Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, др Наташа Плавшић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. Ж, који се у тренутку подношења уставне жалбе налазио у притвору у Посебној притворској јединици Окружног затвора у Београду , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. новембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. Ж . изјављена против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кжр. По1. 4/20 од 6. фебруара 2020. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење К ж2. По1. 59/20 од 28. фебруара 2020. године, у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Ж, који се у тренутку подношења уставне жалбе налазио у притвору у Посебној притворској јединици Окружног затвора у Београду , поднео је Уставном суду, 8. маја 2020. године, преко пуномоћника А. З, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кжр. По1. 4/20 од 6. фебруара 2020. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење К ж2. По1. 59/20 од 28. фебруара 2020. године, због повреде права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 31. став 1, члана 32. став 1 , члана 34. став 3. и члана 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред остало, наведено:
- да првостепено решење о продужењу притвора од 6. фебруара 2020. године не садржи ниједан јасно демонстриран и индивидуализован разлог из којег би се могло закључити да је притвор неопходно потребан ради вођења конкретног кривичног поступка; да ни провостепено ни другостепено решење не дају одговор на питање зашто је баш притвор, као најтежа мера за обезбеђење пр исуства окривљеног у поступку и баш према подносиоцу уставне жалбе и даље нужна и неопходна мера за конкретни кривични поступак; да подносилац ни на који начин не може ометати ток поступка; да образложење одлуке о притвору мора да садржи разлоге из којих се може на несумњив начин утврдити како је суд дошао до конкретног закључка да је притвор нужна и неопходна мера и зашто се иста сврха не може остварити неком блажом мером;
- да је првостепено решење донето 6. фебруара 2020. године, да га је Виши суд у Београду примио већ 7. фебруара 2020. године, а да је браниоцима достаљено тек 17. фебруара 2020. године; да је жалба изјављена 18. фебруара 2020. г одине, да је другостепено решење донето тек 28. фебруара 2020. године, а да је браниоцу достављено тек 6. марта 2020. године; да је жалбени поступак трајао непримерено дуго и да је значајно прекорачен разумни рок за одлуку другостепеног суда, те да из образложења оспорених решења није и не може да буде јасно који су то важни разлози у смислу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП на основу којих је према подносиоцу одређен притвор у истрази .
- да се првостепени суд на више места правилно позива на то да постоји основана сумња да су окривљени извршили кривично дело које је предмет поступка, али да потпуно супротно овим наводима, на страни 3. образложења наводи и „имајући у виду количину пронађене опојне дроге, као и опрему за наводњавање, одржавање адекватне температуре, сушење и паковање, односно обученост окривљених, исказану упорност у извршењу кривичног дела“, и да се цитираним тврдњама које суд износи на страни 3. образложења првостепене одлуке, и то у ситуацији у којој не постоји правноснажна пресуда којом би се такве околности утврдиле, указује на чињеницу да је дошло до повреде права на претпоставку невиности.
- да се другостепени суд у конкретном случају уопште није осврнуо на кључне жалбене аргументе.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и „ наложи отклањање утврђених повреда и досуди тражену накнаду“ и одлуку објави у „ Службеном гласнику Републике Србије“. Такође, тражио је и накнаду трошкова пред Уставним судом и накнаду нематеријалне штете .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе и још шесторици окривљених одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал Кпп. По1. 44/19 од 16. новембра 2019. године, који им се рачунао од 14. новембра 2019. године, када су лишени слободе, а из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кжр. По1. 4/20 од 6. фебруара 2020. године је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за још два месеца, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења о продужењу притвора је, поред осталог, наведено: да је Тужилаштво за организовани криминал 5. фебруара 2020. године поднело предлог да се према окривљенима притвор продужи за још три месеца наводећи да истрага која се против окривљених води није окончана из оправданих разлога, а да је у међувремену Тужилаштво за организовани криминал донело и наредбу о приширењу истраге против осумњиченог С.М; да се у предлогу наводи да и даље стоје разлози из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП због који х је притвор према окривљенима одре ђен, односно, да постоји опасност од понављања кривичног дел а; да се из списа предмета утврђује да се против окривљених спроводи истрага због основане сумње да су извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези става 1. КЗ, која из оправданих разлога није окончана; да још увек нису саслушани сви предложени сведоци, чије испитивање је заказано за 26, 27. и 28. фебруар 2020. гдоине, као и за 2, 3. и 4. март 2020. године, нити су достављена тражена вештачења и то 13 биолошких вештачења ДНК биљака и спорних трагова пронађених приликом претреса 13. и 18. новембра 2019. године, у просторијама фирме „Ј.