Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Владан Петров, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. М . из Краљева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. децембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. М . и утврђује се да је у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Нишу у предмету К. 135/19 (раније пред истим судом у предмету К. 72/18, пред Основним судом у Алексинцу К. 54/18 и пред Основним судом у Нишу К. 2804/12 ) повређено право поднос иоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право С. М . на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. М . из Краљева подне о је Уставном суду, 28. октобра 20 20. године, преко пуномоћника М. М, адвоката из Ниша, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Нишу К. 135/19 од 17. јуна 20 20. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Кж.1. 620/20 од 16. септембра 20 20. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Нишу у предмету К. 135/19 (раније пред истим судом у предмету К. 72/18 , пред Основним судом у Алексинцу у предмету К. 54/186 и пред Основним судом у Нишу у предмету К. 2804/12).
У уставној жалби је оспорена правилност утврђеног чињеничног стања и наведено да је оспорени кривични поступак трајао седам година и 11 месец и.
Подносилац је предложи о да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да су у конкретном случају повређена права подноси оца; да поништи оспорене пресуде као и да утврди право подносиоц у на накнаду нематеријалне штете. Трошкове уставносудског поступка тражио је у износу од 75.000,00 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, из списа предмета Вишег суда у Нишу К. 135/2019, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање о овој уставноправној ствари:
Решењем Основног суда у Нишу Ки. 2521/12 од 17. октобра 2012. године против подносиоца уставне жалбе је одређено спровођење истраге због кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 3. у вези става 2. у вези члана 33. Кривичног законика и одређен је притвор на основу члана 142. став 1. тачка 2. Законика о кривичном поступку, који му се рачуна од 17. октобра 2012. године, када је лишен слободе.
Решењем Основног суда у Нишу Кв. 2184/12 од 23. октобра 2012. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења о спровођењу истраге, док је поводом његове жалбе притвор према њему укинут и одређено да се осумњичени одмах пусти на слободу.
Оптужницом Основног јавног тужилаштва у Нишу Кт. 4631/12 од 1. новембра 2012. године подносиоцу уставне жалбе и још двојици окривљених стављено је на терет извршење кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи у саизвршилаштву из члана 350. став 3. у вези става 2. у вези члана 33. Кривичног законика.
Решењем Основног суда у Нишу Кв. 968/13 од 23. маја 2013. године одбијени су као неосновани приговори оптужених против оптужнице, те је суд 1. јула 2013. године заказао главни претрес за 24. септембар 2013. године, који је на молбу браниоца подносиоца уставне жалбе презаказан за 25. октобар 2013. године , због раније заказаних главних расправа парницама пред Основним судом у Краљеву.
Главни претрес је пред Основним судом у Нишу био заказан укупно три пута (24. септембра, 25. октобра и 20. децембра 2013. године). Дана 25. октобра 2013. године бранилац подносиоца уставне жалбе није приступио на главни претрес, а претпоставке за одржавање нису постојале с обзиром на то да није приступио ни првоокривљени М.М.), док 20. децембра 2013. године, суд није одржао главни претрес јер констатовао да је за поступање надлежан Основни суд у Алексинцу. Наиме, 1. јануарa 2014. године, почела је примена Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („ Службени гласник РС“, број 101/13), па је месна надлежност за поступање у предметном поступку прешла је на Основни суд у Алексинцу, који је задржао број предмета К. 2804/12).
Припремно рочиште за главни претрес је пред Основним судом у Алексинцу у току 2014. године би ло је заказано пет пута (5. марта, 28. априла, 18. јула, 13. октобра и 28. новембра), а ниједном одржан, и то 5. марта због недоласка браниоца првоокривљеног М.М, а остала четири пута није приступао првоокривљени М.М. Бранилац подносиоца уставне жалбе није приступио два пута (13. октобра о 28. новембра), међутим то није био разлог неодржавања, јер првокривљени није био присутан.
У току 2015. године припремно рочиште је заказано два пута (4. фебруара и 20. марта), а није могло да се одржи због немогућности суда да обезбеди присуство првоокривљеног М.М, због чега је за њим решењем Кв. 124/15 од 15. априла 2015. године расписана потерница и одређен притвор, а наредбом суда од 26. августа 2015. године одређено је да се сачека са поступањем у предмету до реализације расписане потернице и одређен је рок евиденције списа до 15. децембра 2015. године . Бранилац подносиоца уставне жалбе није приступио ниједанпут, међутим то није био разлог неодржавања, јер првокривљени није био присутан.
