Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Н . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. октобра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Н . и утврђује да је решењем Комисије за вођење поступка и доношење решења о захтеву за враћање земљишта градске општине Нови Београд број: I-463-1/18 од 29. јуна 2018. године, решењем Министарства финансија број 461-02-00133/94-13 од 21. јануара 2019. године и пресудом Управног суда У. 3530/19 од 4. децембра 2020. године повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда У. 3530/19 од 4. децембра 2020. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија број 461-02-00133/94-13 од 21. јануара 2019. године.
3. Усваја се уставна жалба С. Н . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Комисијом за вођење поступка и доношење решења о захтеву за враћање земљишта градске општине Нови Београд у предмету број: I-463-1/18 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
4. Утврђује се право С. Н . на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.900 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Н . из Београда, преко пуномоћника М. Р , адвоката из Београда, поднео је Уставном суду, 23. фебруара 20 21. године, уставну жалбу против појединачних аката означених у тачки 1. изреке, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбама члана 32. став 1. Устава, у управном поступку означеном у тачки 3. изреке. Уставна жалба је, такође, изјављена због повреде права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз наведену конвенцију. Како се означена права гарантована Европском конвенцијом и Протоколом јемче и одговарајућим одредбама Устава, то Уставни суд њихову евентуалну повреду цени у односу на одредбе Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, истиче:
- да је првостепени орган 20. маја 1993. године донео решење којим је, у тачки 3. диспозитива, утврдио право подносиоца на новчану накнаду за земљиште које је одузето његовом правном претходнику;
- да је наведено решење постало правноснажно 23. јануара 1995. године и да је тада настало легитимно очекивање подносиоца да ће му накнаду исплатити држава, односно јединица локалне самоуправе или неко правно лице које не ужива довољну и пословну независност од државе;
- да је Завод за изградњу града Београда поднео предлог за понављање навед еног поступка, који је Министарство финансија усвојило решењем од 1. децембра 2000. године, поништило своје решење од 1. августа 1994. године, као и тачку 3. решења првостепеног органа од 20. маја 1993. године, али само у делу који се односи на обавезу држаоца одузетог земљишта Завода за изградњу града Београда ;
- да из наведеног произлази да је решење м првостепеног органа од 20. маја 1993. године правноснажно утврђено да подносилац има право на накнаду за одузето земљиште, те да је у поступку који је поновљен требало само одредити „који појавни облик држав е“ је обвезник те накнаде.
По мишљењу подносиоца уставне жалбе, Управни суд је био дужан да се у оспореној пресуди изјасни о наводима тужбе којима је на то указано. Такође се истиче да је остало нејасно да ли је Управни суд превидео или сматра да није од значаја чињеница да је решењем којим је дозвољено понављање поступка поништен само део решења првостепеног органа, који се односи на обавезу држаоца одузетог земљишта.
У уставној жалб и се, такође, указује на повреду права на суђење у разумном року у управно м поступк у поновљено м на предлог Завода за изградњу града Београда, почев од доношења решења Министарства финансија од 1. децембра 2000. године, до доношења оспорене пресуде Управног суда.
Уставном жалбом је предложено да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорену пресуду Управног суда и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете у износу од 4.000 евра у динарској противвредности .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу , оспорене акт е, списе предмета број: I-463-1/18 Комисије за вођење поступка и доношење решења о захтеву за враћање земљишта градске општине Нови Београд и целокупну достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Решењем Комисије за вођење поступка и доношење решења о захтеву за враћање земљишта градске општине Нови Београд (даље у тексту: првостепени орган) број: II-463-22/92 од 20. маја 1993. године, у тачки 1. диспозитива, утврђено је, поред осталог, право на накнаду у другом одговарајућем земљишту за одузето земљиште на к.п. бр. …/1 и …/3 КО Бежанија. Истим решењем у тачки 3. диспозитива утврђено је право на новчану накнаду за земљиште одузето решењем Среске комисије за ПЗФ број 63/53 од 11. септембра 1953. године од домаћинства С. Н, и то к.п. број …/2 површине 8. 848 м2 КО Бежанија и обавезан држалац одузетог земљишта Завод за изградњу града Београда, као правни следбеник Дирекције за изградњу и реконструкцију Новог Београда, да исплати новчану накнаду правним следбеницима ранијег сопственика, и то С. Н . (подносиоцу уставне жалбе) на име 23/24 делова и Н . Б . на име 1/24 дела одузетог земљишта. У образложењу решења је, поред осталог, констатовано: да је подносилац уставне жалбе поднео захтев за повраћај земљишта одузетог од домаћинства С . Н; да је у поступку утврђено да к.п. број …/2 КО Бежанија представља изграђено грађевинско земљиште и да је корисник по земљишној књизи Дирекција за изградњу и реконструкцију Новог Београда; да се Завод за изградњу града Београда није одазвао позиву, него је упутио допис у коме је навео „да се на сличне расправе не позива док се не утврде нека претходна питања, пре свега из чијег ће се фонда исплаћивати одређена накнада“.
