Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа у поступку по уставној жалби П. А . из Лапова, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. септембра 2023. године донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба П. А . и утврђује се да је у поступку који је вођен пред Вишим судом у Крагујевцу у предмету К. 31/17 (раније у предмету истог суда К. 74/14) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном ро ку, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право П. А . на накнаду нематеријалне штете у износу од 8 00 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. А . из Лапова поднео је Уставном суду, 3. септембра 2018. године, преко пуномоћника Д. Ђ, адвоката из Крагујевца, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 1. и 27. марта 2019. године , против пресуде Вишег суда у Крагујевцу К. 31/17 од 5. фебруара 2018. године, пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 478/18 од 17. јула 2018. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз. 1246/18 од 15. новембра 2018. године, због повреде права на правично суђење, права на суђење у разумном року, посебних права окривљеног, права на правну сигурност у казненом праву и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 2. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом подносилац оспорава пресуде Вишег суда у Крагујевцу К. 31/17 од 5. фебруара 2018. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 478/18 од 17. јула 2018. године, које су укинуте пресудом Врховног касационог суда Кзз. 1246/18 од 15. новембра 2018. године, такође оспореном допуном ове уставне жалбе. Подносилац је у уставној жалби истакао и повреду права на суђење у разумном року, и то у кривичном поступку који је, у тренутку подношења уставне жалбе, још увек био вођен у предмету Вишег суда у Крагујевцу под бројем К. 31/17 (ранији број К. 74/14) .
Подносилац уставне жалбе поднео је Уставном суду, 15. априла 2019. године, преко истог пуномоћника, нову уставну жалбу, допуњену поднесцима од 13. маја и 6. новембра 2019. године, против пресуде Вишег суда у Крагујевцу К. 31/17 од 5. фебруара 2018. године, пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 1176/18 од 8. фебруара 2019. године, решења Врховног касационог суда Кзз. 204/19 од 5. марта 2019. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз. 550/19 од 5. јуна 2019. године, због повреде права на правично суђење, права на суђење у разумном року, посебних права окривљеног, права на правну сигурност у казненом праву и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 2. и члана 36. став 2. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року у том кривичном поступку који је вођен и окончан у предмету Вишег суда у Крагујевцу под бројем К. 31/17 (ранији број К. 74/14). По овој уставној жалби је формиран предмет Уж-4016/2019, који је спојен са ранијим предметом Уж-10064/2018, сагласно члану 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), ради вођења јединственог поступка и одлучивања.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је у конкретном случају прекорачена оптужба, затим да окривљени, овде подносилац уставне жалбе, не може бити окривљени, јер није био одговорно лице у АД „М.“, као и да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, јер је цео поступак трајао око 11 година.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу подносиоца, утврди повреду означених уставних права, те да поништи оспорене пресуде, а предмет врати на поновни поступак. Такође, предложено је да се усвоји уставна жалба и да се утврди и повреда права на суђење у разумном року, те да се подносиоцу досуди износ од 2.000 евра на име накнаде нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације и одговора Вишег суда у Крагујевцу Су. VIII – 52 -57/22 од 5. септембра 2022. године , као и увидом у предмет подносиоца П. А . Уж-10064/2018, између осталог, утврдио:
- да је 27. јуна 2007. године против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, као и против Б.Г. и Р.П, поднет захтев за спровођење истраге;
- да је истрага у конкретном поступку трајала три месеца;
- да је Окружни јавни тужилац у Крагујевцу 4. октобра 2007. године подигао оптужницу Кт. 145/0;
- да је оптужница решењем Окружног суда у Крагујевцу Кв. 225/07 од 31. октобра 2007. године потврђена и ступила на правну снагу;
- да је оптужница измењена више пута, и то 30. маја 2013. године, 11. септембра 2014. године, 11. маја 2015. године, 9. јануара 2018. године и 26. јануара 2018. године;
- да се поступак водио пред Вишим судом у Крагујевцу у предмету К. 74/14, а затим у предмету К. 31/17;
- да је од укупно 84 пута заказиваног главн ог претреса , исти одржан само шест пута ;
