-повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава (у преосталом делу одбацивање)
Република Србија
УСТАВНИ СУД
Број: Уж-11813/2019
______ 2024. године
Б е о г р а д
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. С . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. новембра 2023 . године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. С . и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 15854/19 од 17. септембра 2019 . године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се уставна жалба у преосталом делу одбацује.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 15854/19 од 17. септембра 2019. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Прекршајног суда у Чачку Пр. 1115/19 од 8. априла 2019 . године.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С . из Београда је, 14. новембра 2019. године, преко пуномоћника Д. Љ, адвоката из Београда, Уставном суду изјавио уставну жалбу против решења Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 15854/19 од 17. септембра 2019. године, због повреде начела непосредне примене зајемчених права, начела забране дискриминације, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, из чл. 18, 21, 32. и 36. Устава Републике Србије. Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду права и начела из чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и права из члана 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију.
Имајући у виду да се одредбе Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и Протокола уз њу садржински не разликују од одредаба Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, Уставни суд је постојање повреде означених права и начела ценио у односу на одредбе највишег правног акта у Републици Србији.
Уставном жалбом се оспорава решење којим је одбијена као неоснована жалба окривљеног, овде подносиоца, изјављена против решења којим је његов захтев за судско одлучивање о издатом прекршајном налогу одбачен као непотписан .
Подносилац је у уставној жалби, између осталог, истакао да је његов захтев за судско одлучивање неправедно одбачен као непотписан, имајући у виду да је он доставио посебан захтев за судско одлучивање који је уредно потписан, уз који је доставио и оригинал непотписаног прекршајног налога, те да је ова два акта требало посматрати јединствено.
2. Уставни суд је, на седници одржаној 6. априла 20 23. године, донео одлуке Уж -7921/2019 и Уж-12922/20 кој има је усвојио уставн е жалб е И. Н . и Д. З . и утврдио да је решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 14423/19 од 4. јула 2019. године подносиоцу И. Н, а решењем Прекршајног апелационог суда – Одељења у Нишу Прж. 23173/20 од 19. новембра 2020. године подносиоцу Д. З . повређено право на приступ суду гарантовано чланом 32. став 1. Устава Републике Србије. Ист им одлук ама Уставни суд је наложио Прекршајном апелационом суду да донесе нове одлуке о жалбама подносилаца изјављеним против првостепених решења .
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио следеће:
- да су наводи уставне жалбе којима се указује на повреду права на правично суђење у основи истоветни наводима који су изнети у уставним жалб ама поводом којих је Уставни суд одлучивао у предмет има Уж -7921/2019 и Уж-12922/2020;
- да су разлози на којима се заснива овде оспорено решење садржани и у образложењима судских одлука које су оспорене у предмет има Уж-7921/2019 и Уж-12922/2020;
- да је подносилац уставне жалбе у прекршајном поступку који је претходио уставносудском, био у битно истоветној чињеничној и правној ситуацији као и подносиоци уставн их жалб и у предмет има Уж-7921/2019 и Уж-12922/2020.
4. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу и утврдио да је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 15854/19 од 17. септембра 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, гарантовано чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењима о длука Уставног суда Уж-7921/2019 и Уж- 12922/20 од 6. априла 20 23. године, које су објављене на сајту Уставног суда ( www.ustavni.sud.rs).
Одлучујући о начину отклањања штетних последица, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 15854/19 од 17. септембра 2019. године и одредио да се донесе нова одлука по жалби коју је подносилац уставне жалбе изјави о против решења Прекршајног суда у Чачку Пр. 1115/19 од 8. априла 2019. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
5. У погледу тврдње о повреди начела и права из чл. 18, 21. и 36. Устава, Уставни суд истиче да није посебно разматрао ове наводе, с обзиром на то да је претходно већ усвојио уставну жалбу и утврдио да је оспореним решењем повређено право подносиоца из члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу , јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке .
6. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) , члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда (" Службени гласник РС", број 103/13), одлучио као у изреци.