Преглед документа Уж-9731/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. Р . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. септембра 2023. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Р. Р . и утврђује да је у поступку који је вођен пред Првим основним јавним тужилаштвом у Београду у предмету Кт. 2129/21 ( Ктр. 922/13) повређено право подносиоца уставне жалбе на живот, из члана 24. Устава Републике Србије .

2 Утврђује се право Р. Р . на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

3. Одбацује се уставна жалба Р. Р . изјављена против акта Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктр. 2889/19 од 21. августа 2019. године, решења Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2129/21 од 19. априла 2021. године и решења Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 331/21 од 17. маја 2021. године.

4. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова уставносудског поступка.

1. Р. Р . из Београда поднео је Уставном суду, 26. септембра 2019. године, преко пуномоћника М. М , адвоката из Београда, уставну жалбу против акта Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктр. 2889/19 од 21. августа 2019. године и поступања Првог основног јавног тужилаштва у предмету Ктр. 922/13, формираном поводом његове кривичне пријаве од 21. јануара 2013 године, због повреде права на живот, права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама чл. 24, 25, 32. и 36. Устава Републике Србије, поводом које је у формиран предмет Уж-9731/2019.

Подносилац уставне жалбе је преко истог пуномоћника, 6. јула 2021. године, поднео уставну жалбу против решења Прво г основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2129/21 од 19. априла 2021. године и решења Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 331/21 од 17. маја 2021. године, због повреде начела и права из чл. 21, 24, 25, 32, 36. и 68. Устава, поводом које је у формиран предмет Уж-9377/2021.

Уставни суд је, сагласно члану 43. став 3. у вези става 2. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), спојио предмет Уж-9731/2019 са предметом Уж-9377/2021, ради једновременог одлучивања, с обзиром на то да исти подносилац двема уставним жалбама оспорава акте Првог основног јавног тужилаштва у Београду и Вишег јавног тужилаштва у Београду који су донети у јединственом поступку који је вођен поводом његове кривичне пријаве од 21. јануара 2013 године.

Подносилац уставне жалбе није сагласан да његов идентитет буде доступан јавности.

У уставној жалби од 26. септембра 2019. године наведено је да је подносилац, као отац преминуле А.Р, поднео 21. јануара 2013. године кривичну пријаву против одређених лекара због кривичног дела неуказивање лекарске помоћи из члана 253. став 3. Кривичног законика; да је кривичну пријаву допунио 1. и 12. марта 2013. године, као и да је више пута приговарао на рад Првог основног јавног тужилаштва у Београду (25. маја 2016. године, 7. новембра 2017. године, 17. маја 2019. године), указујући да се не предузимају никакве мере како би поступак поводом кривичне пријаве од 21. јануара 2013. године започео. Оспореним актом Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктр. 2889/19 од 21. августа 2019. године оцењен је као неоснован последњи поднет приговор, након којег је пуномоћник подносиоца затражио увид у списе предмета 30. августа 2019. године, на који захтев до подношења уставне жалбе није добио одговор.

Образлажући повреду истакнутих права подносилац је навео да је њему као оштећеном повређено начело једнакости оружја тиме што му је онемогућено да учествује у поступку, као и да надлежни државни органи, не само што нису п редузели ниједну доказну радњу већ нису омогући ли оштећеном ни увид у предмет. Тиме је подносилац уставне жалбе, као оштећени стављен у неповољнији положај у односу на јавног тужиоца, који за шест година није ни саслушао оште ћеног.

У односу на повреду права из члана 24. Устава подносилац је навео да јавно тужилаштво није предузело ништа како би утврдило битне чињенице, те тако ниједан осумњичени није саслушан, нити је прибављен било који доказ, а свих шест година јавно тужилаштво се бранило тиме да не могу да пронађу судскомедицински одбор који би извршио вештачење. Указујући на повреду процесноправног аспекта права на живот подносилац је навео да се истрага у конкретном случају не може сматрати темељном , ни брзом, ни делотворном, ни ефикасном јер јавно тужилаштво за шест година од подношења кривичне пријаве није извело ниједан доказ.

У односу на истакнуту повреду права из члана 36. Устава, у уставној жалби је наведено да је напред описаним поступањем јавног тужилаштва подносиоцу уставне жалбе онемогућено да кривичну пријаву и кривични поступак искористи за покретање других правних поступака (управни, грађански), те је прекинута блиска процесна и практична веза између кривичне истраге и правних лекова који су доступни подносиоцу уставне жалбе у правном систему.

Подносилац уставне жалбе је истака о захтев да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду истакнутих права, наложи отклањање утврђених повреда и досуди му накнаду нематеријалне штете у износу од 10.000,00 евра. Подносилац је истака о и захтев за накнаду трошкова уставносудског поступка у износу од 45.000,00 динара.

У уставној жалби од 6. јула 2021. године наведено је да подносиоцу уставне жалбе, као подносиоцу кривичне пријаве није пружена разумна могућност да учествује у доказном поступку, па тако ниједанпут није био позван на саслушање окривљених, нити на извођење било ког доказа, јер то није било ни предузето, нити му је било омогућено да изврши увид у списе предмета Првог основног јавног тужилаштва, а Тужилаштво је своју одлуку донело само на основу једног доказног средства за свих осам година колико је протекло од подношења кривичне пријаве. У уставној жалби је даље наведено да је истрага била нед елотворна и неефикасна и никако се не може назвати темељном, јер је за осам година изведен само један доказ.

