Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Љ. Ј, М . Л, Р . В . и А . В, свих из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Р епублике Србије, на седници Већа одржаној 28. септембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Љ . Ј, М . Л, Р . В . и А . В . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Одељењем за имовинско -правне послове Градске управе за изворне и поверене послове г рада Новог Пазара у предмету број 465-5/92 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Љ. Ј, М . Л, Р . В . и А . В . на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љ. Ј, М . Л, Р . В . и А . В, сви из Новог Пазара, поднели су Уставном суду, 3 0. марта 2021. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и права из чл. 22, 32, 36. и 58. Устава, у управном поступку који се води пред Одељењем за имовинско -правне послове Градске управе за изворне и поверене послове града Новог Пазара у предмету број 465-5/92.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увид ом у целокупну документацију прил ожену уз уставну жалбу, као и списе предмета број 465-5/92 Одељења за имовинско-правне послове Градске управе за изворне и поверене послове града Новог Пазара, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Д. В, Р . В и Д . В, сви из Новог Пазара, поднели су , 24. фебруара 1992. године , Одељењу за комуналне послове Скупштине општине Нови Пазар, захтев за поништај правноснажног решења Секретаријата за финансије НОС Нови Пазар број 4378/59 од 26. маја 1959. године , којим је експропри сано земљиште М. В . и за повраћај катастарских парцела означених у захтеву. Предметни захтев је одбијен решењем првостепеног органа број 465-5 од 7. маја 1993. године, а Министарство финансија је решењем од 12. маја 1995. године поништило побијано решење и предмет вратило првостепеном органу на поновно одлучивање.
Првостепени орган је 2. новембра 2007. године донео закључак којим је одбијен предметни захтев као поднет од неовлашћених лица, а решењем Министарства финансија од 19. децембра 2008. године уважена је жалба Д . В . и Д . В . и побијани закључак поништен .
Првостепени орган је у поновном поступку доне о решење од 1. децембра 2010. године, којим је предметни захтев „одбијен“ као неблаговремен. Против овог решења подносиоци уставне жалбе су 15. децембра 2010. године изјавили жалбу, која је уважена решењем Министарства финансија од 19. августа 2011. године и наведено решење првостепеног органа је поништено .
Решењем првостепеног органа од 24. децембра 2014. године одбијен је предметни захтев као неоснован , а Министарство финансија је решењем од 5. новембра 2015. године уважило жалбу подносилаца уставне жалбе изјављену 13. јануара 2015. године и поништило побијано решење.
Закључком првостепеног органа од 1. априла 2016. године, донетим у поновном поступку, одбачен је захтев за поништај предметног решења о експропријацији као недозвољен. Другостепени орган је решењем од 28. априла 2017. године поништ ио и новодонети закључак првостепеног органа и предмет вра тио том органу на поновно одлучивање.
Решењем Одељења за имовинско-правне послове Градске управе за изворне и поверене послове града Новог Пазара од 11. јуна 2020. године одбијен је захтев за поништај решења Секретаријата за финансије НОС Нови Пазар број 4378/59 од 26. маја 1959. године, јер је поднет од неовлашћених лица. Решењем другостепеног органа од 19. новембра 2020. године поништено је побијано решење првостепеног органа и предмет враћен на поновно одлучивање, а до 24. маја 2023. године, када су списи достављени Уставном суду, није било другог поступања у овом предмету.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За оцену основаности уставне жалбе, у конкретном случају, од значаја су и одредбе Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), којима је било прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, а ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1.); да ако другостепени орган својим решењем поништи првостепено решење и врати предмет првостепеном органу на поновни поступак, првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, против кога странка има право на жалбу (члан 232. став 2.).
Важећи Закон о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење) садржи суштински исте одредбе у чл. 9. став 2, члану 171. ст. 3. и 5. и члану 174.
Одредбом члана 19. став 1. Закона о управним споровима („Службени лист РС“, број 111/09) прописано је да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је повређено право на суђење у разумном року услед дугог трајања управног п оступка који је покренут захтевом њиховог правног претходника за поништај решења о експропријацији земљишта. Пре испитивања основаности уставне жалбе са становишта означеног уставног права, Уставни суд је констатовао да је Одлуком Уж-4542/2011 од 20. новембра 2014. године утврдио да је подносиоцима уставне жалбе Р . В . и А . В . повређено право на суђење у разумном року у поступку који је оспорен овом уставном жалбом и наложио надлежним органима да окончају предметни поступак у најкраћем року. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да је период меродаван за оцену о повреди права ових подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року започео 15. децембра 201 4. године, када је првостепеном органу достављена Одлука Уж-4542/2011 од 20. новембра 2014. године. Суд је Одлуком Уж-9293/2014 од 20. октобра 2016. године утврдио да је подноситељкама уставне жалбе Љ . Ј . и М . Л . повређено право на суђење у разумном року у оспореном поступку, те је основаност уставне жалбе у овом делу испитивао почев од 7. децембра 2016. године, када је првостепеном органу достављена Одлука Уж-9293/2014 од 20. октобра 2016. године.
Уставни суд констатује да оспорени поступак траје непуних девет година након што је први пут утврђена повреда означеног права и да још није окончан , што, само за себе, указује на то да је изашао изван граница одлучивања у разумном року. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да се у предметном управном поступку нису постављала сложена чињенична и правна питања, јер је требало утврдити да ли је корисник експропријације у року од три године од правоснажности решења о експропријацији извршио, према природи објекта, знатније радове на том објекту .
Испитујући значај предмета поступка за подносиоце уставне жалбе, Уставни суд је закључио да они имају значајан правни и материјални интерес да им се врати непокретност која је пре експропријације била у власништву њиховог правн ог претходни ка.
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је дуго м трајању оспореног поступка превасходно допринео првостепени орган, будући да је у посматраном периоду укупно шест година каснио са доношењем одлука у поновном поступку. Овај суд налази да је и другостепени орган одговоран за дуго трајање поступка, не толико због кашњења у поступку одлучивања о жалбама подносилаца (које је трајало годину дана и осам месеци), већ због пропуштања да , на основу овлашћења из члана 232. став 1, односно члана 171. став 5 Закона о општем управном поступку, сам реши управну ствар.
Оцењујући понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је из достављених списа предмета утврдио да подноси оци нису користил и процесноправна средства против ћутања администрације, предвиђена наведеним одредбама Закона о општем управном поступку и Закона о управним споровима, у периоду који је укупно трајао седам година и осам месеци (за подносиоце уставне жалбе), односно шест година и осам месеци (за подноситељке уставне жалбе) . Уставни суд је, међутим, полазећи од свега наведеног, а посебно имајући у виду да су у посматраном периоду донет а по три управна акта првостепеног и другостепеног органа, оценио да наведени допринос подносилаца уставне жалбе не може утицати на оцену Суда о томе да је у предметном управном поступку повређено право подносилаца на суђење у разумном року. Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, док је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју су подносиоци претрпели. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије , од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. У вези са наводима уставне жалбе којима се указује на повреду права зајемчених одредбама чл. 22, 32, 36. и 58. Устава, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио као преурањену, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, имајући у виду да предметни управни поступак још није правноснажно окончан, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.