У току 2016. године пред Основним судом у Алексинцу није предузета ниједна процесна радња. Из списа предмета утврђено је да је поступајућем судији предмет изн есен из евиденције 16. децембра 2015. године, када је дата наредба „у кал. до 1. маја 2016“, а потом је продужаван рок евиденције до 1. новембра 2016. године, 15. марта, 15. септембра и 23. децембра 2017. године.
Дана 19. јула 2017. године Основни суд у Алексинцу је обавештен да је првоокривљени 11. јула 2017. године лишен слободе и екстрадиран из Македоније и да је спроведен у КПЗ Ниш на издржавање казне затвора по наредби Ик. 104/15 од 5. августа 2015. године, те је суд 7. март 2018. године донео решење К. 54/18 о стварној ненадлежности Основног суда у Алексинцу, које је постало правноснажно 7. маја 2018. године и списи премета су 25. јуна 2018. године достављени Вишем суду у Нишу на даље поступање, где је заведен под бројем К. 72/18. Наиме, ступањем на снагу Закона о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 94/16), а у вези са чланом 23. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13) стварна надлежност за поступање у предметном кривичном поступку прешла је на Виши суд у Нишу.
Више јавно тужилаштво у Нишу је актом Кт. 37/18 од 19. јула 2018. године прихватило заступање оптужнице Основног суда у Нишу Кт. 4631/12 од 1. новембра 2012. године.
У току 2018. године главни претрес пред Вишим судом у Нишу у предмету К. 72/18 био је заказан три пута (27. септембра, 30. октобра и 29. новембра) и ниједанпут одржан, од тога два пута због разлога који се тичу подносиоца уставне жалбе – 30. октобра новоангажовани бранилац је тражио да се упозна са предметом, а 29. новембра 2018. године подносилац уставне жалбе није приступио на главни претрес.
Главни претрес је започео тек 4. марта 2019. године (17. јануара 2019. године констатовано је да нису биле испуњене претпоставке за одржавање иако су сви окривљени са браниоцима били присутни, као и заступник оптужбе), те је 27. марта 2019. године донета пресуда К. 72/18, која је у жалбеном поступку укинута решењем Апелационог суда у Нишу Кж1. 730/19 од 17. октобра 2019. године .
У поновном поступку у предмету К. 135/19 главни претрес је у току 2019. године био заказан још два пута, од којих је одржан само 18. децембра (20. новембра бранилац подносиоца уставне жалбе није приступио) , а у току 2020. године био је заказан четири пута (22. јануара одржан – саслушани окривљени и сведоци; 19. фебруара подносилац уставне жалбе тражи да се упозна са прецизираном оптужницом, која је суду предата 28. јануара 2020. године; 23. марта није одржано због недоласка свих странака због проглашења ванредног стања због заразне болести COVID, а 8. јуна 2020. године донета је овде оспорена пресуда, која је потврђена пресудом Кж1. 620/20 од 16. септембра 2020. године .
Подносилац уставне жалбе је оспорену другостепену пресуду примио 21. октобра, а његов бранилац 30. септембра 2020. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставој жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Испитујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. Устава , Уставни суд је утврдио да је кривични поступак према подносиоцу уставне жалбе покренут 17. октобра 201 2. године, када је донето решење о спровођењу истраге, а да је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Нишу Кж.1. 620/20 од 16. септембра 20 20. године, из чега следи да је оспорени кривични поступак према њему трајао седам година и 11 месеци.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи , може указивати на то да предметни поступак није окон чан у оквиру разумног рока. Притом, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, по ступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоц а. Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чиналаца, трајање предметног кривичног поступка од седам година и 11 месец и не може се оправдати било којим од претходно наведених чинилаца.
Анализирајући поступање надлежних судова Уставни суд је имао у виду да је након подизања оптужнице и њеног ступања на правну снагу надлежност суда за поступање у предметном кривичном поступку два пута мењана због измена закона, и то тако што је најпре 1. јануара 2014. године, почетком примене Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“, број 101/13), месна надлежност са Основног суда у Нишу прешла на Основни суд у Алексинцу, а потом ступањем на снагу Закона о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 94/16), пооштрена је казна за кривично дело из члана 350. Кривичног законика, па је сагласно члану 23. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13) надлежност за поступање у предметном кривичном поступку прешла је на Виши суд у Нишу.
