Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, др Наташа Плавшић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М М. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. новембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. М. изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 130/17 од 20. новембра 2018. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 256/18 од 12. децембра 2018. године, у односу на истакнуту повреду права из члана 39. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М. из Београда поднео је Уставном суду, 17. јануара 2019. године, преко пуномоћника З. Т. и М. Д, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 130/17 од 20. новембра 2018. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 256/18 од 12. децембра 2018. године, због повреде начела утврђеног одредбама члана 20. и права из члана 32. став 1. и чл. 36, 39. и 60. Устава Републике Србије. Подносилац је истакао и повреду права из члана 6, 8. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и права и члана 2. Протокола 4. и члана 2. Протокола 7. уз Европску конвенцију, чије постојање повреде Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Истакнуте повреде уставних и конвенцијских права подносилац, између осталог, позивајући се на судску праксу Уставног суда и Европског суда за људска права, у суштини образлаже следећим наводима:
- да му је у конкретном случају оспореним одлукама повређено право на правично суђење кроз арбитрарно и неправично поступање суда које је последица произвољне и погрешне примене процесног права, као и кроз непоштовање права на образложену судску одлуку;
- да у конкретном случају нису испуњени законски услови за одређивање мера из члана 199. ЗКП, па су оне продужене мимо разлога и сврхе који су законом прописани;
- да му је право на образложену судску одлуку повређено тиме што образложења оспорених одлука не садрже јасне, непротивречне, довољне и индивидуализоване разлоге, нити је у тим одлукама утврђено постојање ни општег ни додатних услова за ове мере обезбеђења присуства окривљеног;
- да надлежни суд у оспореним решењима није одговорио на наводе из жалбе подносиоца, односно да се делом навода те жалбе Апелациони суд није бавио, док је на део одговорио само паушално;
- да му се поново продужавају мере забране напуштања боравишта и привременог одузимања пасоша одлукама у којима се наводе нејасни, противречни, непотпуни и недовољно индивидуализовани разлози;
- да у првостепеном решењу поново нема суштинског бављења пропорционалношћу мера, већ судови покушавају да оправдају кумулирање мера, игноришући јемство, његове последице и чињеницу да је реч о тежој мери обезбеђења присуства која у себи садржи и забрану напуштања боравишта;
- да је одржавање и успостављање пословних односа изван територије државе у којој живи део права сваког лица на приватни живот;
- да мере забране напуштања боравишта и привременог одузимања пасоша према подносиоцу нису пропорционалне, јер је сврха наведених мера остварена већ самим одређивањем јемства, због чега одређивање додатних мера представља непотребно мешање у права подносиоца.
У односу на истакнуту повреду на рад из члана 60. Устава (без прецизирања става наведеног члана), подносилац уставне жалбе није изнео посебне наводе, везујући повреду овог права за повреду права из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и права на слободу кретања зајемченог одредбама члана 39. Устава.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји његову уставну жалбу, утврди повреду означених начела и права, као и да поништи оспорена решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор на основу члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку.
Оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Кто. 6/13 од 9. маја 2013. године окривљеном М. М. стављено је на терет извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и кривично дело пореска утаја у помагању из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 35. Кривичног законика.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 57/13 од 19. јула 2013. године према окривљеном М. М. је одређено јемство у износу од 12.000.000,00 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије и истовремено му је одређена мера забране напуштања боравишта у Београду, уз привремено одузимање путне исправе, као и обавеза јављања надлежној полицијској станици.
Решењем истог суда од 18. октобра 2013. године наведена мера забране напуштања боравишта у Београду је измењена тако што је окривљеном забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије и том приликом је укинута обавеза окривљеног да се сваког првог радног дана у месецу јавља надлежној полицијској станици.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 57/13 од 27. октобра 2014. године према окривљеном је укинута мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, али је то решење преиначено решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године, којим је усвојена жалба Тужилаштва за организовани криминал, тако што је према окривљеном М. М. продужена за три месеца мера забране напуштања боравишта и окривљеном је забрањено да без одобрења суда напушта територију Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе.
Пре доношења оспорених решења, мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе последњи пут је продужена према окривљеном решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 130/17 од 21. августа 2018. године за још три месеца.
Оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 130/17 од 20. новембра 2018. године према окривљенима, међу којима и према подносиоцу уставне жалбе, је продужена за три месеца мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, тако што је окривљенима забрањено да без одобрења суда напусте територију Републике Србије.
У образложењу овог оспореног решења је, поред осталог, наведено:
- да је у односу на окривљеног М. М. председник већа ценила разлоге због којих је мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе одређена и до сада више пута продужавана према окривљеном, налазећи да и даље постоје околности које се тичу бројних личних и пословних контаката које окривљени има како у земљи, тако и у иностранству, с обзиром да је власник и контролни члан више правних лица која су регистрована у иностранству између оставих друштва „H.” са Кипра и „F.” са Девичанских острва, као и председник „Д.”, пословног система који послује како у земљи, тако и у иностранству и запошљава преко 8.000 запослених, а која компанија је према наводима одбране окривљеног у последњих десет година платила на име пореза 1.800.000.000 евра, док је лично окривљени платио око 3.300.000 евра на име пореза, што указује да се ради о лицу са изузетно високим приходима;
- да овакве имовинске прилике окривљеног, као и његови многобројни дословни контакти са лицима у иностранству, указују да је поред мере јемства у износу од 12.000.000,00 евра, у динарској противвредности који износ је уплаћен у року од само неколико дана од пријема решења о одређивању јемства и додатних мера, према окривљеном М. М. и даље неопходна истовремена примена и мере забране напуштања боравишта и привременог одузимање путне исправе ради обезбеђење присуства окривљеног у даљем току овог кривичном поступку;
- да је, разматрајући разлоге који оправдавају даљу примену мера из члана 199. ЗКП према окривљеном М. М. председник већа поред наведених околности које се односе на имовинске прилике окривљеног и његове бројне контакте са лицима у иностранству, имала у виду и тежину кривичног дела за које се окривљени терети, те је оценила да све наведене околности у међусобној повезаности, оправдавају бојазан да би окривљени без истовремене примене мере јемства и мере забране напуштања боравишта и привременог одузимања путне исправе, могао напустити територију Републике Србије без одобрења суда, односно да постоји опасност од његовог бекства, због чега је примена наведених мера уз меру јемства и даље нужна и оправдана, како би се на адекватан начин обезбедило присуство окривљеног у овом кривичном поступку;
- да је неопходност кумулативне примене мере јемства и мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе у циљу обезбеђења присуства окривљених М.Ђ, М. М. (подносиоца уставне жалбе) и М.М. условљена чињеницом да мера јемства сама за себе, иако представља тежу меру за обезбеђење присуства окривљених од забране напуштања места боравишта и привременог одузимања путне исправе, не представља препреку за окривљене да без одобрења суда напусте територију Републике Србије, јер се по својој природи своди на стављање у изглед будућих последица у случају да се услови јемства прекрше, те да, уколико би окривљени били спремни да жртвују износ положеног јемства, а која могућност се не може искључити, с обзиром на њихове имовинске прилике … мера јемства сама по себи не спречава окривљене да поступе супротно законској обавези и да без одобрења суда напусте места боравишта, јер се без додатних мера, путна исправа физички налази код окривљених;
- да личне и имовинске прилике окривљених, као и висина положеног јемства за сваког од њих понаособ указују да сама мера јемства не представља довољну гаранцију за обезбеђење присуства окривљених у овом кривичном поступку, из ког разлога је неопходно окривљенима продужити мере забране напуштања места боравишта уз привремено одузимање путне исправе. јер се тек физичким одузимањем путне исправе окривљени фактички онемогућавају да напусте место боравишта без одобрења суда, што би у крајњем случају требало да искључи и реалну могућност да окривљени прекрше јемство и изречене мере, односно да постану недоступни суду у даљем току кривичног поступка;
- да је током трајања поступка суд водио рачуна да се у односу на окривљеног М. М. не примењује тежа мера за обезбеђење присуства окривљеног када се та сврха може постићи блажом мером у смислу одредбе члана 189. став 3. Законика о кривичном поступку, из ког разлога је у претходном периоду мера притвора, која је окривљеном првобитно била одређена, замењена мером јемства уз истовремену примену мере забране напуштања боравишта у Београду и привремено одузимање путне исправе, као и обавезу јављања надлежној полицијској станици, а затим је у даљем току поступка окривљеном мера забране напуштања места боравишта у Београду, ублажена тако што му је дана 18. октобра 2013. године забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије и укинута обавеза окривљеног да се сваког првог радног дана у текућем месецу јавља надлежној полицијској управи;
- да су окривљеном на описани начин постепено, када су за то били испуњени услови ублажаване мере за обезбеђење присуства које су у току поступка биле примењене, те су мере које су сада на снази у потпуности прилагођене фази поступка, као и личним приликама окривљеног и у најмањој могућој мери ограничавају право окривљеног на слободу кретања;
- да претходно наведени разлози у својој међусобној повезаности, по оцени председника већа, у потпуности оправдавају продужење мере забране напуштања боравишта - територије Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе окривљенима М.Ђ, М. М. (подносилац уставне жалбе) и М.М. уз истовремену примену мере јемства.
