Преглед документа Уж-28/2008

Уставни суд у саставу: судија др Агнеш Картаг Одри, која замењује председника, и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгана Батавељића из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 15. октобра 2009. године, донео је

О Д Л У К У

            1. Одбија се као неоснована уставна жалба Драгана Батавељића изјављена против решења Окружног суда у Смедереву Кв. 72/07 од 20. марта 2007. године, решења Врховног суда Србије Кж. II 541/07 од 2. априла 2007. године и решења Окружног суда у Смедереву Кв. 230/07 од 17. августа 2007. године.
             2. Одбацује се уставна жалба изјављена против решења Окружног суда у Смедереву Кри. 28/07 од 22. фебруара 2007. године и решења Врховног суда Србије Кр. 337/07 од 16. маја 2007. године.

О б р а з л о ж е њ е

            1. Драган Батавељић из Крагујевца, преко пуномоћника Татјане Васовић, адвоката из Смедерева, поднео је Уставном суду 4. јануара 2008. године уставну жалбу изјављену против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 20. став 3, члана 21. став 1, члана 27, члана 30. став 1, члана 31, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 3, члана 36. став 1. и члана 42. став 3. Устава Републике Србије.
            У уставној жалби се наводи да је у кривичном поступку који се води пред Окружним судом у Смедереву у предмету К. 65/07 вођена шестомесечна истрага против окривљеног (подносиоца уставне жалбе) и још 40 лица, те да је подносилац уставне жалбе неосновано провео у притвору 6 месеци и 20 дана. Истиче се да је одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе било неосновано и непотребно, с обзиром да је одмах дао своју изјаву, те да није постојао ни један основ који би указивао на ометање истраге, а нарочито имајући у виду да је половина окривљених ''стављена'' у притвор, док су се други окривљени бранили са слободе. Наводи се да за прва четири месеца истраге није саслушан ни један сведок, већ је суд саслушавао окривљене по захтевима за проширење истраге, те је на тај начин истрага ''развучена на пуних 6 месеци''. Такође подносилац уставне жалбе није пуштен на слободу када је његов последњи сведок саслушан  (19. јул 2007. године), већ му је притвор и даље продужаван, те сматра да је неоснован и противуставан притвор од 19. јула 2007. године до 11. септембра 2007. године, када је пуштен на слободу, чиме је ''извршена селективна примена права''. Наводи се да је после подигнуте оптужнице донето пoследње решење о продужењу притвора Кв. 230/07 од 17. августа 2007. године, да би после изјављене жалбе Врховни суд Србије решењем Кж. II 1575/07 од 6. септембра 2007. године укинуо наведено првостепено решење, након чега је уследило пуштање на слободу подносиоца уставне жалбе. Стога је притвор, према мишљењу подносиоца уставне жалбе, од 17. августа до 11. септембра 2007. године био незаконит, јер је Окружни суд у Смедереву ''требало још 17. августа да донесе одлуку о његовом пуштању на слободу''. Подносилац сматра  да му је повређено и право на заштиту података о личности из разлога ''давања информација новинарима у смислу да је кривично дело учињено, иако није доказано, као и навођења у оспореним решењима да су окривљени учинили кривична дела која им се стављају на терет, чиме је повређена презумпција невиности''. Предлаже се да Уставни суд поништи оспорена решења и утврди да су подносиоцу уставне жалбе повређена наведена Уставом зајемчена права.
            2. Уставни суд је дописима од 27. јануара 2009. године и 13. маја 2009. године, у складу са одредбама члана 72. став 3. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/07 и 28/07) захтевао од Окружног суда у Смедереву одговор на уставну жалбу. У одговору достављеном 27. маја 2009. године се наводи да је ''поступком обухваћено 87 оптужених'', те да је главни претрес заказан у интервалу од 1. до 23. септембра 2009. године и напомиње да је у овој фази поступка тражено изузеће в.д. Републичког јавног тужиоца и Окружног јавног тужиоца у Смедереву и његових заменика. У прилогу су достављени преписи оспорених појединачних аката.
            3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
           У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
            4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављене преписе оспорених појединачних аката и документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
            Пред Окружним судом у Смедереву у току је кривични поступак у предмету К. 65/07 против подносиоца уставне жалбе и других, због постојања основане сумње да је извршио продужено кривично дело примања мита из члана 367. став 1. у вези члана 61. Кривичног законика и продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. у вези члана 61. Кривичног законика у стицају са продуженим кривичним делом фалсификовање службене исправе из члана 357. став 2. и 1. у вези члана 61. Кривичног законика.
           Подносиоцу уставне жалбе и још деветорици лица је одређен притвор оспореним решењем истражног судије Окружног суда у Смедереву Кри. 28/07 од 22. фебруара 2007. године, који се подносиоцу рачуна од 20. фебруара 2007. године када је лишен слободе, а најдуже месец дана, на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 2. и 5. Законика о кривичном поступку. Против овог решења  подносилац уставне жалбе није изјавио жалбу.
             Подносиоцу уставне жалбе је потом притвор продужаван и то:
