Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. П . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. септембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. П . изјављена против решења Агенције за реституцију – Подручна јединица Београд број 46-025720/2014 од 26. априла 2016. године, решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00925/2016-13 од 25. јула 2017. године и пресуде Управног суда У. 13323/17 од 7. фебруара 2020. године због повреде права на имовину, зајемченог чланом 58. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. П . из Београда, преко пуномоћника А. П , адвоката из Београда, поднела је Уставном суду, 1 8. маја 2020. године, уставну жалбу против појединачних аката означених у изреци, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије и права на имовину, зајемченог одредбама члана 58. Устава.
У уставној жалби се у прилог тврдњи о повреди права на имовину наводи:
- да је бака подноситељке купила на јавној продаји имовину која је предмет захтева за враћање, о чему је закључен уговор са Државном хипотекарним банком 10. августа 1943. године;
- да је та банка продала спорну непокретност у своје име и за свој рачун, а не у име државе, ради наплате хипотекарних кредита, јер ранији власници Х. М . и О . М . из Бечеја нису испунили обавезу коју су преузели приликом куповине имања, из чега следи да то није учињено „да би се продала имовина одузета од Јевреја“;
- да је Одбор за некретнине у Београду - Управа народних добара Србије дописом од 20. јула 1945. године обавестио порески орган да, на основу Одлуке АВНОЈ-а од 21. новембра 1944. године, имовина која је под притиском окупаторских власти прешла у својину трећих лица пада под секвестар и да је „анулирана продаја имања у Будимској 5 и купцу З. П . одузето право располагања“;
- да је овај допис имао према баки подноситељке непосредно дејство акта о подржављењу, као и решење Првог среског суда за град Београд Конф. број 201/46 од 13. јуна 1946. године, којим је спорна непокретност стављена под секвестар;
- да је решењем Првог среског суда за град Београд Р. 2684/50 од 26. октобра 1950. године поништен пренос власништва спорне непокретности укњижен у време окупације у корист Србије, а касније у корист З. П , иако уговор о купопродаји те непокретности није поништен, нити је утврђена његова ништавост у поступку пред судом;
- да баки подноситељке није конфискована имовина и да је „утврђено да није ратни профитер“, те није било основа за пренос права својине спорне непокретности у корист државе;
Полазећи од наведеног, подноситељка сматра да су другостепени орган и Управни суд погрешно закључили да спорна непокретност није подржављена од З. П ., јер је „ФНРЈ преузела имовину Недићеве Србије…па је и њен правни следбеник“ . Подноситељка закључује да би њена бака, да није била жртва „диктатуре пролетаријата“, имала право да се у њену корист упише хипотека, те да је као савесног стицаоца имовине држава обештети и за преостали део одузете имовине.
У уставној жалби се у вези са повредом начела забране дискриминације истиче да, према ставу Апелационог суда у Београду израженом у пресуди „Гж. 2598/11“ , секвестрирана имовина има исти правни статус као национализована, конфискована или на други начин одузет а имовин а, због чега је „тужилац у том предмету упућен на посебан пропис, као што је Закон о враћању одузете имовине и обештећењу“, док је подноситељки то право ускраћено.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорен е акт е и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А. П . (подноситељка уставне жалбе) и Д . Т . поднели су 27. фебруара 2014. године захтев за враћање имовине одузете од њихове баке З. П .
