Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Гордана Ајншпилер Поповић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. Г . из Бечеја и Е . Г . Г . и М . Г . К, обе из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. новембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ј. Г, Е . Г . Г . и М . Г . К . и утврђује да је пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9326/18 од 16. јуна 2021. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 3 2. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9326/18 од 16. јуна 2021. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносилаца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00- 00419/2018-13 од 17. априла 201 8. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. Г . из Бечеја и Е. Г . Г . и М . Г . К, обе из Новог Сада , преко пуномоћника С. П , адвоката из Новог Сада, поднели су Уставном суду, 9. септембра 20 21. године, уставну жалбу против појединачног акта означеног у тачки 1. изреке, због повреде начела и права из чл. 3, 18, 19, 20, 32, 58. и 59. Устава Републике Србије. Уставном жалбом се, такође, истиче повреда права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију , која су зајемчена и Уставом Републике Србије, па постојање повреде ових права Уставни суд цени у односу на одредбе Устава.
У уставној жалби jе наведено: да се ћерка бивше власнице, на основу споразума закљученог у складу са тада важећим прописима, одрекла наслеђа; да потомци ћерке нису поднели захтев за враћање имовине и тиме су конклудентном радњом потврдили да поштују наведени споразум који је закључио њихов правни претходник; да из одредбе члана 47. став 10. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу произлази да само раније дата наследничка изјава подносиоца захтева није од значаја за утврђивање законских наследника, а не и другог лица.
Подносиоци уставне жалбе истичу да Управни суд није оценио наводе тужбе да није било основа да им се не врати преостала 1/3 одузете имовине, будући да законски наследници М. М . нису поднели захтев за враћање, односно обештећење.
Уставном жалбом се тражи да Уставни суд утврди повреду означеног права и поништи оспорен и акт.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Нови Сад (даље у тексту: Агенција) број 46-00 4038/2013 од 23. фебруара 2018 . године, поред осталог, усвојен је захтев, враћена имовина и утврђено право својине Ј. Г . са обимом удела од 1/2, Е . Г . Г . и М . Г . К . са уделом свакој од по 1/4, на означеном уделу к.п. број … КО Бечеј, у јавној својини Републике Србије, корисник Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде (тачка 1. диспозитива). Агенција је у тачки 6. диспозитива решења одбила као неоснован захтев подносилаца уставне жалбе у преосталом делу, којим се тражи враћање одузете имовине, односно обештећење, и то идеалног удела од 1/3 пољопривредног земљишта на к.п. бр. …/5 и …/1 КО Бечеј. Агенција је у образложењу решења констатовала: да је предметним захтевом тражено враћање , односно обештећење за к.п. бр. …/5 и …/1 КО Стари Бечеј одузете од бивше власнице Е . Г . у поступку аграрне реформе; да су наведене парцеле након одузимања биле предмет комасације; да подносиоци захтева потражују целокупну имовину одузету од бивше власнице, имајући у виду наследничку изјаву М. М, ћерке бивше власнице, којом се одрекла наслеђа у корист своје браће; да законски наследници М . М . нису поднели захтев за враћање предметне имовине. Полазећи од одредбе члана 47. став 10. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, Агенција је закључила да су законски наследници ћерке бивше власнице могли поднети захтев за враћање имовине и одредила вештачење са задатком да за 2/3 идеалног дела одузетих парцела – који припада подносиоцима захтева, вештак предложи одговарајуће земљиште из комасационе масе погодно за враћање, те је одлучила као у диспозитиву.
Решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00- 00419/2018-13 од 17. априла 2018. године, одбијена је жалба подносилаца уставне жалбе изјављена против предметног решења Агенције, из разлога наведених у образложењу побијаног решења. Оцењујући наводе жалбе , другостепени орган је оценио да је „правилно утврдио првостепени орган да су законски наследници пок. М. М . могли поднети захтев за враћање имовине “.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9326/18 од 16. јуна 2021. године одбијена је као неоснована тужба подносилаца уставне жалбе поднета ради поништаја предметног решења Министарства финансија. Управни суд је прихватио разлоге на којима је другостепени орган засновао одлуку о одбијању жалбе и оценио да нису од утицаја на одлучивање наводи тужбе којима се указује на одредбу члана 47. став 10. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, чија повред а је, поред осталих, истакнута у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11и 108/13) прописано је: да се под „корисником враћене имовине или обештећења“ подразумева лице коме се враћа имовина, односно утврђује право на обештећење, у складу са овим законом (члан 3. тачка 12)) ; да право на враћање имовине или обештећење има домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим - његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама овог закона (члан 5. став 1. тачка 1)); да захтев за враћање имовине, у складу са овим законом, подносе сви бивши власници одузете имовине, односно њихови законски наследници и правни следбеници (члан 41. став 1.); да захтев из става 1. овог члана могу поднети заједно сви законски наследници бившег власника или сваки од њих појединачно (члан 41. став 2.).
Одредбама члана 47. наведеног закона предвиђено је да А генција утврђује све чињенице и околности од значаја за одлучивање о захтеву и доноси решење којим утврђује, између осталог, корисника и имовину која се враћа, односно за коју се даје обештећење (став 1.), да код утврђивања својства корисника, односно законских наследника по одредбама овог члана, није од значаја раније дата наследничка изјава лица које је поднело захтев за остваривање права по одредбама овог закона (став 10.).
Одредбама Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, 46/95, 101/03 и 6/15) прописано је: да први наследни ред чине оставиочеви потомци и његов брачни друг (члан 9. став 1.); да оставиочева деца и брачни друг наслеђују на једнаке делове (члан 9. став 2.); да ако оставиочево дете не може или неће да наследи, његов део на једнаке делове наслеђују његова деца (унуци оставиочеви), а кад неки од оставиочевих унука не може или неће да наследи, његов део на једнаке делове наслеђују његова деца (праунуци оставиочеви) и тако редом све докле има оставиочевих потомака (члан 10.).
5. Подносиоци уставне жалбе истичу да Управни суд није оценио наводе тужбе којима је указано на то да се одредба члана 47. став 10. Закона о враћању имовине и обештећењу (даље у тексту: Закон) односи само на законске наследнике који су поднели захтев за реституцију. Подносиоци сматрају да као једини законски наследници бившег власника који су поднели захтев за враћање имовине одузете од бивше власнице Е. Г , имају право на враћање, односно обештећење за целокупну имовин у која је била предмет тог захтева.
Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да уставна гаранција означеног права подразумева, поред осталог, да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда.
Уставни суд указује на правна становишта која је изразио у одлукама објављеним на интернет страници: www.ustavni.sud.rs, у вези са питањем удела у праву на реституцију и одређивањем појма законског наследника у смислу одредаба о Закона о враћању одузете имовине и обештећењу:
- у ситуацији када се један законски наследник одрекао наслеђа иза смрти бившег власника, за одлуку о томе ко су корисници враћене имовине и колики је њихов удео у праву на повраћај имовине, од значаја је чињеница да ли је тај законски наследник подношењем захтева за реституцију манифестовао вољу да оствари права по основу одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу (Одлука Уж-9103/2016 од 21. марта 2019. године);
- лица која имају право на повраћај одузете имовине на основу одредбе члана 5. став 1. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу нису наследници у правном смислу, јер нема објекта наслеђивања, будући да имовина која се враћа или се за њу добија обештећење није у власништву бивших власника, него државе или других правних субјеката (видети , између осталих, Одлуку Уж-8905/2016 од 4. априла 2019. године );
- није уставноправно прихватљивo становиште Управног суда, према коме законски наследник бившег власника који је поднео захтев за враћање имовине, нема право на враћање дела имовине који би припао законском наследнику који тај захтев није поднео (Одлука Уж-14529/2018 од 29. априла 2021. године).
