио њено право, као и да се усмена расправа не одржава, а да се на остала питања сходно примењује закон којим се уређује ванпарнични поступак (члан 7. ст. 1. и 3.); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак и да се приговор одбацује ако одсуство неког обавезног елемента приговора онемогућава да се по њему поступа, затим ако је приговор поднело неовлашћено лице или ако је преурањен, те да против решења о одбацивању приговора није дозвољена жалба (члан 8. ст. 1. и 2.); да право на правично задовољење има странка чији је приговор усвојен, а која није поднела жалбу, затим странка чија је жалба одбијена уз потврђивање првостепеног решења о усвајању приговора и странка чија је жалба усвојена, као и да странка чији је приговор усвојен, а која није поднела жалбу и странка чија је жалба одбијена уз потврђивање првостепеног решења о усвајању приговора стиче право на правично задовољење када истекне рок у коме је судија или јавни тужилац био дужан да предузме наложене процесне радње, а странка чија је жалба усвојена - када прими решење о усвајању жалбе (члан 22.).
Одредбом члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“, бр. 25/82 и 48/88 и „Службени гласник РС“, бр. 46/95 - др. закон, 18/05 - др. закон, 85/12, 45/13 - др. закон, 55/14, 6/15, 106/15 - др. закон и 14/22) прописано је да се у ванпарничном поступку сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено.
Одредбом члана 294. став 1. тачка 1) Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20) прописано је да суд по претходном испитивању тужбе доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да одлучивање о тужбеном захтеву не спада у судску надлежност (члан 16 .).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење у поступку по приговору ради убрзавања кривичног поступка, Уставни суд је закључио да подноситељка своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на томе да је Основни суд у Лебану произвољно применио процесно право на њену штету. С тим у вези, Уставни суд, пре свега, наглашава да није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног или процесног права била очигледно произвољна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење.
Испитујући да ли је Основни суд у Лебану произвољно или арбитрерно применио право на штету подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је , пре свега , констатовао да је одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року странкама пружена могућност да траже заштит у овог права док је поступак у којем учествују још у току. На овај начин странка може да утиче да се што пре одлучи о њеним правима и обавезама. За заштиту овог права странкама су на располагању приговор и жалба, а странци која успе са својим захтевом на располагању је и захтев за правично задовољење. Поступак заштите права на суђење у разумном року почиње подношењем приговора. Приговор странке могу да поднесу од покретања поступка, па све док се тај поступак не оконча, и то у било ком тренутку када сматрају да предметни поступак неразумно дуго траје , с тим да се подноси оном суду пред којим поступак тече у моменту његовог подношења. Суд којем је ово правно средство поднето прво претходно испитује поднесак, у смислу постојања процесних претпоставки да се по њему поступа. Како поступак по правном средству отпочиње његовим подношењем, то суд испитује испуњеност процесних претпоставки у односу на тај моменат.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је Основни суд у Лебану одбацио приговор ради убрзања поступка који је био поднет у време када је првостепени кривични поступак био у току, са образложењем да је поступак окончан с обзиром на то да је тај суд, у међувремену, донео одлуку о обустави кривичног поступка услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења. Међутим, Уставни суд је закључио да је Основни суд у Лебану, приликом одлучивања о приговору , очигледно произвољно применио меродавно право, с обзиром на то да је предметни кривични поступак окончан 13. јануара 20 20. године, доношењем решења о обустави услед наступања апсолутне застарелости, односно након подношења приговора од 25. децембра 2019. године . Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да становишт е Основног суда у Лебану изнет о у оспореном решењу није засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, при чему је таква примена била на штету подноситељке.
У вези са изнетим, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права према коме грешка у примени права или утврђивању чињеница начињена од стране националног суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Лебану Р4. К. 7/19 од 19. фебруара 20 20. године подноситељки уставне жалбе повр еђено правно на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 - др. закон , 103/15 и 10/23 ), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити поништајем оспореног решења Основног суда у Лебану Р4. К. 7/19 од 19. фебруара 2020. године и одређивањем да тај суд поново одлучи о приговору подноситељке уставне жалбе ради убрзавања поступка, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Уставни суд није посебно разматрао наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Лебану у предмету К. 27/16, јер је претходно усвојио уставну жалбу у делу који се тиче оспореног решења и поништио то решење, како би Основни суд у Лебану одлучио о приговору ради убрзања поступка. Такође, Уставни суд није разматрао наводе о повреди права из члана 24. Устава.
7. У вези са захтевом подноситељке уставне жалбе да јој Уставни суд досуди накнаду нематеријалне штете, Уставни суд напомиње да ће се поново одлучивати о њеном приговору ради убрзавања поступка, па странка у складу са одредбом члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року може да поднесе тужбу против Републике Србије за новчано обештећење за неимовинску штету у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење, у складу са одредбама члана 22. тог закона . Имајући у виду наведено, Уставни суд је одбацио захтев подноситељке за накнаду нематеријалне штете, решавајући као у тачки 3. изреке , сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
8. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.