Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , др Тијана Шурлан и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. М . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. М . и утврђује да je решење м Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21-Кв.По1. 250/21 од 20. маја 2021. године повређен о прав о подносиоца уставне жалбе зајемчен о одредб ом члана 30. став 3. Устава Републике Србије.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба С. М . изјављена прот ив решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21 од 29. априла 2021. године и Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21-Кв.По1. 250/21 од 20. маја 2021. године , због повреде права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
3. Одбацује се уставна жалба С. М . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21 од 27. маја 2021. године.
4. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. М . из Београда , поднео је Уставном суду, 4. јуна 202 1. године, преко пуномоћника У. Д , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21 од 29. априла 2021. године, Вишег суда у Београду – Посебно одељење за орган изовани криминал КПП.По1. 18/21-Кв.По1. 250/21 од 20. маја 2021. године и решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21 од 27. маја 2021. године , због повреде права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. ст. 1. и 3 и члана 39. став 1. Устава Републике Србије.
У односу на оспорена решења о одређивању притвора према подносиоцу уставне жалбе Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21 од 29. априла 2021. године и КПП.По1. 18/21-Кв.По1. 250/21 од 20. маја 2021. године, у уставној жалби је наведено је о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе изјављеној 14. маја 2021. године против решења о одређивању притвора одлучено 20. маја 2021. године, чиме су повређен а права окривљеног из члана 27. став 3. и члана 30. став 3. Устава, да се о његовој жалби одлучи у року од 48 сати.
У односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава подносилац уставне жалбе је оспорио постојање притворских разлога на основу којих му је притвор био одређен, те је изразио своје мишљење да у оспореним решењима нису наведени довољни разлози који оправдавају одређивање мере према подносиоцу уставне жалбе.-
Повреда права из члана 31. став 1. и члана 39. став 1. Устава, у уставној жалби, није образложена наводима који се могу довести у уставноправну везу са садржином наведених уставних права .
Оспоравајући решење о продужењу притвора Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21 од 27. маја 2021. године , подносилац је у уставној жалби навео да је жалбу изјавио 2. јуна 2021. године, а да до подношења уставне жалбе (4. јуна 2021. године) о њој није одлучено.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решењ а. Трошкове уставносудског поступка је тражио у износу од 45.000,00 динара.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из достављене документације утврдио следеће:
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21 од 29. априла 2021. године према подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку, који му се рачуна од 28. априла 2021. године, када је лишен слободе, а због основане сумње да је извршио продужено кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 4. у вези става 2. у вези чл. 33. и 61. Кривичног законика у саизвршилаштву.
У образложењу оспореног првостепеног решења поред осталог наведено је да из (таксативно набројаних) доказа у списима предмета произлази постојање основане сумње да су окривљени, међу њима и подносилац уставне жалбе, извршили кривично дело које им се ставља на терет наредбом о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 8/21 од 28. априла 2021. године. Образлажући постојање притворских разлога у оспореном решењу је у односу на разлоге из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку наведено да чињеница да окривљени има пребивалиште на једној адреси, а непријављено борави на другој, као и да из прикупљених доказа произлази постојање основане сумње да је кривично дело вршио у дужем временском периоду са циљем стицања имовинске корис ти, те имајући у виду природ у кривичног дела и висин у запрећене казне, у међусобној повезаности са чињеницом да се ради о лицу без сталних извора прихода, суд је оценио да постоји оправдана бојазан да би се окривљени, уколико би се нашао на слободи могао скривати или дати у бекство и на тај начин ометати даљи ток поступка, због чега се одређивање притвора према њему показује као нужна мера. У односу на постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку у образложењу оспореног решења је наведено да, имајући у виду да постоји основана сумња да је окривљени, ради прибављања средстава за извршење кривичног дела које му се ставља на терет, остваривао непосредне контакте са неиспитаним сведоцима, суд је оценио да постоји опасност да би боравком на слободи могао ометати спровођење доказног поступка утицањем на неиспитане сведоке.
