Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Гордана Ајншпилер Поповић , др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Весна Илић Прелић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби К. Ј . из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9 . новембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба К. Ј . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 1 0503/18 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. К. Ј . из Врања поднео је Уставном суду, 1 4. јула 2021. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 10503/18 од 20. маја 2021. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 10503/18.
У уставној жалби се, поред осталог, истиче да је подносилац тужбу у управном спору поднео 15. јуна 2018. године, а да је „прво рочиште за главну расправу“ одржано 17. маја 2021. године .
Уставном жалбом је тражено од Уставног суда да поништи оспорени акт. Подносилац није тражио накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у оспорени акт и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 15. јуна 2018. године поднео тужбу Управном суду против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00950/2017-13 од 7. маја 2018. године, којим је одбијена његова жалба изјављена против решења Агенције за реституцију – Подручна јединица Ниш број 46-011019/2012 од 18. маја 2017. године. Предметним решењем првостепеног органа одбијен је као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за враћање одузете имовине, односно обештећење.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 10503/18 од 20. маја 2021. године одбијена је као неоснована тужба којом је подносилац уставне жалбе побијао законитост наведеног решења Министарства финансија. Управни суд је оспорену пресуду донео након одржане усмене јавне расправе и у образложењу истакао : да валидан правни основ за реституцију постоји тек онда ако је бившем власнику имовина одузета на основу акта о подржављењу, који је донесен применом неког од прописа наведеног у члану 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу; да подносилац такав акт није доставио до окончања управног поступка и да на другачије одлучивање не могу утицати наводи тужбе да је Градски Народни одбор Врање без било каквог правног основа насилним одузимањем, „уз претходно хапшење“, подржавио предметну имовину.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, између осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је неeфикасним поступањем Управног суда – Одељење у Нишу у предмету У. 10503/18 повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Оцењујући ове наводе подносиоца са становишта означеног права, Уставни суд је утврдио да је предметни управни спор започео 15. јуна 2018. године, подношењем тужбе подносиоца уставне жалбе против решења против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00950/2017-13 од 7. маја 2018. године и окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 10503/18 од 20. маја 2021. године. Чињеница да је предметни управни спор трајао непуне три године, сама по себи указује на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
По оцени Уставног суда, у предметном управном спору није било сложених чињеничних и правних питања. Приликом испитивања законитости побијаног коначног акта, Управни суд је прихватио разлоге на којима је заснована одлука туженог органа о законитости уписа промене права на непокретностима по захтеву подносиоца уставне жалбе.
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је нашао да Управни суд није ефикасно одлучио о тужби подносиоца уставне жалбе , посебно имајући у виду да у управном спору нису утврђиване нове чињенице, ни извођени нови докази, већ је одлука донета на основу чињеничног стања утврђеног у управном поступку.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је он имао правни и материјални интерес да надлежни суд у разумном року оцени законитост одлучивања о његовом захтеву за враћање имовине.
Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе својим радњама није допринео трајању предметног управног спора.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23 ), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у првом делу изреке.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете, а крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, Уставни суд је, у складу са одредбама члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде права на суђење у разумном року адекватан начин правичног задовољења подносиоца.
6. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 10503/18 од 20. маја 2021. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Из доказа изведених у оспореном поступку и навода уставне жалбе произлази да никада није донет акт о подржављењу спорне имовине, већ је она „ насилно одузета“ на основу изјаве М. Ј, упућене Градском Народном одбору – Председништво Врање 9. јуна 1948. године , „уз претходно хапшење тог лица“.
Уставни суд указује на становиште изражено у Одлуци Уж-6222/2017 од 4. јуна 2020. године, у вези са правом на реституцију на основу одредбе члана 5. став 1. тачка 4) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, којом је прописано да право на обештећење, под условима прописаним законом, може остварити физичко лице које је закључило уговор о купопродаји са државним органом у периоду од 1945. до 1958. године . Оцењујући наводе уставне жалбе у том предмету, Суд је нашао да из уговора о поклону, закљученог 21. марта 1946. године, којим је бивша власница отуђила 1.000 акција Ц. банке а.д. Лесковац у корист државе ФНРЈ, не могу проистећи права из наведене одредбе Закона за бившу власницу, а, следствено, ни за њене законске наследнике.
Уставни суд је имао у виду да је у оспореном управном поступку подносилац такође истицао да је предметна имовина уступљена без накнаде „у намери вршења притиска и демонстрације силе“, али је нашао да ови наводи не могу утицати на другачије одлучивање Суда, будући да спорна имовина није била предмет уговора о купопродаји закљученог са државним органом у смислу одредбе члана 5. став 1. тачка 4) Закона.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да до окончања предметног управног поступка није достављена исправа о подржављењу спорне имовине у складу са одредбом члана 3. став 1. тачка 3 Закона, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на повреду означених права зајемчених Уставом.
С обзиром на изнето, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.