Оспореним решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Београд (даље у тексту: Агенција) број 46-025720/2014 од 26. априла 2016. године одбијен је као неоснован захтев за враћање одузете имовине и обештећење за стамбену зграду са двориштем у Београду, Будимска број 5, на к.п. број … КО Београд 1 (даље у тексту: спорна имовина) . У образложењу предметног решења Агенције је наведено: да је из уговора о купопродаји спорне имовине закљученог 10. августа 1943. године утврђено да је Државна хипотекарна банка продала З. П . спорну имовину на јавној продаји одржаној 6. априла те године; да је у решењу Народног среског суда за I реон града Београда Конф. број 201/46-3 од 13. јуна 1946. године констатовано да су по земљишним књигама до 22. новембра 1942. године власници спорне имовине били Х. М . и О . М . и да је „иста непокретност преко Србије, на основу купопродајног уговора пренета у својину Ђ . П .“, те да уколико она није враћена ранијем власнику, по самом закону пада под секвестар државе; да је решењем Првог среског суда за град Београд Р. 2648/50 од 26. октобра 1950. године поништен пренос власништва спорне имовине укљижен за време окупације у корист Србије, а касније у корист З. П, па се та имовина, која је била својина Х . М . и О . М, преноси у својину ФНРЈ; да у образложењу наведеног решења стоји да је, у складу са Законом о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача , одлучено да се претходно успостави замљишнокњижно стање на дан 6. априла 1941. године, а затим да се имовина пренесе у државну својину; да је у поднеску Државног секретаријата за послове финансија од 12. јула 1961. године наведнео да је З. П . тражила да се спорна имовина изузме од национализације и њој остави у својину стан у тој кући, да је оце њено да нема места примени Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, јер се ради о кући која је постала општенародна имовина пре ступања на снагу тог закона, те да је најцелисходније да се наведеном лицу додели стан на коришћење у тој згради, као посебна врста накнаде за цену коју је платила за спорну имовину. Полазећи од одредаба члана 1. Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача и члана 3. став 1. тачка 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, а имајући у виду да је решењем надлежног суда поништен пренос права власништва на спорној имовини у корист З. П, „неспорно је у тврђено“ да она није ни стекла право својине на тој имовини, те јој иста није ни могла бити одузета. Оспореним решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00925/2016-13 од 25. јула 2017. године одбијена је жалба подноситељке уставне жалбе и Д. Т . изјављена против предметног решења Агенције, из разлога који су наведени у побијаном решењу, применом одредаба члана 1. став 1, члана 5. став 1. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу и члана 8. став 1. Закона о наслеђивању. Другостепени орган је оценио да из решења Првог среског суда за град Београд Р. 2648/50 од 26. октобра 1950. године произлази да уговор на основу којег је извршен упис З . П . не производи правна дејства и истакао да наведено решење има особине акта о подржављењу, али да З. П . није бивши власник спорне имовине, већ Х . М . и О . М .
Оспореном пресудом Управног суда У. 13323/17 од 7. фебруара 2020. године одбијена је као неоснована тужба подноси тељке уставне жалбе и Д. Т . поднета против оспорено г решења Министарства финансија. Управни суд је прихватио у свему разлоге туженог органа за одбијање жалбе и истакао да је правилно у управном поступку утврђено да „не постоји законски основ за враћање или обештећење у смислу члана 5. став 1. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу“.
3.2. У образложењу решења Народног среског суда за I реон града Београда Ко нф. број 201/46-3 од 13. јуна 1946. године наведено је да је спорна имовина пре рата била св ојина „Јеврејина Х. „М . и О, који су одведени од окупатора“.
У образложењу решења Првог среског суда за град Београд Р. 2648/50 од 26. октобра 1950. године наведено је да је о захтеву за успостављање земљишнокњижног стања на дан 6. априла 1941. године одлучено у складу са одредбама чл. 1. и 7. Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача. Према поуци о правном средству , страна незадовољна тим решењем има право да у редовном грађанском спору остварује своје евентуално право.
4. Одредбама члана 58. Устава, на чију повреду се, поред осталог, указује у уставној жалби, јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и утврђује да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Законом о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник PC“, бр. 72/11и 108/13) уређени су услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећења за одузету имовину, која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа, на основу аката о подржављењу, после 9. марта 1945. године одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину. Овај закон примењује се и на враћање имовине чије је одузимање последица Холокауста на територији која данас чини територију Републике Србије (члан 1. ст. 1. и 2. ).
Чланом 2. наведеног закона предвиђено је да се право на враћање имовине по одредбама тог закона може остварити за имовину одузету применом прописа наведених у тачкама 1) до 41) наведеног члана, међу којима су, поред осталих, Одлука о прелазу у државну својину непријатељске имовине, о државној управи над имовином неприсутних лица и о секвестру над имовином коју су окупаторске власти присилно отуђиле, „Службени лист ДФЈ“, број 2/45 (тачка 1)) Закон о потврди и изменама и допунама Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача, „Службени лист ФНРЈ“, број 64/46 (тачка 21)).
Одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу је, такође, прописано: да се под „подржављеном имовином“ подразумева имовина која је на основу прописа из члана 2. овог закона одузета и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (члан 3. тачка 2)); да се под „актом о подржављењу“ подразумева правни акт који је имао непосредно дејство, као што је пресуда, одлука, решење и други правни акт државног, односно другог надлежног органа, којим је извршено подржављење имовине (члан 3. тачка 3)); да се под појмом „бивши власник“ подразумева физичко или правно лице које је било власник одузете имовине у моменту подржављења (члан 3. тачка 10)); да п раво на враћање имовине или обештећење има домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим - његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама овог закона (члан 5. став 1. тачка 1)); да у случају да Агенција утврди да не постоји законски основ за враћање или обештећење, донеће решење о одбијању поднетог захтева (члан 47. став 12.).
Одредбама Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача – даље у тексту: Закон о поступању с имовином („ Службени лист ФНРЈ“, број 64/46) било је пр едвиђено: да се сва имовина физичких и правних лица на подручју Федеративне Народне Републике Југославије коју су сопственици или уживаоци морали да напусте у току окупације земље, имовина коју су оваквим лицима одузели против њихове воље уз накнаду или без накнаде окупатор или његови помагачи из расистичких, верских, националистичких или политичких разлога, као и имовина која је под притиском окупатора правним послом или иначе прешла у руке трећег лица, враћа одмах сопственицима, односно уживаоцима, без обзира на то ко ту имовину и по каквом основу држи на дан ступања на снагу овог закона (члан 1. став 1.); да ако је савестан држалац, за време док је држао имовину скинуо стварне терете са ове, тако да је сопственику враћена без терета или са смањеним теретима, он за тај износ има тражбено право према сопственику које може обезбедити и хипотеком, а ако је терете скинуо несавестан држалац, онда ово право према сопственику има држава и то за оне износе који нису исплаћени из прихода имовине и да ће се овај пропис применити на имовину у погледу које је поступак повраћаја завршен (члан 5. став 3.); да држалац не може да услови предају имовине сопственику претходном исплатом потраживања која су му призната (члан 5. став 4.); да спорове по овом члану решава суд који решава о захтеву за повраћај (члан 5. став 5.); да блиски сродници могу покренути оставински поступак у року од годину дана по ступању на снагу овог закона, односно од дана правоснажности одлуке о проглашењу несталог сопственика умрлим, а ако то не учине у овим роковима, имовина прелази у својину државе (члан 7. став 3.); да су лица која држе имовину означену у члану 1. овог закона дужна у року од месец дана од објављивања општег позива издатог од среског односно градског извршног одбора исту пријавити и предати Комисији за народну имовину Владе ФНРЈ, односно одељењу народних добара председништва владе народне републике, без обзира на то да ли је имовину купило, бесправно присвојило, на чување добило или на који други начин прибавило њену државину (члан 13. став 1.); да ће се лица која не поступе по пропису става 1. овог члана казнити новчано до четвртине вредности непријављене туђе имовине коју држе или принудним радом без лишења слободе до једне године (члан 13. став 2.).
Чланом 1. Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације („Службени лист ФНРЈ“, број 86/46, 105/46 и 96/47) било је прописано да се правни прописи (закони, уредбе, наредбе, правилници и др.) које су донели органи власти окупатора и њихових помагача на подручју Федеративне Народне Републике Југославије за време непријатељске окупације, проглашавају непостојећим.
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је оспореним актима повређено право на имовину, јер је погрешно утврђено да спорна имовина није била у власништву њеног правног претходника. Подноситељка истиче да је решење Првог среског суда за град Београд Конф. број 201/46 од 13. јуна 1946. године, којим је спорна непокретност стављена под секвестар, имало према њеној баки непосредно дејство акта о подржављењу.