“ д.о.о, вештачење мултимедијалног садржаја два рисивера које је поверено Одељењу за оперативну форензику, графоскопско вештачење које је поверено Националном цетру за криминалистичку форензику, допунско вештачење мобилних телефона одузетих од окривљеног П.К, које је поверено ССИМ-у, као и електро – техничко вештачење поверено Националном центру за криминалистичку форензику; да према подацима из списа предмета произлази основана сумња да су окривљени П.К, као организатор добро организоване криминалне групе коју чини девет припадника, у периоду од 11. јануара 2019. године, па до 14. новембра 2019. године, ради прибављања финансијске користи неовлашћено производила и ради продаје држала супстанце које су проглашене за опојну дрогу – канабис; да је приликом претреса објекта по наредбама суда пронађена велика количина опојне дроге и то укупно 60.077,00 стабљика биљке опојне дроге канабис, велика количина осушене опојне дроге канабис и то 695.050,47 грама, као и опрема за узгој, наводњавање, одржавање адекватне температуре, сушење и паковање, а што све указује на посвећеност и упорност окривљених за вршење кривичних дела која им се наредбом о спровођењу истраге стављају на терет; да је криминална делатност за коју је ова криминална група основано сумњива да је учинила спречена је активношћу полиције, што указује да криминално деловање ове организоване криминалне групе није било усмерено на једну радњу, нити је временски ограничено; да имајући у виду количину пронађене и одузете опојне дроге, као и опрему за наводњавање, одржавање адекватне температуре, сушење и паковање, односно обученост окривљених, исказану упорност у извршењу кривичног дела за које су основано сумњиви да су га учинили сви наведени понаособ…, то све напред наведене околности и по оцени Апелационог суда у Београду – Посебно одељење, представљају особите околности које указују на опасност да ће окривљени, сваки понаособ, у случају боравка на слободи у кратком временском периоду понови ти кривично дело, због чега је даље трајање притвора према окривљенима из разлога прописаних чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП, нужно; да је предлогом Тужилаштва за организовани криминал тражено продужење притвора у трајању од три месеца, међутим, имајући у виду радње које је неопходно предузети у даљем току поступка, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење нала зи да је рок од два месеца за ово довољан, а како би се у смислу предлога спровеле све неопходне истражне радње и на тај начин окончала истрага у овом предмету.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кж2. По1. 59/20 од 28. фебруара 2020. године одбио као неосноване жалбе изјављене против првостепеног решења. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да суд оцењује као неосноване жалбене наводе бранилаца окривљених којима се указује да је повређено право на претпоставку невиности окривљених, чињеницом да није јасно које ће кривично дело окривљени поновити, ако се има у виду да исти нису осуђивани, односно, да нису осуђивани за кривично дело које им се у конкретном случају ставља на терет; да ово стога што с обзиром на постојање основане сумње да су окривљени извршили кривично дело које им је наредбом за спровођење истраге стављено на терет, јасан је став суда из ожалбеног решења да постоји опасност да ће окривљени, сваки понаособ, уколико се нађу на слободи, у кратком временском периоду поновити извршење кривичног дела, док чињеница да је окривљени раније неосуђиван не утиче да другачије одлучивање, јер би таквим тумачењем практично било онемогућено одређивање притвора лицима која су неосуђивана, а основано су сумњива да су извршила неко кривично дело; да је суд имао у виду и наводе којима се указује да је притвор најтежа мера за обезбеђење присуства окривљених и да постоје и друге блаже мере којима се може постићи иста сврха, али да су овакви жалбени наводи неосновани, с обзиром на постојање важних околности из члана 215. став 2. ЗКП, те особитих околности које је суд у ожалбеном решењу правилно утврдио и које у овом тренутку не указују на оправданост укидања притвора према окривљенима нити омогућавају примену неке блаже мере за обезбеђење присуства окривљених и несметано вођење кривичног поступка, предвиђене одредбом члана 188. ЗКП.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито ( члан 27. ст. 1. и 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега ( члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда ( члан 34. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу ( члан 36.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником ( члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен ( члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 2 15. ЗКП је прописано: на основу решење судије за претходни поступак, окривљени се може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе, судија за претходни поступак дужан је да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); да веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 3.).
5. Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава ценио кроз истакнуту повреду права на слободу и безбедност из члана 27. став 3. Устава .