Повреду права из члана 68. Устава подносилац образлаже наводима да је његова покојна ћерка због свог менталног стања остала ускраћена за медицинску услугу и заштиту физичког здравља, те да Република Србија нема могућност да пружи здравствену заштиту особама са менталним сметњама.

Образлажући повреду права из члана 25. Устава подносилац уставне жалбе наводи да је његова покојна ћерка била мучена и злостављана и да ниједна здравствена установа није предузела ниједну меру како би се патње покојне Ане елиминисале.

Подносилац је истакао захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 20.000 евра, а на име трошкова уставносудског поступка тражи износ од 90.000,00 динара.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, одговора Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктр. 2889/19 од 28. јуна 2022. године, те увидом у списе предмета Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2129/21 утврдио следеће чињенице и околности:

Подносилац уставне жалбе је 21. јануара 2013. године поднео кривичну пријаву Првом основном јавном тужилаштву у Београду против више од десет лекара због кривичног дела неуказивање лекарске помоћи из члана 253. став 3. Кривичног законика, поводом које је формиран предмет Ктр. 922/13.

Допуном кривичне пријаве од 1. марта 2013. године подносилац уставне жалбе је проширио своје оптужбе на још два лекара.

Поводом поднете кривичне пријаве подносиоца уставне жалбе од 21. јануара 2013. године Прво основно јавно тужилаштво је актом Ктр. 922/13 од 15. марта 2013. године поднело Првом основном суду у Београду предлог за предузимање одређених истражних радњи у којем је наведено да је потребно одредити судско-медици нско вештачење од стране судскомедицинског одбора на околности да ли су пријављени лекари приликом пружања лекарске помоћи сада покојној А.Р. применили очигледно неподобно средство и очигледно неподобан начин лечења или очигледно несавесно поступали и тиме проузроковали погоршање здравственог стања именоване пацијенткиње. Поводом поднетог предлога за предузимање одређених истражних радњи у Првом основном суду у Београду формиран је предмет Ки. 4588/13.

Наредбом Првог основног суда у Београду I Су. I-766/2013-1 од 1. октобра 2013. године вршилац функције председника суда је одредио да ће се списи предмета тог суда Ки. 4588/13 са почетком примене Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/11, 32/13 и 45/13) доставити Првом основном јавном тужилаштву у Београду на даљу надлежност.

Наредбом Првог основног јавног тужилаштва у Београду Ктр. 922/13 од 4. јуна 2015. године одређено је да Судскомедицински одбор у Новом Саду спроведе вештачењ е узрока смрти покојне А.Р , као и да се налаз и мишљење доставе у року од 30 дана.

Дописом Универзитета у Новом Саду, М. факултет, Одбор за судско-медицинска вештачења број 02-130/1398 од 26. августа 2015. године Прво основно јавно тужилаштво у Београду је обавештен о да се тај о дбор прихвата вештачења по наредби Ктр. 922/13 од 4. јуна 2015. године, као и да ће поступити по наредби након уплате целокупних трошкова у износу од 114.386,00 динара.

Дописом Првог основног јавног тужилаштва у Београду Ктр. 922/13 од 8. јануара 2016. године Универзитет у Новом Саду, М. факултет, Одбор за судско-медицинска вештачења , је обавештен да је неопходно доставити трошковник у складу са Упутством Министарства правде број 401-00-951/2015-15 од 15. јуна 2015. године.

Дописом Универзитета у Новом Саду, М. факултет, Одбор за судско-медицинска вештачења број 02-130/1398 од 7. априла 2016. године Прво основно јавно тужилаштво у Београду су враћени списи предмета Ктр. 922/13 јер и после више ургенција није извршена уплата трошкова вештачења.

Наредбом Првог основног јавног тужилаштва у Београду Ктр. 922/13 од 21. априла 2016. године одређено је да Институт за судску медицину у Б. спроведе вештачење узрока смрти покојне А.Р, а 17. новембра 2017. године упућена је прва ургенција од стране јавног тужиоца за поступање по наредби за вештачење, након чега је 19. фебруара 2018. године затражено да Институт за судску медицину М. факултета у Б . достави обавештење о преузетим мерама ради спровођења траженог вештачења и указано је на потребу хитног поступања.

Дописом Универзитета у Београду, М. факултет, Институт за судску медицину од 1. марта 2018. године Прво основно јавног тужилаштво је обавештено да им списи предмета Ктр. 922/13 нису достављени, те да због тога нису у могућности да спроведу тражено вештачење.

Наредбом Првог основног јавног тужилаштва у Београду Ктр. 922/13 од 26. јула 201 8. године одређено је да Институт за судску медицину Медицинског факултета у Б. спроведе вештачење узрока смрти покојне А.Р, а уз наредбу су достављени списи предмета Ктр. 922/13 и Ки. 4588/13.

Дописом Универзитета у Београду, М. факултет, Институт за судску медицину од 9. августа 2018. године Прво основно јавног тужилаштво је обавештено да је потребно исправити наредбу за вештачење тако што ће се као институција која треба да спроведе вештачења означити: „ Судскомедицински одбор М . факултета у Б .“, а не Институт за судску медицину као оранизациона јединица Факултета , као и да ће списи Ктр. 922/13 и Ки. 4588/13 остати на Факултету до достављања нове наредбе.

Наредба Првог основног јавног тужилаштва у Београду Ктр. 922/13 од 26. јула 2018. године је измењена у складу са дописом Универзитета у Београду, М. факултет, Институт за судску медицину од 9. августа 2018. године и том о дбору достављена 14. августа 2018. године.

