Преглед документа IУз-54/2021 Word документ

Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, на основу члана 167. став 1. тач. 1. и 3. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. јула 2023. године, донео је

1. Одбацује се иницијатив а за покретање поступка за оцену уставности и „законитости“ одредаба члана 14. ст. 1. и 3, члана 50. став 3, члана 52, члана 53. став 7 , члана 143. став 4, члана 147, члана 149. став 1. тачка 27), члана 152. став 2 . тачка 2а), члана 154. став 1. тач. 3) и 5) и став 2. тачка 4), члана 155. став 1. тач. 3) и 4а) и чл. 155а, 156, 161, 163, 164. и 165. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС“, бр. 116/07, 88/09, 101/10-др. закон, 10/15, 88/15-Одлука УС, 36/18, 94/19 и 74/21 -Одлука УС).

2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 4. став 2, чл. 42. и 43, чл. 52. до 59, члана 56а, чл. 61. до 97. и члана 103. Правила о војној дисциплини („Службени војни лист“, бр. 9/16 и 16/16).

3. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредбе тачке 13. став 5. Правила службе Војске Србије, ВК ПРС број 2-3 од 18. децембра 2015. године.

Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба аката наведених у изреци. Поред наведених одредаба прописа , иницијатор истом иницијативом оспорава и уставност одредбе члана 14. став 5. Закона о Војсци Србије , поводом чије уставности је, на захтев истог иницијатора, уз истицање истоветних уставноправних разлога , претходно већ формиран предмет IУз-336/2015, те је тај део иницијати ве, сагласно одредбама члана 43. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), издвојен из овог предмета и спојен са наведеним предметом IУз-336/2015.

Уставност одредаба Закона о Војсци Србије иницијатор оспорава у односу на следеће одредбе Устава: члан 14. став 1. Закона у односу на одредбе чл. 52. и 53. Устава, при чему наводи да је војним лицима „неуставно одузето Уставом зајемчено право да буду бирана нпр. на неку од јавних функција када би им радни однос у војсци мировао“; члан 14. став 3. Закона у односу на одредбе чл. 20. и 55. Устава (и у односу на члан 6. Закона о раду), наводећи да се Законом „не може задирати у слободе и независност синдиката нити се то може чинити подзаконским актима“ и да се „општим актом послодавца, који притом није јавни пропис и који је у хијерархији правних аката испод закона , у потпуности потиру одредбе чл. 6. и 13. Закона о раду као системског закона који уређује права синдиката“, те да се из истих разлога оспорава и одредба члана 149. став 1. тачка 27) Закона; члан 50. став 3. Закона у односу на одредбу члана 80. став 3. У става, сматрајући да чланство војног лица у страном стручном удружењу или међународној организацији, условљено сагласношћу министра одбране, у случају војних лица друге народности или припадника националних мањина, представља ограничење права гаран тованог наведеним чланом Устава; члан 52. Закона у односу на одредбе члана 60. Устава, сматрајући да је право на рад и право да свако има слободан избор рада неуставно огранич ено одредбама овог члана Закона.

Осим наведених одредаба Закона, подносилац иницијативе оспорава уставност појединих одредаба Закона, којима је уређена дисциплинска одговорност припадника Војске Србије, односно војни дисциплински органи, дисциплински поступци и дисциплинске санкције, тако што: члан 53. став 7. оспорава у односу на одредбе чл. 27, 29. и 39. Устава, наводећи да војни дисциплински органи нису правосудни органи и да не могу Војној полицији, која своја овлашћења примењује у складу са Законом о полицији и законом којим се уређује кривични поступак (чл. 195. и 196. Законика о кривичном поступку), да наложе довођење које подразумева и лишење слободе одређеног лица, као и да се о неовлашћеном и неуставном лишењу слободе и ограничењу слободе кретања може говорити и у случају члана 152. став 2. тачка 2а) (у иницијативи погрешно означен као члан 152. став 1. тачка 2а)), члана 154. став 1. тач. 3) и 5) став 2. тачка 4), члана 155. став 1. тач. 3) и 4а) и чл. 155а и 156. Закона , јер казну „затвора“ може изрећи само суд, а да војни дисциплински суд то није; члан 143. став 4. оспорава у односу на одредбе члана 32. и члан а 34. став 3. Устава, наводећи да се војним дисциплинским органима, који су органи управе, преносе надлежности и овлашћења редовних судова да суде, односно одлучују о кривичној одговорности и изричу санкције за кривична дела за која је прописана казна затвора до три године; члан 147. оспорава у односу на одредбе члана 194. Устава и члан а 214. Закона о општем управном поступку (ЗУП) , при чему наводи: да је „став Координационог тела за ЗУП да се законима који уређују посебне управне поступке не сме искључити супсидијерна примена ЗУП-а “ и да је апсурд да органи државне управе у саставу Министарства одбране , у управним предметима у којима се одлучује о правима и обавезама припадника Војске Србије из радног односа, управне акт е доносе према правилима кривичног, а не управног поступка, да су војни дисциплински судови управни органи, а не органи судске власти (при чему се позива на Одлуку Уставног суда IУз-391/2013 од 29. октобра 2015. године), да је искључењем ЗУП-а у управним предметима у којима се одлучује о дисциплинској одговорности припадника Војске Србије за учињене дисциплинске преступе у потпуности искључена могућност изјављивања приговора, те да је управни акт који ови органи доносе сачињен у форми судске пресуде, уместо у форми решења, чиме је у пракси искључена могућност побијања ванредним правним леком (нпр. из чл. 183. и 184. ЗУП-а), као и да је искључена могућност прописана чланом 44. ЗУП-а (да странка у поступку у конкретном случају може бити синдикат када заступа интересе својих чланова), да је поступак за расправљање дисциплинске одговорности за учињене дисциплинске преступе прописан подзаконским општим актом послодавца у форми правила, што је у супротности са закључком Координационог тела за ЗУП према коме се питања поступка не могу уређивати подзаконским актом, да је прописивањем подзаконским актом (Правилом о војној дисциплини) да у дисциплинском поступку припаднику Војске Србије пуномоћник може да буде само дипломирани правник са положеним правосудним испитом, док тај исти управни поступак води војни старешина који није правне струке, странци ускраћено право из члана 49. став 3. ЗУП-а (према коме пуномоћник може бити свако ко је пословно способан, изузев лица које се бави надриписарством); чл. 161, 163, 164. и 165. Закона оспорава у односу на одредбе чл. 142, 143, 151. и 156. до 162. Устава, наводећи да се оспореним Законом не могу успостављати и уређивати „ванредни и пр еки судови какви су војни дисциплински судови “, већ се, према схватању иницијатора, члан 143. Устава, којим је утврђено да се организација, надлежност, уређење и састав судова уређују законом, односи на системски закон – Закон о уређењу судова, а не на неки други закон , и да то исто важи и за јавна тужилаштва. Из наведених разлога иницијатор предлаже да Уставни суд покрене поступак за оцену уставности означених одредаба Закона о Војсци Србије.