Решењем Министарства финансија број 461-01-133/94-13 од 1. децембра 2000. године дозвољено је понављање поступка окончаног решењем тог министарства – Ресор за имовинско-правне послове 13 број 461-02-133/94 од 1. августа 1994. године (тачка 1. диспозитива) и наведено решење је поништено (тачка 2. диспозитива.). У тачки 3. диспозитива поништено је решење првостепеног органа број: II-463-22/92 од 20. маја 1993. године у тачки 3. диспозитива „уколико се односи“ на обавезу држаоца одузетог земљишта Завод за из градњу града Београда да ис плати новчану накнаду правним следбеницима ранијег сопственика земљишта и у том делу предмет враћа првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање. У образложењу решења је наведено да је из поднеска крајњег корисника Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу Београда достављеног Четвртом општинском суду у Београду 14. јуна 2000. године утврђено да је Завод за изградњу града Београда основан 23. марта 1978. године и одређен да обавља стручне послове за потребе функционисања ГСИЗ-а и ОСИЗ-а за грађевинско земљиште , из чијих средстава је вршено уређивање грађевинског земљишта, те да из тих разлога Завод није пасивно легитимисан у наведеном поступку. Такође је оцењено да околност на коју се указује предлогом за понављање поступка у погледу обвезника накнаде представља нову чињеницу, односно доказ у смислу одредаба члана 239. Закона о општем управном поступку, која би могла довести до друкчијег решења у овој управној ствари .
Решењем првостепеног органа од 10. октобра 2002. године утврђено је право на новчану накнаду за спорно земљиште и обавезани су Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу Београда (даље у тексту: Дирекција) , Град Београд – Градски секретаријат за саобраћај, ЈКП „Г.“ Београд, ЈКП „П.“ Београд и Н. „Е .“ Београд да исплате новчану накнаду подносиоцу уставне жалбе и Н. Б. Другостепени орган је решењем од 23. јуна 2003. године одбио жалбу Дирекције, а Врховни суд Србије је пресудом У. 3291/03 од 26. маја 2004. године уважио тужбу Дирекције и поништио побијано решење другостепеног органа, који је у извршењу те пресуде решењем од 18. октобра 2004. године поништио решење првостепеног органа од 10. октобра 2002. године и вратио предмет том органу на поновно одлучивање.
Решењем првостепеног органа од 10. марта 2005. године утврђено је право на новчану накнаду за спорно земљиште и обавезани су крајњи корисници означени у решењу на исплату новчане накнаде. Другостепени орган је решењем од 21. децембра 2005. године одбио жалбу Дирекције, ЈКП „П.“ Београд и Града Београда. Врховни суд Србије је пресудом У. 434/06 од 7. децембра 2006. године уважио њихову тужбу и поништио побијано решење другостепеног органа, који је у извршењу те пресуде решењем од 16. јула 2007. године поново одбио жалбу изјављену против решењ а првостепеног органа од 10. марта 2005. године . Врховни суд Србије је пресудом У. 6834/07 од 25. фебруара 2009. године уважио тужбу Дирекције и града Беогада и поништио побијано решење другостепеног органа, који је у извршењу те пресуде решењем од 27. августа 2009. године поништио решење првостепеног органа од 10. марта 2005. године и вратио предмет том органу на поновно одлучивање.