Дописом М. факултет а у Б. од 27. августа 2018. године Прво основно јавно тужилаштво у Београду је обавештено да Судскомедицински одбор Б . не може да прихвати задато вештачење јер су неки од сталних чланова тог Одбора запослени у Клиничком центру и непосредно сарађују са лекарима који су пријављени као учесници у делу несавесног лечења, па је предложено да се предмет упути Судскомедицинском одбору у К, Н . или Н . С.

Наредбом Првог основног јавног тужилаштва у Београду Ктр. 922/13 од 31. августа 2018. године одређено је да Судскомедицински одбор факултета медицинских наука у К . спроведе вештачење узрока смрти покојне А.Р.

Дописом Универзитета у К, Факултет медицинских наука од 13. септембра Прво основно јавно тужилаштво у Београду је обавештено да Одбор за судскомедицинска вештачења Факултета медицинских наука у К . у свом саставу нема лекаре одговарајућих специјалности за конкретна питања, те се због тога не може прихватити вештачења у предмету Ктр. 922/13.

Наредбом Првог основног јавног тужилаштва у Београду Ктр. 922/13 од 26. септембра 2018. године одређено је да Судскомедицински одбор Медицинског факултета у Н. спроведе вештачење узрока смрти покојне А.Р.

Дописом Универзитета у Н, М. факултет, Судскомедицински одбор број 14-10474 од 30. новембра 201 8. године Прво основно јавно тужилаштво у Београду је обавештено да се тај одбор прихвата вештачења по наредби Ктр. 922/13 од 26. септембра 201 8. године, као и да ће поступити по наредби након уплате целокупних трошкова у износу од 185.000,00 динара.

Дописом Универзитета у Н, М. факултет, Судскомедицински одбор број 14-10474 од 23. маја 201 9. године Прво основно јавно тужилаштво у Београду је обавештено да се тај Одбор обратио свим релевантним здравственим установама ради прибављања медицинске документације за покојну А.Р, и да је од сваке установе (Клиника за психијатријске болести „Л .“, Ургентни центар С, Општа болница „С.“ у Краљеву) обавештен да целокупну медицинску документацију могу доставити за потребе вештачења само на тражење суда, те је од јавног тужилаштва затражено да се предузму потребне мере како би неопходна медицинска документација била доступна Одбору ради вештачења.

Прво основно јавно тужилаштво се дописима од 30. маја 2019. године обратило Клиници за психијатријске болести „ Л.“, Ургентном центр у С . и Општ ој болниц и „С .“ у Краљеву са налогом да се сва потребна документација достави Судскомедицинском одбору М . факултета у Н . ради спровођења наређеног вештачења. Тражена медицинска документација је достављена на вештачење (5. јула 2019. године – Општа болница „С .“, 29. јула 2019. године – Клинички центар С, Ургентни центар, 2. августа 2019. године – Клиника за психијатриј ске болести „Л.“).

Оспореним актом Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктр. 2889/19 од 21. августа 2019. године адвокат М. М . обавештена је да је поводом притужбе на рад Првог основног јавног тужилаштва у Београду у предмету Ктр. 922/13 извршен увид у целокупне списе предмета и утврђено да је притужба неоснована јер је јавни тужилац Првог основног јавног тужилаштва у Београду поступао савесно непристрасно и да је тужилаштво у континуитету подносило разне акте другим органима, али да рад тужилаштва није самосталан и да зависи од рада других органа.

Прво основно јавно тужилаштво у Београду је дописима од 27. децембра 2019. године, 28. фебруара 2020, 7. септембра 2020. године, 30. октобра 2020. године и 2. марта 2021. године ургирало поступање Судскомедицинског одбора Медицинског факултета у Н . по наредби Ктр. 922/13 од 26. септембра 2018. године.

Налаз и мишљење Судскомедицинског одбора Медицинског факултета у Н . број 14-10474 од 6. априла 2021. године достављено је Првом основном јавном тужилаштву у Београду 8. априла 2021. године и у њему је поред осталог наведено да смрт покојне А.Р. се не може приписати пропусту лекара појединца, јер ниједан од лекара лечилаца и укључених консултаната који су учествовали у медицинском третману именоване није учинио очигледан стручни пропуст који је за последицу имао њену смрт .

Решењем Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2129/21 од 19. априла 2021. године одбачена је кривична пријава Р . Р . поднета 21. јануара 2013. године преко пуномоћника А . О . против више лекара због кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези члана 251. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, јер пријављено дело није кривично дело за које се гони по службеној дужности, са образложењем да из налаза и мишљења Судскомедицинског одбора М . факултета у Н . произлази да је смрт А.Р. природна и не може се приписати пропусту лекара појединца, јер ниједан од лекара лечилаца и укључених консултаната који су учествовали у медицинском третману именоване није учинио очигледан стручни пропуст који је за последицу имао њену смрт, а да су неадекватна организациона решења унутар здравстгвеног система наше земље по питању стационираног третмана тешких психијатријских болесника са израженом телесно- соматском симптоматологијом и непостојање одговарајуће установе и тима лекара оспособљених за континуирано лечење оваквих пацијената, разлог што је у медицинском третману именоване био укључен превелики број психијатара и стручних консултаната различитих специјалности из територијално и структурално различитих здравствених установа, а што је за последицу имало медицински несврсисходна и учестала упућивања пацијенткиње у велики број здравствених установа и непотребно велики број специјалистичких прегледа.