Из истих претходно изнетих разлога иницијативом се предлаже и покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба Правила о војној дисциплини , и то: члана 4. став 2. Правила у односу на одредбе чл. 194. и 195. Устава и члана 214. Закона о општем управном поступку; члана 42. Правила у односу на одредбе чл. 142. и 143. Устава, чл. 2, 5. и 214. Закона о општем управном поступку и чл. 3. и 4. Закона о уређењу судова; чл. 52. до 59. Правила у односу на одредбе чл. 156. и 157. Устава, чл. 2. до 5. Закона о јавном тужилаштву и чл. 39, 44. и 214. Закона о општем управном поступку; члана 56а Правила у односу на одредбе чл. 27. и 29. Устава; чл. 61. до 97. Правила у односу на одредбе члана 214. Закона о општем управном поступку и члана 103. Правила у односу на одредбе чл. 27, 29, 30. и 39. Устава и чл. 132. и 133. Кривичног законика, као и покретање поступка за оцену уставности и законитости тачке 13. став 5. Правила службе Војске Србије у односу на одредбе члана 194. Устава.

У мишљењу Народне скупшти не, доносиоца оспореног Закона, између осталог, наводи се: да је законодавац оспорену одредбу члана 14. став 1. Закона донео имајући у виду посебан положај и улогу Војске Србије која је неспојива са политичком делатношћу њених припадника, при чему ограничење садржано у овој законској одредби није предвидео за све запослене у Војсци Србије (како се неосновано наводи у иницијативи), већ само за војна лица, те да је ова одредба Закона у потпуности у сагласности са одредбама чл. 20. и 55. Устава; да у односу на одредбу члана 14. став 3. Закона није спорно да је одредбом члана 55. став 1. Устава утврђено да се, између осталог, јемчи и слобода синдикалног удруживања, али да ово уставно право у односу на улогу Војске Србије у уставноправном поретку Републике Србије може и мора да буде ограничено у границама и на начин како то допушта Устав у члану 20, као и да овакво овлашћење законодавца произлази и из одредбе члана 9. тачка 1. Конвенције о синдикалним слободама и заштити синдикалних права; да је синдикално организовање, насупрот наводима из иницијативе, ограничено одредбом члана 14. став 3. Закона, док је одредбом тачке 13. став 5. Правила службе Војске Србије само прецизирано о којим ограничењима се ради, да Закон о Војсци Србије, и у смислу одредбе члана 9. наведене међународне Конвенције, несумњиво представља lex specialis у односу на Закон о раду у делу који се односи на синдикално удруживање, те да се из тог разлога подносилац иницијативе у том делу потпуно неосновано позива на Закон о раду; да је нејасно из којих разлога одредба члана 50. став 3. Закона није у сагласности са чланом 80. став 3. Устава , с обзиром на то да се наведена оспорена одредба Закона односи на сва војна лица, што јасно указује на то да би евентуално другачијим законским решењем (о којем се говори у иницијативи) највећи број војних лица на служби у Војсци Србије, која су српске националности, била доведена у неравноправан положај у односу на припаднике националних мањина у саставу Војске; да одредба члана 52. Закона ни на који начин није у супротности са чланом 60. Устава, јер су сви професионални припадници Војске Србије, већ самим пријемом у службу у Војсци стекли право на рад које се јемчи наведеним чланом Устава.

Поводом оспоравања одредаба Закона, којима се уређује дисциплинска одговорност припадника Војске Србије, у мишљењу законодавца је, између осталог, наведено: да одредба члана 53. став 7. Закона ни у ком случају није у супротности са чл. 27, 29. и 39. Устава, јер је поступање војне полиције прописано овом одредбом Закона у свему у складу са чланом 147. Закона и, аналогно томе, у складу са одредбама члана 195. и члана 196. став 3. Законика о кривичном поступку који је у непосредној примени и у поступцима за расправљање тежих повреда војне дисциплине; да одредба члана 143. став 4. Закона не само да није у супротности са одредбама члана 32. и члана 34. став 3. Устава, већ је овакво решење морало бити унето у Закон управо у циљу поштовања наведених уставних одредаба имајући у виду решење предвиђено чланом 429. Кривичног законика ; да се све претходно изнето односи и на оспорену одредбу члана 147. Закона имајући у виду да цитирана одредба члана 429. Кривичног законика указује на неопходност процесуирања припадника Војске за теже повреде војне дисциплине управо пред војним дисциплинским судовима и то уз примену начела, односно правила кривичног права, како је и прописано наве деном оспореном одредбом Закона; да је дисциплинска санкција прописана одредбом члана 152. став 2. тачка 2а Закона „чисто војничка“ која је егзистирала и у свим ранијим законима држава чији је Република Србија правни следбеник и да се може изрећи једино након спровођења одговарајућег поступка прописаног законом, због чега ова законска одредба није у супротности са одредбама чл. 25, 27. и 30. и члана 39. став 2. Устава, као и да се истоветно образложење односи и на одредбе члана 154. став 1. тач. 3) и 5) и став 2. тачка 4), члана 155. став 1. тач. 3) и 4а) и чл. 155а и 156. Закона; да се сви разлози изнети у односу на наводну неуставност члана 147. Закона односе и на оспорени члан 164. Закона, као и да се све претходно изнето аналогно односи и на одредбу члана 165. став 1. Закона, с тим што се овде ради о постављењима на формацијска места председника војних дисциплинских судова и војних дисциплинских тужилаца, што мора бити у искључивој надлежности министра одбране, будући да ова постављена лица дужност обављају професионално, док са друге стране судије поротници војних дисциплинских судова и заменици војних дисциплинских тужилаца те дужности не обављају професионално, већ уз своје редовне дужности, али морају бити професионални припадници Војске Србије, те се због тога дошло до решења да и та лица именује министар одбране.

