Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. П . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. новембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. П . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 12139/18 подноси оцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено г одредбом члан а 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право М. П . на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, због утврђене повреде права на суђење у разумном року. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П . из Београда је, 17. марта 2022 . године, Уставном суду поднео уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 12139/18.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да је управни спор трајао три године и седам месеци због чега је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року . Подносилац је постави о захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне ж албе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Градске управе града Београда –Секретаријат за јавне приходе – Одељење Стари град XXVI-01 број 434-3/177/2017-018 од 26. децембра 2017. године одбијен је као неоснован захтев подносиоца, пореског обвезника, за престанак пореске обавезе по основу застарелости, на име дуга на рачуну комуналне таксе за истицање фирме на пословном простору.
Против наведеног решења подносилац је изјави о жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Министарства финансија – Сектор за другостепени порески и царински поступак – Одељење за другостепени порески поступак Београд број 433-11-00591/2018-39 од 12. јуна 2018. године.
Подносилац је 10. јула 2018. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је одбијена као неоснована пресудом Управног суда У. 12139/18 од 20. јануара 2022. године. У образложењу оспорене пресуде је , након цитирања одредаба Закона о пореском поступку и пореској администрацији , поред осталог, наведено: да се у конкретном случају нису стекли услови за застарелост права на наплату обавеза по основу комуналне таксе за истицање фирме на пословном простору, јер од дана подношења захтева за отпис дуга због застарелости није прошло више од пет година како је застарелост почела да тече.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 2. Закона о управним споровима ("Службени гласник РС", број 111/09) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи .
5. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта садржине Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд указује да је подносилац 10. јула 2018. године поднео тужбу против коначног управног акта, а да је Управни суд о тужби одлучио пресудом У. 12139/18 од 20. јануара 2022. године , односно након три године и скоро шест месеци.
Уставни суд оцењује да је само трајање конкретног управног спора прекорачило стандард поступања у разумном року. Полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања надлежног органа, односно суда у управном спору, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка пред тим судом.
По оцени Уставног суда, у предметном управном спору није било сложених чињеничних и правних питања. Приликом испитивања законитости побијаног коначног акта, Управни суд је прихватио разлоге на којима је заснована одлука туженог органа о отпису дуга на рачуну комуналне таксе за истицање фирме на пословном простору за период од 2007. до 2009. године, по основу застарелости, по захтеву подносиоца уставне жалбе.
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је Управни суд о тужби, без одржавања усмене расправе, одлучио тек након три године и скоро шест месеци, што се не може сматрати ефикасним поступањем, посебно стога што у управном спору нису утврђиване нове чињенице, ни извођени нови докази, већ је одлука донета на основу чињеничног стања утврђеног у управном поступку.
Уставни суд констатује да је подносилац има о легитиман интерес да се о ње говој тужби одлучи у разумном року. Подносилац није, нити је мо гао допринети трајању предметног управног спора.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у предметном управном спору повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава и усвојио уставну жалбу, одлуч ујући као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон , 103/15 , 10/23 и 92/23 ).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подноси лац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је , крећући се у границама захтева који је постављен у уставној жалби, ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног управног спора. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подноси лац уставне жалбе претрпе о због наведеног поступања Управног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања суда.
7. Уставни суд констатује да је подносилац уставну жалбу изјавио и против пресуде Управног суда У.12139/18 од 20. јануара 2022. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, полазећи од навода садржаних у уставној жалби, након увида у оспорену пресуду, утврдио да она садржи детаљно и јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је стога оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди означеног права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорене пресуде Управног суда.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у преосталом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.