Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, др Наташа Плавшић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Ј . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. новембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. Ј . и утврђује да је пресудом Врховног касационог суда Кзз. ОК. 2/22 од 12. маја 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Врховног касационог суда Кзз. ОК. 2/22 од 12. маја 2022. године и одређује се да Врховни суд донесе нову одлуку о захтевима за заштиту законитости бранилаца подносиоца уставне жалбе Б . Ј. – адвоката мр Н . Ј . и Т . Ј, Ж . Д. и З . П . изјављеним против правноснажних пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године и Кж.3. По.1. 1/21 од 1. октобра 2021. године.
3. Одбацује се уставна жалба Б . Ј . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који је вођен у предмету Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 23/14 (раније у предмету истог суда К. По.1. 89/11).
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. Ј . из Београда поднео је Уставном суду , 29. децембра 2021. године, преко пуномоћника П . Ћ, адвоката из Новог Сада и Н . Ј, адвоката из Београда, уставну жалбу, допуњену поднес цима од 24. јануара, 7. септембра и 28. септембра 2022. године, против пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године, пресуде истог суда Кж.3. По.1. 1/21 од 1. октобра 2021. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз. ОК. 2/22 од 12. маја 2022. године, због повреде права из члана 32. став 1, члана 33. став 5. и члана 34. Устава Републике Србије и права из члана 6. став 1. и члана 6. став 3. тачка д. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. Устава, у поступку који је вођен у предмету Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 23/14 (раније у предмету истог суда К. По.1. 89/11).
Како се права гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликују од права зајемчених Уставом Републике Србије , то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Подносилац сматра да су му означена уставна права повређена пресудама Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године и Кж.3. По.1. 1/21 од 1. октобра 2021. године и при томе наводи:
- да је учешћем судије М. Р. „у буквално свим фазама овог кривичног поступка, од одређивања и продужења притвора подносиоцу, одбијања понуђеног јемства и одлагања његовог прихватања, затим првобитним задужењем предмета и достављањем оптужнице на одговор у функцији председника првостепеног већа у фази припреме главног претреса, те сада већ троструким учешћем у судећем већу трећег степена које истрајава на осуди подносиоца, повређено право подносиоца на непристрасан суд као елемент права на правично суђење“;
- да оспорене пресуде нису јавно објављене након одржаних претреса;
- да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен кривим за кривично дело које му је оптужним актом стављено на терет, „без иједног јединог доказа“;
- да се „умишљај увек цени tempore criminis, а не, као у конкретном случају, две и по године након окончања сваке радње која би се могла умишљајно приписати подносиоцу као инкриминација“;
- да је подносиоцу повређено право из члана 33. став 5. Устава јер су одбијени сви његови доказни предлози;
- да је у конкретном случају повређено и право на суђење у разумном року, јер је поступак окончан након десет година и три месеца;
- да су у доношењу пресуде Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године „учествовале судије које су морале бити изузете од вршења судијске дужности – Н . З. и Н . М. …, судија Н. З. је била у КВ већу Вишег суда у Београду, које је решењима од 7. децембра 2011. године и од 5. јануара 2012. године продужило притвор подносиоцу у фази након подизања оптужнице. Затим је била у Кж већу Апелационог суда у Београду које је решењем од 2. марта 2012. године укинуло решење Вишег суда од 20. фебруара 2012. године о продужењу притвора подносиоцу, али је потом била и члан истог већа које је својим решењем од 11. маја 2012. године одбило жалбу подносиоца и потврдило решење првостепеног суда од 29. марта 2012. године о продужењу притвора подносиоцу, иако се баш ништа од чињеница и околности притвора у међувремену није променило. У оба изнета случаја одлучивања о притвору, члан истог Кж већа Апелационог суда у Беог раду, заједно са судијом Н. З, била је и судија Н. М .“;
- да су „судије М. П, З. С . и Д . М . морали да се изузму од поступања у овом предмету. Одлуком Уставног суда Уж-4985/12 од 8. јануара 2014. године утврђена је повреда уставног права Б . Ј . на правно средство и то доношењем следећих одлука: решења Апелационог суда у Београду Кж.2. По.1. 25/12 од 23. јануара 2012 . године (председник већа З. С , а члан већа Д. М .), решења Апелационог суда у Београду Кж.2. По.1. 53/12 од 10. фебруара 2012. године (председник већа З. С , а члан већа М. П .) и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. По.1. 112/12 од 21. марта 2012. године (председник већа З. С, а члан већа Д. М .). Означеном одлуком Уставног суда је наведено да је право на правно средство повређено подносиоцу вишеструким укидањем првостепених решења (управо напред набројаним решењима), при чему је Апелациони суд у Београду имао јасну законску могућност да на основу члана 467. став 3. Законика о кривичном поступку преиначи побијано решење и сам одлучи о притвору. Последица описане повреде права на правно средство је боравак подносиоца у притвору у периоду од 7. децембра 2011. године, када му је притвор продужен, па све до 8. марта 2012. године, када је притвор укинут због коначно прихваћеног јемства“.
У односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда Кзз. ОК. 2/22 од 12. маја 2022. године, подносилац у уставној жалби наводи:
- да пресуда Врховног касационог суда садржи неистиниту и произвољну аргументацију, као и бројне повреде подносиочевих права;
- да „што се тиче повреде права на непристрасан суд, оно је и овде повређено подносиоцу чињеницом да је председник већа и судија известилац у предмету била Б. С , која је била члан већа и код доношења претходне пресуде Врховног касационог суда, коју је Уставни суд поништио због неотклањања повреде уставних права подносиоца. Он је тражио њено изузеће од поступања у предмету, указујући на разумну сумњу у њену непристрасност, али је такав његов захтев одбијен решењем председника Врховног касационог суда Су. VII 39 БР. 15/22 од 7. марта 2022. године, са образложењем да се не ради о разлозима за искључење судије, нити је њено учешће у ранијој одлуци Врховног касационог суда којом је одбијен истоветан ванредни правни лек подносиоца, довољан основ за сумњу у непристрасност. Имајући у виду да је донета идентична одлука, са практично истим образложењем, квази аргументима и арбитрарним ставовима као и први пут, јасно је да је подносилац био потпуно у праву када је тражио изузеће судије Б. С . и да је њена пристрасност кључно утицала на доношење побијане незаконите одлуке Врховног касационог суда у свему супротно Уставом и Конвенцијом датим гаранцијама права на правично суђење пред непристрасним судом“;
- да Врховни касациони суд, у конкретном случају, није препознао и уклонио повреде уставних права подносиоца.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди да су оспореним пресудама повређена означена уставна права подносиоцу, да поништи оспорене пресуде, те да предмет врати Апелационом суду у Београду као другостепеном, на поновно одлучивање о жалби Тужилаштва за организовани криминал изјављеној против ослобађајуће пресуде Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 23/14 од 17. марта 2015. године, затим да Суд досуди подносиоцу износ од 3.000 евра, у динарској противвредности , због повреде права на суђење у разумном року, као и да се одлука Уставног суда објави у „Службеном гласнику Републике Србије“ .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, из списа предмета Уставног суда Уж-12021/17, достављене документације и одговора Врховног касационог суда Кзз. ОK. 2/22 од 28. априла 2022. године, као и увидом у судску праксу Врховног касационог суда https://www.vk.sud.rs/sr, између осталог, утврдио:
- да је пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 89/11 од 16. маја 2013. године, између осталог, окривљени Б. Ј , овде подносилац уставне жалбе, ослобођен од оптужбе да је учинио кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да је решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 31/13 од 31. јануара 2014. године усвојена жалба Тужиоца за организовани криминал, те је укинута пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 89/11 од 16. маја 2013. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење;
- да је пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 23/14 од 17. марта 2015. године, између осталог, окривљени Б. Ј . ослобођен од оптужбе да је учинио кривично дело које му је стављено на терет;
- да је пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 10/15 од 6. новембра 2015. године усвојена жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, те је преиначена пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 23/14 од 17. марта 2015. године, тако што је Апелациони суд у Београду, између осталог, окривљеног Б. Ј . огласио кривим да је учинио кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осудио га на казну затвора у трајању од три године;
- да су решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/16 од 12. маја 2016. године усвојене жалбе, те је укинута пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 10/15 од 6. новембра 2015. године;
- да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године усвојена жалба Тужиоца за организовани криминал, те је преиначена пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 23/14 од 17. марта 2015. године, тако што је Апелациони суд у Београду, између осталог, окривљеног Б. Ј . огласио кривим за дело које му је оптужним актом стављено на терет;
- да су пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године, ставом другим изреке, усвојене жалбе окривљеног Б. Ј . и његових бранилаца, браниоца окривљеног Б.Ч. и браниоца окривљеног Д.Г, те је преиначена пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године, тако што је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење, као суд трећег степена, окривљеног Б.Ј. осудио на казну затвора у трајању од две године и шест месеци, док су у преосталом делу жалбе одбијене као неосноване, а пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године је у односу на окривљеног Б. Ј . у непреиначеном делу потврђена; о кривљени Б.Ч. и Д.Г. су ослобођени од оптужбе;
- да су пресудом Врховног касационог суда Кзз. Ок. 4/18 од 2. марта 2018. године одбијени су као неосновани захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљеног Б. Ј , те бранилаца окривљеног Љ.Б. поднети против правноснажних пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године и Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године, због повреде закона из члана 438. став 1. тач. 1), 4), 7) и 8) и став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, те из члана 439. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку, док су у осталом делу захтеви за заштиту законитости бранилаца, као и допуна захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Љ.Б. од 23. фебруара 2018. године одбачени;