У одговору председника Републике, доносиоца оспорених аката – Правила о војној дисциплини и Правила службе Војске Србије, поред осталог, наводи се: да се природа војног дисциплинског суда не може поистовећивати са органима судске власти, стога што је положај овог органа у систему поделе власти апсолутно изван судске и да на то упућује пре свега одређење војних претпостављених старешина у Војсци Србије (који улазе у састав војног дисциплинског суда) да расправљају дисциплинске грешке војника на служењу војног рока и дисциплинске преступе потчињених професионалних припадника службе и наредбом изричу дисциплинске мере; да је стварна надлежност дисциплинских органа кључни критеријум разликовања у односу на стварну надлежност судова опште надлежности који су иначе преузели надлежности војних судова, војних тужилаштава и војног правобранилаштва Законом о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и војног правобранилаштва („Службени гласник РС“, број 137/04); да је дисциплинска одговорност врста одговорности којој подлежу одређена лица на темељу њиховог радноправног статуса, да основне претпоставке дисциплинске одговорности јесу кривица, урачунљивост, одређено понашање и противправност што подразумева да постоји прописана радна обавеза, да је запослени нешто учинио или се пак од чињења уздржао, да је радна обавеза прекршена кривицом (умишљајем или нехатом), те да је у одговарајућем поступку утврђена одговорност за такво понашање и изречена прописана санкција; да је процесни дисциплински правни оквир садржан у Закону о Војсци Србије и подзаконском акту (Правилу о војној дисциплини) ради извршавања овог закона , супротно навођењу подносиоца иницијативе да је подзаконским актом искључиво дефинисана ова област; да је прописивање расправљања дисциплинских преступа, поред осталог, према одредбама З аконика о кривичном поступку оправдано из изнетих разлога и да је такво уређење присутно у нашем правном систему и то у правосуђу – код носилаца судијских и тужилачких функција и код носилаца јавних овлашћења какви су јавни бележници (Правилник о поступку за утврђивање дисциплинске одговорности судија и председника судова, Правилник о дисциплинском поступку и дисциплинској одговорности јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца, Правилник о дисциплинском поступку и дисциплинској одговорности јавних бележника); да разлог оваквог опредељења законодавца, односно доносиоца оспорених подзаконских аката у домену дисциплинских преступа јесте суштина дисциплинског поступка као пеналног која је блиска кривичном, из ког разлога има оправдања за, кроз примену правила кривичног права, пружање гаранције сврхе дисциплинског поступка и права на одбрану; да дисциплински преступи као теже дисциплинске повреде чији починилац може бити професионални припадник Војске Србије завређује овакво опредељење имајући у виду значај професионалне војне службе и дужности које та припадност носи по себи ; да дистинкција између лакших и тежих дисциплинских повреда узрокује различит процесни третман у смислу примене закона, те да решење предвиђено оспореним чланом 69. Правила о војној дисциплини, према коме бранилац починиоца дисциплинског преступа мора бити професионални припадник Војске Србије који је дипломирани правник са положеним правосудним испитом, има за циљ не само заштиту послодавца Војске Србије, већ и обезбеђивање јачег степена правне заштите починиоцу дисциплинске повреде од могуће злоупотребе послодавца и ти услови су у корелацији и у сразмери са прописаном применом правила кривичног поступка у дисциплинским поступцима против починиоца дисциплинског преступа; да је у овим дисциплинским поступцима обезбеђена двостепеност кроз жалбени механизам Вишем војном дисциплинском суду, а појединачном акту обезбеђено право на судску заштиту које се остварује у управном спору пред Управним судом, да на то упућује члан 167. Закона, а да је примена ванредне контроле, супротно наводима подносиоца иницијативе, обезбеђена кроз механизам подношења захтева за преиспитивање пр авноснажне одлуке Управног суда.

Поводом оспоравања одредбе тачке 13. став 5. Правила службе Војске Србије, доносилац овог акта у одговору наводи: да се, поводом питања активности синдикалних организација припадника Војске, не може у исту раван доводити подзаконски акт какав је Правило службе Војске Србије (који се доноси ради извршавања Закона о Војсци Србије) са одредбама Закона о раду, а све ради уређења унутрашњег реда и односа у вршењу војне службе; да је чланом 14. став 3. Закона уређење оквира синдикалног организовања поверено председнику Републике посредно , поред непосредно дефинисаног уређења садржаног у члану 17. Закона кроз Правило службе Војске које ближе разрађује ову норму Закона, те да овим није нарушена слобода синдикалног удруживања коју јемчи члан 55. Устава, нити се задире, супротно одредбама Закона о раду, у суштину поставки синдикалног организовања и деловања.

У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је констатовао да се оспореним Законом о Војсци Србије уређују положај и надлежност Војске Србије, организација, састав и начела службе у Војсци Србије, специфична војна служба и служба под отежаним условима, командовање и руковођење Војском Србије, чинови у Војсци Србије, симболи и обележја Војске Србије, војни празници, називи јединица и установа, верска служба, одговорност за штету коју причини Војска Србије, демократска и цивилна контрола, јавност рада, канцеларијско пословање и евиденције у Војсци Србије, служба у Војсци Србије и друга питања од значаја за Војску Србије (члан 1.). Закон је ступио на снагу 1. јануара 2008. године (у основном тексту), који је мењан и допуњаван законима објављеним у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 88/09, број 101/10 – др. закон, број 10/15, број 36/18 и број 94/19, и чије су поједине одредбе престале да важе на основу одлука Уставног суда објављених у „Службеном гласнику Р епублике Србије“, број 88/15 и број 74/21.