Против оспореног првостепеног решења 3. децембра 2018. године бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјавио је жалбу.
Оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 256/18 од 12. децембра 2018. године одбијене су, као неосноване, жалбе бранилаца окривљених, међу којима и овде подносиоца уставне жалбе, изјављене против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 130/17 од 20. новембра 2018. године. У образложењу овог оспореног решења је, између осталог, наведено:
- да и по налажењу Апелационог суда у Београду – Посебног одељења, у прилог закључку првостепеног суда у односу на окривљеног М. М. говоре чињенице наведене у образложењу побијаног решења, везано за тежину кривичног дела за које се окривљени терети, висину прописане казне за то дело и висину неплаћене пореске обавезе која вишеструко прелази квалификаторну околност за тежи облик кривичног дела пореска утаја, које му се ставља на терет да је извршио у помагању, као и оне које се тичу бројних личних и пословних контаката које окривљени има како у земљи тако и у иностранству, те да се ради о лицу са изузетно високим приходима, а које указују да је и поред положеног јемства у износу од 12.000.000 евра у динарској противвредности, према окривљеном М. М. и даље неопходна истовремена примена и мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, јер исте у извесној мери и даље указују на постојање реалне опасности од бекства, од скривања или одласка окривљеног у непознато место или иностранство, те је самим тим правилан закључак првостепеног суда да је у конкретном случају неопходно да се окривљеном М. М. продужи мера забране напуштања територије Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе;
- да је приликом доношења одлуке првостепени суд имао у виду да мера јемства, која се кумулативно примењује, сама за себе, иако представља тежу меру за обезбеђење присуства окривљених од забране напуштања места боравишта уз привремено одузимање путне исправе, не представља препреку за окривљене да без одобрења суда напусте територију Републике Србије, с обзиром на имовинске прилике окривљених;
-да бранилац окривљеног М. М, адвокат З. Т, истиче да првостепени суд у односу на његовог брањеника не даје јасне, конкретне, нити индивидуализоване разлоге који би указивали на опасност од бекства, а игнорише чињенице које говоре, супротно ставу суда, да не постоје околности које указују на опасност од бекства, те с тим у вези наводи да је М. М. у временском периоду од 11. и 12. септембра 2018. године, по одобрењу суда боравио у Републици Словенији и Републици Српској, након чега је уредно вратио пасош, да је претходно 15 дана у августу месецу био у иностранству и вратио се у време које је суд одредио, односно да је четири пута био у могућности да постане недоступан државним органима, али да се сва четири пута вратио у Републику Србију и уредно вратио пасош, те да понашање М. М. током свих шест година трајања мере, јасно и недвосмислено указује да код њега не постоји опасност од бекства и да се он неће крити, затим, да се, и поред чињенице да је правноснажно ослобођен за кривично дело из члана 234. Кривичног законика, према окривљеном М. М. и даље кумулирају мере обезбеђења присуства окривљеног иако је јемство у износу од 12.000.000,00 евра, одређено због оптужби којих је правноснажно ослобођен, на начин да му се прекомерно ограничава слобода кретања и најзад, у жалби се истиче и да је првостепени суд морао да да јасне разлоге због чега је претња одређивањем притвора као последице кршења јемства без значаја, као и на којим реалним чињеницама је засновао свој став да ће окривљени који има преко седамдесет година, са озбиљно погоршаним здравственим стањем, који је седам месеци провео у притвору, поново довести себе у ситуацију да му се одреди најтежа мера ограничења слободе или на било који начин изложити условима који га могу довести у животну опасност, с обзиром на медицински третман у коме се налази;
- да је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење анализирао наводе у изјављеним жалбама, али налази да нису од утицаја на правилан закључак првостепеног суда да чињенице које стоје на страни окривљених и даље указују да би у случају укидања предметне процесне мере могли побећи, сакрити се или отићи у непознато место и да те околности и даље јесу таквог степена и интензитета да оправдавају даљу кумулативну примену предметних процесних мера;
