Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ж. И . из Кикинде, Ђ . Т . из Иђоша и С . С . из Ченте, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. септембра 20 23. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ж. И, Ђ . Т . и С . С . изјављена против решења Вишег суда у Зрењанину Кж2. 435/19 од 6. новембра 2019. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ж. И . из Кикинде, Ђ . Т . из Иђоша и С . С. из Ченте поднели су Уставном суду, 16. децембра 2019 . године, преко пуномоћника Р. М , адвоката из Кикинде, уставну жалбу против решења Вишег суда у Зрењанину Кж2. 435/19 од 6. новембра 2019. године, због повреде права из члана 31. став 2. Устава Републике Србије и посебних права окривљеног из члана 33. ст. 2, 5. и 6. Устава . Подноси оци су истак ли и повред у права из члана 5. став 3. и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Како се одредбе члана 5. став 3. и члана 6. Европске к онвенције садржински не разликују од права зајемчених одредбама члана 31. и члана 32. став 1. Устава, то Уставни суд постојање повреда ових права цени у односу на означене одредбе Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд, након што је против окривљених, овде подносилаца, донео осуђујућу пресуду К. 319/18 од 25. октобра 2019. године, донео решење којим је према њима продужен притвор, сматрајући да и даље постоји законски основ из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП; да су се подносиоци у тренутку подношења уставне жалбе у притвору налазили пуних 15 месеци (од времена хапшења 9. септембра 2018. године) и да им је притвор у току поступка више пута продужаван; да су судови преписивали исти разлог за продужење притвора и да је притвор продужаван по аутоматизму; да је главни претрес успорено спровођен, да је за годину дана одржан девет пута, за које време су једино саслушани оштећени, сведоци оптужбе и вештак медицинске струке.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
Решењем судије за претходни поступак Основног суда у Кикинди Кпп. 49/18 од 10. септембра 2018. године према окривљенима, овде подносиоцима, одређен је притвор, који им се рачунао од 9. септембра 2018. године, када су ухапшени.
Основно јавно тужилаштво у Кикинди је 25. октобра 2018. године подигло оптужницу Кт. 665/18 против подносилаца и још једног лица због кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 3. у вези ст. 2. и 1. и члана 33. КЗ, док је 1. новембра 2018. године поднело оптужни предлог Кт. 702/18 против подносиоца Ђ. Т . због кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 2. КЗ, а 26. децембра 2018. године оптужни предлог Кт. 692/18 против подносиоца С. С, због кривичног дела ометање службеног лица у вршењу службене дужности из члана 23. став 1. Закона о јавном реду и миру.
Притвор је према окривљенима до доношења оспореног решења више пута продужаван.
Након одржаног и окончаног главног претреса 25. октобра 2019. године, Основни суд у Кикинди је подносиоце огласио кривим за извршење предметних кривичних дела. Овом пресудом подносилац Ж. И . је осуђен на казну затвора у трајању од три године и шест месеци, подносилац Ђ . Т . на јединствену казну затвора у трајању од две године и пет месеци, а подносилац С . С . на јединствену казну затвора у трајању од две године и два месеца.
Решењем Основног суда у Кикинди К. 319/18 од 25. октобра 2019. године, према подносиоцима је продужен притвор на основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, који је имао трајати до упућивања окривљених у Завод за извршење кривичних санкција, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да је мишљење већа да и даље стоје разлози због којих је притвор према окривљенима одређен и продужен, јер и даље постоји основана бојазан да би окривљени, уколико би се пустили на слободу, у кратком временском периоду могли поновити истоврсна кривична дела; да је ова бојазан од понављања очекивана и разборита и реално могућа у ситуацији када су окривљени склони вршењу кривичних дела у којима испољавају агресију према другим лицима, а такође и према полицији, а што произлази из саме чињенице да су окривљени већ раније осуђивани за дела са елементима насиља; да су сви окривљени већ осуђивани за кривична дела са елементима насиља, због којих су осуђивани на казне затвора, а такође су и прекршајно осуђивани због прекршаја са елементима насиља; да се, с обзиром на наведено, закључује да се ради о лицима код којих постоји склоност ка вршењу кривичних дела уопште, а нарочито склоност ка предузимању радњи са елементима насиља, где ни изречене и издржане казне затвора нису утицале да они промене своје понашање и престану са вршењем радњи у којима испољавају агресивно понашање према другима; да стога суд сматра да би пуштање окривљених на слободу након проглашења пресуде, имајући у виду напред наведене околности, могло довести до тога да окривљени у кратком временском интервалу, то јест одмах по пуштању на слободу, наставе са вршењем истоврсних кривичних дела, те ове наведене околности сматрају се особитим околностима које оправдавају продужење притвора и након проглашења пресуде.
Оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Кж2. 435/19 од 6. новембра 2019. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљених и потврђено је првостепено решење, а у образложењу овог решења је, између осталог, наведено: да је по оцени већа овог суда, а насупрот наводима истакнутим у жалби браниоца окривљених, правилно првостепени суд продужио притвор окривљенима, сходно одр едби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, правилно налазећи да и даље постоје околности које указују да би они боравком на слободи могли у кратком временском периоду поновити кривично дело, имајући у виду рани ји живот наведених окривљених и чињеницу која произлази из извода из казнене евиденције, да су раније вишеструко осуђивани, и то окривљени Ж . И . чак 16 пута, од тога више пута за кривична дела са елементима насиља и на затворске казне; да је окривљени Ђ . Т . четири пута правноснажно осуђиван, од тога два пута за кривична дела са елементима насиља; да је окривљени С . С . раније седам пута правноснажно осуђиван, између осталог и за кривично дело са елементима насиља, којом приликом су му изрицање вишегодишње казне затвора; да ценећи наведене чињенице, веће је мишљења да је правилна оцена првостепеног суда да раније изречене кривичне санкције нису позитивно утицале на наведене окривљене да престану са вршењем кривичних дела и да се ради о лицима код којих постоји склоност ка вршењу кривичних дела, а нарочито склоност ка предузимању радњи са елементима насиља, будући да су неправноснажном пресудом оглашени кривим да су извршили предметна кр ивична дела; да по мишљењу жалбеног већа, све наведено у међусобном садејству има значај особитих околности које указују да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли у кратком временском периоду поновити кривично дело, те је неопходно њихово задржавање у притвору сходно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, те да се у конкретном случају другом блажом мером не може обезбедити несметано вођење кривичног поступка.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. до 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране, да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. ст. 2, 5. и 6.) .
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19 ) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3) ); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа, да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде, да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (члан 216. ст . 1. до 3. и став 6. ).
5. Уставни суд, пре свега, констатује да подносиоци уставне жалбе оспорава ју решење којим је одбијена као неоснована њихова жалба и потврђено решење којим им је продужен притвор.
Такође, Уставни суд констатује да подносиоци у односу на оспорена решења истич у повреду права из члана 31, члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2, 5. и 6. Устава.
Полазећи од навода уставне жалбе којима подносиоци образлаж у истакнуте повреде права и з члана 32. став 1. и члана 31. Устава, Уставни суд је оценио да се изнети разлози у суштини односе на право у погледу трајања притвора, те је ове наводе уставне жалбе ценио у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава.
6. Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе, утемељене на релевантним доказима, представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да се не може упуштати у инстанционо одлучивање, као и да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора, произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука ( видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником о кривичном поступку није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права из члана 31 . Устава, Уставни суд је утврдио да су подноси оци до подношења уставне жалбе у притвору прове ли једну годину, три месеца и седам дана.
Даље, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд благовремено испитао оправданост продужења притвора, односно, утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано . Дакле, Уставни суд налази да су надлежни судови за своју одлуку да према подносиоцима уставне жалбе продуже притвор дали релевантне и довољне разлоге. Тачније, надлежни судови су оправданост и законитост продужења мере притвора образложили на уставноправно прихватљив начин, који, по оцени Уставног суда, није последица арбитрерног и произвољног поступања, при чему су јасно и детаљно образложили постојање притворск ог разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. С тим у вези, Основни суд у Кикинди и Виши суд у Зрењанину су у првостепеном и оспореном другостепеном решењу утврдили да и даље постоје околности које указују да би подносиоци боравком на слободи могли у кратком временском периоду поновити кривична дела и као разлог навели да се ради о лиц има код којих постоји склоност ка вршењу кривичних дела, а нарочито склоност ка предузимању радњи са елементима насиља, имајући у виду ранији живот окривљених и чињенице које произлазе из казнене евиденције. Даље, Виши суд у Зрењанину је у оспорен ом решењу оцени о да се, у конкретном случају, ради несметаног вођења кривичног поступка, притвор не би могао заменити другом блажом мером. Такође, по оцени Уставног суда, из документације достављене уз уставну жалбу произлази да је Основни суд у Кикинди показао ревност у вођењу кривичног поступка , имајући у виду да је од тренутка покретања поступка до окончања главног претреса и доношења неправноснажне првостепене пресуде протекло годину дана .
Коначно, како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се трајање притвора у конкретном случају објективно не може сматрати неразумно дугим.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да нису основане тврдње подносилаца да им је решењем Вишег суда у Зрењанину Кж2. 435/19 од 6. новембра 2019. године повређено право зајемчено одредбама члана 31 .Устава.
Следом свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), уставну жалбу одбио у овом делу и одлучио као у првом делу изреке.
7. У погледу истакнуте повреде посебних права окривљеног из члана 33. ст. 2, 5. и 6. Устава и навода којима подносиоци уставне жалбе оспоравају спроведени доказни поступак, Уставни суд је утврдио да у тренутку подношења уставне жалбе кривични поступак није био правноснажно окончан.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучио као у другом делу изреке .
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.