Оспореним одредбама Закона прописано је: да је војном лицу забрањено присуствовање скуповима политичких странака у униформи и свака политичка активност изузев коришћења активног бирачког права, да учешће професионалних припадника Војске Србије у групама синдикалног карактера мора бити у складу са правилима војне службе (члан 14. ст. 1. и 3.); да војно лице може постати члан страног стручног удружења или међународне организације, уз сагласност министра одбране или лица које он овласти (члан 50. став 3.); да професионални припадник Војске Србије може, под условима утврђеним законом радити уз накнаду или награду ван јединице, односно установе или самостално обављати професионалну делатност само по одобрењу начелника Генералштаба или старешине кога он овласти у Војсци Србије, односно министра одбране или руководиоца организационе јединице кога он овласти у Министарству одбране, да се о добрење из става 1. овог члана неће издати ако се радом за који се тражи одобрење онемогућава или отежава рад професионалног припадника Војске Србије, штети угледу Војске Србије или утиче на непристрасност рада професионалног припадника Војске Србије (члан 52.); да овлашћена службена лица Војне полиције поступају по захтеву војног дисциплинског тужиоца и председника војног дисциплинског суда за довођење професионалних припадника Војске Србије и Министарства одбране за које постоје основи сумње да су извршили дисциплински преступ, а која избегавају саслушање у дисциплинском извиђају или на главном претресу пред војним дисциплинским судом (члан 53. став 7.); да се, за кривично дело против Војске Србије за које је прописана казна затвора до три године, против војног лица може водити дисциплински поступак и уместо кривичне санкције може му се изрећи дисциплинска казна, односно дисциплинска мера утврђена овим законом, ако је дело добило нарочито лак вид и ако то захтевају интереси службе, у складу са одредбама Кривичног законика (члан 143. став 4.); да се приликом утврђивања дисциплинске одговорности припадника Војске Србије у поступцима у којима се утврђује дисциплинска одговорност за извршене дисциплинске преступе, сходно примењују начела, односно правила кривичног права (члан 147.); да су дисциплински преступи: штрајковање или учествовање у противправном синдикалном организовању, односно у противправним синдикалним активностима (члан 149. став 1. тачка 27)); да се професионалном војном лицу могу изрећи следеће дисциплинске казне: 2а) забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту до 30 дана (члан 152. став 2. тачка 2а)); да се војнику на служењу војног рока, лицу у резервном саставу док се налазе на војној дужности у Војсци Србије и лицу на другом стручном оспособљавању за официре и подофицире могу изрећи следеће дисциплинске мере: 3) забрана изласка из касарне или другог војног објекта у трајању до 15 дана, 5) забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту до 15 дана, коју војнику на служењу војног рока могу да изричу претпостављене старешине на положају командира чете или вишем положају (члан 154. став 1. тач. 3) и 5)); да се војнику на служењу војног рока, лицу у резервном саставу и лицу на другом стручном оспособљавању за официре и подофицире док се налазе на војној дужности у Војсци Србије могу изрећи следеће дисциплинске казне: 4) забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту до 30 дана (члан 152. став 2. тачка 4)); да се кадету војне високошколске установе  могу изрећи следеће дисциплинске мере: 3) забрана изласка из касарне или другог војног објекта у трајању до 15 дана, 4а) забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту до 15 дана (члан 155. став 1. тач. 3) и 4а); да се при одлучивању о одговорности војника, војника у резерви, кадета војне високошколске установе, ученика војних школа и слушаоца школе за резервне официре због дела које се према одредбама Кривичног законика може расправити у дисциплинском поступку, као и при одлучивању о њиховој одговорности за прекршај када се у прекршајном поступку предмет уступи надлежном војном дисциплинском суду, учиниоцу (осим лица које у време извршења дела, односно прекршаја није навршило 18 година живота) може изрећи дисциплинска казна забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту до 60 дана ако ниједна од дисциплинских мера предвиђених у чл. 154. и 155. овог закона не би одговарала тежини повреде или степену његове одговорности, да се при одлучивању о одговорности професионалних војних лица због дела које се према одредбама Кривичног законика може расправити у дисциплинском поступку, као и при одлучивању о њиховој одговорности за прекршај када се у прекршајном поступку предмет уступи надлежном војном дисциплинском суду, учиниоцу може изрећи дисциплинска казна забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту до 60 дана ако ниједна од дисциплинских мера и казни предвиђених у члану 152. овог закона не би одговарала тежини повреде или степену његове одговорности (члан 155а); да се време забрана постављања, унапређивања, напредовања, распоређивања и изласка из касарне или другог објекта рачуна од дана правноснажности одлуке којом је изречена дисциплинска санкција (члан 156.); да о одговорности професионалног припадника Војске Србије за дисциплинске преступе и за повреде дужности прописане за Министарство одбране, други државни орган или правно лице у које је професионално војно лице упућено на службу, односно на рад, у првом степену одлучују војни дисциплински судови, према месној надлежности, да ће војни дисциплински суд утврдити одговорност за дисциплинску грешку ако у поступку за утврђивање одговорности за дисциплински преступ нађе да није учињен дисциплински преступ, већ да је учињена дисциплинска грешка односно да је поред дисциплинског преступа учињена и дисциплинска грешка, да се војни дисциплински судови образују при Министарству одбране, са седиштем у Београду, Нишу и Новом Саду (члан 161.); да стални састав војних дисциплинских судова чине: председници, секретари и записничари, да у раду војних дисциплинских судова учествују и судије поротници, који се именују из редова официра, подофицира и војних службеника и намештеника, а које са листе именованих судија поротника одређују председници војних дисциплинских судова, да председници војних дисциплинских судова и секретари војних дисциплинских судова морају бити официри правне службе са положеним правосудним испитом, а судије поротници Вишег војног дисциплинског суда морају бити професионални припадници Војске Србије, дипломирани правници са положеним правосудним испитом, да председници војних дисциплинских судова и секретари војних дисциплинских судова професионално обављају дужност (члан 163.); да војни дисциплински тужилац подноси оптужни предлог и заступа оптужбу пред  војним дисциплинским судом, а виши војни дисциплински тужилац заступа оптужбу пред Вишим војним дисциплинским судом, да војни дисциплински тужиоци и њихови заменици морају бити официри правне службе са положеним правосудним испитом, да се војни дисциплински тужиоци образују при Министарству одбране, са седиштем у Београду, Нишу и Новом Саду, да се виши војни дисциплински тужилац образује при Министарству одбране, са седиштем у Београду (члан 164.); да министар одбране поставља председнике војних дисциплинских судова и војне дисциплинске тужиоце, који дужност обављају професионално, да министар одбране, на предлог начелника Генералштаба Војске Србије и руководилаца организацијских целина Министарства одбране, именује на две године судије поротнике првостепених судова и Вишег војног дисциплинског суда, а на предлог војних дисциплинских тужилаца за исти период именује њихове заменике, да председници и судије поротници војних дисциплинских судова не могу бити позвани на одговорност за мишљење и за дати глас у вршењу судијске дужности (члан 165.).

Уставни суд је даље констатовао да је оспорено Правило о војној дисциплини донео председник Републике, на основу члана 170. Закона о Војсци Србије којим је прописано да председник Републике, на предлог министра одбране, правилом ближе уређује дисциплинску одговорност, дисциплински поступак, извршење дисциплинских санкција итрошкове настале током вођења дисциплинских поступака пред војним дисциплинским судовима, месну надлежност, организацију, састав и рад војних дисциплинских судова и војних дисциплинских тужилаца, с тим да одредбе правила не могу бити у супротности са одредбама Законика о кривичном поступку. Правило о војној дисциплини је ступило на снагу 19. маја 2016. године (у основном тексту), а измене и допуне овог правила (објављене у „Службеном војном листу“, број 16/16) ступиле су на снагу 20. августа 2016. године. Иницијативом се оспорава ју следеће одредбе Правила: одредб а којом је , у оквиру уводних одредаба , предвиђено да се дисциплински преступи професионалних припадника Војске Србије расправљају према одредбама Закона о Војсци Србије, Законика о кривичном поступку и одредбама овог правила (члан 4. став 2.), одредбе којима су, у оквиру главе III. под називом „Надлежност и поступак за расправљање одговорности за дисциплинске преступе“, уређени организација и надлежност војних дисциплинских судова (чл. 42. и 43.), организација, овлашћења и дужности војних дисциплинских тужилаца (чл. 52. до 59.) , надлежност и поступак за покретање дисциплинског извиђаја, рад војних дисциплинских судова и трошкови дисциплинског поступка (чл. 61. до 97.) и одредбу којом је , у оквиру извршења одлука донетих у поступку пред војним дисциплинским судовима, предвиђено да се о извршењу дисциплинске казне забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту стара претпостављени старешина на положају команданта бригаде, њему равном или вишем положају (члан 103.) .

Оспорено Правило службе Војске Србије донео је председник Републике на основу члана 17. став 1. тачка 13) Закона о Војсци Србије, са ознаком „СЛУЖБЕНА ТАЈНА – ИНТЕРНО“ којим је прописано да председник Републике доноси Правило службе Војске Србије и друга правила којима се уређују унутрашњи ред и односи у вршењу војне службе. Наведено Правило је ступило на снагу 18. децембра 2015. године. У уводним одредбама овог акта под тачком 1. Правило службе Војске Србије је дефинисано као основно правило којим се уређују унутрашњи ред, организација рада, службе и односи у вршењу војне службе, као и друга питања од значаја за вршење службе. Оспореном одредбом тачке 13. став 5. Правила предвиђено је да предмет синдикалних активности у Војсци Србије не могу да буду одредбе и примена закона и других прописа који се односе на: састав, организацију и формацију Војске Србије и систематизацију радних места у Министарству одбране ; оперативну и функционалну способност, употребу и попуну Војске Србије; приправност и мобилизацију; опремљеност наоружањем и војном опремом; командовање и руковођење у Војсци Србије и управљање системом одбране; унутрашње односе у Војсци Србије који се заснивају на начелима субординације и једностарешинства; одлучивање о постављењима, премештајима, распоређивању и унапређивању професионалних припадника Војске Србије, као и на учешће у мултинационалним операцијама.