- да такође стоје наводи у жалбама да су окривљени поштовали изречену меру, али да управо ова чињеница указује да изречена мера остварује своју сврху, а не да њихово понашање треба да има утицај на закључивање суда да ли је даље трајање мере оправдано, што се неосновано у жалбама указује;
- да је приликом доношења одлуке и Апелациони суд у Београду – Посебно одељење имао у виду временски период у коме се конкретна процесна мера примењује, као и фазу у којој се поступак налази, али је става да чињенице и околности због којих је иста одређена, за сада, нису изгубиле на значају да би се било која од тих мера укинула, без обзира на чињеницу која се посебно наглашава у жалбама, да су у међувремену окривљени ослобођени дела оптужби у предмету који и даље траје;
- да је сврха изречених процесних мера обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, тако да сама чињеница да су окривљени у међувремену за једно кривично дело које је било предмет оптужбе правноснажно ослобођени, сама по себи, не смањује интензитет реалне опасности од њиховог бекства, сакривања, одласка у непознато место или иностранство;- да је, супротно наводима у жалбама, правилан закључак првостепеног суда да је кумулативна примена процесних мера и даље неопходна, а ограничење слободе кретања окривљених које исте подразумевају, није непропорционално, нити окривљене као појединце сувишно оптерећује;
- да је самим тим, мешање државе у сферу људских права окривљених, конкретном случају реално оправдано, сведено на најмању могућу меру и сразмерно циљу који се жели постићи — обезбеђење њиховог присуства и несметано вођење предметног кривичног поступка;
- да је због свега напред наведеног, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење оценио да су жалбе браниоца окривљеног М.Ђ, адвоката З.А, браниоца окривљеног М. М, адвоката З. Т. и бранилаца окривљеног М.М, адвоката Б.Т. и М.Т. неосноване.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, те да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. ст. 1. и 2.); да се јемчи право на рад у складу са законом (члан 60. став 1.); да свако има право на слободан избор рада (члан 60. став 2.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. став 3.).
Одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) прописано је: да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама, или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона; да се пресуда мора изрећи јавно, али да се штампа и јавност могу искључити с целог или с дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у демократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, неопходно потребна у посебним околностима када би јавност могла да нашкоди интересима правде (члан 6. став 1.); да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (члан 8. став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (члан 8. став 2.); да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред домаћим властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству (члан 13.).
Чланом 2. Протокола 4. уз Европску конвенцију прописано је: да свако ко се законито налази на територији једне државе има, на тој територији, право на слободу кретања и слободу избора боравишта (став 1.); да је свако слободан да напусти било коју земљу, укључујући и сопствену (став 2.); да се никаква ограничења не могу поставити у односу на вршење ових права сем оних која су у складу са законом и која су неопходна у демократском друштву у интересу државне или јавне безбедности, ради очувања јавног поретка, за спречавање криминала, за заштиту здравља или морала или ради заштите права и слобода других (став 3.); да се права из става 1 могу, такође, у извесним областима подвргнути ограничењима која су уведена у складу са законом и оправдана јавним интересом у демократском друштву (став 4.).
Чланом 2. Протокола 7. уз Европску конвенцију прописано је: да свако ко је одлуком суда осуђен за кривично дело има право да његову осуду или казну преиспита виши суд и да се остваривање овог права, укључујући и основе за његово коришћење, уређује се законом (став 1.); да ово право може трпети изузетке када је реч о делима мањег значаја, која су прописана законом, или у случајевима када је лицу у питању у првом степену судио највиши суд или је исто било осуђено након изјављене жалбе против ослобађајуће пресуде (став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор (члан 188.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189.).