- да је Одлуком Уставног суда Уж-12021/2017 од 15. октобра 2020. године, ставом првим изреке, усвојена уставна жалба Б.Ј. изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године, пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз. Ок. 4/18 од 2. марта 2018. године и утврђено је да је подносиоцу уставне жалбе наведеним пресудама повр еђено право на непристрасан суд, као елемент права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. Устава Републике Србије, док је у преосталом делу уставна жалба у односу на пра во на непристрасан суд одбачена; ставом другим изреке поништене су пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године и пресуда Врховног касационог суда Кзз. Ок. 4/18 од 2. марта 2018. године у делу који се односи на подносиоца уставне жалбе Б.Ј. и одређено је да Апелациони суд у Београду – Посебно одељење донесе нову одлуку о жалбама подносио ца Б. Ј . и његових бранилаца – адвоката мр Н . Ј, Т. Ј. и З . П. изјављеним против пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године;
- да је решењем Апелационог суда у Београду Су. VII-39 172/21 од 9. јула 2021. године одбачен захтев подносиоца и његових бранилаца за изузеће судије М. Р. у предмету Кж.3. По.1. 1/21;
- да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 1/21 од 1. октобра 2021. године преиначена пресуда истог суда Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године тако што је суд окривљеног Б. Ј . огласио кривим за кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од две године;
- да је решењем Врховног касационог суда СУ. VII 39 15/22 од 7. марта 2022. године одбијен као неоснован захтев браниоца подносиоца – адвоката Ж. Д. за изузеће судије Б . С, док су одбачени као недозвољени захтеви за изузеће судија Н. В, В. К, М. Ц. и М . К . Т . у предмету Кзз. ОК. 2/22;
- да је у захтеву за заштиту законитости бранилаца окривљеног – адвоката Т. Ј. и мр Н . Ј. од 29. децембра 2021. године, између осталог, указано да је на главном претресу учествовала судија М. Р, а која је морала бити изузета због вишеструког ангажмана у различитим фазама поступка; т акође, указано је и на одлуку Врховног касационог суда у предмету Д.Ш; у захтеву за зашт иту законитости браниоца З. П. није указано на по вреду права на непристрасан суд;
- да је бранилац – адвокат Ж . Д. 14. јануара 2022. године изјавио захтев за заштиту законитости у коме је, између осталог, указао на повреду члана 485. став 4. у вези члана 438. став 1. тачка 4 ) Законика о кривичном поступку, јер је судија М . Р. у кр ивичном поступку против Б.Ј. имала вишеструке процесне улоге; затим је наведено да су судије Н. З, Н. М, М. П , З. С. и Д . М . морал и бити изузет и; бранилац је указао и на праксу Европског суда за људска права, Уставног суда, као и самог Врховног касационог суда, а које се односе на питање непристрасности суда;
- да су оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. ОК 2/22 од 12. маја 2022. године одбијени као неосновани захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљеног Б. Ј. поднети против правноснажних пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године и Кж.3. По.1. 1/21 од 1. октобра 2021. године; у образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да „Поводом захтева за изузеће судија Врховног касационог суда и то: судије Н. В, Б. С, В. К, М. Ц. и М . К. Томић, свих чланова већа који су учестововали у доношењу пресуде тог суда Кзз. ОК. 4/18 од 2. марта 2018. године, а која је поништена одлуком Уставног суда РС, и који захтев је истакао бранилац окривљеног, адвокат Ж. Д, председник Врховног касационог суда – судија Ј . В. је решењем Су. VII 39 15/2022 од 7. марта 2022. го дине, у односу на судију Б. С. одбила захтев као неосно ван, у односу на судију Н. В. и судије В. К, М. Ц. и М. К. Т. одбацила захтев као недозвољен. Из образложења наведеног решења произилази да околности које се односе на судију Б. С, у смислу постојања сумње у непристрасност у поступању наведене судије не могу бити основ за примену члана 37. став 2. 3КП, јер услови за примену одредби члана 37. став 2. 3КП обухватају одређене личне односе, интересе или друте околности које нису обухваћене одредбом члана 37. став 1. тачка 1) до 4) 3КП који прописује разлоге за обавезно изузеће, па се постојање сумње у пристрасност у конкретном случају мора поткрепити постојањем других чињеница и окојшости, које на то указују. Поред тога, учествовање судије у доношењу пресуде од стране нижестепеног суда не представља законску препреку да, након укидања пресуде од стране вишестепеног суда, предмет на поновни поступак и одлучивање буде додељен у рад истом судији, који је пресуду донео први пут, јер не постоји претпоставка његове непристрасности, те је из наведених разлога захтев у односу на судију Б.С. оцењен као неосно ван. У односу на судију Н. В , захтев је у том делу оцењен као недозвољен, јер судија у конкретном случају не постута у предмету Врховног касационог суда Кзз. ОК 2/22. Према истој одлуци је наведено да је судијама В. К, М..Ц. и М . К. Т, престала судијска функција због испуњености услова за одлазак у пензију, па је захтев у том делу оцењен као недозвољен … У односу на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) 3КП у захтеву за заштиту законитости бранилаца окривљеног Б. Ј, адвоката мр Н. Ј. и Т . М. Ј. истиче се да Апелациони суд није могао процесно да одлучи како је то одлучио побијаном пресудом и да преиначи пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1 23/16 од 23. јануара 2017. године, јер је иста донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) 3КП, с обзиром да је у њеном доношењу учествовао судија М. Л. који је морао бити изузет, а како је то наведено и у одлуци Уставног суда. У наведеној ситуацији по налажењу одбране, Апелациони суд је применом одредаба члана 455. став 2. 3КП морао наведену пресуду укинути, што исти није учинио, већ је пресуду преиначио, а делом одбио жалбе, на који начин је оставио у правном промету део те пресуде у чијем доношењу је учествовао судија М. Л , па је тиме учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) 3КП, у односу на поступање судије М. Л .