- да је главни претрес одложен четири пута због недоласка подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца;
- да су остали наставци претреса одлагани због недоласка других странака и бранилаца двојице саокривљених;
- да је у току поступка промењено троје судија;
- да су оспореном првостепеном пресудом Вишег суда у Крагујевцу К. 31/17 од 5. фебруара 2018. године окривљени Б.Г, Р.П. и П . А , овде подносилац уставне жалбе, у ставу првом изреке, оглашени кривим због извршења кривичног дела пореска утаја, у саизвршилаштву, из члана 229. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика и осуђени на казн е затвора у трајању од по шест месеци и на новчане казн е у износу од по 50.000 динара, а у ставу другом изреке окривљени П. А . је ослобођен од оптужбе да је извршио продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица, у саизвршилаштву, из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези чл. 33. и 61. Кривичног законика;
- да је оспореном другостепеном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 478/18 од 17. јула 2018. године одбијена као неоснована, између осталих, и жалба браниоца окривљеног изјављена против оспорене првостепене пресуде Вишег суда у Крагујевцу К. 31/17 од 5. фебруара 2018. године, која је и потврђена, чиме је кривични поступак против окривљеног у том тренутку био правноснажно окончан;
- да је оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. 1246/18 од 15. новембра 2018. године усвојен као основан захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца и укинута је правноснажна пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 478/18 од 17. јула 2018. године и предмет је враћен на поновно одлучивање;
- да је оспореним решењем Врховног касационог суда Кзз. 204/19 од 5. марта 2019. године одбачен као недозвољен, поред осталих, и захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног поднет против пресуде Вишег суда у Крагујевцу К. 31/17 од 5. фебруара 2018. године и пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 478/18 од 17. јула 2018. године;
- да је у образложењу оспореног решења Врховног касационог суда Кзз. 204/19 од 5. марта 2019. године, између осталог, наведено и да пресуде које су побијане поднетим захтевима за заштиту законитости нису правноснажне, односно да је укидањем пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 478/18 од 17. јула 2018. године уклоњена из правног промета и да, самим тим, првостепена пресуда није правноснажна, а да је захтев за заштиту законитости могуће поднети само против правноснажних одлука суда или јавног тужиоца;
- да је, у поновљеном кривичном поступку, новом пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 1176/18 од 8. фебруара 2019. године одбијена као неоснована, између осталих, и жалба браниоца окривљеног изјављена против оспорене првостепене пресуде Вишег суда у Крагујевцу К. 31/17 од 5. фебруара 2018. године, која је и потврђена;
- да је пресудом Врховног касационог суда Кзз. 550/19 од 5. јуна 2019. године, у ставу првом изреке , одбијен као неоснован захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног поднет против правноснажних пресуда Вишег суда у Крагујевцу К. 31/17 од 5. фебруара 2018. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 1176/18 од 8. фебруара 2019. године, у односу на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9) Законика о кривичном поступку и на повреде кривичног закона из члана 439. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, док је поднети захтев у осталом делу одбачен.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац, је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев када је каснији пропис повољнији за учиниоца. Кривична дела и кривичне санкције одређују се законом (члан 34. став 2.).
5. Уставни суд је наводе о повреди права из члана 33. став 6. Устава ценио кроз такође истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава. Мериторно разматрајући, најпре, ту истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспорени кривични поступак трајао 11 година и седам месеци, рачунајући од 27. јуна 2007. године када је поднет захтев за спровођење истраге, па до 8. фебруара 2019. године, када је донета друга оспорена другостепена пресуда Апелационог суда у Крагујевцу К ж.1. 1176/18, којом је оспорени поступак правноснажно окончан.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи, може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При томе, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца - сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоце. Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чиналаца, трајање предметног кривичног поступка 11 година и седам месеци се не може оправдати било којим од претходно наведених чинилаца.