Одредбама члана 199. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти место боравишта или територију Републике Србије (став 1.); да уз меру из става 1. овог члана, окривљеном може бити забрањено посећивање одређених места или наложено да се повремено јавља одређеном државном органу или привремено одузета путна исправа или возачка дозвола (став 2.); да се мерама из ст. 1. и 2. овог члана не може се ограничити право окривљеног да живи у свом стану, да се несметано виђа са члановима породице, блиским сродницима и својим браниоцем (став 3.).
У члану 200. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ће се окривљени у решењу о одређивању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити тежа мера (члан 188.) ако прекрши изречену забрану (став 3.); да ако окривљени из става 3. овог члана има неодложну потребу да путује у иностранство суд може одредити да му се врати путна исправа, уколико постави пуномоћника за пријем поште у Републици Србији и обећа да ће се на сваки позив суда одазвати, или положи јемство (став 4.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 5.).
Одредбом члана 202. став 1. ЗКП је прописано да се окривљени који треба да буде стављен у притвор или је већ у притвору због постојања разлога прописаних у члану 211. став 1. тач. 1) и 4) овог законика, може оставити на слободи, односно може се пустити на слободу, ако он лично или неко други за њега пружи јемство да до краја поступка неће побећи и ако сам окривљени, пред судом пред којим се води поступак, да обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште.
Сагласно одредбама члана 206. ЗКП ако окривљени прекрши обећање из члана 202. став 1. овог законика, суд ће решењем одузети вредност која је дата као јемство у корист буџета Републике Србије (став 1.) а према окривљеном из става 1. овог члана одредиће се притвор (став 2.)
У члану 207. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ће се према окривљеном за кога је положено јемство, одредити притвор ако на уредан позив не дође, а изостанак не оправда или ако се појави други разлог за одређивање притвора (став 1.); да се у случају из става 1. овог члана, јемство укида решењем, положени новчани износ, драгоцености, хартије од вредности или друге покретне ствари враћају се, а хипотека се скида и да ће се на исти начин поступити и кад се кривични поступак правноснажно оконча решењем о обустави поступка или одбијању оптужбе или пресудом (став 2.).
5. Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима је према њему правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта, тако што му је забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе, те да у односу на оспорена решења истиче повреду начела и права из члана 20. став 3, члана 32. став 1. и чл. 36, 39. и 60. Устава, као и повреду права из чл. 6, 8. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и права из члана 2. Протокола 4. и из члана 2. Протокола 7. уз Европску конвенцију.
Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе повреде свих истакнутих права, у суштини, заснива на истакнутој и детаљно аргументованој повреди права на слободу кретања, односно да се у противправном ускраћивању слободе кретања стичу повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права на рад и права на поштовање приватног и породичног живота Стога ће Суд наводе уставне жалбе мериторно ценити превасходно са становишта права зајемченог чланом 39. Устава.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 39. Устава, Уставни суд, пре свега, констатује да је одредбама члана 20. Устава, поред осталог, предвиђена могућност ограничења људских и мањинских права под следећим условима: 1) да је такво ограничење допуштено Уставом и прописано законом; 2) да ограничење служи сврси коју Устав допушта; 3) да је таква врста ограничења неопходна и потребна у демократском друштву; 4) да се ограничењем не задире у суштину зајемченог права. Истим чланом Устава је утврђена обавеза свих државних органа, нарочито судова, да у случају постојања ограничења Уставом гарантованих права посебно воде рачуна о постојању и успостављању правичне равнотеже између средства које се користи (ограничено уставно право) и циља који се жели постићи (заштита права других или заштита вредности демократског друштва. Ово, пре свега, подразумева обавезу да се у сваком конкретном случају има у виду суштина права која се ограничава, важност сврхе ограничења, природа и обим ограничења, однос ограничења са сврхом ограничења, као и да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права).
Уставни суд даље наглашава да је слобода кретања (и настањивања) једно од основних личних права појединца које јемчи Устав и констатује да Устав у члану 39. став 1. сваком лицу гарантује да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати.
Међутим, наведене слободе нису апсолутне, будући да Устав у ставу 2. истог члана допушта могућност њиховог ограничења и упућује на закон који регулише ограничење ових слобода, који мора бити везан општим уставним правилом које дефинише садржај, квалитет и обим законских овлашћења у материји људских права (члан 18. став 2.) и границама у којима Устав допушта ограничење људских права (члан 20.). Истовремено, Устав непосредно утврђује разлоге који могу бити основ за ограничење, међу којима је, поред осталих, и вођење кривичног поступка.