Актом Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 331/21 од 17. маја 2021. године одбијен је као неоснован приговор адвоката М. М . од 5. маја 2021. године поднет против решења о одбачају кривичне пријаве Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2129/21 од 19. априла 2021. го дине.

У образложењу оспореног решења Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 331/21 од 17. маја 2021. године наведено је да, како је из налаза и мишљења М . факултета у Н . утврђено да је смрт код А.Р. природна и да је наступила непосредно услед почетног обостраног крварећег запаљења плућа изазваног удисањем желудачног садржаја на терену крајње исцрпљености и кахексије организма насталих у случају природног тока основног обољења, као да се њена смрт не може приписати пропусту ниједног лекара појединца, јер ниједан од лекара лечилаца и укључених консултаната који су учествовали у медицинском третману није учинио очигледан стручни пропуст, који је за последицу имао смрт, а А.Р. је континуирано медицински праћена, сагледавана и лечена у складу са основним психијатријским обољењем и испољеном симптоматологијом у датом тренутку, те стога нема доказа да су осумњичени лекари извршило кривично дело тешко дело против здравља људи, нити било које друго кривично дело за које се гоњење предузима по службеној дужности . Другостепено јавно тужилаштво је у оспореном решењу затим навело да неадекватна организациона решења унутар здравственог система наше земље по питању стационираног третмана тешких психијатријских болесника са израженом телесно- соматском симптоматологијом и је непостојања одговарајуће установе и тима лекара оспособљених за континуирано лечење оваквих пацијената, довело до тога да у медицинском третману А.Р. буде укључен превелик број психијатара и стручних консултаната различитих специјалности из територијално и структурно различитих здравствених установа, што је за последицу имало медицинско несврсисходна и учестала упућивања пацијенткиње и ве лики број специјалистичких прегледа.

4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је: да је људски живот неприкосновен ( члан 24. став 1.); да је физички и психички интегритет је неповредив (члан 25. став 1.); да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25. став 2 .); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега ( члан 32. став 1. ) ; да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1 .); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2 .); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља (члан 68. став 1 .).

Одредбама члана 21. Устава утврђено је да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1 .); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2 .); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3 .); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4 .).

Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21-Одлука УС и 62/21-Одлука УС) (у даљем тексту: ЗКП), које су од значаја за ослучивање у овој уставносудској ствари прописано је да л ице које се позива као вештак дужно је да се одазове позиву и да свој налаз и мишљење да у одређеном року. На захтев вештака, из оправданих разлога, орган поступка може продужити рок (члан 115. став 1 .); да ако вештак који је уредно позван не дође, а изостанак не оправда, или се без одобрења удаљи са места где треба да буде испитан, орган поступка може наредити да се принудно доведе, а суд га може и казнити новчано до 100.000 динара, а стручну установу до 300.000 динара (члан 115. став 2 .); да ако вештак, након упозорења на последице ускраћивања вештачења, без оправданог разлога неће да вештачи, или не да налаз и мишљење у року који му је одређен, суд га може казнити новчано до 150.000 динара, а стручну установу до 500.000 динара (члан 115. став 3 .).

5. Разматрајући наводе уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе повреду свих истакнутих права заснива на тврдњи да надлежни државни органи ни су с провели делотворн у истрагу, наводећи да надлежно јавно тужилаштво за шест, односно осам година од подношења кривичне пријаве није извело ниједан доказ, и тако истичући повреду Уставом гарантованих права из чл. 24, 25, 32. и 36. Устава суштински указује на повреду процесноправног аспекта права на живот из члана 24. Устава.

Стога је Уставни суд све наводе уставне жалбе ценио са аспекта садржине права на живот из члана 24. Устава.

Уставни суд констатује да Устав у члану 24. став 1. јемчи да је људски живот неприкосновен. Право на живот је апсолутно право и основно је људско право зајемчено Уставом, чије постојање подразумева обавезу државе да предузме све потребне мере како би се заштитио живот лица које је под њеном надлежношћу (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету L.C.B. против Уједињеног Краљевства, од 9. јуна 1998. године, извештај 1998-III, став 36.), као и да спроведе независну и делотворну истрагу поводом смрти неког лица (видети пресуду Европског суда за људска права McKerr против Уједињеног Краљевства , од 4. маја 2001. године, став 111.).

5.1. Утврђујући постојање процесних претпоставки за одлучивање у односу на истакнуту повреду права на живот из члана 24. Устава, Уставни суд је пошао од чињенице да подносилац уставне жалбе уставну жалбу изјављује као отац преминул е А.Р, којој је, као штићеници Дома за лица ометена у развоју у Т , у периоду од 19. априла 2012. године до 9. јуна 2013. године (дан када је преминула ), пружана лекарска помоћ због погоршања здравственог стања (са симптомима неуролептичког синдрома , а потом и упале плућа ) у Ургентном центру Клиничко - болничког центра С, Здравственом центру „С.“ у К. и у Клиници за психијатријске болести „Л.“ у Б, где је и преминула од упале плућа 9. јуна 2013. године; да је подносилац уставне жалбе дана 21. јануара 2013. године Првом основном јавном тужилаштву поднео кривичну пријаву, поводом које је то тужилаштво поднело предлог за предузимање одређених истражних радњи Првом основном суду у Београду Ктр. 922/13 од 15. марта 2013. године, пред којим није предузета ниједна доказна радња, а након преласка надлежности за предузимање истражних радњи са суда на јавна тужилаштва почетком примене новог Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и др .), Прво основно јавно тужилаштво у Београду је донело наредбу о спровођењу судско-медицинског вештачења у циљу утврђивања узрока смрти А.Р, које, до подношења прве уставне жалбе (од 26. септембра 2016. године) , није било спроведено .