            - оспореним решењем Окружног суда у Смедереву Кв. 72/07 од 20. марта 2007. године за два месеца, у односу на које је Врховни суд Србије оспореним решењем Кж. II 541/07 од 2. априла 2007. године одбио као неосноване жалбе, између осталог, и браниоца подносиоца уставне жалбе;
            -  оспореним решењем Врховног суда Србије Кр. 337/07 од 16. маја 2007. године за три месеца, тако да исти по овом решењу може трајати најдуже до 20. августа 2007. године, а против овог решења подносилац уставне жалбе није изјавио жалбу;
            - након подизања оптужнице 17. августа 2007. године, а пре њеног ступања на правну снагу, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењем Окружног суда у Смедереву Кв. 230/07 од 17. августа 2007. године за тридесет дана, на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 1) и 5) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту ЗКП); против овог решења подносилац уставне жалбе је изјавио жалбу Врховном суду Србије, који је решењем Кж. II 1575/07 од 6. септембра 2007. године жалбу уважио, укинуо наведено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање са образложењем да ''побијано решење не садржи разлоге о одлучним чињеницама, а дати разлози су нејасни'', те да је за продужење притвора по основу из члана 142. став 2. тач. 2) и 5) ЗКП првостепени суд дао паушалне и недовољне разлоге из којих се може закључити ''да првостепени суд узима као утврђено да су окривљени извршили противправне радње које су им стављене на терет оптужницом ОЈТ у Смедереву, што, у овај фази поступка, када оптужница није ни ступила на правну снагу, представља директно кршење презумпције невиности из члана 3. став 1. ЗКП и члана 6. Европске конвенције о људским правима...''.
             Окружни суд у Смедереву је решењем Кв. 251/07 од 11. септембра 2007. године подносиоцу уставне жалбе укинуо притвор.
            5. Одредбама Устава на чију повреду повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је: да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20. став 3.); да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом,  да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, а да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити за још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.);да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да је забрањена и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (члан 42. став 3.).
            Одредбама Законика о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/02 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 и 20/09) прописано је: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.); да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка притвор се против тог лица може одредити - ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства, ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче, ако је за кривично дело прописана казна затвора  преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (члан 142. став 2. тач. 1), 2) и 5)).
              Према члану 82. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) уставна жалба се може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којом се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
              6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је пошао од чињенице да са аспекта заштите људских права, притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу. Одредбом члана 27. Устава утврђено је да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом. Надлежни суд, по жалби лица лишеног слободе, одлучује о законитости лишења слободе и дужан је да о томе хитно одлучи и нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито. Циљ ове уставне одредбе је заштита појединаца од произвољности, односно спречавање самовољног и незаконитог поступања државних органа приликом лишења слободе неког лица.
             Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. Законика о кривичном поступку утврђени су услови под којима неком лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити одређен притвор. У том смислу ове одредбе Устава односе се на доношење решења о одређивању притвора од стране истражног судије или надлежног кривичног већа суда. Испитивање да ли још постоје разлози за продужење притвора регулисано је одредбама члана 31. Устава, а надлежни суд је дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време.
             Против решења о продужењу притвора дозвољена је жалба која не задржава извршење решења, а о којој одлучује виши суд. Приликом одлучивања о жалби, виши суд је овлашћен да, уколико утврди да решење о продужењу притвора не садржи разлоге о одлучним чињеницама, а дати разлози су нејасни, својим решењем укине решење о продужењу притвора и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање. Доношењем оваквог решења од стране другостепеног суда, не значи да је притвор укинут, јер другостепени суд због одређених мањкавости у првостепеном решењу није ни био у могућности да испитује да ли постоје законом прописани разлози за даље предузимање мере притвора према окривљеном.
             7. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, оцењујући наводе изнете у уставној жалби  у односу на оспорено решење Окружног суда у Смедереву Кв. 72/07 од 20. марта 2007. године и решење Врховног суда Србије Кж. II 541/07 од 2. априла 2007. године, утврдио да је подносиоцу уставне жалбе одлуком суда продужен притвор из разлога и у поступку који су предвиђени наведеним  Закоником, а да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права. Такође, о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења о продужењу притвора одлучивао је надлежни суд.