За несметан ток кривичног поступка потребно је, поред осталог, присуство одређених лица, посебно окривљеног. Мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка су, сагласно одредбама члана 188. ЗКП: позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор. Према окривљеном који се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства, може се, сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП одредити притвор. Међутим, ако наведени услови нису испуњени, већ постоје само околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, неће се одредити притвор, као најтежа мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка, већ мера забране напуштања боравишта, као „средња“ и релативно блажа мера између потпуне слободе и притвора.
Полазећи од до сада наведеног, као и од установљене праксе Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) у примени члана 2. Протокола 4 уз Европску конвенцију (видети, поред осталих, пресуду ЕСЉП у предмету Miazdzyk против Пољске, број представке 23592/07, од 24. јануара 2012. године, ст. 29. до 41.), Уставни суд сматра да се приликом оцене да ли је дошло до повреде права на слободу кретања морају испитати следећи критеријуми: 1) да ли је било ограничења слободе кретања у конкретном случају; 2) да ли је ограничење било изричито прописано законом и која је његова сврха; 3) да ли је ограничење пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву.
5.1. Испитујући први критеријум - да ли је у конкретном случају било ограничења слободе кретања подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да је неспорно да је до ограничења наведене слободе дошло, будући да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима му је правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе. Уставни суд наглашава да, како би ово ограничење било у складу са одредбом члана 39. став 2. Устава, оно мора бити прописано (и у складу са) законом, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка и мора бити „неопходно у демократском друштву“ (видети пресуду ЕСЉП Raimondo против Италије, од 22. фебруара 1994, серија A број 281-A, став 39.).
5.2. Оцењујући испуњеност другог критеријума, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе кретања (доношење мере о забрани напуштања боравишта према подносиоцу уставне жалбе уз привремено одузимање путне исправе) прописано законом – ЗКП (члан 199.) и да је сврха продужења наведене мере била несметано вођење кривичног поступка, односно обезбеђење присуства подносиоца у кривичном поступку који се против њега водио, како то и стоји у образложењу оспорених решења надлежних судова. Сходно томе, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе засновано на закону и да је тежило легитимном циљу утврђеном одредбом члана 39. став 2. Устава, тј. вођењу кривичног поступка.
Остаје да се утврди да ли је трајање мере забране напуштања боравишта било пропорционално циљу који се жели постићи.
5.3. Приликом испитивања трећег критеријума, Уставни суд је оцењивао да ли је продужење ограничења слободе кретања подносиоца, а ради несметаног вођења кривичног поступка, заиста било неопходно или је било прекомерно, како се то потенцира у уставној жалби. Наиме, Уставни суд наглашава да је, у ситуацији када постоје два или више супротстављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак надлежних судова да, ценећи околности сваког конкретног случаја, успоставе равнотежу између тих супротстављених права, или да, уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права, односно да обезбеде да свако ограничење буде оправдано и сразмерно.
У смислу претходно изнетог, Уставни суд констатује да је према подносиоцу уставне жалбе, до дана подношења уставне жалбе (17. јануара 2019. године), мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе трајала пет година, пет месеци и 24 дана (рачунајући од 23. јула 2013. године, када је наредбом председника већа К. По1. 57/13 од 23. јула 2013. године пуштен на слободу).
Међутим, Уставни суд сматра да се трајање наведене мере, иако је дуготрајно и превасходно последица дуготрајности и комплексности предметног кривичног поступка, само по себи, не може узети као једини основ за утврђивање да ли је постигнута равнотежа између општег интереса за несметано вођење кривичног поступка и личног интереса подносиоца да у потпуности ужива слободу кретања. Ово питање се мора процењивати у зависности од околности сваког конкретног случаја. Ограничење може бити оправдано у датом случају само ако постоје јасни показатељи истинског јавног интереса који превазилазе право појединца на слободу кретања (видети одлуку ЕСЉП Hajibeyli против Азербејџана, број 16528/05, став 63.).
Пре свега, Уставни суд указује да се ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе у конкретном случају састојало у забрани напуштања боравишта – територије Републике Србије уз привремено одузимање путне исправе.
