Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Тијана Шурлан и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. Г . из Краљева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба П. Г . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Одељењем за управљање имовином и информационе технологије градске управе града Краљева – Одсек за имовинско-правне послове и послове управљања имовином у предмету број 465-13/2001-IV подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право П. Г . на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.300 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству .
О б р а з л о ж е њ е
1. П. Г . из Краљева , преко пуномоћника С. М , адвоката из Београда, поднео је Уставном суду, 28. јуна 2021. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 4968/18 од 28. фебруара 2020. године, као и због повреде права на суђење у разумном року, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл . 36. и 58. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен по његовом захтеву за поништај правноснажног решења о експропријацији Секретаријата за управно-правне и инспекцијске послове Скупштине општине Краљево 05-број 465/11 од 5. априла 1971. године.
У уставној жалби је наведено да је предметни поступак деекспропријације започео подношењем захтева 6. јуна 2001. године, а да је правноснажно окончан после 19 година, иако су благовремено коришћена правна средства која су била на располагању. Такође је наведено да су правни следбеници ранијег сопственика експроприсаних непокретности у периоду од 1971. године па до подношења уставне жалбе лишени права на мирно уживање имовине, будући да им још није враћено земљиште које је након експропријације дато на коришћење П.Ђ.
Уставном жалбом се тражи од Уставног суд а да утврди да су подносиоцу у оспореном поступку повре ђена означен а права и да му досуди накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра у динарској противвредности.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увид ом у оспорени акт, списе предмета број 465-13/2001-IV Одељења за управљање имовином и информационе технологије градске управе града Краљева – Одсек за имовинско-правне послове и послове управљања имовином , као и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Правни следбеници М. Г, међу којима и п односилац уставне жалбе, поднели су 6. јуна 2001. године имовинско-правној служби Скупштине општине Краљево захтев за поништај решења Секретаријата за управно-правне и инспекцијске послове Скупштине општине Краљево 05-број 465/11 од 5. априла 1971. године (даље у тексту: правноснажно решење о експропријацији), којим су у корист Фонда за уређење грађевинског земљишта Општине Краљево, ради изградње улице, експроприсане непокретности М. Г . означене у решењу , поред осталих, к.п. број …/8 КО Краљево.
Решењем Министарства финансија од 5. марта 2002. године наложено је првостепеном органу да у року од три дана одлучи о предметном захтеву.
Првостепени орган је решењем од 10. јула 2002. године одбио предметни захтев као неоснован, а решењем Министарства финансија од 5. септембра 2002. године поништено је побијано решење и предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање.
Подносилац уставне жалбе је 2. марта 2006. године поднео допуну захтева, којим је тражио конституисање права својине на стану у улици В. … у Београду , додељеном у поступку експропријације.
Решењем првостепеног органа од 30. јуна 2006. године поништено је правноснажно решење о експропријацији (тачка 1. диспозитива), одређено да да ће се питање повраћаја накнаде решити у посебном поступку по правноснажности тог решења (тачка 2. диспозитива) и одбијен као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за конституисање права својине на стану додељеном у поступку експропријације (тачка 3. диспозитива) . Министарств о финансија је решењем од 23. априла 2007. године одбило жалб у подносиоца изјављену против наведеног решења првостепеног органа.
Врховни суд Србије је пресудом У. 4578/07 од 5. новембра 2009. године уважио тужбу подносиоца уставне жалбе и поништио побијано решење Министарства финансија, јер је оценио да су тачке 2. и 3. међусобно контрадикторне). Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде донео решење од 28. јануара 2010. године, којим је поништио решење првостепеног органа од 30. јуна 2006. године и предмет вратио том органу на поновно одлучивање.
Пресудом Управног суда У. 19059/10 од 10. фебруара 2012. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе поднета 15. марта 2010. године против решења Министарства финансија од 28. јануара 2010. године.
Првостепени орган је решењем од 1. новембра 2013. године, донетим у поновном поступку, одбио као неоснован захтев за поништај правноснажног решења о експропријацији , са образложење м да су експроприсане непокретности приведене намени. Решењем Министарства финансија од 26. фебруара 2014. године уважена је жалба подносиоца уставне жалбе, поништено побијано решење и предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање. Град Краљ ево је поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, коју је Управни суд одбио као неосновану пресудом У. 4030/14 од 7. јула 2016. године.
Првостепени орган је решењем од 27. марта 2017. године поништио правноснажно решење о експропријацији и одредио да ће се питање повраћаја накнаде решити у посебном поступку по правноснажности тог решења.
Министарство финансија је решењем од 19. фебруара 2018. године одбило жалбе града Краљева и Јавног предузећа … „К.“ изјављене против решења Одељења за управљање имовином и информационе технологије градске управе града Краљева – Одсек за имовинско-правне послове и послове управљања имовином број 465-13/2001-IV од 27. марта 2017. године.
Оспореном пресудом Управног суда У. 4968/18 од 28. фебруара 2020. године одбијене су као неосноване тужбе града Краљева и Јавног предузећа … „К.“ поднете 23, односно 28. марта 2018. године против наведеног коначног решења другостепеног органа, чиме је оспорени поступак правноснажно окончан.