Поред тога, по основу ове битне повреде одредаба кривичног поступка браниоц и истичу и учешће судије М. Р. у доношењу побијане пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 1/21 од 1. октобра 2021. године, а која судија је у више наврата поступала у својству председника или члана већа, одлучујући о жалбама окривљеног против решења о продужењу притвора, у којим решењима се изјашњавала о кривици окривљеног. Браниоци су истакли да је правни стандард националног и међународног права да судије које су учествовале у доношењу одлуке за коју је утврђено да је окривљеном повређено уставно право не могу учествовати у доношењу пресуде. У конкретном случају четворо судија из већа које је донело пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године, којом је повређено уставно право Б. Ј. учествовало је и у доношењу пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. l/2 1 од 1. октобра 2021. године, чиме је по израженом ставу браниоца адвоката Н. Ј , повређена одредба члана 37. став 2.3КП.
У захтеву браниоца окривљеног Б. Ј, адвоката Ж. Д. по основу ове битне повреде одредаба кривичног поступка истиче да је у доношењу пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3 По.1. 1/21 од 1. октобра 2021. године, као члан ве ћа да учествовала судија М. Р, чиме је повређено право окривљеног на непристрасан суд и судију, као саставни део права на правично суђење, јер је наведена судија учествовала више пута у доношењу решења о продужењу притвора, жалби на решење којим је одређен притвор, жалби на решење о одбијању захтева окривљеног за одређивања јемства, а иста судија је учествовала у доношењу пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године, а која пресуда је поништена одлуком Уставног суда. По наводима браниоца судија М. Р. је имала формирано предубеђење како у односу на кривично дело, тако и у односу на окривљеног, што нарушава претпоставку непристрасности суда, чиме је учињена повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) 3КП.
Поред тога бранилац у оквиру исте битне повреде одредаба кривичног поступка истиче учешће судија Н . З. и Н . М. у доношењу пресуде која се захтевом побија и то Апелационог суда у Београду – Посебног одељења Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године. Ово образл аже чињеницом да је судија Н. З. учествовала у доношењу одлука о продужењу притвора окривљеном, док су судије Н . З. и Н . М, учествовале у одлучивању о жалби на решење о продужењу притвора Кж.2. По.1. 202/12 од 11. маја 2012.године, у ком решењу су се изјасниле да је окривљени оправдано сумњив да је учинио кривично дело из члана З59. став 3. у вези става 1. КЗ. На овај начин, како наводи бранилац, судије су исказале висок степен јасноће у погледу кривице окривљеног, чиме су испуниле услове за обавезно изузеће из члана 37. став 1. тачка 1) ЗКП. Учествовањем наведених судија у доношењу другостепене пресуде Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године, а имајући у виду њихово формирано предубеђење, учињена је битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП. Исти бранилац у захтеву истиче у оквиру ове повредс да су у доношењу одлуке Апелационог суда у Београду, као суда трећег степена, учествовале судије М. П, З. С . и Д . M, које судије је требало да се изузму од судијске дужности. Одлуком Уставног суда Републике Србије Уж-4985/2012 од 8. јануара 2014. године, утврђена је повреда права на правно средство Б.Ј. зајемчена одредбом члана 36. став 2. Устава РС, вишеструким укидањем првостепених решења о продужењу притвора, у чијем доношењу су учествовале наведене судије, што као председници или чланови већа. Д аље је навео да је судија Д.М. у два наврата одлуч ивао о захтеву осуђеног Б.Ј. за изузеће судије М. Р, који је једном одбио, а други пут одбацио. Изнети наводи оцењени су неоснованим у погледу разлога за изузеће судија М. Л , Н. З. и Н . М. Поводом поступања судије М. Л. у доношењу пресуде Кж.1. По.1. 23/16 од 23 јануара 2017. године, Врховни касациони суд указује да је Уставни суд Републике Србије поништио одлуку Врховног касщионог суда Кзз. ОК. 4/18 и Апелационог суда трећег степена Кж.3. По.1. 2/l7, али није поништио одлуку Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године, у чијем доношењу је учествовао судија М. Л , судија Н. З. и судија Н . М. На тај начин је Уставни суд у складу са својим овлашћењима извршио селекцију одлука које је поништио, у ситуацији када само Уставни суд приликом одлучивања о уставној жалби и Врховни касациони суд приликом одлучивања о захтеву за заштиту законитости нису везани одредбом члана 455. став 2. 3КП, односно процесном забраном укидања првостепене пресуде, која је већ једанпут укидана, чиме је Уставни суд оставио у правном саобраћају пресуду Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године. Апелациони суд је поступајући као другостепени суд у односу на пресуду Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године, једино могао да отклони повреду на коју је Уставни суд указао, тако што је отворио претрес пред другостепеним судом у смислу члана 449. 3КП, будући да укидање пресуде сходно одредби члана 464. 