Уставни суд је, следећи праксу Европског суда за људска права који је представке сродника лица која су лишена живота разматрао с аспекта права на живот из члана 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) , јер није спроведена делотворна и ефикасна истрага у вези са смрћу тих лица (види, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права: Шилих против Словеније , број представке 71463/01, од 9. априла 2009. године; Akdeniz и други против Турске , број представке 25165/94, од 31. маја 2001; Mc Kerr против Уједињеног Краљевства, број представке 28883/95, од 4. маја 2001. године), у аналогној ситуацији у којој је подносилац уставне жалбе отац двадесетосмогоидишње девојке која је преминула у току пружања стручне лекарске помоћи у Клиници за психијатријске болести „Л .“, а поводом чије смрти се у време подношења уставне жалбе спроводио предистражни поступак, закључио да је уставна жалба допуштена ratione personae.

Oцењујући питање благовремености уставне жалбе, Уставни суд констатује да се право на живот у свом процесно-правном аспекту исказује као обавеза државе да поступа темељно, независно и стварно, а не фингирано, приликом истраге сумњивих смртних случајева, као и да се овај аспект права на живот не може заштити ни у једном другом поступку осим у поступку пред Уставним судом. Дакле, према становишту Уставног суда, оспорена је трајна радња пропуштања надлежних државних органа да утврде околности под којима је наступила смрт ћерке подносиоца уставне жалбе, па је Уставни суд оценио да је уставна жалба благовремена.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба допуштена и благовремена, те да су испуњене претпоставке за мериторно одлучивање у односу на истакнуту повреду права на живот, гарантованог чланом 24. Устава.

5.2. Оценом основаности навода уставне жалбе Уставни суд, указујући на стандарде Европског суда за људска права у погледу права на живот, констатује да члан 2. Европске конвенције намеће обавезу државама да живот сваке особе заштите законом, да свачији живот заштите од угрожавања, а државним органима додатно налаже да се уздрже од примене мера које могу да доведу до намерног и незаконитог лишавања живота (негативне обавезе), да у циљу практичне и ефикасне заштите права на живот предузимају позитивне мере, као и превентивне мере којима се спречава свако лишавање живота у ситуацијама у којима је то могуће спречити , те процесну обавезу: спровођење делотворне истраге о наводним повредама материјалног аспекта права на живот .

Пракса Европског суда за људска права показује да се наведене обавезе држава протежу и на обавезе које се тичу здравствене заштите, укључујући и обавезу утврђивања одговорности медицинског особља за грешке у пружању медицинске помоћи . У предмету Кипар против Турске тај суд је утврдио да чињење или нечињење надлежних у области здравствене заштите може проузроковати постављање питања њихове одговорности на основу члана 2. Европске конвенције, ако се покаже да су власти државе довеле нечији живот у опасност не пружајући му здравствену негу, коју су се обавезале да пружају становништву у целини (видети пресуду Европског суда за људска права, Велико веће, Кипар против Турске, број представке 25781/94, од 10. маја 2001. године, став 219.).

Позитивна обавеза државе која произлази из процесних гаранција права на живот се састоји у обавези надлежних државних органа да спроведу делотворну истрагу у погледу навода да је дошло до повреде материјалног аспекта права на живот. Да би истрага задовољила стандарде делотворности она мора да буде адекватна, брза, транспарентна и независна , што подразумева постојање ефикасног судског система у оквиру којег ће бити спроведен поступак који не мора нужно по свом карактеру да буде кривични, а чији је циљ утврђивањ е, како узрока смрти која наступи било у државним , било у приватним болницама, тако и евентуалне одговорности лекара и другог медицинског особља (видети пресуду Европског суда за људска права, Велико веће, Calvelli и Ciglio против Италије , број представке 32967/96, од 17. јануара 2002. године, став 49, пресуду Шилих против Словеније , број представке 71463/01, од 9. априла 2009. године, ст. 197-211. и пресуду McKerr против Уједињеног Краљевства , број представке 28883/95, од 4. маја 2001. године, став 111 .).

Истрага је адекватна ако су током истраге предузете радње које могу да доведу до откривања и кажњавања одговорних лица (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Labita против Италије, број представке 26772/95 од 6. априла 2000. године, став 131.). То значи да су надлежни државни органи дужни да предузму све радње и мере које омогућавају да се прикупе и обезбеде докази о предметном догађају (искази сведока и осумњичених , судско-медицинско вештачење, аутопсија и слично). Другим речима, истражни органи морају да следе сваки могући траг и прикупе сваки постојећи доказ који може да буде од значаја за утврђивање околности предметног догађаја и идентитета одговорних лица (видети на пример, у погледу аутопсије – пресуду Европског суда за људска права, Великог већа Salman против. Турске, број представке 21986/93, од 27. јуна 2000. године, став 106; у погледу очевидаца – пресуду Tanrıkulu против Турске, број 23763/94, од 8. јула 1999. године, став 109; a за пример који се тиче доказа судске медицине – пресуду Gül против Турске, број 22676/93, од 14. децембра 2000. године, став 89.). Обавеза спровођења ефикасне истраге је обавеза средства, а не резултата. То значи да је за ефикасност истраге битно да су надлежни органи употребили сва могућа средства (спровели све мере и радње), при чему није од пресудног значаја да ли је коришћење тих средстава довело до конкретних резултата (као што је откривање, односно кажњавање учиниоца). Међутим, сваки недостатак истраге који подрива способност да се кроз истрагу утврди узрок смрти или учинилац , може представљати ризик да овај стандард неће бити задовољен.