Одредбама Устава Републике Србије, у односу на које је затражена оцена уставности наведених одредаба оспорених прописа, утврђено је: да љ удска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права, да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати, да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20.); да је физички и психички интегритет неповредив, да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право на личну слободу и безбедност, да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах , на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору, да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито, да к азну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27.); да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати, да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, да а ко није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору, да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1. ); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. ст. 1. и 2. ); да сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран, да је изборно право опште и једнако (члан 52. став 1. ); да грађани имају право да учествују у управљању јавним пословима и да под једнаким условима ступају у јавне службе и на јавне функције (члан 53.); да се јемчи слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања и право да се остане изван сваког удружења, да се удружења оснивају без претходног одобрења, уз упис у регистар који води државни орган, у складу са законом, да судије Уставног суда, судије, јавни тужиоци, Заштитник грађана, припадници полиције и припадници војске не могу бити чланови политичких странака (члан 55. ст. 1, 2. и 5. ); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. ст. 1. до 3. ); да припадници националних мањина имају право на несметане везе и сарадњу са сународницима изван територије Републике Србије (члан 80. став 3.); да је правни поредак Републике Србије јединствен, да је Устав највиши правни акт Републике Србије, да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом, да су потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део правног поретка Републике Србије, да потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са Уставом, да закони и други општи акти донети у Републици Србији не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права (члан 194.); да сви подзаконски општи акти Републике Србије, општи акти организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака, синдиката и удружења грађана и колективни уговори морају бити сагласни закону (члан 195. став 1.).

Уставност појединих одредаба Закона се оспорава и у односу на одредбе чл. 142. (начела судства), 143. (врсте судова), 151. (имунитет судије) и чл. 156. до 162. (јавно тужилаштво, положај и надлежност, оснивање и организација, Републички јавни тужилац, јавни тужиоци и заменици јавних тужилаца, одговорност, престанак функције јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца, имунитет јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца ) Устава, а које су након подношења иницијативе измењене Актом о промени Устава Републике Србије (Уставним амандманима IV, V, X и XVII до XVIII), који је ступио на снагу 8. фебруара 2022. године даном доношења Одлуке о проглашењу овог акта („Службени гласник РС, број 16/22), и којима су, између осталог, на другачији начин утврђене одредбе које се односе на судове (начела судства, уређење судова, имунитет судије и неспојивост функције), као и одредбе које се односе на јавно тужилаштво (положај, одговорност, обавезна упутства за поступање главног јавног тужиоца и јавних тужилаца, избор и престанак функције Врховног јавног тужиоца и главног јавног тужиоца, услови за избор главног јавног тужиоца и јавног тужиоца, сталност функције јавног тужиоца, имунитет и неспојивост).

Уставом је, такође, утврђено: да Република Србија уређује и обезбеђује, између осталог, остваривање и заштиту слобода и права грађана, поступак пред судовима и другим државним органима, одговорност и санкције за повреду слобода и права грађана утврђених Уставом и за повреду закона, других прописа и општих аката, као и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу са Уставом (члан 97. тач. 2. и 17. ); да Војска Србије брани земљу од оружаног угрожавања споља и извршава друге мисије и задатке, у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе (члан 139.); да се о Војсци Србије доноси закон (члан 141. став 2.).

За оцену уставности оспорених одредаба Закона од значаја су и следеће одредбе потврђених међународних уговора:

Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05, 7/05 – исправка и „Службени гласник РС“ – Међународни уговори“, бр. 12/10 и 10/15) је у члану 11, којим се гарантује слобода окупљања и удруживања, утврђено да свако има право на слободу мирног окупљања и слободу удруживања с другима, укључујући право да оснива синдикат и учлањује се у њега ради заштите својих интереса (став 1.); да се за вршење ових права неће постављати никаква ограничења, осим оних која су прописана законом и неопходна у демократском друштву у интересу националне безбедности или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других, да се овим чланом не спречава законито ограничавање вршења ових права припадницима оружаних снага, полиције или државне управе (став 2.) .

Законом о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈ“, број 7/71 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, број 4/01 ) који у члану 22. гарантује сваком лицу право на слободно удруживање са другим лицима, укључујући и право на оснивање синдиката и учлањење у исте ради заштите својих интереса, предвиђено је да овај члан не спречава да се вршење овог права о д стране чланова оружаних снага и полиције подвргн е законским ограничењима (члан 22. став 2. Међународног пакта ).

Конвенцијом о синдикалним слободама и заштити синдикалних права (Конвенција МОР-а број 87) , која је ратификована Уредбом Савезног извршног већа, објављеном у „ Службеном листу ФНРЈ – Међународни уговори“, број 8/58), предвиђено је да у којој ће се мери гаран тије предвиђене овом конвенцијом примењивати на припаднике армије и полиције биће одређено националним законодавством (члан 9. став 1.).

Конвенцијом о примени принципа права организовања и колективног преговарања (Конвенција МОР-а број 98), која је ратификована Уредбом Савезног извршног већа, објављеном у „Службеном листу ФНРЈ – Међународни уговори“, број 11/58), предвиђено је да ће мера у којој би се предвиђене гаранције у овој конвенцији примениле на војску или полицију бити одређена националним законодавством (члан 5. став 1.).

Разматрајући оспорене одредбе члана 14. ст. 1. и 3. Закона, у смислу навода и разлога изнетих у иницијативи, Уставни суд је пошао од уставноправног положаја Војске Србије , утврђеног одредбама чл. 139. до 141. Устава. Суд најпре констатује да се наведене уставне одредбе о Војсци Србије налазе у Петом делу Устава о уређењу власти и да следе након одредаба о државној управи и Заштитнику грађана, а претходе одредбама о судовима и јавном тужилаштву. Дакле, системски посматрано, Војска Србије се налази међу уставним институцијама које нису политичке, попут Народне скупштине, Владе и председника Републике, и које, због природе своје основне функције, имају један заједнички именитељ: почивају на начелу деполитизације, који је нужан услов њихове независности и непристрасности у поступању. Начело деполитизације подразумева неутралност државног органа према било којој политици (не само страначкој) и према политичким људима (не само страначким и политичким функционерима), као и према свим другима који, непосредно или посредно, учествују у политичком одлучивању и у било којој политичкој активности. Такав став Уставни суд темељи и на ауторитативном мишљењу заступљеном у нашој уставној теорији, према коме деполитизација војске подразумева: забрану рада политичких странака у војсци; забрану чланства војних лица у политичким странкама ; искључивање војних лица (припадника војске ) из политичког одлучивања. Са деполитизацијом војске нераскидиво је повезано и начело професионализма војних старешина, односно војних лица, које подразумева и то да ова лица могу бити одговорна званичним државним органима у складу са правом, а никако другим субјектима (политичким странкама, локалним властима и сл.). Сагласно одредби члана 13. Закона, нико не сме вршити утицај на припадника Војске Србије да нешто чини или не чини супротно прописима. Уставни суд даље истиче да у условима правне државе, војска као организација заснована на хијерархијском начелу, односно централизованом командовању и послушности, мора бити подвргнута демократској и цивилној контроли (члан 141. став 1. Устава). Имајући у виду претходно наведено, ограничења прописана одредбом члана 14. став 1. Закона која се односе на забрану војним лицима да присуствују скуповима политичких странака у униформи и забрану сваке политичке активности изузев коришћења активног бирачког права (војна лица имају право да бирају али не и право да се кандидују за избор на неку државну, односно јавну функцију), има своје утемељење у одредбама Устава, односно служи остварењу Уставом утврђене сврхе (основне функције) Во јске Србије да брани територијални интегритет и суверенитет државе (члан 139. став 1. Устава) . Притом, Уставни суд сматра да су оваква ограничења неопходна ради остварења пуне деполитизације војске као нужне претпоставке за вршење њене уставне улоге у демократском друштву заснованом на владавини права. Њима се, по оцени Уставног суда, ни у ком случају не задире у суштину Уставом зајемченог изборног права, које би, добрим делом, изгубило смисао ако би се остваривало од стране војних лица и на тај начин, управо противно начелима демократије, поделе власти и владавине права, омогућило њихово укључивање у политички живот државе.

