Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Гордана Ајншпилер Поповић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Весна Илић Прелић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. В . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. новембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. В . и утврђује се да је пресудом Прекршајног апелационог суда Прж. 15175/19 од 19. септембра 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Прекршајног апелационог суда Прж. 15175/19 од 19. септембра 2019. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Београду Пр. 62025/18 од 19. септембра 2018. године .
3. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
4. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова уставносудског поступка.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. В . из Београда поднео је Уставном суду, 29. новембра 2019. године, преко пуномоћника Н . А. А, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Прекршајног суда у Београду Пр. 62025/18 од 19. септембра 2018. године и пресудe Прекршајног апелационог суда Прж. 15175/19 од 19. септембра 2019. године, због повреде права из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају правоснажн е пресуд е кој има је подносилац уставне жалбе оглашен одговорним за прекршај из члана 331. став 1. тачка 90б Закона о безбедности саобраћаја на путевима, и осуђен на плаћање новчане казне у износу од 20.000,00 динара, уз изречену заштитну меру забрана управљања моторним возилом ,,Б" категорије у трајању од три месеца и шест казнених поена.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да су поступајући прекршајни судови примени ли нови измењени Закон о безбедности саобраћаја на путевима, иако је окривљеном издата пробна возачка дозвола 5. децембра 2017. године по прописима који су били на снази пре доношења измењеног закона који се примењује од 3. марта 2018. године.
Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено право на правично суђење јер је основни задатак другостепеног суда да пазећи на одредбе правила поступка пружи свестрану оцену жалбених навода и на таквој оцени заснује одлуку, што је у конкретном случају изостало, те је Прекршајни апелациони суд само дао образложење да се примењује закон који је важио у време када је прекршај учињен. Такође , даље уставном жалбом наводи да чак и ако би се држао и те законске одредбе да се примењује закон који је важио у време када је прекршај учињен , морао је да наведе и одредбу члана 163. истог закона који каже да се одредбе тог закона примењују на возаче којима је пробна дозвола издата након ступања на снагу тог закона. У ставном жалбом је тражио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да је пред Прекршајним судом у Београду пресудом Пр. 62025/19 од 19. септембра 2018. године и Прекршајним апелацион им суд ом пресудом Прж. 15175/19 од 19. септембра 2019. године повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32 . став 1. Устава и поништи наведене пресуде, као и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете у износу од 5.000 евра. Коначно, на име трошкова састава уставне жалбе тражио је 90.000 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Прекршајног суда у Београду Пр. 62025/18 од 19. септембра 2018. године подносилац уставне жалбе је оглашен одговорним за прекршај из члана 331. став 1. тачка 90б Закона о безбедности саобраћаја на путевима, и осуђен на плаћање новчане казне у износу од 20.000,00 динара, уз изречену заштитну меру забрана управљања моторним возилом ,,Б" категорије у трајању од три месеца и шест казнених поена.
У образложењу ове првостепене пресуде је, између осталог, наведено да је предметни прекршај окривљени учинио 7. априла 2018. године, дакле после ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о безбедности саобраћаја на путевима од 3. априла 201 8. године од ког датума се Закон и примењује на све учеснике у саобраћају без обзира када је возачка дозвола (пробна) издата, односно примењује се закон који је важио у време када је прекршај учињен, а не када је издата дозвола.
Оспореном пресудом Прекршајног апелационог суда Прж. 15175/19 од 19. септембра 2019. године одбијена је као неоснована жалба окривљеног М. В , изјављен а преко браниоца Н . А, адвоката из Београда , и потврђена пресуд а Прекршајног суда у Београду Пр. 62025/18 од 19. септембра 2018. године .
У образложењу оспорене другостепене пресуде наведено је да се не могу прихватити наводи жалбе браниоца окривљеног да се наведена измена и допуна Закона о безбедности саобраћаја на путевима, тј. измењене и допуњене одредбе члана 182. Закона о безбедности саобраћаја на путевима примењује само на возаче којима је пробна возачка дозвола издата после ступања на снагу новог закона, а који је ступио на снагу 3. априла 2018. године из разлога наведених у образложењу побијане пресуде с обзиром на то да је у конкретном случају прекршај учињен 7. априла 2018. године, дакле после ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о безбедности саобраћаја на путевима од 3. априла 2019. године, од ког датуме се закон и примењује на све учеснике у саобраћају без обзира када је пробна возачка дозвола издата, односно примењује се закон који је важио у време када је прекршај учињен, а не када је издата дозвола .