Уставни суд даље указује да је првобитно одређена мера притвора замењена блажом мером забране напуштања боравишта у Београду уз обавезу да се подносилац јавља сваког првог радног дана у месецу надлежној полицијској станици, уз привремено одузимање путне исправе. Након тога је напред наведена мера 18. октобра 2013. године додатно ублажена тако што је подносиоцу забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије, те је укинута обавеза да се подносилац сваког првог радног рада у месецу јавља у надлежну полицијску станицу.
У смислу наведеног, Уставни суд констатује да су се према подносиоцу уставне жалбе током трајања кривичног поступка теже мере за обезбеђивање присуства окривљеног, а ради несметаног вођења кривичног поступка, благовремено замењивале блажим мерама. Такође, Уставни суд напомиње да опасност од бекства представља могући разлог за одређивање притвора (члан 211. став 1. тачка 1) ЗКП), јемства (члан 202. став 1. ЗКП), као и мере забране напуштања стана (члан 208. став 1. ЗКП). У том смислу, мера забране напуштања боравишта представља алтернативу напред наведеним трима мерама, а од којих се у пракси притвор често одређује баш због опасности од бекства окривљеног. Мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе се одређује у свим оним ситуацијама у којима постоји мање изражена опасност од бекства (али ипак постоји опасност од бекства), која се може искључити остављањем окривљеном веће слободе кретања унутар територије домицилне државе уз забрану њеног напуштања.
Друго, Уставни суд указује да сваком окривљеном, сагласно одредби члана 10. став 1. ЗКП, могу бити ограничене слободе и права пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције. Наиме, сваки окривљени је, по логици ствари, у великој мери ограничен у слободи кретања, будући да има дужност не само да се одазива сваком позиву суда, већ и да суд обавести о свакој промени адресе или боравишта и намери да промени адресу или боравиште. Мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе има за циљ обезбеђење већег степена контроле када постоје околности које суд доводе до уверења да је опасност од бекства у иностранство повећана.
Треће, Уставни суд сматра да подносилац није апсолутно лишен слободе кретања, имајући у виду да, уколико има потребу да путује у иностранство, суд може одредити да му се врати путна исправа, односно да има могућност да тражи посебну дозволу и да добије путну исправу ради путовања ван земље из било ког разлога (ради лечења и слично), што је подносиоцу и било омогућено. Управо ово Уставном суду указује да је оваква мера изречена подносиоцу од надлежних судова била адекватно и пропорционално калибрирана, те да су поступајући судови њеним изрицањем остварили правичну равнотежу између потребе за несметаним вођењем кривичног поступка, са једне стране, и неопходних ограничења права подносиоца, са друге стране.
Уставни суд констатује да је одлучни разлог на коме су надлежни судови засновали своју одлуку о ограничењу права на слободу кретања, поред тежине кривичних дела за које се окривљени терети, управо исти онај разлог који се у уставној жалби истиче као главно утемељење за постојање повреде права на слободу кретања зајемченог чланом 39. Устава, а то су личне и имовинске прилике окривљеног – да има бројне личне и пословне контакте у земљи и иностранству и изузетно високе приходе, односно потреба окривљеног да као председник великог пословног система мора путовати у иностранство зарад остварења пословних циљева. Додатно, процењујући неопходност прописане мере, надлежни судови су у оспореним решењима истакли да су у односу на окривљеног процесне мере обезбеђења присуства ублажаване и да се у том тренутку у односу на њега примењује најблажа процесна мера, која му слободу кретања не ограничава прекомерно.
Уставни суд на овом месту истиче да се, када се ограничавају права и слободе окривљеног пре доношења правноснажне одлуке, ограничење слобода окривљеног, па и слобода на кретање искључиво унутар територије Републике Србије, мора вршити само у мери неопходној за остварење циља поступка. С обзиром на истакнуто, Уставни суд оцењује да је образложење које су надлежни судови дали процењујући потребу да се окривљеном ограничи слобода кретања на кретање унутар територије Републике Србије наспрам права на кретање и ван територије Републике Србије, засновали на принципу сразмерности, ценећи са једне стране опасност од бекства и скривања окривљеног у иностранству у односу на несметани ток кривичног поступка са друге стране. Уставни суд оцењује да су Виши суд у Београду – Посебно одељење и Апелациони суд у Београду – Посебно одељење процењујући неопходност продужења мере ограничења слободе кретања, на уставноправно релевантан и довољан начин са становишта примене члана 39. Устава, образложили на којим су околностима засновали став да опасност од бекства и скривања у иностранству претеже у односу на слободно кретање одузимањем путне исправе.