            У погледу навода подносиоца уставне жалбе да је притвор незаконит од 17. августа 2007. године до 11. септембра 2007. године, када је према њему укинут притвор, из разлога што је решењем Врховног суда Србије Кж. II 1575/07 од 6. септембра 2007. године укинуто решење Окружног суда у Смедереву Кв. 230/07 од 17. августа 2007. године, Уставни суд је оценио да чињеница да је првостепено решење било укинуто по жалби, не значи да је трајање притвора било аутоматски незаконито (видети: Bozano v. France, пресуда од 18. новембра 1986. године, став 55.). Наиме, првостепени суд је поступајући по налогу другостепеног суда, у кратком временском периоду од пет дана, размотрио списе предмета, као и примедбе и налоге тог суда, те је решењем Кв. 251/07 од 11. септембра 2007. године укинуо притвор подносиоцу уставне жалбе, након чега је подносилац истог дана пуштен на слободу.
           Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на слободу и безбедност из члана 27. ст. 1. и 3. Устава. С тим у вези, Суд је оценио да је у конкретном случају ограничење наведеног права извршено у складу са сврхом његовог ограничења, те да нема повреде члана 20. став 3. Устава.
            8. У погледу навода подносиоца да му је повређено право на суђење у разумном року, односно право да се притвор сведе на најкраће могуће време, као и право да се сваком коме се суди за кривично дело суди без одуговлачења, Уставни суд је становишта да су судови дужни да у притворским предметима поступају са нарочитом хитношћу. У поступку контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом (блажом) мером.
             У конкретном случају Уставни суд је ценио трајање притвора у периоду од 20. марта 2007. године до 20. маја 2007. године (решење Окружног суда у Смедереву Кв. 72/07 од 20. марта 2007. године ) и у периоду од 17. августа 2007. године до 11. септембра 2007. године (решење Окружног суда у Смедереву Кв. 230/07 од 17. августа 2007. године). Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је истражни поступак, који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Смедереву, био веома сложен, како због бројности окривљених (87 лица), тако и због бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их окривљени извршили. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да поступање надлежних судова у смислу укупне дужине трајања истражног поступка не указује да је мера притвора према подносиоцу уставне жалбе трајала дуже него што је то неопходно. Како су оспорена решења Окружног суда у Смедереву Кв. 72/07 од 20. марта 2007. године и Врховног суда Србије Кж. II 541/07 од 2. априла 2007. године донета од стране законом установљених судова, који су у границама своје надлежности, у законом прописаном поступку, применом одредаба важећих процесних и материјалних закона утврдили да постоје разлози за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе, то је  Уставни суд оценио да се задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору у оспореном периоду не може приписати произвољном поступању судова, те да нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава.
            9. Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредбе члана 34. став 3. Устава, којом је утврђен принцип правне сигурности у казненом праву, Уставни суд је претходно констатовао да право на претпоставку невиности, као једно од основних права окривљеног, представља гаранцију правне сигурности окривљеног у казненом праву и гаранцију правичног суђења. Уставни суд је утврдио да је решењем Врховног суда Србије Кж. II 1575/07 од 6. септембра 2007. године отклоњена повреда права подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности учињена у образложењу оспореног решења Окружног суда у Смедереву Кв. 230/07 од 17. августа 2007. године, тако да подносилац уставне жалбе више нема основа за истицање повреде наведеног права. Такође, анализирајући оспорено решење Окружног суда у Смедереву Кв. 72/07 од 20. марта 2007. године и решење Врховног суда Србије Кж. II 541/07 од 2. априла 2007. године, Уставни суд је утврдио да ни овим решењима подносиоцу уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
             Уставни суд налази да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на заштиту података о личности ''давањем информација новинарима у смислу да је кривично дело учињено, иако није доказано'', без икаквих правних аргумената и да не представљају доказ о учињеној повреди Уставом зајемченог права из члана 42. став 3. Устава.
              На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у односу на ова оспорена решења неоснована, па је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 1. изреке.
             10. У погледу оспореног решења истражног судије Окружног суда у Смедереву Кри. 28/07 од 22. фебруара 2007. године и решења Врховног суда Србије Кр. 337/07 од 16. маја 2007. године, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није поднео жалбе против оспорених решења, те је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно члану 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, из разлога што подносилац уставне жалбе претходно није исцрпео сва правна средства. Имајући у виду да је у овом делу уставна жалба одбачена, Уставни суд се није упуштао у оцену навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 21. став 1. и члана 36. став 1. Устава.
             11. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08 и 27/08), одлучено је као у изреци.