3КП у вези члана 455. став 2. 3КП није било могуће, с обзиром да је у овом предмету другостепена пресуда већ једном била укинута. Апелациони суд у Београду, Посебно одељење Кж.3. По.1. 1/21 од 01.октобра 2021. године је отклонио повреду права на правично суђење тако што је одлуку донео након одржаног претреса на коме су изведени докази на бази којих је утврђено чињенично стање, те је поновним извођењем доказа и њиховом поновном оценом како појединачно, тако и у међусобној вези од стране тог већа Апелационог суда у Београду, повреда на коју је указао Уставни суд отклоњена, те су у том делу наводи из захтева за заштиту законитости адвоката мр Н . Ј. и Т . М. Ј, као и адвоката Ж. Д. оцењени као неосновани, у односу на поступање судије М.Л. у доношењу пресуде Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године, Према одредби члана 438. став 1. тачка 4) 3КП, битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је на главном претресу учествовао судија или судија – поротник који се морао изузети, тј. за кога постоје разлози за обавезно изузеће (члан 37. став 1. ЗКП). Разлози за обавезно изузеће судије или судије поротника прописани су одредбом члана 37. став 1. тачка 1) до 4) 3КП, Ставом 2. истог члана прописано је да судија или судија поротник може бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету, ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност. Имајући у виду да битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) 3КП претпоставља постојање неког од разлога за обавезно изузеће који је прописан одредбом члана 37. став 1. 3КП а не и разлог прописан одредбом члана 37. став 2. 3КП (због постојања околности које изазивају сумњу у непристрасност судије или судије – поротника), то је Врховни касациони суд разматрао наводе о битној повреди одредаба крвичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) 3КП, само у делу где је наведен основ за обавезно изузеће судије у смислу члана 37. став 1. тачка 4) 3КП. Браниоци окривљеног, адвокат мр Н. Ј, Т. М. Ј. и Ж . Д, у захтевима истичу као разлог за изузеће судије М. Р, бројност процесних улога везаних за одлучивање по жалби на решења о притвору и по жалби на одлуку којом је одбијен захтев да се одреди јемство, као и у доношењу пресуде Апелационог суда Кж.3. По.1. 1/21 од 01. октобра 2021. године, указујући на сумњу у њену непристрасност, што је по ставу бранилаца, морало бити разлог за изузеће од даљег поступања у овом кривичном поступку, односно мериторног одлучивања у пресуди Кж.3. По.1. 1/21 од 01. октобра 2021. године. Поред тога бранилац окривљеног адвокат Ж. Д. у захтеву као разлог за изузеће судија М. П, З. С. и Д . М, указује на постојање предубеђења, односно сумње у погледу непристрасности судија које су поступале у наведеним предхтету, где су као чланови већа или председници већа учествовали у одлушвању о даљем задржавању окривљеног у притвору или жалби на решења о притвору, а након тога у доношењу пресуде Кж.3. По.1. 1/21 од 1. октобра 2021. године, те имајући у виду њихове процесне улоге, по ставу браниоца, морали су бити изузети од даљег поступања у овом предмету. На овај начин, не дајући разлоге за обавезно изузеће судија, који су стриктно наведени у члану 37. став 1. тачка 4) 3КП, по налажењу Врховног касационог суда, браниоци окривљеног, адвокати, заправо указују на повреду члана 37. став 2. 3КП, а која повреда не представља обавезан разлог за изузеће, па према томе, ни битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) 3КП, а сама за себе не представља законом дозвољен разлог за подношење захтева за заштиту законитости у смислу цитиране одредбе члана 485 став 4. 3КП“;
- да је пресудом Врховног касационог суда Кзз. ОК. 6/21 од 22. априла 2021. године усвојен захтев за заштиту законитости бранилаца окривљеног Д.Ш, као основан, па је у односу на овог окривљеног, а по службеној дужности применом одредбе члана 489. став 2. ЗКП, и у односу на окривљене Г.С, Ж.В, М.П, Н.Д, Н.Н, Б.Н, П.О, Н.С, М.Ђ, Р.Р, Б.Т, М.М, Ж.С, Д.Т, М.Ц. и сведоке сараднике АА, ББ и ВВ, укинута правноснажна пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 22/19 од 12. јуна 2020. године у осуђујућем делу описаном у ст. I и III изреке те пресуде, а предмет је у том делу враћен Апелационом суду у Београду на поновно одлучивање; у образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да „По налажењу Врховног касационог суда, судије М. Л. и Б . П. су образлажући постојање оправдане сумње у решењима о продужењу притвора окривљеном Д.Ш, изртазили висок степен јасноће у погледу кривице овог окривљеног, као и целе организоване криминалне групе, у већој мери него што је то неопходно за доношење одлуке о притвору.
Утврђење постојања оправдане сумње подразумева да су судије М. Л. и Б . П . оцениле да постоји скуп чињеница које непосредно поткрепљују основану сумњу, а оправдана сумња представља квалитет сумње који оправдава подизање оптужбе, па се утврђење постојања таквог квалитета сумње код одређеног судије може уподобити процесној улози судије приликом потврђивања оптужнице, која процесна улога представља основ за обавезно изузеће прописано одредбом члана 37. став 1. тачка 4 ) ЗКП.