Међутим, наведене измене закона не могу бити оправдање за чињеницу да је главни претрес започео тек 4. марта 2019. године, односно након пет година и десет месеци од ступања оптужнице на правну снагу (решењем Основног суда у Нишу Кв. 968/13 од 23. маја 2013. године одбијени су приговори окривљених против оптужнице). У наведеном периоду Основни суд у Нишу је био надлежан за постсупање девет месеци у ком периоду је главни претрес заказан само три пута. Нарочиту неажурност Уставни суд уочава у поступању Основног суда у Алексинцу на којег је прешла надлежност за поступање 1. јанаура 2014. године, када је почео да се примењује Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“, број 101/13), а који се огласио стварно ненадлежним тек 7. марта 2018. године и предмет уступио Вишем суду у Нишу као стварно и месно надлежном, иако је 1. јуна 2017. године, почела примена Закон о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 94/16) , а 19. јула 2017. године Основни суд у Алексинцу је обавештен да је првоокривљени, којем је тај суд одредио притвор 15. априла 2015. године, лишен слободе и екстрадиран из Македоније. Уставни суд, стога констатује да Основни суд у Алексинцу није могао да обезбеди процесне претпоставке за одржавање претреса због недоласка провоокривљеног или његовог браниоца ниједанпут у току 2014. године, а да у периоду од 15. априла 2015. године, када је расписана потерница и одређен притвор према првоокривљеном М.М, до 17. марта 2018. године (иако је М.М. био лишен слободе 11. јула 2017. године) није предузета ниједна процесна радња, нити је било предлога за суђење у одсуству, што по оцени Уставног суда указује на очигледну немарност надлежних државних органа у спровођењу предметног судског поступка.
Поред наведеног Уставни суд је утврдио да је у периоду од седам година месец дана (укупно 85 месеци), рачунајући од ступања оптужнице на правну снагу 23. маја 2013. године до завршетка главног претреса 8. јуна 2020. године, главни претрес био заказан укупно 23 пута, а одржан свега седам пута .
Стога, Уставни суд сматра да је неадекватно поступање надлежних државних органа, у конкретном случају, имало пресудан утицај да предметни кривични поступак изађе изван оквира разумног трајања.
Разматрајући чињеничну и правну сложеност кривичног поступка, Уставни суд је утврдио да је предметни кривични поступак вођен против тројице окривљених, као и да је надлежно тужилаштво једанпут прецизирало оптужницу, али налази да наведено, у конкретном случају, не може да утиче на оцену Суда о повреди права на суђење у разумном року подносиоцу уставне жалбе, већ је било од значаја само за утврђење висине накнаде нематеријалне штете.
Уставни суд сматра да је подносилац уставне жалбе, као окривљени, имао оправдани интерес да се предметни кривични поступак оконча у разумном року, те испитујући да ли је подносилац уставне жалбе својим понашањем допринео прекомерном трајању предметног судског поступка Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе, односно његов бранилац нису приступили на главни претрес укупно осам пута, али да од тога главни претрес пет пута не би могао да се одржи и да су они били присутни, јер нису биле испуњене друге процесне претпоставке за одржавање главног претреса, те да је главни претрес једанпут презаказан на молбу браниоца подносиоца уставне жалбе, једанпут је одложен јер је новоангажовани бранилац тражио време за припрему одбране, а једанпут на захтев подносиоца уставне жалбе да се упозна са прецизираном оптужницом.
Уставни суд, стога, утврђује да постоји известан допринос на страни подносиоца уставне жалбе за трајање предметног судског поступка, што је имао у виду приликом утврђивања висине накнаде нематеријалне штете.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоц у уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноси оца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству , сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подноси лац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања кривичног поступка , сложеност самог поступка , допринос подносиоца уставне жалбе, као и животни стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Усклађујући своју досадашњу праксу са ставовима Европског суда за људска права , Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке (видети Одлуку Уставног суда Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године).
7. Разматрајући остале наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, увидом у оспорене пресуде, утврдио да оне садрже детаљно и јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је , стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се наводи подноси оца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених пресуда. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
У погледу захтева за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.