Уставни суд је, полазећи од чињеница утврђених у овом уставносудском поступку, констатовао да је у предметном решењу Агенције изражено становиште да су законски наследници пок. М . М . могли поднети захтев за враћање предметне имовине, без обзира на раније дату наследничку изјаву којом се она одрекла наслеђа у корист своје браће и да због тога подносиоци уставне жалбе неосновано потражују целокупну имовину која је одузета. Другостепени орган и Управни суд су одлуке о одбијању жалбе, односно тужбе засновали на том закључку Агенције, иако у управном поступку који је окончан оспореним актом нису учествовала лица чији се правни претходник одрекао наслеђа иза смрти бивше власнице, те није ни било спорно питање утицаја раније дате наследничке изјаве на утврђивање својства корисника у смислу одредаба Закона .
По налажењу Уставног суд а, у предметном поступку требало је одговорити на питање: од каквог је утицаја на остваривање права по основу Закона чињеница да нису сви законски наследници бивше власнице поднели захтев за реституцију, без обзира на то да ли се неко од њих одрекао наслеђа.
Разматрајући спорно правно питање, Уставни суд је констатовао да из наведених одред аба Закона произлази: да се под корисником подразумева лице коме се решењем Агенције враћа имовина, односно даје обештећење; да право на враћање имовине или обештећење има бивши власник – ако је у животу, односно његови законски наследници, који су утврђени у складу са одредбама Закона о наслеђивању и одредбама тог закона; да лице које је поднело захтев за враћање имовине, односно обештећење, може бити одређено као корисник, без обзира на раније дату наследничку изјаву. Из наведених одредаба Закона о наслеђивању произлази да први наследни ред чине потомци оставиоца и његов брачни друг, при чему ако дете оставиоца не може или неће да наследи, његов део на једнаке делове наслеђују његова деца и тако редом све докле има потомака оставиоца . Полазећи од наведених правних становишта и одредаба закона, Уставни суд налази да се на основу одредаба Закона имовина не стиче у тренутку смрти бившег власника као “оставиоца”, него правноснажношћу одлуке надлежног органа. Такође, у поступку реституције се не примењују правила о наслеђивању у случају накнадно пронађене имовине, након што је постала правноснажна одлука суда о наслеђивању, јер се власнички удели одређују независно од тога како су утврђени том одлуком. Уставни суд стога сматра да се право на враћање имовине, односно обештећење на основу Закона остварује применом наследноправних правила превасходно у погледу одређивања круга лица која улазе у наследне редове и редоследа по којем су та лица позвана на остваривање ових права и да то „наслеђивање“ у суштини није институт наследног права, већ специфични правни институт Закона.
Уставни суд, такође, налази да је за одлуку о томе ко су корисници враћене имовине и колики је њихов удео у праву на повраћај имовине, од значаја чињеница да ли су сви законски наследници бившег власника, подносећи захтев за реституцију, показали вољу да остваре права на основу одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Уставни суд, с тим у вези, оцењује да одредбе члана 41. ст. 1. и 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу – према којима захтев за враћање одузете имовине и обештећењу подносе сви власници, односно њихови законски наследници, заједно или појединачно, упућују на закључак да као корисник враћене имовине не може бити одређен бивши власник, односно његов законски наследик који није поднео захтев. По налажењу Суда, из тога даље следи да се, у случају да неки законски наследник бившег власника не поднесе захтев за враћање одузете имовине, целокупна имовина враћа у својину наследнику који је такав захтев поднео, јер он своје право изводи из права бившег власника који је преминуо. Заузимање другачијег схватања, по мишљењу Уставног суда, противило би се разлозима због којих је наведени закон донет и сврси која се спровођењем тог закона жели остварити.
Будући да Управни суд није навео од редбе материјалног права чијом применом је оценио да се право корисника на реституцију умањује ако постоје други законски наследници који нису поднели захтев за враћање имовине, односно обештећење, Суд је нашао да оспорена пресуда није образложена на начин који отклања с умњу у произвољност одлучивања. Уставни суд је, стога , утврдио повреду права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је , имајући у виду природу у тврђене повреде права у конкретном случају, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорену пресуду Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9326/18 од 16. јуна 2021. године и одредио да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносилаца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00- 00419/2018-13 од 17. априла 201 8. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није посебно разматрао уставну жалбу са становишта начела Устава и осталих права зајемчених Уставом, истакнутих у уставној жалби, јер је утврдио повреду права на правично суђење и поништио оспорени акт .
8. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.