Иако је судија по закону и у складу са својом функцијом, дужан да одржи поверење у своју независност и непристрасност, формирано предубеђење тих судија који су о притвору против окривљеног одлучивале више пута, јесте таквог квалитета да представља околност која нарушава претпоставку непристрасности судије, због чега је у конкретном случају непристрасност функционалне природе судија М. Л. и Б ..П. доведена у питање, па су испуњени разлози за обавезно изузеће ових судија у поступку одлучивања по жалбама на првостепену пресуду.
Судије М. Л. и Б . П, у конкретном случају, нису изузети приликом доношења другостепене пресуде, па је по налажењу Врховног касационог суда, а имајући у виду члан 6. став 1. Конвенције о заштити људских права и основних слобода, ставове изражене у одлукама Европског суда за људска права ( Fey против Аустрије, Sainte Marie против Француске, Nortier против Холандије, Haushildt против Данске, Davidsons и Savins против Латвије, Драгојевић против Хрватске, Jasinski против Пољске и Romenskiy против Русије), као и ставове изражене у одлукама Уставног суда Србије Уж-4461/10 од 30. јануара 2014. године и Уж-12021/17 од 4. јануара 2020. године и Врховног касационог суда Кзз. РС. 2/14 од 19. јуна 2014. године, Кзз. ОК. 33/19 од 17. децембра 2019. године и Кзз. 236/21 од 11. марта 2021. године, другостепеном пресудом учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП, како се то основано захтевом за заштиту законитости бранилаца окривљеног Д.Ш, адвоката Р.Б. и Д.Ш. указује“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.), да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. став 5.), као и да се да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП), између осталог, прописано је : да ће судија или судија – поротник бити изузети од судијске дужности у одређеном предмету ако је у истом предмету поступао као судија за претходни поступак или је одлучивао о потврђивању оптужнице или је учествовао у доношењу мериторне одлуке о оптужби која се побија жалбом или ванредним правним леком или је учествовао у поступку као тужилац, бранилац, законски заступник или пуномоћник оштећеног, односно тужиоца или је саслушан као сведок или као вештак, ако овим закоником није другачије прописано (члан 37. став 1. тачка 4)); да судија или судија – поротник може бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност (члан 37. став 2.), као и да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је на главном претресу учествовао судија или судија – поротник који се морао изузети (члан 438. став 1. тачка 4)); да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је правноснажном одлуком или одлуком у поступку који је претходио њеном доношењу повређен закон (члан 485. став 1. тачка 1.); да повреда овог закона у смислу става 1. тачка 1. овог члана постоји ако је правноснажном одлуком или у поступку који је претходио њеном доношењу повређена одредба кривичног поступка или ако је на чињенично стање утврђено у правноснажној одлуци погрешно примењен закон (члан 485. став 2.); да због повреда овог законика (члан 74, члан 438. став 1. тач. 1) и 4 ) и тач . 7 ) до 10 ) и став 2. тачка 1 ), члан 39. тач. 1) до 3 ) и члан 441. ст. 3. и 4. ) учињених у првостепеном и поступку пред апелационим судом окривљени може поднети захтев за заштиту законитости у ро ку од 30 дана од дана када му је достављена правноснажна одлука, под условом да је против те одлуке користио редовни правни лек (члан 485. став 4.); да ће Врховни касациони суд по усвајању захтева за заштиту законитости донети пресуду којом ће према природи повреде укинути у целини или делимично првостепену одлуку и одлуку донету у поступку по редовном правном леку или само одлуку донету у поступку по редовном правном леку и предмет вратити на поновну одлуку органу поступка или на суђење првостепеном или апелационом суду, с тим да може наредити да се нови поступак одржи пред потпуно измењеним већем (члан 492. став 1. тачка 1)).
Одредбама члана 3. Закона о судијама („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 58/09-Одлука УС, 104/09, 101/10, 8/12-Одлука УС, 121/12, 124/12-Одлука УС, 101/13, 111/14-Одлука УС, 117/14, 40/15, 63/15-Одлука УС, 106/15, 63/16-Одлука УС и 47/17) прописано је да је судија дужан да у свакој прилици одржи поверење у своју независност и непристрасност (члан 1.) , као и да је судија дужан да непристрасно води поступак по својој савести, у складу са властитом проценом чињеница и тумачењем права, уз обезбеђење правичног суђења и поштовање процесних права странака гарантованих Уставом, законом и међународним актима (став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. ОК. 2/22 од 12. маја 2022. године повређено право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. При томе, подносилац наводи да је наведена оспорена пресуда препис раније донете пресуде Врховног касационог суда Кзз. ОК. 4/18 од 2. марта 2018. године, односно да је у конкретном случају донета идентична одлука , са практично истим образложење м, квазиаргументима и ставовима као и први пут. Такође, подносилац наводи да Врховни касациони суд у оспореној пресуди није препознао и уклонио повреде људских права подносиоца, а које су учињене оспореним пресудама Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године и Кж.3. По.1. 1/21 од 1. октобра 2021. године.