Истрага је брза уколико је реакција надлежних државних органа уследила одмах по сазнању да је наступила насилна смрт неког лица. Захтев разумне експедитивности значи да у истрази не сме да буде дужих периода неактивности који не могу да се оправдају објективним околностима. Ако државни органи одуговлаче с а истрагом, стиче се утисак да они толеришу та кривична дела или да су у договору са учиниоцима. Стога је брз одговор надлежних власти суштински важан за одржавање поверења јавности у њихово поштовање владавине права (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Шилих против Словеније, број представке 71463/01 , од 9. априла 2009. године, став 195.)

Истрага је транспарентна ако органи који спроводе истрагу омогуће заинтересованим лицима (сродницима убијених) и јавности да се упознају са током истраге и њеним резултатима. Степен транспарентности истраге за ширу јавност може да буде ограничен (не мора да се пружи јавности неограничени увид у ток истраге), али сродницима лица лишеног живота мора да се омогући да добију релевантне информације о току истраге како би могли да заштите своје легитимне интересе (видети пресуду Европског суда за људска права, Великог већа, Shanaghan против Велике Британије, број представке 37715/97, ст. 91. и 92, од 4. маја 200. године и пресуду Јуларић против Хрватске, број представке 20106/06, од 20. јануара 2011. године, став 44.)

Истрага је независна када особе које је спроводе ни на који начин нису повезане са оним особама које су учествовале у конкретним догађајима, што значи не само непостојање хијерархијске или институционалне везе, већ и практичну независност (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ramsahai и други против Холандије, број представке 52391/99, од 15. маја 2007. године, став 325.) .

5.3. Применом наведених општих принципа на конкретан случај, Уставни суд је, испитујући да ли је истрага поводом смрти ћерке подносиоца уставне жалбе задовољила стандарде делотворности, утврдио да је оспорени предистражни поступак правноснажно окончан 17. маја 2021. године , одбачајем кривичне пријаве подносиоца уставне жалбе , јер је из спроведеног судско-медицинског вештачења утврђено да је смрт оштећене А.Р. била природна и да је наступила непосредно услед почетног обостраног крварећег запаљења плућа изазваног удисањем желудачног садржаја на терену крајње исцрпљености и кахексије организма насталих у случају природног тока основног обољења, те да се њена смрт не може приписати пропусту ниједног лекара појединца, који је био укључен у процес пружања здравствене заштите оштећеној, јер из медицинске документације произлази да није учињен ниједан очигледан стручни пропуст у медицинском третману који је за последицу имао смрт ћерке подносиоца уставне жалбе, јер је А.Р. континуирано медицински праћена, сагледавана и лечена у складу са основним психијатријским обољењем и испољеном симптоматологијом у датом тренутку.

Полазећи од напред утврђеног, Уставни суд налази да је истрага поводом смрти ћерке подносиоца уставне жалбе испунила захтев адекватности, јер је Прво основно јавно тужилаштво предузело све потребне радње ради прикупљања и обезбеђивања медицинске документације неопходне за спровођење судско-медицинског вештачења, ради несумњивог утврђивања непосредног узрока смрти покојне А.Р.

Испитујући остале елементе делотворности истраге Уставни суд је утврдио да је истрага испунила и захтев независности и транспарентности. Уставни суд најпре констатује да је истрагу спров одило надлежно јавно тужилаштво, водећи рачуна о томе да судско-медицинско вештачење буде поверено комисији лекара који нису институционално ни хијерархијски повезани или подређени лекарима чију стручност и савесност у конкретном случају треба да процењују, а по оцени Уставног суда предметна истрага се не може сматрати нетранспарентном, иако подносилац у уставној жалби тврди да му није био омогућен увид у списе предмета Ктр. 922/13 по захтеву од 30. августа 2019. године, пре свега зато што из достављене документације као и из списа предмета Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2129/21 произлази да је подносилац уставне жалбе, као подносилац кривичне пријаве, детаљно обавештаван од току предистражног поступка, а нарочито о проблемима са којима се јавно тужилаштво суочавало приликом избора комисије судских вештака који испуњавају потребне услове стручности и непристрасности за спровођење задатог вештачења.

Што се тиче захтева хитности, као битног елемента делотворне истраге, Уставни суд је утврдио да је поступак испитивања основаности навода кривичне пријаве подносиоца уставне жалбе трајао осам година и четири месеца (рачунајући од подношења кривичне пријаве 21. јануара 2013. године, до њеног правноснажног окончања 17. маја 2021. године), за које време је била предузета само једна истражна радња – судско-медицинско вештачење, што само по себи може да укаже на то да предметна истрага није спроведена задовољавајуће брзо.

С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је поводом смрти оштећене А.Р. 9. јуна 2012. године њен отац поднео кривичну пријаву 21. јануара 2013. године Првом основном јавном тужилаштву у Београду против више од десет лекара, од којих су неки били идентификовани у кривичној пријави, док је идентитет појединих осумњичених требало утврдити; да је одмах по пријему кривичне пријаве у надлежном јавном тужилаштву формиран предмет Ктр. 922/13, те су 15. марта 2013. године и надлежном суду предложене одређене истражне радње, али да пред Првим основни м суд ом у Београду, који је формирао предмет 10. априла 2013. године, није предузета ниједна радња јер је 1. октобар 2013. године почео да се примењује Законик о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и др .), којим је надлежност за спровођење истраге са суда пренета на јавна тужилаштва, па су списи предмета Првог основног суда у Београду Ки. 4588/13 уступљени Првом основном јавном тужилаштву на даљу надлежност.