Имајући у виду наведено, као и одредбу члана 55. став 5. Устава којом је, између осталог, утврђено да припадници војске не могу бити чланови политичких странака, а да је п олитичка странка, према члану 2. Закона о политичким странкама („Службени гласник РС“, бр. 36/09 и 61/15 – Одлука УС), организација грађана слободно и добровољно удружених основана ради остваривања политичких циљева демократским обликовањем политичке воље грађана и учешћа на изборима, као и да је, сагласно изборним законима, политичка странка превасходно предлагач кандидата за носиоце највиших јавних функција у држави , а да учешће сваког кандидата у изборним активностима (изборној кампањи) подразумева изнош ење политичких и других ставова бирачима, Уставни суд је нашао да се ограничењима политичких активности на начин предвиђен оспореном одредбом члана 14. став 1. Закона само за војна лица (не односи се на цивилна лица на служби у Војсци Србије) која, сагласно Уставу и Закону , морају да буду политички неутрална, не доводи у питање повреда одредаба чл. 52 . и 53. Устава којима се јемче изборно право и право грађана на учешће у управљању јавним пословима.

Поводом оспоравања одредбе члана 14. став 3. Закона, којом је предвиђено да учешће професионалних припадника Војске Србије (под којима се, у смислу члана 8. став 1. Закона, сматрају професионална војна лица и цивилна лица на служби у Војсци Србије) у групама синдикалног карактера мора бити у складу са правилима војне службе, с тим што је у ставу 4. истог члана прописано да је дужност претпостављених на свим нивоима да штите интересе својих потчињених и да командном линијом извештавају о свим општим проблемима о којима су информисани, Уставни суд је утврдио да наведеном оспореном одредбом Закона није забрањено синдикално удруживање, већ се због уставноправне улоге Војске Србије која идеолошки, интересно и страначки мора да буде неутрална, у складу са претходно наведеним начелом деполитизације Војске , и у којој се унутрашњи односи заснивају на начелима субординације и једностарешинства (члан 12. ст. 2. и 3. Закона), а којом, сагласно члану 112. став 2. Устава, у складу са законом, командује председник Републике и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије, ограничава учешће професионалних припадника Војске Србије у синдикалним активностима које су, даље, прецизиране оспореном одредбом тачке 13. став 5. Правила службе Војске Србије. Имајући у виду наведено, као и да се одредбама више потврђених међународних уговора (члан 11. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, члан 22. став 2. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, члан 9. став 1. Конвенције МОР-а о синдикалним слободама и заштити синдикалних права и члан 5. став 1. Конвенције МОР-а о примени принципа права организовања и колективног преговарања), а који су, сагласно одредбама члана 16. став 2. и члана 194. став 4. Устава, део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују, националним законодавствима даје могућност да припадницима оружаних снага, односно војске ограниче право на синдикално организовање, односно синдикалне активности , Уставни суд је нашао да наводи иницијативе којима се оспорава уставност одредбе члана 14. став 3. Закона у односу на члан 20. Устава којим је, поред осталог, утврђено да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав и у односу на члан 55. Устава којим се јемчи слобода удруживања, нису прихватљиви. Из истих разлога нису прихватљиви и наводи иницијатора којима оспорава уставност одредбе члана 149. тачка 27) Закона, у делу којим је предвиђено да је дисциплински преступ учествовање у противправном синдикалном организовању, односно у противп равним синдикалним активностима.

Поводом навода иницијативе којима се оспорава уставност одредбе члана 50. став 3. З акона, којом је предвиђено да војно лице може постати члан страног стручног удружења или међународне организације, уз сагласност министра одбране или лица које он овласти, Уставни суд је утврдио да се оспорена законска одредба не може довести у директну уставноправну везу са одредбом члана 80. став 3. Устава , стога што се решење предвиђено оспореном одредбом односи једнако на сва војна лица независно од припадности националној мањини и уско је повезана са начелима и улогом Војске Србије у систему одбране Републике Србије. Што се тиче навода о неуставности одредаба члана 52. Закона , којима се професионалном припаднику Војске Србије омогућава, под одређеним условима (уз одобрење начелника Генералштаба, односно министра одбране) да раде и ван јединице, односно установе Војске Србије или да самостално обављају професионалну делатност после редовног радног времена, Уставни суд је нашао да се решење предвиђено наведеним чланом Закона ни на који начин не може довести у уставноправну везу са чланом 60. Устава којим се јемчи право на рад , с обзиром на то да су професионални припадници Војске Србије већ самим пријемом у службу Војске остварили право на рад зајемчено Уставом. Одобрење војног старешине за обављање додатних послова је оцена овлашћеног лица да такав рад, сагласно ставу 2. оспореног члана 52. Закона, не онемогућава или не отежава рад професионалног припадника Војске, односно не штети угледу Војске Србије и не утиче на непристрасност рада професионалног припадника Војске. У вези наведеног, Уставни суд указује да садржински иста решења садржи и Закон о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05 – исправка, 83/05 – исправка, 64/07, 67/07 – исправка, 116/08, 104/09, 99/14, 94/17, 95/18 и 157/20) у члану 26, којим се уређује додатни рад државног службеника.

У погледу одредбе члана 53. став 7. Закона, којом је предвиђено да овлашћена службена лица Војне полиције поступају по захтеву војног дисциплинског тужиоца и председника војног дисциплинског суда за довођење професионалних припадника Војске Србије и Министарства одбране за које постоје основи сумње да су извршили дисциплински преступ, а која избегавају саслушање у дисциплинском извиђају или на главном претресу пред војним дисциплинским судом, Уставни суд је нашао да се разлози иницијатора којима се оспорава уставност ове законске одредбе у односу на чл. 27, 29. и 39. Устава, којима се јемче право на слободу и безбедност, допунска права у случају лишења слободе без одлуке суда и слобода кретања, не могу сматрати уставноправно утемељеним разлозима за покретање поступка за оцену њене уставности. Ово стога што је овакво законско решење у складу са правилима кривичног права која се, сагласно члану 147. оспореног Закона, примењују у дисциплинским поступцима који се воде због дисциплинског преступа (теже повреде дужности из службе). Оспорено решење у конкретном случају одговара и решењима предвиђеним одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 – Одлука УС и 62/21 – Одлука УС) којима је прописано да јавни тужилац или суд може издати наредбу за довођење окривљеног који избегава пријем позива (члан 195. став 1.) и да наредбу за довођење окривљених који су војна лица извршава њихова команда (члан 196. став 3.).