При томе, Уставни суд напомиње да је г лавни претрес одржан свега шест пута , од укупно 84 пута заказиваног претреса, при чему је Уставни суд имао у виду и општепознату чињеницу штрајка адвоката, која је довела до одређеног одлагања овог поступка, а која чињеница се не може ставити на терет поступајућем суду, али ни самом подносиоцу. Такође, Уставни суд констатује да постоји одређени допринос подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца дужини трајања оспореног кривичног поступка, али тај допринос није одлучујуће утицао на дужину трајања оспореног поступ ка, с обзиром на то да је главни претрес одложен четири пута због недоласка подносиоца и његовог браниоца.
Уставни суд је имао у виду чињеничну и правну сложеност кривичног поступка, као и то да је надлежно тужилаштво изменило оптужницу више пута, да је председник већа промењен три пута, али налази да је све наведено, у конкретном случају, било од значаја само за утврђење висин е накнаде нематеријалне штете.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу, у овом делу, усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања кривичног поступка и сложеност самог поступка, као и животни стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Усклађујући своју досадашњу праксу са ставовима Европског суда, Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке (видети О длуку Уставног суда Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године).
7. У односу на оспорену пресуд у Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 478/18 од 17. јула 2018. године, Уставни суд је утврдио да је т а пресуд а, у односу на окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, укинута пресудом Врховног касационог суда Кзз. 1246/18 од 15. новембра 2018. године (поводом захтева за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца), јер је утврђено да је у поступку који је претходио доношењу побијане другостепене пресуде учињена повреда кривичног закона из члана 455. став 2. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС", 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) на штету окривљеног.
Имајући у виду да је, у конкретном случају, захтев за заштиту законитости, без обзира на то што је био поднет од Републичког јавног тужиоца, био делотворно правно средство, јер је пресудом Врховног касационог суда Кзз. 1246/18 од 15. новембра 2018. године укинута пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 478/1 8 од 17. јула 2018. године, која је бил а оспорен а и у уставној жалби. По оцени Уставног суда, на тај начин је, у тој процесној фази предметног кривично г поступка, отклоњена и оспореном пресудом евентуално учињена повреда Уставом зајемчених права подносиоца уставне жалбе, чиме је он изгубио правни интерес за вођење поступка по уставној жалби у том делу.
Додатно, имајући у виду да подносилац, накнадном допуном уставне жалбе , оспорава и наведену пресуду Врховног касационог суда Кзз. 1246/18 од 15. новембра 2018. године, која је донета у његову корист, то је Уставни суд оценио да ни у односу на ту пресуду подносилац уставне жалбе нема правни интерес за вођење поступка по уставној жалби у том делу.
У односу на оспорено решење Врховног касационог суда Кзз. 204/19 од 5. марта 2019. године, којим је одбачен као недозвољен, поред осталих, и захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног поднет против пресуде Вишег суда у Крагујевцу К. 31/17 од 5. фебруара 2018. године и пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 478/18 од 17. јула 2018. године, Уставни суд најпре констатује да није надлежан да оцењује законитост одлука оспорених уставном жалбом, већ само да испита да ли је поступак у коме је оспорена одлука донета био у целини правичан, односно да ли су подносиоцу биле обезбеђене процесне гаранције зајемчене Уставом и да ли је оспорена одлука заснована на очигледно арбитрерној примени меродавног права. Насупрот наводима изнетим у уставној жалби, Уставни суд је увидом у оспорено решење Врховног касационог суда Кзз. 204/19 од 5. марта 2019. године утврдио да исто, у односу и на подносиоца уставне жалбе, садржи веома детаљно, логично и јасно образложење због чега је Врховни касациони суд одбацио захтев за заштиту законитости његовог браниоца и да је тај став суда највише инстанце заснован на уставноправно прихватљивој примени меродавног права, те је, стога, оценио да се ови наводи подносиоца уставне жалбе не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди означених уставних права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд оцени законитост оспореног акта
Додатно, у односу на оспорен у првостепену пресуд у Вишег суда у Крагујевцу К. 31/17 од 5. фебруара 2018. године и другу другостепену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 1176/18 од 8. фебруара 2019. године, Уставни суд најпре констатује да се у уставној жалби истичу у основи идентични чињенични и правни разлози које је подносилац истицао у кривичном поступку у коме су донете оспорене пресуде, а који су били предмет садржајне и веома детаљне оцене у наведеним пресудама.
