Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Весна Илић Прелић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. В . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. септембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. В . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Градском управом града Београда – Секретаријат за јавне приход е – Одељење Нови Београд у предмету број XXVI-01-436-14/383 пон.пос./2017-013 подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право М. В . на накнаду н ематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. В . из Београда поднела је Уставном суду, 16. августа 2021. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који се води пред Градском управом града Београда – Секретаријат за јавне приходе – Одељење Нови Београд број XXVI-01-436-14/383 пон.пос./2017-013.
Подноситељка је у уставној жалби указала на неразумно д уго трајање поступка и поставила је захтев за накнаду нематеријалне штете .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне ж албе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета првостепеног органа управе, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Градске управе града Београда – Секретаријат за финансије – Управа јавних прихода града Београда – Сектор јавних прихода за подручје градских општина – Одељење Нови Београд број I-02-436-1/38642/2014-013 од 11. априла 2014. године подноситељки је, као пореском обвезнику, утврђен порез на имовину за 2014. годину, у износу од 4.322,19 динара.
Против наведеног решења подноситељка је 10. децембра 2014. године изјавила жалбу, која је решењем Министарства финансија – Пореска управа – Сектор за порескоправне послове и координацију – Регионално одељење за другостепени поступак Београд број 300-436-05-00082/2015-I1000 од 24. марта 2015. године, одбијена као неоснована.
Подноситељка је 8. маја 2015. године, против наведеног коначног управног акта поднела тужбу , која је уважена пресудом Управног суда У. 7098/15 од 6. октобра 2017. године, поништено је другостепено решење , са образложењем да је управни орган био дужан да образложи које су то промењене околности, у конкретном случају, довеле до увећања пореске обавезе тужиље и предмет вратио надлежном органу на поновно одлучивање.
Министарство финансија – Сектор за другостепени порески и царински поступак - Одељење за другостепени порески поступак Београд, као надлежни другостепени орган, поступајући у извршењу наведене пресуде Управног суда У. 7098/15, је решењем број 436-05-03784/ 2017-39 од 1. новембра 2017. године поништио решење првостепеног органа од 11. априла 2014. године, налажући првостепеном органу да донесе одлуку сагласно правном ставу изнетом у наведеној пресуди Управног суда, уз проверу свих доказа, података и околности на основу којих ће утврдити стварно чињенично стање, образлажући у коме проценту је порез за 2014. годину увећан у односу на 2013. годину и навести разлоге за то.
У поновном поступку, решењем Градске управе града Београда – Секретаријат за јавне приходе – Одељење Нови Београд број XXVI-01-436-14/383 пон.пос./2017-013 од 25. децембра 2017. године, подноситељки уставне жалбе, као пореском обвезнику, утврђен је порез на имовину за 2014. годину у износу од 4.332,19 динара.
Подноситељка је 22. јануара 2018. године изјавила жалбу, која је р ешењем Министарства финансија – Сектор за другостепени порески и царински поступак - Одељење за другостепени порески поступак Београд број 436-05-02189/2018-39 од 11. јула 2018. године одбијена као неоснована.
Подноситељка је 3. августа 2018. године против наведеног коначног управног акта поднела тужбу, која је уважена пресудом Управног суда У. 14310/18 од 22. јула 2021. године, поништено је другостепено решење и предмет враћен Министарству финансија – Сектор за другостепени порески и царински поступак – Одељење за другостепени порески поступак Београд, као надлежном органу, на поновно одлучивање.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („ Службени гласник РС", бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка ( члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок ( члан 174.).
5. Оцењујући наводе подноситељке уставне жалбе да јој је у управном поступку који се води пред Градском управом града Београда – Секретаријат за јавне приходе – Одељење Нови Београд у предмету број XXVI-01-436-14/383 пон.пос./2017-013 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је за оцену да ли је подноситељки повређено наведено Уставом зајемчено право меродаван период од 10. децембра 2014. године, када је подноситељка изјавила жалбу против првостепеног решења . Уставни суд истиче да предметни поступак није правноснажно окончан. Из наведеног произлази да оспорени поступак до сада траје скоро девет година.
Наведено трајање поступка може указивати да превазилази стандард одлучивања у разумном року. Међутим, имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе који воде поступак, односно управног суда, броја донетих одлука, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд је оценио да је подноситељка уставне жалбе имала легитиман интерес да се предметни поступак оконча у разумном року.
Испитујући понашање подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да је она пропустила да у року поднесе жалбу против решења првостепеног органа број I-02-436-1/38642/2014-013 од 11. априла 2014. године, али да тиме није значајно продужен предметни поступак. Наиме, подноситељка је против наведеног решења изјавила жалбу 10. децембра 2014. године, коју је иако неблаговремено поднету, првостепени орган узео у разматрање и оцену, а другостепени орган, због утврђивања стварног чињеничног стања, такође узео у разматрање и оцењивање. Уставни суд констатује да није било дужих периода неактивности у поступању органа управе како би подноситељка у циљу бржег окончања поступка могла да користи процесноправна средства против ћутања управе .
Испитујући поступање органа управе, односно суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је њихово поступање превасходно довело до дугог трајања оспореног поступка. Уставни суд је из списа предмета утврдио да су за скоро девет година у предметном поступку донете две одлуке првостепеног органа управе, три решења надлежних другостепених органа , те да су вођена два управна спора. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Pavlyulynets против Украјине , број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије , број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године). Уставни суд указује да је Управни суд о тужби поднетој 3. августа 20 18. године одлучио након скоро од три године, у другом по реду управном спору у овој управној ствари. Поред тога, Уставни суд констатује да предметни поступак није правноснажно окончан.
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је, у конкретном случа ју, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке, док је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељки уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпела подноситељка уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка и значај истакнутог права за подноситељку. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрпе ла због наведеног поступања надлежних органа управе и суда . Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за по вреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе и Управног суда .
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.