Разматрајући основаност тврдњи о повреди права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд најпре указује да је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-687/2008 од 25. децембра 2008. године, Одлуку Уж-1254/2009 од 9. октобра 2009. године, Одлуку Уж-5509/2011 од 26. септембра 2012. године) заузео ставове о критеријумима на основу којих у сваком конкретном случају оцењује да ли постоји или не повреда права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава.
Тако, приликом оцене да ли је одлучивање о жалби на решење о продужењу притвора у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд полази од тога да је у Уставу јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, те да свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности. Овај захтев хитности произлази и из одредбе члана 210. став 2. Законика о кривичном поступку којом је налoжено свим органима који учествују у кривичном поступку да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору. Поред тога, Уставни суд има у виду и то да суд који одлучује о жалби на одлуку о постојању даљих разлога за притвор одлуку мора донети хитно, али да је стандард хитности мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости. Коначно, Уставни суд указује да се стандард хитности мора процењивати и у зависности од фазе кривичног поступка у којој је донето првостепено решење, односно на који временски период је притвор продужен.
Поред ових критеријума и ставова, за одлучивање Уставног суда у конкретном случају од значаја је и пракса Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) која се односи на члан 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и питање хитности испитивања законитости лишења слободе /притвора, а која је систематизована и детаљно изложена у пресуди Великог већа у предмету Ilnseher против Немачке, (представке бр. 10211/12 и 27505/14, од 4. децембра 2018. године , ст. 251-256.). Тако члан 5. став 4. Европске конвенције гарантује притвореним лицима право на судски поступак ради оспоравања законитости одлуке о одређивању/продужавању притвора и успоставља и право на брзу судску одлуку у погледу законитости притвора. Према пракси Европског суда, питање да ли је право на хитно одлучивање поштовано одређује се у светлу околности сваког појединачног случаја, па се као и у случају одредби о „разумном року“ из члана 6. став 1. Европске конвенције, и код члана 5. став 4. Европске конвенције мора ценити сложеност поступка, начин на који је поступак спроведен од стране домаћих органа, понашање подносиоца, као и значај поступка за самог подносиоца. Члан 5. став 4. Европске конвенције не обавезује стране уговорнице да успоставе више од једног нивоа надлежности за испитивање законитости притвора и испитивање захтева за пуштање из притвора. Ипак, према пракси Европског суда, свака држава која предвиђа жалбени поступак, у начелу, мора дати притвореницима исте гаранције у жалбеном поступку као оне које су дате у првом степену, укључујући ту и хитност испитивања притвора од стране другостепеног суда. Да би се утврдило да ли је поступљено у складу са захтевом хитности, неопходно је извршити свеобухватну оцену ако је поступак спроведен у више степена, при чему је Европски суд спреман да толерише дуже трајање одлучивања о жалби у поступку пред другостепеним судом.
Из изложеног произлази да приликом оцене навода о повреди права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд мора, поред трајања жалбеног поступка, узети у обзир околности сваког конкретног случаја, а које обухватају сложеност самог поступка, начин спровођења поступка од стране поступајућих судова и подносиоца, као и од каквог је то значаја за подносиоца. У сваком случају, стандард хитности одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора је мање захтеван, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање оправданости притвора.
Примењујући напред наведено на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кжр. По1. 4/20 од 6. фебруара 2020. године притвор продужен у односу на девет лица, укључујући и подносиоца уставне жалбе, који је по том решењу могао трајати најдуже до 9. односно до 15. априла 2020. године. Уставни суд даље констатује да је бранилац подносиоца – адвокат А. З . против овог решења о продужењу притвора изјавила жалбу 18. фебруара 2020. године, како је то наведено у уставној жалби . Против овог ре шења је у име осам окривљених од стране њихових бранилаца изјављено је укупно девет жалби. Уставни суд је даље утврдио да је о жалбама окривљених одлучено 28. фебруара 2020. године, оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 59/20.
Имајући у виду изложенe околности конкретног случаја, Уставни суд препознаје да је у одређеним случајевима, због потребе вођења јединственог и ефикасног поступка, целисходно и оправдано да се одлука о продужењу притвора/одлука о жалби против решења о продужењу притвора доносе истовремено, једним јединственим актом, у односу на више лица. С друге стране, Уставни суд сматра да је у таквим ситуацијама када је једним решењем одлучивано о продужењу притвора у односу на више лица, неопходно да надлежни суд, приликом одлучивања о жалбама на решење о продужењу притвора, посебно има у виду императивни налог о хитном поступању и одлучивању о жалби из члана 27. став 3. Устава, као и да је притвор строго индивидуална и лична мера. То посебно значи да се налог и захтев хитног поступања и одлучивања о жалбама на решење о продужењу притвора мора поштовати појединачно у односу на свако лице коме је јединственим решењем продужен притвор.