Уставни суд указује да је у више својих одлука, с утемељењем на пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту :Ч Европски суд) , установио гаранције права на правично суђење. Посебна гаранција права на правично суђење односи се на обавезу суда да образложи своју одлуку (с тим у вези, видети пресуду Европског суда у предмету Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, представка број 18390/91, став 29.). Гаранције пра ва на образложену судску одлуку обавезују суд да наведе прецизне, јасне и разумљиве разлоге на којима базира одлуку, а који су изграђени на примени и тумачењу релевантог права. Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава ста ндарде права на правично суђење требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може бити без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети пресуде Европског суда у предметима Georgiadis против Грчке, од 29. маја 1997. године, представка број 21522/93, став 42. и Higgins и остали против Француске, од 19. фебруара 1998. године, представке бр. 20124/92 (134/1996/753/952), став 42.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда изражен у пресуди Van der Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године, представка број 26034/90, став 61.). То нарочито важи за образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижих судова. Међутим, за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3187/2010 од 11. децембра 2013. године и пресуду Европског суда у предмету Helle против Финске, представка број 157/1996/776/1977, од 19. децембра 1997. године, став 60.).
Пре свега, Уставни суд констатује да се према одредби члана 485. ЗКП, захтев за заштиту законитости може изјавити због повреде члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП, а који члан прописује да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је на главном претресу учествовао судија или судија поротник који се морао изузети. Суд напомиње да је непристрасност суда једна од темељних претпоставки права на правично суђење. Наиме, одредбом члана 32. став 1. Устава, поред осталог, окривљеном у кривичном поступку гарантовано је и право на непристрастан суд, односно право да непристрасан суд одлучи о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против окривљеног. Ова устав на гаранција је уређена Главом III (чл. 37. – 42.) ЗКП-а, као посебан институт кривичног процесног права – изузеће судија.
Уставни суд истиче да ratio legis института изузећа судије јесте да обезбеди да судија, који је иначе апстрактно способан да врши судијску функцију у било ком кривичном поступку, не учествује у поступку поводом одређене кривичне ствари због постојања одређеног разлога који доводи у сумњу његову непристрасност. То може да буде одређени лични интерес судије у самој ствари, постојање одређеног односа са странкама и другим учесницима кривичног поступка или вршење у истом кривичном поступку судијских или несудијских функција. Наведени разлози за изузеће судије су предвиђени у члану 37. ЗКП-а.
Даље, Уставни суд напомиње да је у захтевима за заштиту законитости бранилаца подносиоца уставне жалбе указано на повреду члана 485. став 4. у вези са чланом 438. став 1. тачка 4) ЗКП, односно на повреду права на непристрасно суђење, јер су поједине судије вишеструко учествовале у по ступку против окривљеног Б. Ј.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да закључак Врховног касационог суда да „на овај начин, не дајући разлоге за обавезно изузеће судија, који су стриктно наведени у члану 37. став 1. тачка 4) ЗКП, по налажењу Врховног касационог суда, браниоци окривљеног, адвокати, заправо указују на повреду члана 37. став 2. ЗКП, а која повреда не представља обавезан разлог за изузеће, па према томе ни битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП, а сама за себе не представља законом дозвољен разлог за подношење захтева за заштиту законитости у смислу цитиране одредбе члана 485. став 4. ЗКП“, не представља уставноправно прихватљиво и утемељено образложење. Наиме, Врховни касациони суд се није суштински осврнуо на наводе о повреди права на непристрасно суђење подносиоца уставне жалбе. При томе је занемарио указивања подносиоца захтева з а заштиту законитости Б. Ј . на пресуде самог Врховног касационог суда (Кзз. ОК. 6/21 од 22. априла 2021. године, Кзз. РЗ. 2/14 од 19. јуна 2014. године, Кзз. ОК. 33/19, Кзз. 236/21 од 11. марта 2021. године) као и на више пресуда Европског суда ( пресуда у предмету Hanschildt против Данске, представка број 10486/83, од 24. маја 1989. године, став 48, пресуда у предмету De Cubber против Белгије, представка број 9186/90, од 26. октобра 1984. године, став 33, пресуда у предмету Nortier против Холандије, представка број 13924/88, од 24. августа 1993. године, став 30. и пресуда у предмету Saint-Marie против Француске, представка број 12981/87, од 16. децембра 1992. године, став 32. ). У пресуди Кзз. ОК. 6/21 од 22. априла 2021. године, као пресуди која је временски претходила доношењу оспорене пресуде, Врховни касациони суд се бавио питањем повреде права на непристрасно суђење окривљеног Д.Ш, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП, јер су у доношењу пресуде оспорене захтевом учествовале судије М.Л. и Б.П, а које судије су раније донеле одлуке којима је одлучивано о продужењу притвора окривљеном Д.Ш. Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд у конкретном случају треба ло мериторно да оцени наводе о повреди права на непристрасно суђење подносиоцу уставне жалбе, јер је то право једно од темељних претпоставки права на правично суђење. Суд сматра да није уставноправно прихватљиво образложење из оспорене пресуде да питање изузећа појединих судија не представља у конкретном случају законом дозвољен разлог за подношење захтева за заштиту законитости, тим пре што је подносилац јасно указао на праксу самог Врховног касационог суда. Самим тим, закључак Врховног касационог суда из оспорене пресуде, а који се односи на спорно питање вишеструког учествовања појединих судија у кривичном поступку вођеном против подносиоца, а који је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 1/21 од 1. октобра 2021. године, није уставноправно утемељен и не може се сматрати адекватним образложењем у смислу члана 32. Устава.