Бранилац подносиоца уставне жалбе изјавио је, 14. маја 2021. године, жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21 од 29. априла 2021. године . Из пријемног печата Вишег суда у Београду на наведеној жалби утврђено је да је предметна жалба браниоца подносиоца уставне жалбе истог дана – 14. м аја 2021. године примљена у суду.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21-Кв.По1. 250/21 од 20. маја 2021. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења о одређивању притвора Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21 од 29. априла 2021. године .
У образложењу оспореног решења наведено је да је правилно судија за претходни поступак оценио да постоји опасност од бекства и скривања окривљеног, јер имајући у виду природу кривичног дела, за које постоји основана сумња да је окривљени његовим извршењем прибављао финансијску корист у неутврђеном износу, те имајући у виду висину запрећене казне за то кривично дело, као и чињеницу да окривљени као лице без запослења и сталних извора прихода не станује на адреси пријављеног пребивалишта, то наведене околности у међусобној повезаности указују да је одређивање притвора према њему на основу члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку било нужно. Суд је надаље оценио и да је у даљем току поступка потребно испитати сведоке који би могли да имају сазнања о активностима групе, којој према основаној сумњи припадао и окривљени, а што указује да би окривљени боравком на слободи мо гао утицати на наведене сведоке, због чега се одређивање притвора и по основу члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку показује оправданим и нужним.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21 од 27. маја 2021. године према подносиоцу уставне жалбе је продужен притвор по истим законским основима. Из навода уставне жалбе произлази да је бранилац подносиоца уставне жалбе против наведеног првостепеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу, као и да је уставну жалбу поднео два дана након изјављивања жалбе, а пре него што је примио другостепену судску одлуку о том редовном правном средству .
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1 .); да писмено и образложено решење суда о притвору уручује се притворенику најкасније 12 часова од притварања. Одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3 .); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора. Притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца. Ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1 .); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати (члан 39. став 1 .).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19 , 27/21 – Одлука УС и 62/21 – Одлука УС) је прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (члан 211. став 1. тачка 1), те ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (члан 211. став 1. тач ка 2)); да о одређивању притвора одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (члан 212. став 1.); да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.), да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу, да жалба не задржава извршење решења и да се одлука о жалби доноси у року од 48 часова (члан 214.).
5. Уставни суд и поводом ове уставне жалбе полази од чињенице да с а аспекта заштите људских права притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу, као једног од основних права гарантованих Уставом и права од „највећег значаја у демократском друштву“ ( видети: пресуду Европског суда за људска права, Велико Веће, Medvedyev и други против Француске, број представке 3394/03, од 29 марта 2010. године, став 76 .). Полазећи од садржине одредаба члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, Уставни суд истиче да наведене уставне одредбе упућују да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом , како би се обезбедила заштита појединца од било какве произвољности у ограничавању права на слободу и безбедност . Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити и продужити само уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. ЗКП. Наведене одредбе имају за циљ да решење о одређивању/продужењу притвора буде у складу са циљевима дозвољеног ограничења права на слободу, те да се спречи неоправдано лишење слободе и безбеди да нико не буде лишен слободе на произвољан начин , док се одредбом члана 27. став 3. Устава лицу лишеном слободе гарантује право жалбе суду и обезбеђује да се хитно преиспита законитост притварања, те да се нареди пуштање лица на слободу уколико се утврди да је лишење слободе било незаконито.
Уставни суд, затим, констатује да се уставотворац није задржао на гаранцији да ће суд хитно одлучити о законитости лишења слободе одређеног лица, зајемченој одредбом члана 27. став 3. Устава, већ је одредбом члана 30. став 3. Устава зајемчио притвореном лицу да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова. Рокови одређени на сате су увек фиксни рокови и не могу се продужавати, чак и када истичу у време када је за суд нерадан дан.
Стога је Уставни суд основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 3. и члана 30. став 3. Устава ценио са аспекта садржине права из члана 30. став 3. Устава.
Примењујући наведене опште принципе на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је бранилац осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе, жалбу против решења којим му је одређен притвор изјавио и непосредно предао суду 14. маја 202 1 године (петак) , а да је суд поднету жалбу одбио као неосновану 20. маја 202 1. године, дакле након пет радних дана од дана пријема жалбе у суд.