Уставни суд је затим утврдио да је Прво основно јавно тужилаштво у Београду, од преузимања надлежности за спровођење истражних радњи у предмету Ктр. 922/13 (1. октобра 2013. године), прву радњу предузело тек 4. јуна 2015. године, доношењем наредбе за спровођење судско-медицинског вештачења којим би се утврдио непосредан узрок смрти оштећене А.Р, као и да ли су пријављени лекари приликом пружања лекарске помоћи сада покојној А.Р. применили очигледно неподобно средство и очигледно неподобан начин лечења или очигледно несавесно поступали и тиме проузроковали погоршање здравственог стања именоване пацијенткиње.

Међутим, та једина истражна радња, коју је Прво основно јавно тужилаштво у Београду у предметном случају требало да спроведе, до подношења (прве) уставне жалбе (26. септембра 2019. године), није била предузета.

Уставни суд је имао у виду да су у конкретном случају постојале и објективне околности због којих је спровођење судско-медицинског вештачења било отежано, па је тако М. факултет у Б . 27. августа 2018. године одбио да прихвати задато вештачење због немогућности да се обезбеде формалне прет поставке непристрасности Судскомедицинског одбора у Б, док је Универзитет у К, Факултет медицинских наука , 13. септембра 2018. године одбио да спроведе задато вештачење, јер у свом саставу нема лекаре одговарајућих специјалности за конкретна питања . Уставни суд је додатно утврдио да је у налазу и мишљењу Судскомедицинског одбора М . факултета у Н . од 6. априла 2021. године наведено да „ неадеквтна организациона решења унутар здравственог система наше земље, по питању стационираног третмана тешких психијатријских болесника са израженом телесно- соматском симптоматологијом и непостојање одговарајуће установе и тима лекара оспособљених за континуирано лечење оваквих пацијената, разлог су што је у медицинском третману оштећене А.Р. био укључен превелики број психијатара и стручних консултаната различитих специјалности из територијално и структурално различитих здравствених установа, а што је за последицу имало медицинска несврсисходна и учестала упућивања пацијенткиње у велики број здравствених установа и непотребно велики број специјалистичких прегледа“. Наведено може донекле да укаже на објективне проблеме са којима су се надлежни државни органи суочавали у проналажењу комисије судских вештака који задовољавају захтеве стручности и непристрасности за потребе конкретног судско-медицинског вештачења, али, по оцени Уставног суда, никако не може да оправда осмогодишње трајање предистражног поступка у којем је спровођење судско -медицинског вештачења било, прва, а у конкретним околностима случаја и једина неопходна доказна радња.

Поред тога, по оцени Уставног суда, из списа предмета произлази да нису само објективне околности успоравале ток званичне истраге, већ се претежан допринос осмогодишњем трајању истраге може ставити искључиво на терет надлежни м државни м орган има. Наиме, Универзитет у Н. С, М . факултет, Одбор за судскомедицинска вештачења којем је вештачење првобитно било поверено наредб ом Ктр. 922/13 од 4. јуна 2015. године, прихватио се задатог вештачења, али вештачење није могло да буде спроведено, је р Прво основно јавно тужилаштво у Београду и „после више ургенција“ није извршило уплату на име трошкова вештачења, па су списи предмета Ктр. 922/13 после непуних годину дана (7. априла 2016. године) враћени том тужилаштву без налаза и мишљења Судскомедицинског одбора . Уставни суд је имао у виду и да Медицински факултет у Н. С . није доставио тражени трошковник са спецификацијом трошкова на име вештачења, већ је списе премета неоправдано задржавао десет месеци , а потом их, вратио Првом основном јавном тужилаштву у Београду, које ни тада није предузело све расположиве мере, како би се овакво неодговорно поступање судских вештака спречило, а по потреби и санкционисало. Уставни суд сматра да се не може оправдати поступање Медицинског факултета у Н. С, али пресудан пр опуст Првог основног јавног тужилаштва се, у овој фази поступка огледао у томе што оно није предузело Закоником о кривичном поступку прописане мере како би се поверено и прихваћено вештачење спровело у разумном року.

Након тога, предметно вештачење је поверено М. факултет у у Б . наредбом Ктр. 922/13 од 21. априла 2016. године уз коју нису достављени потребни списи предмета, а када су списи били достављени ( 26. јула 2018. године) и када је правилно означено тело које треба да спроведе вештачење (14. августа 2018. године), М. факултет у Б . је 27. августа 2018. године одбио да прихвати задато вештачење због немогућности да се обезбеде формалне претпоставке непристрасности, док се Универзитет у Н, М. факултет, Судскомедицински одбор прихватио предметног вештачења 30. новембра 2018. године. Дакле, Уставни суд је утврдио да је тек након пет година и два месеца од преузимања надлежности (1. октобра 2013. године) за спровођење истраге , надлежно јавно тужилаштво успело да пронађе комисију судских вештака који су испуњавали потребне услове непристрасности и стручности за спровођење судско -медицинског вештачења ради утврђивања узрока смрти оштећене А.Р. и евентуалног доприноса ординирајућих лекара и другог медицинског особља у погоршању њеног здравственог стања у периоду од 19. априла до 9. јуна 2012. године.