Решењем првостепеног органа од 21. децембра 2009. године утврђено је право на новчану накнаду за спорно земљиште и обавезани су крајњи корисници означени у решењу на исплату новчане накнаде. Другостепени орган је решењем од 14. априла 2013. године одбио жалбу Дирекције, ЈКП „П.“ Београд и Града Београда. Управни суд је пресудом У. 7975/13 од 4. марта 2016. године уважио њихову тужбу поднету 15. маја 2013. године и поништио побија но решење другостепеног органа. У образложењу пресуде је наведено: да је првостепени орган био у обавези да утврди статус спорног земљишта, врст у објеката изграђених на том земљишту и организациј у која то земљиште користи ; да су управни органи у поновном поступку дужни да, сагласно решењу туженог органа којим је дозвољено понављање поступка и којим је одређен обим у коме ће се поступак поновити, правилно у том обиму спроведу поступак у коме ће несумњиво одредити све учеснике поступка и омогућити им да се изјасне о свим чињеницама значајним за решавање предметне управне ствари. Другостепени орган је у извршењу те пресуде решењем од 22. априла 2016. године поништио решење првостепеног органа од 21. децембра 2009. године и вратио предмет том органу на поновно одлучивање.
Оспореним решењем првостепеног органа број I-463-1/18 од 29. јуна 2018. године одбијен је као неоснован „захтев подносиоца уставне жалбе и Н. Б . за утврђивање права на накнаду у новцу за земљишно-књижну парцелу број …/2 КО Бежанија“ одузету од домаћинства С. Н . по решењу Среске комисије за ПЗФ број 63/53 од 11. септембра 1953. године. У образложењу решења је констатовано да је, поступајући у поновном поступку, тај орган прибавио исправе из архивске грађе Народне банке Србије које се односе на новчану исплату по решењу Среске комисије за ПЗФ број 63/53 од 11. септембра 1953. године; да се међу тим исправама налази налог за исплату НОО Нови Београд од 4. маја 1956. године Народној банци ФНРЈ по наведеном решењу, са печатом: „исплаћено“ и обрачун накнаде „у обвезницама 657.000 динара и у готову 66.195 динара“ од 16. октобра 1956. године. Првостепени орган је, полазећи од тога да је утврђено да је правном претходнику подносиоца уставне жалбе исплаћена накнада за спорно земљиште, а имајући у виду одредбу члана 1. став 5. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа (даље у тексту: Закон), оценио да је захтев неоснован.
Оспореним решењем Министарства финансија број 461-02-00133/94-13 од 21. јануара 2019. године одбијене су жалбе подносиоца уставне жалбе и Самостана сестара милосрдница „Св. Винка Паулског“ Земун изјављене против предметног решења првостепеног органа. Другостепени орган је констатовао да се првостепени орган погрешно позвао на одредбу члана 1. став 5. Закона, којом је регулисана накнада за земљиште које има статус неизграђеног грађевинског земљишта, али је оценио да је тај пропуст без утицаја на остваривање права подносиоца уставне жалбе, с обзиром на став Управног суда да у случајевима кад је ранијем сопственику исплаћена новчана накнада за одузето земљиште нису испуњени услови за утврђивање још неког облика накнаде његовим правним следбеницима.
Подносилац уставне жалбе је у тужби и на усменој јавној расправи одржаној 3. децембра 2019. године истакао да је о његовом праву на новчану накнаду правноснажно одлучено решењем од 20. маја 1993. године и да је у поновљеном поступку могло бити утврђено само ко је обвезник накнаде у новцу за одузето земљиште.
Оспореном пресудом Управног суда У. 3530/19 од 4. децембра 2020. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе поднета 6. марта 2019. године против оспореног коначног управног акта. Управни суд је, полазећи од одредбе члана 1. став 1. Закона, оценио да оспореним решењем није повређен закон на штету подносиоца. Тај суд је оценио да су навод и тужбе неосновани , имајући у виду да је решењем Министарства финансија број 461-01-133/94-13 од 1. децембра 2000. године поништено решење првостепеног органа од 20. маја 1993. године „у ставу 3. диспозитива, којим се утврђује право на новчану накнаду…и обавезује држалац одузетог земљишта Завод за изградњу града…да ту накнаду исплати“, те да из решења Министарства финансија „не произлази да се понављање поступка не односи на претходно утврђивање права и да је остало нерешено само право на накнаду“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указуј е у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари од значаја су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС “, број 30/10 ) било је прописано: да се поступак има водити брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.) .
Сагласно одредби члана 19. став 1. Закона о управним споровима („Службени лист РС“, број 111/09), ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је право на имовину повређено тиме што је у поновљеном поступку одбијен његов захтев за новчану накнаду за одузето земљиште, иако је то право признато правноснажним решењем прв остепеног органа, а поступак је поновљен само у делу којим је био одређен обвезник накнаде.
Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права зајемченог чланом 58. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је Европски суд за људска права п ојам „легитимних очекивања“ у контексту члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, разматрао у пресуди Pine Valley Developments LTD и остали против Ирске, од 29. новембра 1991. године, представка број 12742/87. У том је предмету Европски суд заузео становиште да је „легитимно очекивање” настало онда кад је дозвола за изградњу издата и да је та дозвола, коју надлежна управна тела више нису могла укинути или на други начин опозвати, чинила саставни део имовине подносиоца (став 51. наведене пресуде Pine Valley и ст. 45. до 52. пресуде Kopecký против Словачке, број 44912/98 од 28. септембра 2004. године ).
По налажењу Уставног суда, да би управни акт представљао основ за легитимно очекивање, мора бити донет од стране надлежног органа, мора бити правноснажан и мора утврђивати неки имовински интерес за одређено лице, које у том случају има захтев, односно потраживање према држави.
Уставни суд је констатовао да је даном правноснажности р ешења првостепеног органа од 20. маја 1993. године подносилац устав не жалбе стекао легитимно очекивање да ће обвезник накнаде одређен тим решењем исплатити новчан у накнад у за зе мљиште које је одузето његовом правном претходнику. Овај суд је , увидом у списе предмета првостепеног органа, констатовао да је решењем другостепеног орган а од 1. децембра 2000. године дозвољено понављање поступка по захтеву обвезника накнаде и поништено решење првостепеног органа од 20. маја 1993. године у тачки 3. диспозитива, „уколико се односи“ на обавезу држаоца одузетог земљишта Завод за изградњу града Београда да исплати новчану накнаду правним следбеницима ранијег сопственика земљишта . Управни суд је у оспореној пресуди, међутим, утврдио да је другостепени орган поништио тачку 3. диспозитива наведеног решења у целини и закључио да се понављање поступка односи и на одлуку о самом праву на новчану накнаду.
Уставни суд је даље констатовао да је подносилац уставне жалбе поднео захтев за враћање земљишта одузетог од домаћинства његовог правног претходника и да је у поступку доношења решења првостепеног органа од 20. маја 1993. године утврђено да к.п. број …/2 представља изграђено грађевинско земљиште, због чега је одређена накнада у новцу за то земљиште. Упркос непрецизној формулацији у решењу другостепеног органа од 1. децембра 2000. године, овај суд је оценио да није поништена тачка 3. решења првостепеног органа од 20. маја 1993. године у целини, те, по налажењу Суда, у поновљеном поступку није могло бити одлучивано о захтеву за враћање спорне парцеле, ни о праву на накнаду у новцу, већ само о томе ко је обвезник накнаде у новцу која је већ утврђена правноснажним решењем . Такав закључак, такође, произлази из образложења решења којим је дозвољено понављање поступка, у коме је оце њено да околност на коју се указује предлогом за понављање поступка „у погледу обвезника накнаде“ представља нову чињеницу, односно доказ у смислу одредаба члана 239. Закона о општем управном поступку.
Из оспорене пресуде Управног суда произлази да је закључак тог суда о обиму у коме се предметни управни поступак морао поновити заснован на погрешном утврђењу садржине решења којим је дозвољено понављање поступка у предметној управној ствари. Испитујући какве су последице наведеног закључка Управног суда на остваривање права подносиоца уставне жалбе у предметном управном поступку, Суд је имао у виду да је првостепени орган у поновљеном поступку одбио као неоснован „захтев подносиоца за утврђивање права на накнаду у новцу“ за к.п. број …/2, која је одузета од његовог правног претходника и да је то решење постало правноснажно доношењем оспорене пресуде.
Уставни суд је имао у виду да се легитимно очекивање подносиоца уставне жалбе, стечено р ешењем првостепеног органа од 20. маја 1993. године, темељило на разумно оправданом поверењу у правноснажни управни акт надлежног органа. Полазећи од тога да је спорно земљиште подржављено применом одредаба Закона (члан 1. став 1.) и да је Законом предвиђена супсидијарна обавеза исплате новчане накнаде од стране општине, односно Републике Србије, ако организација која користи земљиште у моменту одређивања накнад е то није у могућности (члан 12. ст. 1. и 3.) Закона, овај суд налази да у управном поступку чије је понављање дозвољено није могло бити доведено у питање легитимно очекивање подносиоца уставне жалбе да ће му бити исплаћена новчана накнада од стране исте или друге организације, општине или Републике Србије, будући да је то његово право утврђено правноснажним управним актом који у том делу није поништен.