Поводом навода иницијативе о неуставности одредбе члана 143. став 4. Закона, којом је прописано да се за кривично дело против Војске Србије за које је прописана казна затвора до три године, против војног лица може водити дисциплински поступак и да му се уместо кривичне санкције може изрећи дисциплинска казна, односно дисциплинска мера утврђена овим законом, ако је дело добило нарочито лак вид и ако то захтевају интереси службе, у складу са одредбама Кривичног законика, Уставни суд је нашао да је наведена законска одредба управо у сагласности са чланом 32. Устава којим се јемчи право на правично суђење, односно са чланом 34. став 4. Устава којим је утврђена претпоставка невиности окривљеног у кривичном поступку и с тим у вези указује на одредбе чл. 394. до 430. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 – исправка, 107/05 – исправка, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19) којима су прописана кривична дела против Војске Србије, а посебно на одредбу члана 429. овог законика, којом је предвиђено да се за кривично дело против Војске Србијеза које је прописана казна затвора до три године, уместо кривичне санкције може војном лицу изрећи дисциплинска казна, односно мера утврђена законом, ако је дело добило нарочито лак вид и ако то захтевају интереси службе.

Разматрајући н аводе иницијативе којима се оспорава уставност одредаба члана 147, члана 152. став 2. тачка 2а), члана 154. став 1. тач. 3) и 5) и став 2. тачка 4), члана 155. став 1. тач. 3) и 4а) и чл. 155а, 156, 161, 163, 164. и 165. Закона, а којима се уређује дисциплинска одговорност припадника Војске Србије , Уставни суд је нашао да се ова врста одговорности разликује од одговорности коју у обављању послова имају лица у другим државним органима. Наиме, дисциплинска одговорност припадника Војске представља врсту одговорности која проистиче из њиховог радноправног положаја, што значи да припадници Војске сносе личну дисциплинску одговорност за извршавање преузетих радних обавеза, а за чије повреде се, након спровођења одговарајућег поступка прописаног законом, могу изрећи дисциплинске санкције, и то дисциплинске мере које се изричу за лакше повреде дужности (дисциплинске грешке) и дисциплинске казне за теже повреде дужности (дисциплински преступи ). Дисциплинска одговорност припадника Војске је, због природе службе коју ова лица обављају, заснована на правилима војне дисциплине, а коју карактерише извршавање наређења, одлука и налога претпостављеног старешине, односно војних дужности предвиђених прописима. Сам систем војне дисциплине, чији је циљ јачање унутрашње чврстине, реда и морала у Војсци Србије, као и заштита угледа припадника Војске Србије, по својој природи намеће могућност постављања ограничења одређених права и слобода војним лицима, а чије би наметање са уставноправног гледишта било неодрживо за цивилна лица . Улога надлежних војних старешина, сагласно законским овлашћењима, састоји се, поред осталог, у спречавању повреда војне дисциплине тако што предузимају и с проводе васпитне и друге мере у Војсци Србије, али и у кажњавању оних припадника Војске Србије који прекрше правила војне дисциплине , односно учине лакше повреде дужности у вршењу војне службе . Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да оспорене одредбе Закона којима су, између осталог, прописане дисципл инске мере, односно дисциплинске казне за војна лица из чл. 152, 154. и 155. Закона, као што су забрана изласка из касарне или другог војног објекта и забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту у одређеном временском трајању (до 15, односно до 30 дана) проистичу из саме природе вршења војне службе, која се, с обзиром на уставноправни положај и улогу Војске, разликује од рада у другим државним органима . Осим тога, Уставни суд констатује да се н аведене дисциплинске мере и казне не могу изрећи цивилним лицима на служби у Војсци Србије већ (само) војним лицима (официру, подофициру, професионалном војник у), војницима на служењу војног рока, лицима у резервном саставу док се налазе на војној дужности у Војсци Србије и лицу на другом стручном оспособљавању за официре и подофицире, као и кадетима војне високошколске установе, и то у законом прописаном дисциплинском поступку. Ове мере и дисциплинске казне произлазе из природе војне службе и не могу се сматрати казном која у смислу одредбе члана 27. став 4. Устава обухвата лишење слободе, а коју превасходно изричу судови опште надлежности у кривичном поступку. Дисциплинске мере и дисциплинске казне забране изласка из касарне, односно војног објекта или из просторије у војном објекту се не могу поистоветити са казном затвора која се изриче за учињено кривично дело, већ је својеврсно ограничење слободе кретања војним лицима којима је таква мера (казна) изречена због повреде дужности из службе, односно учињених дисциплинских грешака и дисциплинских преступа прописаних Законом (чл. 148. и 149.) и као такве ове дисциплинске санкције се, сагласно одредби члана 146. став 1. истог Закона, могу изрећи припадницима Војске само док су у служби, јер су везане за радноправни статус тих лица, а не могу се применити према лицу коме је престала војна служба. Полазећи од наведеног и имајући у виду основну надлежност (сврху) Војске, а то је одбрана Републике Србије , као и специфичност војне службе у оквиру ове надлежности, чије је обављање често условљено и ограничењем слободе кретања у обављању редовних активности војних лица (нпр. ова лица не могу без дозволе претпостављеног старешине да напусте касарну, војни полигон или одређени војни објекат), Уставни суд сматра да је ограничење Уставом зајемчене слободе кретања на начин прописан оспореним Законом у складу са сврхом коју допушта Устав (члан 39. став 2.). Уставни суд, такође, указује на пресуду Европског суда за људска права од 8. јуна 1976. године у предмету Енгел и други против Холандије ( представкe бр. 5100/71, 5101/71, 5102/71, 5354/72 i 5370/72) у којој је, између осталог, констатовано : да војна служба сама по себи не представља лишење слободе према Европској конвенцији за заштиту људ ских права и основних слобода; да су специфични захтеви војне службе разлог прилично широких ограничења слободе кретања припадника оружаних снага; да је свака држава надлежна да организује сопствени систем војне дисциплине и да ужива одређену слободу процене по том питању ; да обавезе које намеће члан 5. Европске конвенције (право на слободу и безбедност личности) државама, а које оне не смеју прекорачити, нису идентичне за војнике и цивиле; да дисциплинска казна или мера, која би се, када се анализира, несумњиво сматрала лишавањем слободе, не може, међутим, имати исту карактеристику када се примењује на војника (став 59.).