Поред наведеног Уставни суд је утврдио да у периоду од 30. новембра 2018. године ( Судскомедицински одбор М . факултета у Н . се прихвата вештачења) до 2. августа 2019. године (када је прибављена и достављена целокупна медицинска документација на вештачење) нису били испуњени сви услови за спровођење задатог вештачења, јер Прво осно вно јавно тужилаштво у Београду није благовремено обезбедило доказе – медицинс ку документацију за оштећену А.Р, па тако, тек 30. маја 2019. године предузима одређене мер е како би медицинска документација која је била неопходна за вештачење била доступна Судскомедицинском о дбору М. факултета у Н . ради вештачења.

Имајући у виду све до сада наведено, те чињенице да се са процесноправног аспекта права на живот, у околностима какве постоје у овом предмету, у начелу захтева ло предузимање истражних радњи које су такве да могу довести до утврђења узрока смрти и евентуалног доприноса лекара и другог медицинског особља под чијом здравственом заштитом се оштећена А.Р. налазила континуирано у критичном периоду од 19. априла до 9. јуна 2012. године, али и пре тог периода, с обзиром на то да је била штићеница Дома за лица ометена у развоју у Т. од 11. марта 2012. године , а да до подношења прве уставне жалбе (26. септембра 2019. године), односно након више од шест година од њене смрти, ниједна доказна радња није била предузета, Уставни суд је оценио да, иако прекомерно дуго трајање предметне истраге није утицало на њену адекватност, у околностима конкретног случаја јесте нарушило њену делотворност , те довело до повреде процесног аспекта права на живот из члана 24. Устава, јер Прво основно јавно тужилаштво у Београду у предмету Кт. 2129/21 (раније Ктр. 922/13) није испунило своју обавезу да спровед е хитну истрагу, и тако је нарушило поверење подносиоца уставне жалбе, као оца преминуле А.Р, у владавину права и правну сигурност у Републици Србији .

Следом свега изложеног, Уставни суд је оценио да је у поступку који је вођен пред Првим основним јавним тужилаштвом у Београду у предмету Кт. 2129/21 (раније Ктр. 922/13) дошло до повреде процесноправног аспекта права на жи вот из члана 24. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15 и 10/23), уставну жалбу у овом делу усвојио као основану, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. На основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.000 евра, у динарској противредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпе о подноси лац уставне жалбе због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно чињеницу да је предметни предистражни поступак, у којем је спроведена само једна доказна радња, трајао осам година и четири месеца. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреде права које је подносилац уставне жалбе претрпео. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду и праксу Европског суда за људска права у случају Младеновић против Србије, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.

7. Испитујући уставну жалб у у дел у којим је оспорен акт Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктр. 2889/19 од 21. августа 201 9. године којим је пуномоћник подносиоца уставне жалбе обавештена да је поводом притужбе на рад Првог основног јавног тужилаштва у Београду у предмету Ктр. 922/13 извршен увид у целокупне списе предмета и утврђено да је притужба неоснована јер је јавни тужилац Првог основног јавног тужилаштва у Београду поступао савесно непристрасно и да је тужилаштво у континуитету подносило разне акте другим органима, али да рад тужилаштва није самосталан и да зависи од рада других органа, а имајући у виду садржину оспореног акта којим није одлучивано о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да оспорени акт не може бити предмет уставне жалбе у смислу члана 170. Устава. Стога је Суд у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 3. изреке .

8. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на оспорена решења решења Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2129/21 од 19. априла 2021. године и Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 331/21 од 17. маја 2021. године, Уставни суд указује на то да се самим подношењем кривичне пријаве не стиче право да се по поднетој кривичној пријави покрене кривични поступак, те да подносилац кривичне пријаве нема ни Уставом, ни законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак, нити да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Стога се подносилац уставне жалбе у овом случају, из разлога што по његовој кривичној пријави није покренут кривични поступак, не може позивати на то да су оспорена решења неправична. Овакав став је Уставни суд изразио у више својих одлука (видети нпр. Решење Уж-713/2008 од 27. јануара 2010. године). Исти став је заузео и Европски суд за људска права у пресуди донетој 6. априла 2004. године у предмету Krzak против Пољске (представка број 51515/99, ст. 23. до 25.), када је оценио да Европска конвенција не гарантује право да ће се против трећег лица покренути кривични поступак, нити да ће то лице бити осуђено, те је одбацио представку због повреде права на правично суђење, јер је оценио да је ratione materiae неспојива са одредбама Европске конвенције.

Што се тиче истакнуте повреде права из члана 36. Устава, Уставни суд Уставни суд је утврдио да уставна жалба нема потребну садржину у смислу члана 85. Закона о Уставном суду, те је оценио да је у односу на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство уставна жалба недопуштена, с обзиром на то да формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, без адекватног образложења разлога којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању, уставну жалбу не чини допуштеном.

Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на право из члана 68. Устава, чију повреду подносилац образлаже наводима да је његова ћерка остала ускраћена за медицинску услугу, јер Република Србија нема могућност да пружи здравствену заштиту особама са менталним сметњама, Уставни суд је, полазећи садржине оспорених решења и предмета одлучивања у кривичном поступку који је претходио уставносудском, утврдио да се наводи подносиоца не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином права из чл ана 68. Устава.

Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је стога уставну жалбу, у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 3. изреке.

9. У погледу захтева за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.

10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) , члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.