Стога је Уставни суд, полазећи од претходно наведеног, односно чињенице да су сва указивања подносиоца о повреди процесних гаранција права из члана 32. став 1. и члана 34. став 2. Устава већ јасно, прецизно и разумљиво образложена и оцењена као неоснована од стране како првостепеног и жалбеног суда, тако и Врховног касационог суда, као суда највише инстанце у Републици Србији, нашао да се наводи подносиоца не могу прихватити као релевантни и утемељени уставноправни разлози за тврдње о повреди означених права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених пресуда.
Коначно, разматрајући допуштеност уставне жалбе у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда Кзз. 550/19 од 5. јуна 2019. године, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди истакнутих уставних права заснива, пре свега, на незадовољству исходом кривичног поступка вођеног против њега, исказујући своје незадовољство заузетим ставовима поступајућих нижестепених судова, а не наводећи ниједан конкретан разлог који би се односио на поступак нити непосредно на оспорену одлуку Врховног касационог суда.
С тим у вези, Уставни суд је, увидом у садржину оспорене пресуде Врховног касационог суда, утврдио да је о ванредном правном леку – захтеву за заштиту законитости, изјављеном од браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, против оспорене првостепене и другостепене пресуде, у релевантном делу мериторно одлучио надлежни суд оспореном пресудом, која садржи детаљно, јасно и уставноправно прихватљиво образложење разлога због којих је Врховни касациони суд одбио тај захтев као неоснован. Уставни суд је оценио да је став суда највише инстанце у Републици Србији, заузет и у овој оспореној пресуди, заснован на уставноправно прихватљивој примени меродавног права, те се стога овакви наводи подносиоца уставне жалбе не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди означених уставних права. Такође, Уставни суд указује да формално указивање да су неком судском одлуком повређена или ускраћена поједина Уставом зајемчена права и слободе, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају и које би се односиле на конкретну оспорену одлуку, не чини уставну жалбу допуштеном.
Уставни суд наводе подносиоца уставне жалбе, којима се примарно исказује незадовољство заузетим ставом и одлукама надлежних судова, не може прихватити као уставноправне разлоге за тврдње о повреди означеног уставног права, већ, по оцени Уставног суда, поднос илац, у суштини, тражи да овај суд, као инстанциони суд, још једном оцени законитост свих оспорених пресуда.
Уставни суд, и у овом уставносудском предмету указује на то да задатак Уставног суда у поступку по уставној жалби није да одлучује о томе да ли је надлежни суд правилно оценио чињенице и применио закон, већ да испита да ли постоје околности које prima facie указују да су у поступку евентуално повређена уставна права и гаранције зајемчене подносиоцу, што у конкретном предмету није био случај.
Коначно, Уставни суд је имао у виду и остале наводе подносиоца уставне жалбе, али је оценио да подносилац, формално истичући повреде уставних права, у суштини и тим тврдњама изражава своје незадовољство и овом оспореном одлуком поступајућег суда, као и целокупним исходом кривичног поступка вођеног против њега. Уставни суд указује на то да само позивање на одређено право зајемчено Уставом, а без навођења уставноправних разлога којима се поткрепљују тврдње о његовој повреди, уставну жалбу не чини допуштеном.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је уставну жалбу, у овом делу , одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући ка о у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83 .). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.