Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. Б . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. октобра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ј. Б . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Београд 2 у предмету број 952-02-9491/2010 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Ј. Б . на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. Б . из Београда поднео је Уставном суду, 6. јануара 202 1. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбама члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Београд 2 у предмету број 952-02-9491/2010 и против пресуде Управног суда У. 2948/17 од 23. октобр а 2020. године, због повреде права на правично суђење зајемченог истом одредбом Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, истиче да је предметни управни поступак трајао дуже од десет година , од подношења захтева првостепеном органу до доношења оспорене пресуде Управног суда.
Уставном жалбом је предложено да Уставни суд поништи оспорени акт и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу, оспорени акт , списе предмета број 952-02-9491/2010 Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Београд 2 и целокупну достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносилац уставне жалбе је 26. августа 2010. године поднео Републичком геодетском заводу – Служба за Катастар непокретности Београд 2 захтев „за исправку у елаборату за непокретност означену са „Н“ на копији плана к.п. број … КО Савски венац “. У захтеву је наведено да је спорни објекат погрешно уцртан и да се он заправо односи на део бесправно дограђеног објекта у коме се налази стан у власништву Д. Б; да нису уцртане степенице које раздвајају три нивоа предметне парцеле, ни гранична линија између тих нивоа, као ни помоћни објекти изграђени на тој парцели.
Решењем првостепеног органа број 952-02-9491/2010 од 2. јуна 2014. године одбијен је предметни захтев као неоснован, будући да је у поступку утврђено: да спорни објекат има ознаку „Н“, јер је изграђен без грађевинске и употребне дозволе, те је нетачна тврдња странке да се тај објекат третира као легално изграђен; да се не ради о грешци у катастру, јер је стари објекат порушен приликом снимања новог, а рушењем објекта дошло је до пренумерације објеката у Дигиталном катастарском плану; да се по инструкцијама израде Дигиталног катастарског плана не уносе подаци топографије, већ само непокретности, а степенице и потпорни зидови то нису; да није тачна ни констатација да помоћни објекти нису означени на новој копији плана.
Подносилац уставне жалбе је у жалби изјављеној против наведеног решења 1. јула 2014. године, поред осталог, истакао да првостепени орган није навео на основу које исправе је брисан упис стана број 7 – власништво Републике Србије, имајући у виду да није донета про писана исправа о рушењу тог стана, па исти није могао да буде брисан приликом снимања спорног објекта.
Решењем Републичког геодетског завода 07-3 број 952-02-22-12396/2016 од 19. децембра 2016. године одбијена је жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против предметног решења првостепеног органа, из разлога наведених у побијаном решењу.
Оспореном пресудом Управног суда У. 2948/17 од 23. октобра 2020. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе поднета 26. фебруара 2017. године против предметног решења другостепеног органа. Прихватајући у свему разлоге тог органа за одбијање жалбе, Управни суд је нашао да не постоји грешка у катастарском операту коју треба исправити.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, поред осталих, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10 ) било је прописано: да се поступак има водити брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања, орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најкасније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, ако посебним законом није одређен краћи рок; да је у осталим случајевима орган дужан да донесе решење и достави га странци најкасније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Сагласно одредби члана 19. став 1. Закона о управним споровима („Службени лист РС“, број 111/09), ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Београд 2 у предмету број 952-02-9491/2010 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је констатовао да је оспорени поступак започео 26. августа 2010. године, подношењем захтева подносиоца уставне жалбе за исправку у катастарском елаборату и да је правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда У. 2948/17 од 23. октобра 2020. године, дакле, да је трајао дуже од десет година , што, само за себе, указује на то да о предметном захтеву није одлучено у разумном року. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, по ступања управних органа и судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на овако дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да предметни управни поступак није био сложен, ни у погледу чињеничних, нити правних питања.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да је он као сувласник спорне ката старске парцел е имао материјални и правни интерес да се у разумном року одлучи о његовом захтеву за исправку грешке у катастру непокретности.
Испитујући поступање управних органа и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је констатовао да је првостепени орган одлуку о захтеву донео после три године и девет месеци, да је одлучивање о жалби подносиоца трајало две године и три месеца, а да је предметни управни спор окончан за три године и осам месец и, из чега следи да надлежни органи управе и Управни суд нису поступали ефикасно у оспореном поступку.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је он пропустио да поднесе жалбу, односно тужбу Управном суду због „ћутања администрације“, у циљу убрзања поступка одлучивања о његовом захтеву, те о његовој жалби , у периоду који је укупно трајао пет година и девет месеци. Уставни суд је, међутим, полазећи од свега наведеног, нашао да наведени допринос подносиоца уставне жалбе не може утицати на оцену Суда о томе да је у предметном управном поступку повређено право на суђење у разумном року. Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачк е 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подносилац претрпео. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије , од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда У. 2948/17 од 23. октобра 2020. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводима подносиоца од Уставног суда суштински тражи да, поступајући као инстанциони суд, испита законитост одлука донетих у претходно вођеном управносудском поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда. Овакву оцену Уставног суда потврђује и то да подносилац у уставној жалби углавном понавља наводе који су истицани у поступку који је претходио уставносудском. С обзиром на наведено, Уставни суд не може прихватити наводе подносиоца као уставноправне разлоге којима се аргументују тврдње о повреди права означеног у уставној жалби.
Уставни суд је, стога, у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.