Оцењујући ове наводе са становишта права на имовину, Уставни суд најпре указује да се гаранције означеног права односе на заштиту постојеће имовине, односно потраживања у вези са којима подносилац има барем легитимна очекивања да ће стећи делотворно уживање имовинског права ( пресуда Kopecký против Словачке , број 44912/98, од 28. септембра 2004. године , ст. 45. до 52.) и да легитимно очекивање по својој природи мора бити конкретније од пуке наде, ма колико она била схватљива и мора бити засновано на законској одредби или правном акту као што је судска одлука (одлука Gratzinger and Gratzingerova против Чешке, број 39794/98, од 10. јула 2002. године, став 69, као и Одлука Уставног суда Уж- 4596/2011 од 20. новембра 2013. године, видети интернет страницу: www.ustavni.sud.rs.).
Уставни суд је, полазећи од чињеница утврђених у овом уставносудском поступку, констатовао да је спорна имовина на дан 6. априла 1941. године била власништво припадника јеврејског народа, да је за време окупације укњижена као својина Србије и да је Државна хипотекарна банка 10. августа 1943. године продала спорну имовину З. П, чије је право власништва било уписан о у земљишне књиге на дан доношења решења о поништавању преноса власништва спорне имовине у њену корист и преноса у својину ФНРЈ.
Уставни суд је даље констатовао да се право на реституцију може остварити за имовину која је одузета и пренета у државну својину после 9. марта 1945. године применом прописа наведених у члану 2 . Закона о враћању одузете имовине и обештећењу и да се под појмом „бивши власник“ подразумева физичко лице које је било власник одузете имовине у моменту подржављења.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се у конкретном случају постављају два спорна уставноправна питања и да од одговора на та питања зависи да ли је подноси тељка уставне жалбе имала легитимно очекивање да ће надлежни органи удовољити њ еном захтеву за реституцију.
По налажењу Уставног суда, прво спорно питање је да ли је З. П . била власник спорне имо вине у моменту доношења решења о поништавању преноса власништва спорне имовине у њену корист и преноса у својину ФНРЈ, применом Закона о поступању са имовином.
Друго питање је ко се сматра бивш им власник ом у сми ислу одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу – лице које је купило имовину коју су сопственици морали да напусте у току окупације земље, односно која им је одузета против њихове воље од стране окупатора или његових помагача или сопственици одузете, односно напуштене имовине, која је потом пренета у државну својину.
Имајући у виду да је З. П . би ла уписан а у земљишним књигама као власник спорне имовине у моменту доношења решења Првог среског суда за град Београд Р. 2648/50 од 26. октобра 1950. године. године, Уставни суд налази да се не може прихватити становиште изражено у оспорен ом решењу Агенције, да З. П . није ни стекла право својине на спорној имовини, па јој она није могла бити одузета. Такође, по оцени овог суда, из наведеног решења о поништавању уписа спорне имовине у корист З . П . не произлази да уговор на основу којег је извршен тај упис не производи правна дејства, како је наведено у оспореном решењу другостепеног органа.
Одговарајући на друго спорно питање, Уставни суд је пошао од тога да се по одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу може остварити право на реституцију за имовину која је на територији Републике Србије одузета после 9. марта 1945. године – као дана усвајања Декларације јединствене владе Демократске Федеративне Југославије, која има међународноправни континуитет са Краљевином Југославијом, те да се наведени закон примењује и на враћање имовине чије је одузимање последица Холокауста на територији која данас чини територију Републике Србије. Суд, с тим у вези, констатује да је Влада тадашње Србије за време непријатељске окупације донела Уредбу о припадању имовине Јевреја Србији (,,Службене новине“, број 3313 од 26. августа 1942. године) и да је на основу те уредбе имовина Јевреја, који су 15. априла 1941. године били држављани бивше Краљевине Југославије или били без држављанства, припала Србији без икакве накнаде, с тим што су управа и право располагања над том имовином поверени Државној хипотекарној банци у Београду.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се приликом испитивања да ли су испуњени услови предвиђени законом за враћање имовине која је раније била у власништву припадника јеврејског народа, морају имати у виду наведене одредбе Закона о поступању са имовином, из којих произлази да лица која су купила имовину која је предмет тог закона исту нису могла да задрже, већ су била дужна да је у року од месец дана од објављивања општег позива пријаве и предају надлежном органу ради враћања сопственицима, при чему су своја права проистекла из уговора о купопродаји могла да остваре у поступку пред судом . У конкретном случају спорна имовина је најпре стављена под секвестар државе, решењем Народног среског суда за I реон града Београда Конф. број 201/46-3 од 13. јуна 1946. године, а потом је надлежни државни орган поднео захтев да суд на основу важећих прописа донесе одлуку у вези са уписом извршеним на основу прописа који је изгубио правну снагу. Наиме, блиски сродници лица које је морало да напусти своју имовину или му је она одузета од стране окупатора и његових помагача могли су покренути оставински поступак у року од годину дана по ступању на снагу тог закона, односно од дана правоснажности одлуке о проглашењу несталог сопственика умрлим, а ако то нису учинили у тим роковима, имовина је прелазила у својину државе, сагласно одредби члана 7. став 3. наведеног закона.
