Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Владан Петров, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. Р . из Ужица , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. децембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба И. Р . изјављена против решења Вишег суда у Ужицу Гж1. 19/20 од 20. маја 2020. године и утврђује да је повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права, из члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. Р . из Ужица је , 2. јула 2020. године, преко пуномоћника Г . Б, адвоката из Ужица, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Ужицу Гж1. 19/20 од 20. маја 2020. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење, права на правно средство и једнаку заштиту права и права на рад, из члана 21, члана 32. став 1, члана 36. и члана 60. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је у предметном парничном поступку поднео тужбу против туженог послодавца, ради поништаја анекса уговора о раду који су закључиле парничне странке, па да је другостепени суд донео оспорено решење којим је правноснажно одбацио његову тужбу, погрешно налазећи да се побијаним анексом не вређају права из радног односа и да подносилац нема правни интерес за подношење тужбе. Истиче да је Апелациони суд у Крагујевцу у истој чињеничној и правној ситуацији доносио другачије одлуке, изражавајући потпуно опречан правни став према коме тужиоци имају правни интерес за побијање анекса уговора о раду, упркос томе што је побијани анекс по својој садржини идентичан претходно закљученим анексима наведеног уговора. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји ову жалбу, те да јој утврди право на накнаду нематеријалне штете и накнаду трошкова поступка по уставној жалби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужилац И. Р, овде подносилац уставне жалбе, поднео је Основном суду у Ужицу тужбу против туженог А.Д. „С.“ Београд, ради поништаја анекса уговора о раду који су закључиле парничне странке.
Основни суд у Ужицу је 27. новембра 2019. године донео решење П1. 534/18, којим је одбацио тужбу и одредио да свака странка сноси своје трошкове поступка. У образложењу првостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је у доказном поступку утврђено да анексом уговора о раду, чији се поништај тражи, ништа није измењено у односу на претходни анекс, нити је побијаним анексом тужилац распоређен или премештен на друго радно место, већ и даље ради на истом радном месту на коме је радио и пре закључења спорног анекса; да стога право тужиоца засновано на закључењу спорног анекса није угрожено нити повређено; да тужилац по побијаном анексу прима исту зараду, тако да ни по том основу није дошло до било какве повреде или угрожавања његовог права из радног односа; да је једини разлог понуде упућене тужиоцу за закључење анекса доношење Правилника туженог о организацији и систематизацији послова што у суштини представља формалност о којој је тужилац, у смислу члана 172. Закона о раду, иначе обавештен у тој понуди, тако да евентуално усвајање тужбеног захтева за тужиоца практично не би имало никакав значај; да је суд имао у виду да је у сличним парницама донето већи број одлука у којима се Виши суд изјаснио (Гж. 36/19, Гж. 38/19..), па би другачије поступање довело у питање и начело правне сигурности и једнаког поступања, о чему суд такође мора водити рачуна.
Одлучујући о жалби тужиоца, Виши суд у Ужицу је оспореним решењем Гж1. 19/20 од 20. маја 2020. године одбио као неосновану жалбу и потврдио првостепено решење. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, истакнуто: да је у поступку пред првостепеним судом утврђено да је тужени тужиоцу, као запосленом, доставио обавештење о понуди за закључење Анекса уговора о раду од 23. јануара и 31. јануара 2018. године, из разлога што је доношењем Правилника туженог о организацији и систематизацији послова, који се примењује почев од 25. децембра 2017. године, настала потреба да се са истим организује процес рада и понуди предметни анекс; да је овим анексом тужилац распоређен на исто радно место машиновође, на којем је и до тада радио, са истом висином зараде; да је тужилац задржао исти обим права из радног односа какав је имао пре закључења побијаног анекса, па је првостепени суд правилно оценио да тужилац нема правни интерес за вођење ове парнице, јер усвајањем тужбеног захтева за њега не би постојала никаква правна корист; без утицаја су жалбени наводи да је првостепени суд морао мериторно одлучивати о тужбеном захтеву, будући да се у уводу спорног анекса тужени послодавац позвао на Колективни уговор за Железнице Србије, који је престао да важи 1. фебруара 2018. године; да је у време закључење спорног анекса овај колективни уговор још увек био на снази, с обзиром да је исти ступио на снагу 25. марта 2015. године, а престао да важи 24. марта 2018. године; да на исход поступка немају утицаја жалбени наводи да је предметни анекс уговора о раду по својој садржини идентичан претходно закљученом анексу уговора о раду.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су пресудама Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 164/19 од 9. априла 2019. године, Гж1. 118/19 од 17. октобра 2019. године и Гж1. 1149/19 од 24. октобра 2019. године потврђене првостепене пресуде којима је усвојен тужбени захтев тужилаца и поништени као незаконити анекси уговора о раду. Другостепени суд је тим предметима оценио да су побијани анекси уговора о раду по својој садржини исти са претходно закљученим анексима из чега следи да није постојала стварна потреба туженог послодавца за закључењем истих, па да тужиоци имају правни интерес да у судском поступку оспоравају законитост предметних анекса уговора о раду и да траже да се исти уклоне из правног поретка, ако докажу да су ти акти незаконити.
