Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, др Наташа Плавшић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. С . из Српског Крстура, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. новембра 20 23. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. С . изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кжр. 34/20 од 2. марта 2020. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 533/20 од 20. марта 2020. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. М. С . из Српског Крстура поднео је Уставном суду, 23. априла 2020. године, уставну жалбу, преко пуномоћника В. Ј . Ђ, адвоката из Суботице, против решења Апелационог суда у Новом Саду Кжр. 34/20 од 2. марта 2020. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 533/20 од 20. марта 2020. године, због повреде права из члана 27. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се право гарантовано означеном одредбом Европске конвенције садржински не разликује од права зајемченог Уставом, то Уставни суд постојање евентуалне повреде цени у однос у на одговарајућу одредбу члана 31. став 1. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог , наведено: да је 2. марта 2020. године према окривљеном, овде подносиоцу, притвор продужен за један месец, на основу члана 215. став 2. ЗКП у вези члана 211. став 1. тачка 2. ЗКП; да је у предлогу за продужење притвора Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину указано да истрага још увек није завршена јер није поступљено по захтеву бранилаца осумњичених да им се у дигиталном облику, на ЦД – у, доставе снимци пресретнутих телефонских разговора, који материјал је прибављен по наредби судије за претходни поступка Вишег суда у Зрењанину; да је указано да до истека времена за које је притвор продужен није могу ће поступити по захтеву бранилаца и да постоји сумња да је кривично дело извршено у саизвршилаштву са М.М. који још није пронађен, иако је 13. децембра 2019. године наређено издавање потернице, и да би подносилац уставне жалбе, ако би био пуштен на слободу, лако могао да ступи у контакт са њим; да у оспореном решењу није образложено који су то „важни разлози“ за продужење притвора, прописани одредбом члана 215. став 2. ЗКП; да је одуговлачење достављања ЦД – а противно одредби члана 210. став 2. ЗКП, те да се не сме интерпретирати да је то оправдање за продужење притвора; да је у образложењу оспореног другостепеног решења поновљена аргументација првостепеног решења; да нема образложења зашто од 13. децембра 2019. године, када је притвор одређен и истрага започета, до 2. марта 2020. године није поступљено по захтеву бранилаца да им се достави ЦД са снимцима пресретнутих разговора, који материјал је прибављен 21. новембра 2019. године и зашто до истека врем ена за које је притвор продужен није могуће поступити о захтеву бранилаца; да достављање ЦД – а браниоцима није истражна радња, тако да није релевантан разлог да се притвор продужи; да већ дужи низ времена није било напретка у истрази, те је и притвор неоснован; да у оспореним решењима није наведено да „особите околности указују да ће подносилац ометати поступак утицањем на саучесника“, већ је само наведено да постоји могућност за то, да је могућност много блажи критеријум и да као такав није прописан ЗКП; да подносилац истиче да му притвор није продужен на основу разлога прописаних законом, јер у оспореним решењима није наведена „особита околност“ која указује да ће подносилац ометати поступак; да је неосновано закључено да је М.М. у бекству.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, поништи оспорена решења, да досуди подносиоцу накнаду штете због неоснованог притварања, трошкове одбране пред редовним судовима, као и трошкове заступања пред Уставним судом. Такође, подносилац је замолио да се хитно одлучи о уставној жалби, јер је лишен слободе или да се макар привременом мером наложи да буде пуштен на слободу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Зрењанину Кпп. 272/19 од 13. децембра 2019. године према подносиоцу и осумњиченима М.П. и М.М. је одређен притвор у кривичном поступку који се у тренутку подношења уставне жалбе водио против њих због основане сумње да су извршили кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 3. у вези са ставом 2. К ривичног законика.