Уставни суд стога налази да одлучивање о „захтеву за утврђивање права на новчану накнаду“ за спорно земљиште у поновљеном поступку и одбијање тог захтева представља мешање у право подносиоца уставне жалбе на мирно уживање имовине, које није извршено у складу са законом. Уставни суд је, поред осталих, у одлукама Уж-6763/2011 од 30. јануара 201 4. године и Уж-5971/2012 од 5. новембра 2015. године оценио да такав закључак не ствара потребу да се утврди да ли је постигнута правична равнотежа између потреба од општег интереса заједнице, са једне стране и захтева за заштиту основних права појединца, са друге стране, прихватајући становиште Европског суда за људска права изражено у пресуди Iatridis против Грчке , број 31107/96, од 25. марта 1999. године, став 58.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је Управни суд у оспореној пресуди прихватио разлоге на којима је заснована одлука о одбијању захтева подносиоца уставне жалбе, налазећи да није било законом предвиђених сметњи да се у поновљеном поступку о томе одлучује, Уставни суд је утврдио повреду права на мирно уживање имовине, зајемченог чланом 58. став 1. Уставаи, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Имајући у виду природу у тврђене повреде права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права у конкретном случају могу отклонити једино поништавањем оспорене пресуде Управног суда У. 3530/19 од 4. децембра 2020. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија број 461-02-00133/94-13 од 21. јануара 2019. године, па је одлучио као у тачки 2. изреке.
Будући да је усвојио уставну жалбу и поништио оспорени акт, Уставни суд није посебно разматрао наводе уставне жалбе којима подносилац указује на повреду права на правично суђење, гарантованог чланом 32. став 1. Устава.
7. Подносилац уставне жалбе, такође, сматра да му је у управном поступку који је вођен пред Комисијом за вођење поступка и доношење решења о захтеву за враћање земљишта градске општине Нови Београд у предмету број I-463-1/18 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава .
Полазећи од захтева уставне жалбе, Уставни суд је трајање оспореног поступка испитивао почев од доношења решења Министарства финансија број 461-01-133/94-13 од 1. децембра 2000. године, којим је дозвољено понављање предметног поступка , до доношења оспорене пресуде Управног суда У. 3530/19 од 4. децембра 2020. године. Чињеница да је део поступка који је оспорен уставном жалбом трајао 20 година, сама за себе, указује на то да предметни поступак није окончан у разумном року , поготово имајући у виду да је реч о поступку који је уследио након окончања поступка у коме је одлучивано о захтеву подносиоца за враћање земљишта . Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа и судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на овако дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да предметни управни поступак није био сложен у погледу пр авних питања, а да је чињенично био нешто сложенији.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да је он као законски наследник ранијег сопственика имао изузетан материјални и правни интерес да се у разумном року оконча поновљени поступак одређивања обвезника новчане накнаде за одузето земљиште.
Испитујући поступање управних органа и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је констатовао да је првостепени орган, пре доношења оспореног решења, донео три решења којима је утврдио право на новчану накнаду и одредио обвезнике те накнаде, да је другостепени орган та решења оценио законитим, али да су Врховни суд Србије, а потом и Управни суд у управном спору уважили тужбе крајњих корисника земљишта и поништили три решења другостепеног органа. Одлучивање надлежних судова у управном спору није битније допринело трајању оспореног поступка, осим одлучивања Управног суда у предмету У. 7975/13 , које је трајало непуне три године.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је он пропустио да у периоду који је трајао укупно три године и девет месеци поднесе жалбу због непоступања првостепеног органа након (делимичног) поништавања решења од 20. маја 1993. године и 21. децембра 2009. године. Овај суд, такође, констатује да у већем делу оспореног поступка подносилац уставне жалбе није имао на располагању правна средств а за убрзање поступка, будући да су до доношења оспореног решења првостепеног органа од 29. јуна 2018. године управне акте донете у предметном поступку оспоравала заинтересована лица, а не подносилац.
Уставни суд је, полазећи од наведеног, утвдио да је у управном поступку који је вођен пред Комисијом за вођење поступка и доношење решења о захтеву за враћање земљишта градске општине Нови Београд у предмету број: I-463-1/18 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4 . изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.900 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подносилац претрпео. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године ( представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
9. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.