С обзиром на изложено, Уставни суд налази да доношењем Закона о враћању одузете имовине и обештећењу није створена обавеза за Републику Србију да имовину која је одузета на основу прописа тадашње Владе Србије – па и ону која је припадала Јеврејима, врати лицу које је ту имовину купило за време непријатељске окупације, већ лицу које је било њен сопственик пре окупације. Наиме, по одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу враћа се и имовина која је пренета у својину ФНРЈ на основу одредаба Закона о поступању са имовином, а припадницима јеврејског народа враћа се имовина одузета као последица Холокауста на територији која данас чини територију Републике Србије у периоду од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године од стр ане окупатора и његових сарадника, на основу прописа нацистичког режима. Суд стога оцењује неоснованим навод е уставне жалбе да се члан 2. став 1. тачка 20) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу односи на лица којима је поништен пренос власништва сагласно одредбама Закона о поступању са имовином , и истиче да на основу наведене одредбе Закона о враћању одузете имовине и обештећењу право на реституцију могу остварити само лица која су била власници на дан 6. априла 1941. године, односно њихови законски наследници.
Уставни суд је, такође, оценио да немају утемељења наводи уставне жалбе да је „ФНРЈ преузела имовину Недићеве Србије…па је и њен правни следбеник“.. У вези са наводима да би бака подноситељке, да није била жртва „диктатуре пролетаријата“, имала право да се у њену корист упише хипотека и да је држава обештети и за преостали део одузете имовине, Суд истиче да је тада важећим прописима наведена могућност била предвиђена и да се та права не могу остварити у поступку пред Агенцијом .
С обзиром на то да правни претходник подноситељке уставне жалбе није бивши власник у смислу одредбе члана 5. став 1. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, Уставни суд је нашао да подноситељка није имал а легитимно очекивање да ће у поступку у коме су донети оспорени акти остварити право на реституцију , те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон,103/15 и 10/23), у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. У уставној жалби се тврдња о повреди начела забране дискриминације образлаже тиме да, према ставу Апелационог суда у Београду , израженом у пресуди „Гж. 2598/11“, секвестрирана имовина има исти правни статус као национализована, конфискована или на други начин одузета имовина, због чега је „тужилац у том предмету упућен на посебан пропис, као што је Закон о враћању одузете имовине и обештећењу“, док је подноситељки то право ускраћено.
Како се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно конкретно људско право или слобода, већ ова одредба утврђује једнакост свих пред Уставом и законом, као једно од начела у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, Уставни суд налази да означено уставно начело може бити повређено само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем одређеног Уставом гарантованог права или слободе.
Уставни суд је констат овао да је чланом 7. Одлуке о прелазу у државну својину непријатељске имовине, о државној управи над имовином неприсутних лица и о секвестру над имовином коју су окупаторске власти присилно отуђиле („Службени лист ДФЈ“, број 2/45) било предвиђено да прелазом имовине у својину државе, односно под њену управу, престаје право располагања досадашњих сопственика, односно држалаца, те да се, сагласно одредби члана 2. став 1. тачка 1) Закона о враћању одузете имови не и обештећењу, право на враћање имовине може остварити и за имовину одузету применом наведене одлуке . Међутим, у конкретном случају није било спорно питање правног статуса секвестриране имовине, већ питање ко ужива заштиту права на имовину по одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду оцену о истакнутој повреди права на имовину, Уставни суд је нашао да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на повреду начела из члана 21. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у преосталом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.