Притвор је према подносиоцу одређен из разлога прописаних чланом 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, који је последњи пут продужен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Зрењанину Кпп. 16/20 од 7. фебруара 2020. године и који је по том решењу могао трајати до 8. марта 2020. године.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кжр. 34/20 од 2. марта 2020. године према подносиоцу и осумњиченом М.П, а на основу члана 215. став 2. ЗКП у вези члана 211. став 1. тачка 2. ЗКП , продужен је притвор за један месец који је по том решењу могао трајати најдуже до 8. априла 2020. године.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено: да је Више јавно тужилаштво у Зрењанину већу овог суда поднело писмени предлог да се према осумњиченима продужи притвор за још један месец, указујући да истрага у овом кривичном предмету није завршена из објективних разлога, будући да још није поступљено по захтеву бранилаца осумњичених да им се у дигиталном облику, на ЦД – у, достави материјал – снимци пресретнутих телефонских разговора, а који материјал је прибављен по наредби судије за претходни поступак, како би се браниоци евентуално изјаснили на њега, и у том правцу дали своје примедбе; да је од стране ВЈТ у Зрењанину у наведеном предлогу указано је да до истека времена за ко је је притвор продужен, није могуће поступити о наведеном захтеву бранилаца; да у том смислу, а како у конкретном случају постоји основана сумња да је у извршењу предметног кривичног дела као саизвршилац учествовао осумњичени М.М. који је у бекству, и према ком је наредбом судије за претходни поступак наређено издавање потернице, по којој он још увек није лишен слободе, те имајући у виду да сва тројица осумњичених живе у Српском Крстуру кој и је мало место, где се сва лица међусобно познају, указано је да постоји опасност да уколико би се осумњичени нашли на слободи, они би лако могли доћи у контакт са осумњиченим М.М, пре него што би он био саслушан, те би том комуникацијом ометали кривични поступак, због чега је предложено продужење притвора на основу члана 211. ст. 1. тачка 2). ЗКП; да је, испитујући основаност продужења притвора у смислу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, веће суда утврдило да су испуњени услови да се према осумњиченима продужи притвор по овом основу, имајући у виду да би они пуштањем на слободу могли да ступе у контакт са осумњиченим М.М, који је такође из Српског Крстура, те би на тај начин могли да утичу на осумњиченог М.М, због чега је нужно и оправдано према осумњиченима продужити притвор по горе наведеном законском основу; да је, следствено томе, овај суд испитао да ли се сврха због које је притвор одређен и продужаван према осумњиченима може остварити другим блажим мерама чији је циљ, између осталог, и несметано одвијање кривичног поступка, али тако нешто се у овом тренутку не налази за сходно, будући да те мере не омогућавају довољан степен гаранције у смислу отклањања опасности од утицаја на исказ саизвршиоца, који је изузетно висок, што би у том случају угрозило и несметано вођење предметног кривичног поступка.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 533/20 од 20. марта 2020. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца осумњичених М. С . (овде подносиоца уставне жалбе) и М.П. и потврђено је првостепено решење.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност, а да је лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.) , као и да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19 ) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (члан 211. став 1. тач ка 2)); да се на основу решење судије за претходни поступак, окривљени може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе, да је судија за претходни поступак дужан да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, да веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба к оја не задржава извршење решења, да ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (члан 215. ст. 1. до 3.) ; да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. ст . 2. и 3.).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава у односу на оспорена решења заснива на следећим тврдњама: да у оспореном решењу није образложено који су то „важни разлози“ за продужење притвора, прописани одредбом члана 215. став 2. ЗКП; да је одуговлачење у достављању ЦД – а противно одредби члана 210. став 2. ЗКП, те да се не сме интерпретирати да је то оправдање за продужење притвора; да у оспореним решењима није наведено да „особите околности указују да ће подносилац ометати поступак утицањем на саучесника“, већ да је само наведено да постоји могућност за то, да је могућност много блажи критеријум и да као такав није прописан ЗКП; да притвор није продужен на основу разлога прописаних законом, јер у оспореним решењима није наведена „особита околност“ која указује да ће подносилац ометати поступак.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењ има продужен због постојања основане сумње да је извршио кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 3. у вези става 2. КЗ, а на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП. Подносилац је у притвору био непуна четири и по месеца , рачунајући од тренутка одређивања притвора 1 3. децембра 2019. године, па до 23. априла 2020. године, када је изјавио уставну жалбу.
У образложењу оспорених решења Апелационог суда у Новом Саду је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП наведено: да се против осумњичених води кривични поступак због постојања основане сумње да су извршили кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 3. у вези став 2. КЗ; да у конкретном случају постоји основана сумња да је у извршењу предметног кривичног дела као саизвршилац учествовао осумњичени М.М, који је у бекству и према коме је наредбом судије за претходни поступак наређено издавање потернице, по којој он још увек није лишен слободе; да су испуњени услови да се према осумњиченом М . С . и М.П. продужи притвор по овом основу, имајући у виду да би они пуштањем на слободу могли да ступе у контакт са осумњиченим М.М, с обзиром да су из истог места, на који начин би могли да утичу на њега у погледу давања исказа који би погодовао њихов ој одбрани у поступку.
У односу на наводе подносиоца уставне жалбе који се односе на одуговлачење истраге недостављањем снимака комуникације, а што је, по схватању подносиоца довело до одуговлачења притвора, Уставни суд указује да је притвор према подносиоцу продужен због постојања околности које указују да ће ометати поступак утицајем на осумњиченог М.М, који се налази у бекству и који живи у истом месту као и подносилац, а не због недостављања снимака браниоцу подносиоца .
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са примереном хитношћу.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена зајемчена права подносиоца из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред многих других, у Одлуци Уж -633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.