Поред истакнутог, Уставни суд констатује и да је наведена мера према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужена у кривичном поступку који се против њега и других лица водио пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду, и то због више кривичних дела, што неспорно указује на чињеничну и правну сложеност предмета који је у време подношења уставне жалбе био у фази главног претреса.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе из члана 39. став 2. Устава било сразмерно, односно да је успостављена правична равнотежа између општег интереса за несметано вођење кривичног поступка и појединачног права подносиоца уставне жалбе на слободно кретање.
Следом свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 92/23), уставну жалбу, у овом делу, одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд даље констатује да подносилац уставне жалбе, оспоравајући наведена решења којима је према њему правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта, тако што му је забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе, истиче и повреду права правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, као и повреду права на рад.
Ценећи и ове истакнуте повреде, Уставни суд је, увидом у оспорене акте, утврдио да они садрже детаљно и јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је стога, полазећи од претходно наведеног и цењеног, утврдио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на образложену судску одлуку, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених решења. При томе, Уставни суд нарочито напомиње да су Виши суд у Београду – Посебно одељење и Апелациони суд у Београду – Посебно одељење у оспореним решењима дали јасне, индивидуализоване, детаљне и конкретне разлоге, засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу релевантних одредаба Законика о кривичном поступку, за продужење мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе.
Друго, у односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе користио своје право на жалбу обраћањем другостепеном суду. Ценећи тврдње подносиоца које се односе на ово уставно право, Уставни суд истиче да је оспорено решење Апелационог суда у Београду детаљно образложено, те да је наведени суд решавајући по жалби посебно ценио све релевантне околности, дао довољно и релевантно утемељење својих ставова и одлучио да одбије као неосновану жалбу против првостепеног решења.
Треће, разматрајући истакнуту повреду права на рад из члана 60. Устава, Уставни суд пре свега констатује да је повреда наведеног права дата у контексту повреде члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Уставни суд истиче да с обзиром на то да Европска конвенција не садржи у себи право на рад као самостално право, Европски суд за људска права ово право разматра под окриљем права на поштовање приватног и породичног живота. Но, с обзиром на чињеницу да је у Уставу Републике Србије право на рад зајемчено као самостално право у члану 60, истакнути наводи могу се ценити у складу са релевантном уставном одредбом.
Уставни суд констатује да је чланом 60. став 1. Устава зајемчено право на рад у складу са законом, ставом 2. истог члана право на слободан избор рада и ставом 3. доступност свима под једнаким условима свих радних места. Уставни суд истиче да се ограничењем слободе кретања одузимањем путне исправе ipso facto не негира право на рад као такво, као и да су у уставној жалби наводи о повреди права на рад дати у контексту обављања рада одласцима у иностранство, а без спорења да подносилац уставне жалбе остварује своје право на рад у начелу, као и слободан избор рада и доступност радног места. С обзиром на то да се против подносиоца уставне жалбе водио кривични поступак, као и да су према њему одређене мере за обезбеђење присуства окривљеног за несметано вођење кривичног поступка засноване на закону, Уставни суд налази да право на рад, слободан избор рада и доступност радног места нису били предмет оспорених решења, те да је ограничење у обављању једног аспекта рада, и то одласцима у иностранство, последично произашло из ограничења права на слободу кретања. Имајући у виду изнето, као и то да су наводи о повреди права на слободу кретања одбијени овом одлуком, Уставни суд је оценио да у конкретном случају нису испуњене процесне претпоставке за вођење поступка у односу на повреду права на рад.
У погледу истакнуте повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд и овог пута указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења релевантних уставноправних разлога и пружања доказа на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеним правним средством.
Коначно, у вези са тврдњама подносиоца уставне жалбе којима се указује и на повреду начела утврђеног одредбама члана 20. Устава, Уставни суд указује да се овим начелом не јемчи ни једно конкретно људско право или слобода, већ оно има акцесорни карактер. Како Уставни суд није утврдио повреде неког од Уставом зајемчених људских права или слобода, то није нашао ни да су основане изнете тврдње подносиоца уставне жалбе и у односу на повреду овог уставног начела.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, решавајући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.