Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Гордана Ајншпилер Поповић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. В . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. новембра 202 3. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. В . изјављена против пресуде Управног суда У. 15219 /17 од 11. децембра 20 20. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. В . из Београда поднео је Уставном суду, 27. јануара 20 21. године, преко пуномоћника Т. Х . Л, адвоката из Београда, уставну жалбу против појединачног акта наведеног у изреци, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 36. и 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је решењем НОО Савски венац од 30. децембра 1959. године из поседа ранијих власника Д. В . и Р . М . изузета катастарска парцела број …/3 КО Београд 7 за потребе Управе зграда савезних органа, ради стамбене изградње, односно изградње виле за репрезентацију; да је подносилац, као правни следбеник ранијег власника Д. В , 1. марта 2010. године поднео надлежном органу захтев за поништавање наведеног решења о изузимању парцеле, из разлога што корисник није привео земљиште намени до 13. маја 2004. године; да је подносилац, такође, поднео захтев за повраћај имовине, односно обештећење , јер је спорна парцела национализована; да је у поступку који је окончан оспореним актом подносилац тражио да се огласи ништавим решење о одобрењу за употребу објекта на спорној парцели од 15. јуна 2000. године, јер није издата у складу са законом.
Према наводима уставне жалбе, произвољан је став Управног суда да подносилац нема правни интерес да учествује у поступку добијања употребне дозволе и да није овлашћен за покретање поступка за оглашавање ништавим спорног решења којим је издата употребна дозвола , јер није власник парцеле и није био странка у поступку у коме је оно донето.
Подносилац такође сматра произвољним становиште Управног суда да не постоји обавеза поступајућег органа да покрене поступак оглашавања решења ништавим по службеној дужности, ако је предлог поднет од стране неовлашћеног лица. По мишљењу подносиоца, у конкретном случају су били испуњени услови за покретање поступка по службеној дужности, сходно одредбама члана 257. став 1. тач. ) и 5) раније важећег Закона о општем управном поступку, јер је решење издато супротно одредбама Закона о планирању и изградњи, те би његово извршење могло проузроковати дело кажњиво по кривичном закону.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права и поништи оспорени акт, као и да утврди право подносиоца на накнаду материјалне и нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правнa средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Закључком Секретаријата за урбаниза м и грађевинске послове Градске управе града Београда – Сектор за издавање локацијских услова и грађевинске послове у поступку обједињене процедуре IX-18 број 351.3-69/2000 од 2. фебруара 2016. године одбачен је као поднет од неовлашћеног лица, предлог подносиоца уставне жалбе за оглашавање ништавим решења Секретаријата за имовинско-правне и грађевинске послове града Београда – Сектор за грађевинске послове XXI -07 број 351.3-69/2000 од 15. јуна 2000. године. У образложењу закључка је, поред осталог, наведено: да је решењем чије се оглашавање ништавим тражи одобрена инвеститору предузећу „З .“ Београд употреба резиденцијалног објекта на к.п. бр. …/2 и …/3 КО Београд 7; да је, на основу извештаја достављених од стране надлежних органа, утвр ђено да нису правноснажно окончани поступци који се воде по захтеву подносиоца у ставне жалбе за поништај решења о изда вању грађевинске дозвол е и о изузимању к.п. број …/3 КО Београд 7 из поседа ранијег власника; да подносилац није био инвеститор изведених радова , односно лице које има активну легитимацију за подношење захтева за издавање употребне дозволе или правни следбеник инвеститора.
Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре је решењем број 351-03-0 8484/2016-10 од 3. августа 2017. године одбило жалбу подносиоца уставне жалбе изјављену против предметног закључка првостепеног органа . Другостепени орган је, полазећи од тога да није правноснажно окончан поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе за поништај решења о изузимању к.п. број …/3 КО Београд 7 из поседа ранијег власника, те да нису достављени други докази да је подносилац власник спорне парцеле, нашао да је правилно првостепени орган утврдио да подносилац нема правни интерес да учествује у поступку везаном за издавање предметне употребне дозволе, ни ти је био странка у том поступку, те да стога нема активну легитимацију за подношење предлога за оглашавање ништавим решења којим је тај поступак правноснажно окончан . Такође је оцењено да орган који је одлучивао о предлогу поднетом на основу одредбе члана 257. Закона о општем управном поступку, нема обавезу да покрене поступак применом то г ванредно г правно г средств а по службеној дужности, ако налази да је предлог поднет од стране неовлашћеног лица.
Оспореном пресудом Управног суда Управног суда У. 15219/17 од 11. децембра 2020. године одбијена је као неоснована тужба којом је подносилац уставне жалбе побијао законитост наведеног другостепеног решења. Управни суд је прихватио као јасне, детаљне и на закону засноване разлоге којима је другостепени орган образложи о недостатак активне легитимације на страни подносиоца уставне жалбе.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду, поред осталог, указује подносилац устaвне жалбе , утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступк а, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/ 10) било је прописано: да је странка лице по чијем је захтеву покренут поступак или против кога се води поступак или које, ради заштите својих права или правних интереса, има право да учествује у поступку (члан 39.); да се ништавим оглашава решење – које је у управном поступку донесено у ствари из судске надлежности или у ствари о којој се уопште не може решавати у управном поступку, које би својим извршењем могло проузроковати неко дело кажњиво по кривичном закону, чије извршење није могуће, које је донео орган без претходног захтева странке, а на то странка није накнадно изричито или прећутно пристала, односно које садржи неправилност која је по некој изричитој законској одредби предвиђена као разлог ништавости (члан 257. тач. 1) до 5)); да се решење може у свако доба огласити ништавим по службеној дужности или по предлогу странке или јавног тужиоца (члан 258. став 1.); да је против решења којим се неко решење оглашава ништавим или се одбија предлог странке или јавног тужиоца за оглашавање решења ништавим допуштена жалба (став 3.).