У конкретном случају, истим решењем од 6. фебруара 2020. године према подносиоцу и још осморици лица је продужен притвор, најдуже до 9. односно до 15. априла 2020. године. Бранилац подносиоца А. З . је жалбу против решења о продужењу притвора изјавила 18. фебруара 2020. године, како је то наведено у уставној жалби, и о њој је одлучено 28. фебруара 2020. године, односно након десет дана , при чему подносилац није допринео дужем трајању жалбеног поступка. Такође, у уставној жалби је наведено да је оспорено другостепено решење браниоцу подносиоца достављено 6. марта 2020. године, односно, након седам дана од дана доношења. Уставни суд посебно напомиње да је оспореним другостепеним решењем одлучивано о укупно девет жалби изјављених од стране бранилаца осам окривљених, укључујући и подносиоца уставне жалбе.
Стога је Уставни суд оценио да је, у оваквим околностима случаја, жалба подносиоца на решење о продужењу притвора „хитно“ размотрена, како то изричито налаже одредба члана 27. став 3. Устава.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да у поступку по жалби на решење Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кжр. По1. 4/20 од 6. фебруара 2020. године, у коме је донето решење Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 59/20 од 28. фебруара 2020. године, није повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 44/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6.1. Испитујући основаност тврдњи подносиоца о повреди права на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да се једна од гаранција права на правично суђење односи и на обавезу суда да образложи своју одлуку (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ruiz Torija против Шпаније, број представке 18390/91, од 9. децембра 1994. године, став 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити оно не сме да буде лапидарног карактера (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Georgiadis против Грчке , број представке 21522/93, од 29. мај 1997. године, став 43.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Van der Hurk против Холандије , број представке 16034/90, од 19. априла 1994. године, став 61.). Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси.
С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези става 1. КЗ. Притвор је према подносиоци уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због особитих околности које указују да ће подносилац у случају боравка на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У образложењу оспорених решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП наведено: да се спроводи истрага због постојања основане сумње да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези става 1. КЗ, која из оправданих разлога није окончана; да још увек нису саслушани сви сведоци и да нису достављена тражена вештачења; да је криминална делатност за коју је ова организована криминална група основано сумњива да је учинила, спречена активношћу полиције, што указује да криминално деловање ове организоване криминалне групе није било усмерено на једну радњу, нити је временски ограничено; да имајући у виду, поред осталог, количину пронађене опојне дроге, обученост окривљених, исказану упорност у извршењу кривичног дела за које су основано сумњиви да су га учинили сви наведени понаособ, све ове околности представљају особите околности које указују на опасност да ће окривљени, сваки понаособ, у случају боравка на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело, као и да је предлогом Тужилаштва за организовани криминал тражено продужење притвора у трајању од три месца, али да је рок од два месеца довољан за радње које је неопходно предузети.
Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да је поступајући суд дао јасне, уставноправно прихватљиве, индивидуализоване и довољно конкретизоване разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе. Стога Уставни суд налази да оспорена решења испуњавају стандард образложене судске одлуке, у смислу гаранција из члана 32. став 1. Устава, те да су очигледно неосновани наводи подносиоца о повреди права на образложену судску одлуку.
Уставни суд констатује да се наводи подносиоца о повреди права из члана 27. став 1. и члана 36. став 2. Устава заснивају на истакнутој повреди права на образложену судску одлуку из члана 32. став 1. Устава.
У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року и права на једнаку заштиту права из члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
6.2. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истиче повреда права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је наводе изнете у уставној жалби оценио као очигледно неосноване. Ово из разлога што подносилац уставне жалбе цитира само делове реченица садржаних у образложењу оспорених решења, при чему из оспорених решења неспорно произлази да Апелациони суд у Београду – Посебно одељење није изнео тврдњу да је подносилац извршио кривично дело које је предмет кривичног поступка, јер је, поред осталог, навео „ да из списа предмета произлази основана сумња да су окривљени ради прибављања финансијске користи неовлашћено производили и ради продаје држали супстанце које су проглашене за опојну дрогу - канабис“.
6.3. Полазећи од наведеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци У ж-633/2011 од 8. маја 2013. године ( видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.