3.2. Подносилац уставне жалбе је 19. новембра 2008. године поднео захтев за поништај решења СО Краљево број 463-350-83-05 од 3. фебруара 1984. године, којим је П.Ђ. и М.Ш. дато на коришћење градско грађевинско земљиште на к.п. број …/8 КО Краљево. Решењем Министарства финансија од 2. фебруара 2010. године поништено је решење првостепеног органа од 9. марта 2009. године (тачка 1. диспозитива) и „одбачен као неоснован“ захтев за поништај решења СО Краљево од 3. фебруара 1984. године (тачка 2. диспозитива), јер поступак у коме је одлучивано о захтеву за деекспропријацију није правноснажно окончан. Пресудом Управног суда У. 19358/10 од 20. септембра 2012. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе поднета против решења Министарства финансија од 2. фебруара 2010. године
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац , поред осталог, указуј е у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање о основаности уставне жалбе у овом делу од значаја су и одредбе следећих закона:
Одредбама Закона о општем управном поступку ( „Службени лист СРЈ “, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС “, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења ( члан 14.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, а ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1.); да ако другостепени орган својим решењем поништи првостепено решење и врати предмет првостепеном органу на поновни поступак, првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, против кога странка има право на жалбу (ч лан 232. став 2.) ; да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок ( члан 237. став 1.).
Сагласно члану 15. Закона о управним споровима („ Службени гласник РС“, број 119/09) , управни спор се може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом. Одредбом члана 19. став 1. тог закона је прописано да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Оцењујући наводе уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Одељењем за управљање имовином и информационе технологије градске управе града Краљева – Одсек за имовинско-правне послове и послове управљања имовином у предмету број 465-13/2001-IV, Уставни суд је утврдио да је оспорени поступак започео 6. јуна 2001. године, захтевом подносиоца уставне жалбе за поништај правноснажног решења о експропријацији и да је правноснажно окончан доношењем пресуде Управног суда У. 4968/18 од 28. фебруара 2020. године.
Уставни суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да управни поступак и управни спор који је из њега проистекао по својој природи представљају јединствену целину, која почиње покретањем управног поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава у управном спору, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом испитивања поступка по предметном захтеву подносиоца узме у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године.
Чињеница да је оспорени поступак трај ао непуних 19 година, сама за себе, указује на то да о предметном захтеву подноси оца није одлучено у разумном року. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања управног поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у конкретном поступку, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање управних и судских органа који су водили поступак, као и значај спорног права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на овако дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да је недопустиво дугом трајању наведеног поступка допринело враћање предмета првостепеном органу управе ради поновног одлучивања. С тим у вези, овај суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање таквих налога у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (видети mutatis mutandis, предмет Wierciszewska против Пољске, бр ој 41431/98, став 46, од 25. новембра 2003. године ). Уставни суд, такође, истиче да је другостепени орган, сагласно члану 232. став 1. Закона о општем управном поступку, могао сам отклонити недостатке из поступка који је вођен пред првостепеним органом, у складу са примедбама из пресуде Врховног суда Србије је У. 4578/07 од 5. новембра 2009. године, те сам решити предметну управну ствар . Овај суд је даље утврдио да су одлуке првостепен ог орган а у поновном поступку донете са закашњењем које је укупно трајало осам и по година, да другостепени орган није у већој мери прекорачио рок за доношење одлуке прописан законом, а да су четири управна спора вођена пред надлежним судовима трајала по две године.
Уставни суд је даље оценио да у овом управном поступку није било посебно сложених чињеничних и правних питања.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је он имао значајан правни и материјални интерес да надлежни орган донесе одлуку о његовом захтеву у разумном року.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да је он допринео трајању предметног поступка, јер након доношења првог решења првостепеног органа није подносио правна средства за убрзање поступка због истека рока за доношење решења у поновном поступку, у периоду који је укупно трајао дуже од осам година.
Уставни суд је, међутим, оценио да у поступку који је трајао 19 година, наведени допри нос подносиоца не може утицати на одлуку овог суда о постојању повреде означеног права. С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да је у управном поступку који је вођен пред Одељењем за управљање имовином и информационе технологије градске управе града Краљева – Одсек за имовинско-правне послове и послове управљања имовином у предмету број 465 -13/2001-IV повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23 ), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да на име правичног задовољења због утврђене повреде права на суђење у разумном року подносиoцу уставне жалбе утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подносилац претрпео. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Уставни суд је, поред тога, имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представкe бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16 ) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року , те је ускладио своју досадашњу праксу са наве деним ставовима Европског суда.
7. Уставни суд је констатовао да из списа предмета произлази да је правним следбеницима ранијег сопственика дата друга непокретност на име накнаде за непокретност и одузете правноснажним решењем о експропријацији. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да немају утемељења наводи уставне жалбе да је подносилац од 1971. године лишен права на мирно уживање имовине. У вези са тврдњом подносиоца да „правним следбеницима експроприсаних непокретности“ још није враћена парцела која је по решењу СО Краљево број 463-350-83-05 од 3. фебруара 1984. године дата на коришћење П.Ђ, Суд је утврдио да је поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе за поништај наведеног решења правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 19358/10 од 20. септембра 2012. године и да је наведени захтев одбијен јер поступак у коме је одлучивано о захтеву за деекспропријацију није био правноснажно окончан. Имајући у виду да је тај поступак окончан оспореном пресудом Управног суда У. 4968/18 од 28. фебруара 2020. године, овај суд налази да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на повреду права на имовину.
Уставни суд је, стога, у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, због непостојања Уставом утврђених претпоставки за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
Из садржине уставне жалбе произлази да подносилац истим наводима образлаже истакнуту повреду права на суђење у разумном року и права на једнаку заштиту права и на правно средство, због чега Суд није посебно испитивао уставну жалбу са становишта права гарантованих чланом 36. Устава.
Уставни суд је констатовао да је у уставној жалби пресуда Управног суда У. 4968/18 од 28. фебруара 2020. године означена као оспорени акт, али у овом делу није испитивао уставну жалбу, будући да из разлога и захтев а уставне жалбе не произлази да подносилац ту пресуд у оспорава, посебно стога јер није поднео тужбу против коначног управног акта о чијој је законитости њоме одлучено.
8. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 4 6. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС “, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.