Полазећи од утврђеног, Уставни суд је оценио да је решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21-Кв.По1. 250/21 од 20. маја 2021. године подносиоцу уставне жалбе повређено прав о из члана 30. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23), уставну жалбу, у овом делу , усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава , а примењујући опште принципе наведене у тачки 5. образложења ове одлуке на конкретан случај, Уставни суд је, увидом у оспорена решења , утврдио да су надлежни судови, управо супротно тврдњама подносиоца , изнели врло јасне и конкретне чињенице које представљају разлоге за одређивање притвора по основу одре даба члана 211. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП, чиме је одређивање притвора и одбијање жалб е као неоснован е образложено на уставноправно прихватљив начин.
Наиме, притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно одређен на предлог надлежног јавног тужилаштва, након доношења наредбе о спровођењу истраге против подносиоца уставне жалбе и још четири лица, због основане сумње да су изврши ли продужено кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 4. у вези става 2. у вези чл. 33. и 61. Кривичног законика , у саизвршилаштву. Уставни суд надаље указује на то да су оспорена решења донета од стране надлежних судова, те да је судија за претходни поступак, полазећи од конкретних чињеница, ценио како постојање околности које указују на опасност од бекства, односно постојање околности које указују да ће боравком на слободи ометати поступак утицањем на сведоке , тако и оправданост одређивања мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног судије за претходни поступак о кумулативном испуњењу услова за одређивање притвора било је предмет контрол е надлежног већа у жалбеном поступку, те је другостепено веће дало јасне и уставноправно прихватљиве разлоге због којих је изјављену жалбу оценио неоснованом .
Уставни суд је утврдио да из образложења оспорених решења произлази да је постојање основане сумње да је подносила ц уставне жалбе извршио кривично дел о кој е му се ставља на терет утврђено на основу прикупљених доказа на којима се заснива наредба за спровођење истраге, а имајући у виду да су судови тежину кривичног дела које се подносиоцу устав не жалбе ставља на терет и висину запрећен е санкциј е довели у везу са чињеницама да подносилац уставне жалбе не живи на адреси пријављеног пребивалишта, као и да је у дужем временском периоду основано сумњив да је извршењем предметног кривичног дела, као члан добро организоване групе, прибавио неутврђен износ имовинске користи , сматрајући их особитим околностима које указују на опасност да ће се боравком на слободи подносилац дати у бекство и тако постати недоступан органима кривичног гоњења, као и да су судови чињеницу да сведоци који имају непосредна сазнања о активностима криминалне групе којој се основано сумња да подносилац уставне жалбе припада још увек нису испитани, оценили као особите околности које указују на оправдану бојазан да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи ометати спровођење доказног поступка вршењем утицаја на њих, те су тако у целини, по оцени Уставног суда, уставноправно прихватљиво образложили постојање свих разлога због којих се притвор према подносиоцу уставне жалбе показује као неопходна мера ради за обезбеђење његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка.
Полазећи од напред наведеног, Уставни суд је оценио да решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21 од 29. априла 2021. године и Кпп.По1. 18/21-Кв.По1. 250/21 од 20. маја 2021. године подносиоцу уставне жалбе нису повређена права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у тачки 2. изреке, први део.
7. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на истакнуту повред у права из члана 31. став 1. и члана 39. став 1. Устава, Уставни суд и овог пута указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога и пружања доказа на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 2. изреке.
8. Испитујући постојање претпоставки за поступање по поднетој уставној жалби у односу на оспорено решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал КПП.По1. 18/21 од 27. маја 2021. године, Уставни суд је ут врдио да је подносилац уставне жалбе против наведеног решења изјавио жалбу надлежном суду али да је уставну жалбу изјавио не сачекавши одлуку већа из члана 21. став 4. ЗКП Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал.
Полазећи од тога да се под исцрпљеношћу правних средстава не подразумева само њихово изјављивање, већ доношење одлуке надлежног суда о изјављеном правном средству , а имајући у виду да је уставна жалба поднета пре него што је о правном средству одлучено, односно два дана након изјављивања жалбе, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе пре обраћања Уставном суду није искористио Закон иком прописано правно средство за заштиту својих п рава у редовном поступку, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83 .). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.
10. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.