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, па да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, а да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу ( члан 36.); да се јемчи право на рад, у складу са законом (члан 60. став 1.).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на једнаку заштиту права у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава заснива на чињеници да су судови последње инстанце у предметима са истом чињеничном и правном ситуацијом донели различите пресуде у погледу основаности тужбеног захтева за поништај анекса уговора о раду и тиме довели подносиоца у неравноправан положај у односу на друге тужиоце чији је тужбени захтев усвојен.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је констатовао да је Виши суд у Ужицу у оспореном решењу Гж1. 19/20 од 20. маја 2020. године оценио да подносилац уставне жалбе нема правни интерес да побија законитост анекса уговора о раду који је по својој садржини идентичан претходно закљученом анексу уговора о раду који је закључио да туженим послодавцем, због чега се побијаним анексом не угрожавају и не повређују права из радног односа. У готово истој чињеничној и правној ситуацији, Апелациони суд у Крагујевцу је у пресудама Гж1. 164/19 од 9. априла 2019. године, Гж1. 118/19 од 17. октобра 2019. године и Гж1. 1149/19 од 24. октобра 2019. године заузео потпуно опречан правни став, према коме тужени послодавац није имао реалну потребу за закључењем анекса уговора о раду са запосленима из члана 171. Закона о раду из 2005. године, па да тужиоци имају правни интерес за уклањањем тих појединачних аката из правног поретка, без обзира на идентичну садржину побијаних анекса са претходним анексима који су тужиоци закључили. Узимајући у обзир наведено, Уставни суд је оценио да је Виши суд у Ужицу у конкретном случају донео другачију одлуку у предметима са битно истим чињеничним и правним стањем и да је на тај начин подносиоца уставне жалбе довео у битно различит положај у односу на друге тужиоце, чији је тужбени захтев за поништај анекса уговора о раду правноснажно усвојен. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, представка број 39005/04, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, представка број 30658/05, од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да је суд последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносио различите одлуке, створила правну несигурност код подносиоца уставне жалбе. Уставни суд сматра да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на чињеници да је Виши суд у Ужицу произвољно применио меродавно право на његову штету, погрешно налазећи да подносилац нема правни интерес да тражи испитивање законитости анекса уговора о раду који је закључио са туженим послодавцем.
Испитујући да ли је поступајући другостепени суд произвољно применио меродавно право на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је пре свега констатовао да је одредбама члана 195. став 1. Закона о раду из 2005. године омогућена судска заштита запосленим против појединачних аката којима се одлучује о њиховим правима и обавезама из радног односа, односно против радњи послодаваца које имају правне реперкусије на радни однос запослених. Уставни суд напомиње да је материјално - правна претпоставка за подношење тужбе ради оцене законитости решења послодавца постојање правног интереса запосленог за побијање тог акта. У том смислу, запослени могу тражити судску заштиту против решења послодавца којим се искључиво угрожавају и повређују њихова права из радног односа. Дакле, предмет побијања тужбе запосленог могу бити појединачни акти који имају утицај на његов радноправни статус у материјалном, организационом или неком другом смислу. Уставни суд указује да се тужба којом се у радном спору тражи поништај појединачног акта сматра тзв. преображајном тужбом која има конститутивни карактер, јер се њеним усвајањем мења дотадашњи положај и правни однос уговорних страна у радном односу на тај начин што се уклања из правног поретка незаконити акт послодавца . Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је оценио да се усвајањем тужбе за поништај анекса уговора о раду радни однос запосленог практично враћа у пређашње стање, односно у правни режим који је био на снази пре закључења спорног анекса. Код преображајне тужбе се правни интерес тужиоца за подношење тужбе по правилу подразумева, што не значи да послодавац као супротна страна у парничном поступку у коме доминира начело контрадикторности исти не може оборити, у зависности од појединачних околности и аргумената у конкретном случају.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да је побијани анекс уговора о раду по својој садржини био идентичан претходно закљученом анексу уговора о раду који су закључили подносилац уставне жалбе и тужени, као и да подносилац сам потврђује у уставној жалби да се његов радноправни статус према побијаном анексу уопште није променио, Уставни суд сматра да је Виши суд у Ужицу дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да подносилац нема правни интерес са побијање таквог анекса уговора о раду и да удовољавање његовом тужбеном захтеву апсолутно не би имало било какав правни значај. Чињеница да су редовни судови одбацили тужбу подносиоца уставне жалбе уместо да су донели пресуду о одбијању тужбе, по оцени Уставног суда, не доводи у питање правичност овог радног спора по подносиоца и није од утицаја на одлучивање у овој уставноправној ствари. Стога је Уставни суд закључио да су очигледно неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да је оспореним другостепеним решењем повређено његово право из члана 32. став 1. Устава.
У вези са истакнутом повредом права на правно средство, Уставни суд указује на то да управо оспорено решење Вишег суда у Ужицу Гж1. 19/20 од 20. маја 2020. године представља доказ да је подносилац уставне жалбе имао и искористио правно средство (жалбу) о коме је одлучио надлежни другостепени суд, при чему Суд и овога пута наглашава да одредба члана 36. став 2. Устава не јемчи позитиван исход поступка по изјављеном правном средству ако за то није било правног основа.
Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе наводе о повреди права на рад изводи из повреде права на правично суђење. Како је Уставни суд претходно оценио да су очигледно неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да је оспореним решењем повређено његово право из члана 32. став 1. Устава, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 60. Устава у предметном парничном поступку.
Коначно, у вези са наводом о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд сматра да подносилац уставне жалбе није пружио било какве доказе да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могло одлучивати о повреди наведеног уставног начела, које је увек акцесорне природе.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у овом делу као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду , решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Будући да се оспорено другостепено решење заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, Суд је , у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да је усвајање уставне жалбе, само по себи, једини могући вид задовољења за подносиоца због констатоване повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. Из истих разлога, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, одбио као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.