4. Одредбом Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.);
Законом о изменама и допунама Закона о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“ , број 24/18, од 26. марта 2018. године), са ступањем на снагу 3. априла 2019. године , прописано је : да се члан 182. мења и у ставу 5. тачка 5) гласи: да возач који има пробну возачку дозволу не сме да управља возилом категорије Б чија снага мотора прелази 80 kW, осим ако је под надзором члана породице, који се налази у том возилу и који има важећу возачку дозволу за управљање возилом категорије Б у трајању од најмање пет година (члан 51) ; да се одредба члана 51. овог закона, која се односи на члан 182. став 5. тачка 5) Закона о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, бр . 41/09, 53/10, 101/11, 32/13 – Одлука УС, 55/14, 96/15 – др. закон и 9/16 – Одлука УС) примењује на возача којем је пробна возачка дозвола издата након ступања на снагу овог закона (члан 163. став 3) .
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1 . Устава, Уставни суд констатује да подносилац своје тврдње о повреди означеног права заснива на произвољној примени материјалног права приликом одлучивања о основаности изјављене жалбе на првостепену пресуду.
Уставни суд подсећа да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени суд више инстанце, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Ипак, произвољна и арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, тако да у одређеним ситуацијама , које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и уставноправних разлога наведених у уставној жалби, постоји основ да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта начина на који је тумачено и примењено материјално право.
Уставни суд констатује да се, у суштини, као спорно поставља питање примене Закона о изменама и допунама Закона о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, број 24/18, од 26. марта 2018. године) на возача коме је пробна возачка дозвола издата пре ступања на снагу овог закона .
Уставни суд указује да је у члану 163. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о безбедности саобраћаја на путевима, са ступањем на снагу 3. априла 2019. годин е прописано да се одредба члана 51. овог закона, која се односи на члан 182. став 5. тачка 5) Закона о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, бр . 41/09, 53/10, 101/11, 32/13 – Одлука УС, 55/14, 96/15 - др. закон и 9/16 – Одлука УС) примењује на возача којем је пробна возачка дозвола издата након ступања на снагу овог закона (члан 163. став 3).
Уставни суд је наводе подносиоца оценио основаним. Наиме, одредба члана 51. наведеног Закона о безбедности саобраћаја на путевима која се односи на члан 182. став 5 тачка 5) Закона о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, бр. 41/09, 53/10, 101/11, 32/13 – Одлука УС, 55/14, 96/15 - др. закон и 9/16 – Одлука УС) примењује се на возача којем је пробна возачка дозвола издата након ступања на снагу овог закона (члан 163. став 3) те је Прекршајни апелациони суд очигледно произвољно применио материјално право, наводећи у образложењу оспорене пресуде да се не могу прихватити наводи жалбе браниоца окривљеног да се наведена измена и допуна Закона о безбедности саобраћаја на путевима, тј. измењене и допуњене одредбе члана 182. Закона о безбедности саобраћаја на путевима примењуј у само на возаче којима је пробна возачка дозвола издата после ступања на снагу новог закона, а који је ступио на снагу 3. априла 2018. године из разлога наведених у образложењу побијане пресуде с обзиром на то да је у конкретном случају прекршај учињен 7. априла 2018. године, дакле после ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о безбедности саобраћаја на путевима од 3. априла 2019. године, од ког датуме се закон и примењује на све учеснике у саобраћају без обзира када је пробна возачка дозвола издата, односно примењује се закон који је важио у време када је прекршај учињен, а не када је издата дозвола.
На основу свега претходно изложеног Уставни суд констатује да приликом доношења оспорених пресуда поступајући прекршајни судови нису узели у разматрање одредбу члана 163. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о безбедности саобраћаја на путевима , да оспорене пресуде ни су заснован е на уставноправно прихватљивој примени меродавног права, те је Суд оценио да њихово образложење представља арбитрерну и произвољну примену материја лног права.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да Прекршајни апелациони суд поново одлучи о жалби браниоца окривљеног изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Београду Пр. 62025/18 од 19. септембра 2018. године, па је, сагласно одр едби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд је, у тачки 3. изреке, одбио захтев за накнад у нематеријалне штете подносиоца, сматрајући да ће се поништајем оспореног акта отклонити штетне последице настале утврђеном повредом права на правично суђење , сагласно члану 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду.
7. У погледу захтева за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду ( видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.