5. У уставној жалб и се истиче да је произвољан став Управног суда да подносилац није овлашћен за покретање поступка за оглашавање ништавим спорног решења о издавању употребн е дозвол е, јер нема правни интерес да учествује у поступку добијања те дозволе и није био странка у том поступку, нити је власник спорне парцеле . Такође се указује на то да је неприхватљиво становиште Управног суда да не постоји обавеза надлежног органа да покрене поступак оглашавања ништавим предметног решења по службеној дужности, ако је предлог поднет од стане неовлашћеног лица. По мишљењу подносиоца, у конкретном случају су били испуњени услови за покретање поступка по службеној дужности, сходно одредбама члана 257. став 1. тач. ) и 5) раније важећег Закона о општем управном поступку, јер је решење издато супротно одредбама Закона о планирању и изградњи, те би његово извршење могло проузроковати дело кажњиво по кривичном закону.
Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Суд наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, односно ако је примена закона била очигледно неправична, арбитрарна или дискриминаторска.
Уставни суд даље констатује да је у Одлуци Уж – 8195/2015 од 26. октобра 2017. године, објављеној на интернет страници: www.ustavni.sud.rs.), у вези са питањем активне легитимације за подношење предлога за оглашавање решења ништавим, оценио произвољним становиште Управног суда да подноситељка уставне жалбе није овлашћена да поднесе предлог за оглашавање ништавим одобрења за изградњу објекта, будући да није учествовала у поступку издавања тог одобрења. Уставни суд је у тој одлуци истакао да је надлежни орган био дужан да утврди да ли подноситељка уставне жалбе, сагласно члану 39. Закона о општем управном поступку, има право да ради заштите својих права или правних интереса поднесе предлог за оглашавање ништавим спорног одобрења за изградњу објекта. Уставни суд наглашава да је пресуда Управног суда која је оспорена у том уставносудском предмету садржала констатацију да је предлог за оглашавање ништавим решења о одобрењу за изградњу поднет из разлога што је правноснажном и извршном пресудом надлежног суда усвојен тужбени захтев подноситељке и утврђено да је ништав уговор о уступању равног крова ради изградње стана закључен између инвеститора и стамбене зграде.
Примењујући наведено становиште на конкретан уставносудски спор, Уставни суд је констатовао да је првостепен и орган у поступку доношења предметног закључка испитивао да ли се активна легитимациј а подносиоца уставне жалбе за подношење предлога за оглашавање ништавим спорног решења о издавању употребне дозволе заснива на исходу неког од поступака кој и се воде ради поништаја решења надлежних органа донетих у вези са правима на спорној парцели и да је , с тим у вези, утврдио да ти поступци нису правноснажно окончан и. Полазећи од тога да подносилац уставне жалбе није доставио доказ да је власник спорне парцеле , а имајући у виду да није био директна странка у поступку издавања спорне употребне дозволе , нити је правни следбеник инвеститора, Уставни суд сматра уставноправно прихватљивом оцену органа управе и Управног суда, да подносилац нема правни интерес за подношење предлога за оглашавање ништавим решења којим је тај поступак правноснажно окончан .
По налажењу Уставног суда, немају уставноправног утемељења наводи уставне жалбе којима се правни интерес подносиоца за подношење предметног предлога објашњава утицајем евентуалног усвајања тог предлога на одлучивање о његовом захтеву за реституцију, односно за поништај решења о изузимању спорне парцеле из поседа ранијих власника. Суд, с тим у вези, констатује да је подносилац уставне жалбе искористио пра во да као законски наследник ранијег сопственика поднесе захтев за поништај решења о изузимању спорне парцеле из поседа тог лица, на основу раније важећих одредаба члана 99. Закона о планирању и изградњи, као и право да, на основу одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, поднесе захтев за враћање, односно обештећење за спорно земљиште које је национализовано његовом правном претходнику. Будући да се у наведеним поступцима, поред осталог, утврђује да ли је спорно грађевинско земљиште приведено намени у складу са законом, односно да ли се може вратити у натуралном облику, Суд налази да подносилац уставне жалбе заштиту својих права и правн их интерес а у вези са спорном парцелом може остварити у тим поступ цима.
Уставни суд, такође, оцењује неоснованим наводе уставне жалбе да надлежни орган има обавезу да, у случају непостојања активне легитимације за подношење предлога за оглашавање решења ништавим, на основу приложених доказа оцени испуњеност услова за примену чл. 257. и 258. Закона о општем управном поступку. Овај суд, с тим у вези, истиче да је орган овлашћен да по службеној д ужности огласи решење ништавим – а ко сматра да постоји неки од разлога прописаних законом, али се то овлашћење органа не може посматрати као обавеза након утврђења да је предлог поднело неовлашћено лице.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Управног суда подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд је констатовао да подносилац уставне жалбе тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, гарантованих одредбама чл. 36. и 58. Устава образлаже наводима који су претходно оцењени као неосновани, те их није поново испитивао.
Уставни суд је, полазећи од изнетог, сагласно oдредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23 ), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.