Уставни суд је, такође, имао у виду да војни дисциплински суд (који се успоставља као посебан дисциплински орган за расправљање тежих повреда војне дисциплине, тј. дисциплинских преступа, таксативно набројаних у члану 149. оспореног Закона), не представља орган судске власти, већ према ставу Суда заузетом у Одлуци од 2. јула 2015. године („Службени гласник РС“, број 88/15), на коју се и иницијатор позвао, представља део управне власти који у жалбеном дисциплинском поступку својим пресудама као коначним управним актима одлучује о појединачним правима и обавезама припадника Војске Србије. Како је одредбом члана 198. став 2. Устава утврђено да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита, а одред бама члана 167. Закона прописано да се против првостепене одлуке донете у дисциплинском поступку може поднети жалба (која задржава извршење дисциплинске санкције) , а против пресуде Вишег војног дисциплинског суда може водити управни спор, Уставни суд налази да правна природа одлуке Војног дисциплинског суда и самог поступка пред тим судом, без обзира што се води применом правила кривичног права, представља решавање о праву и обавези физичког лица у специфичној управној ствари, па се законитост пресуда Вишег војног дисциплинског суда испитује у управн ом спору, што значи да припадник Војске Србије може да покрене управни спор пред надлежним управним судом подношењем тужбе, као и да изјави ванредно правно средство (захтев за преиспитивање судске одлуке или тужбу за понављање поступка) у случајевима предвиђеним одредбама чл. 49. и 56. Закона о управним споровима („Служ бени гласник РС“, број 111/09). Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да не стоје наводи иницијатора да се у управним предметима у којима се одлучује о дисциплинској одговорности припадника Војске Србије не примењују супсидијарно одредбе Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење), као и да је искључена могућност побијања ванредним правним леком. Независно од наведеног, Уставни суд додатно указује да Устав гарантује право на редовно правно средство (члан 36. став 2.) и не обухвата јемство права на ванредна правна средства, односно не гарантује право да и правноснажне одлуке буду предмет преиспитивања у поступку по ванредном правном средству, већ је ствар законодавца да уређујући правила одређеног судског поступка, у оквиру законодавне политике коју води, пропише да ли се и која ванредна правна средства могу изјављивати и против којих правноснажних одлука.

Поводом навода иницијативе да се управни акти у дисциплинском поступку доносе према правилима кривичног процесног права уместо према правилима закона који уређује општи управни поступак, Уставни суд указује на одредбу члана 3. став 2. Закона о општем управном поступку, која даје могућност да се поједина питања управног поступка могу уредити посебним законом ако је то у појединим управним областима неопходно, ако је то у сагласности са основним начелима одређеним овим законом и не смањује ниво заштите права и правних интереса странака зајемчених овим законом. Осим тога, сагласно одредбама члана 143. ст. 1. и 2. Закона, а које иницијатор није оспорио, припадници Војске Србије одговарају за кривична дела, привредне преступе и прекршаје по општим прописима, а одговорност за кривично дело, привредни преступ и прекршај не искључује дисциплинску одговорност ако дело које је предмет кривичног поступка, поступка за утврђивање одговорности за привредни преступ или прекршајног поступка, представља и повреду дужности из службе. Примена начела, односно правила кривичног права у поступцима који се воде пред војним дисциплинским судовима због теже повреде дужности (дисциплинских преступа) припадника Војске Србије управо ствара додатну правну сигурност окривљених лица, јер имају сва права која су окривљеним лицима гарантована Кривичним закоником и Закоником о кривичном поступку. Стога у раду војних дисциплинских судова учествују и судије поротници ( који се именују из редова официра, подофицира и војних службеника и намештеника) и војни дисциплински тужилац који подноси оптужни предлог и заступа оптужбу предовим судом, а дата је и могућност да се окривљени може бранити сам или преко браниоца, у ком случају бранилац окривљеног може бити адвокат или дипломирани правник са положеним правосудним испитом на служби у Војсци Србије или Министарству одбране, што је у интересу самог окривљеног лица с обзиром на то да и војни дисциплински тужиоци и председници војних дисциплинских судова морају бити официри правне службе са положеним правосудним испитом, као и да судије поротници Вишег војног дисциплинског суда морају бити професионални припадници Војске Србије, дипломирани правници са положеним правосудним испитом. Поводом навода иницијативе којим се оспорава решење прописано одредбом члана 165. став 3. Закона, према коме председници и судије поротници војних дисциплинских судова не могу бити позвани на одговорност за мишљење и за дати глас у вршењу судијске дужности, Уставни суд је констатовао да је овде реч о имунитету којим се обезбеђује независност, а самим тим и непристрасност ових лица у вршењу наведене дужности.

Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да наводи иницијативе којима се оспорава уставност одредаба З акона којима се уређује дисциплинска одговорност припадника Војске Србије, у односу на одредбе чл. 25, 27. и 30. и члан а 39. став 2. Устава , којима су утврђени неповредивост физичког и психичког интегритета, право на слободу и безбедност, притвор и слобода кретања , као и у односу на одредбе чл. 142, 143 и 151, чл. 156. до 162. и члана 194. Устава, којима су утврђени начела судства, врсте судова, имунитет судије, јавно тужилаштво и хијерархија домаћих и међународних општих правних аката, нису прихватљиви.

Поводом оспоравања „законитости“ појединих одредаба Закона у односу на одредбе Закона о раду, Законика о парничном поступку и Закона о општем управном поступку, Уставни суд указује да, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да цени међусобну усклађеност закона, као аката исте правне снаге, осим ако се тиме не крши јединство правног поретка, што по налажењу Суда, у овом уставносудском предмету није случај.

С обзиром на све изнето, Уставни суд је нашао да изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности наведених одредаба Закона о Војсци Србије , па је, сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), иницијативу одбацио, решавајући као у тачки 1. изреке.

Из свих претходно наведених разлога, Уставни суд је нашао да се оспорене одредбе члана 4. став 2, чл. 42. и 43, чл. 52. до 59, члана 56а, чл. 61. до 97. и члана 103. Правила о војној дисциплини, којим се ближе уређују дисциплинска одговорност, дисциплински поступак, извршење дисциплинских санкција и трошкови настали током вођења дисциплинских поступака пред војним дисциплинским судовима, месна надлежност, организација, састав и рад војних дисциплинских судова и војних дисциплинских тужилаца (члан 1.) и које је донето на основу изричитог овлашћења из члана 170. оспореног Закона, а ради извршења оспорених одредаба Закона, не могу довести у уставноправну везу са одредбама Устава и закона у односу на које иницијатор тражи покретање поступка за оцену уставности и законитости овог општег акта . Стога је Уставни суд иницијативу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 2. изреке.

Поводом навода иницијативе којима се оспорава уставност тачке 13. став 5. Правила службе Војске Србије у односу на члан 194. Устава, Уставни суд је констатовао да овај акт по својој правној природи не представља општи правни акт у смислу члана 167. Устава, за чију оцену уставности и законитости је надлежан Уставни суд, и да стога не постоје процесне претпоставке за покретање и вођење поступка нормативне контроле оспореног акта у овом уставносудском предмету. Уставни суд указује да је још у Закључку IУо-1/2016 од 9. маја 2017. године, у погледу правне природе овог акта, утврдио да се ради о акту интерног карактера, који је и означен као такав , а којим су уређена правила унутрашњег реда, организације рада и односа у вршењу војне службе унутар Војске Србије. Имајући у виду изнето, Уставни суд је иницијативу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, због ненадлежности, решавајући као у тачки 3. изреке.

Сагласно свему наведеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. т ачка 5), члана 46. тачка 5) и члана 47. став 1. тач. 1) и 4) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Решење као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Снежана Марковић