На основу напред наведеног, Уставни суд је оценио да оспорена пресуда не садржи уставноправно прихватљиво образложење зашто наводи окривљеног Б . Ј. који с е односе на непристрасно суђење не представљају дозвољен разлог за подношење захтева за заштиту законитости у смислу члана 485. став 4. ЗКП. Стога је Уставни суд оценио да оспорена пресуда Врховног касационог суда Кзз. ОК. 2/22 од 12. маја 2022. године не задовољава стандарде правичног суђења, успостављене судском праксом, како овог, тако и Европског суда, те да је оспореном пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је у односу на означено право из члана 32. став 1. Устава усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23) и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је оцени о да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити поништајем оспорене пресуде Врховног касационог суда Кзз. ОК. 2/22 од 12. маја 2022. године и одређивањем да Врховни суд донесе нову одлуку о захтевима за заштиту законитости бранилаца окривљеног Б. Ј, адвоката мр Н. Ј. и Т . Ј, Ж. Д. и З . П, изјављеним против правноснажних пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године и Кж.3. По.1. 1/21 од 1. октобра 2021. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да је поништио оспорену пресуду Врховног касационог суда Кзз. ОК. 2/22 од 12. маја 2022. године, Суд се није посебно упуштао у оцену навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење и посебних права окривљеног из члана 32. став 1, члана 33. став 5. и члана 34. Устава. Такође, из истог разлога Уставни суд се није упустио ни у оцену навода о повреди означених уставних права оспореним пресудама Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године и Кж.3. По.1. 1/21 од 1. октобра 2021. године.
6. Подносилац сматра да му је право на непристрасан суд повређено и учествовањем судије Б. С. у доношењу оспорене пресуде, а која је била члан већа које је донело пресуду Врховног касационог суда Кзз. Ок. 4/18 од 2. марта 2018. године.
Уставни суд је, увидом у оспорену пресуду, утврдио да она, што се тиче напред изнетог навода подносиоца уставне жалбе, садржи детаљно и јасно образложење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је, стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се ови наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди означеног права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорене пресуде. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Подносилац сматра да му је у конкретном случају повређено и право на суђење у разумном року. Подносилац наводи да је „поступак у односу на подносиоца започет 23. септембра 2011. године, доношењем решења о 'проширењу' (тада непостојеће) истраге, а окончан је достављањем оспорене пресуде суда трећег степена дана 17. децембра 2021. године. Дакле, поступак је трајао десет година и скоро три месеца“.
Уставни суд констатује да је тврдња подносиоца о трајању поступка више од десет година очигледно неоснована. Наиме, Уставни суд констатује да је поступак против подносиоца, према наводима уставне жалбе, започео 23. септембра 2011. године, а да је правноснажно окончан 28. септембра 2017. године , доношењем пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17. Након тога , водио се поступак пред Врховним касационим судом, као и уставносудски поступак, те је након окончања уставносудског поступка усвајањем уставне жалбе подносиоца, вођен поступак пред Апелационим судом у Београду – Посебно одељење, као и поступак пред Врховним касационим судом. Дакле, Уставни суд је оценио да подносилац трајање поступка погрешно посматра у целини, укључујући поступак пре доношења Одлуке Уставног суда Уж-12021/ 2017 од 15. октобра 2020. године, затим поступак пред самим Уставним судом који је резултирао доношењем наведене Одлуке, те напослетку поновни поступак пред трећестепеним судом.
Прво, Уставни суд не може мериторно ценити трајање поступка који је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године, јер је у том делу уставна жалба неспорно неблаговремено поднета.
Друго, у односу на део поступка који се водио пред Уставним судом у предмету Уж-12021/2017, Уставни суд указује на то да из одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода до којих је дошло актима и радњама државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, што, по природи ствари, искључује могућност да се уставном жалбом оспоравају акти или радње Уставног суда. Стога је Уставни суд утврдио да је уставна жалба у овом делу недопуштена.
Треће, оцењујући наводе о повреди права на суђење у разумном року у поступку који је вођен у предмету Кж.3. По.1. 1/21 Апелационог суда у Београду – Посебно одељење, Уставни суд нарочито напомиње да је Одлука Уставног суда Уж-12021/2017 донета 15. октобра 2020. године, као и да је достављена посебни одељењима Вишег суда у Београду и Апелационог суда у Београду 6. јануара 2021. године. Такође, Суд напомиње да је пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 1/21, којом је поступак правноснажно окончан, донета 1. октобра 2021. године. Дакле, оспорени поступак је у конкретном случају трајао девет месеци, рачунајући од тренутка доставе Одлуке Уставног суда до доношења нове трећестепене пресуде. Самим тим, напред наведено трајање поступка се не може сматрати неразумно дугим.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредб ама члана 36. став 1. тач. 1), 5) и 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.