Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Б . из Новог Сада , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. септембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Б . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Нови Сад 2 у предмету број 952-02-13-520/2015 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом де лу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право М. Б . на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Б . из Новог Сада, преко пуномоћника Р . В, адвоката из Новог Сада, поднела је Уставном суду, 5. фебруара 20 21. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбама члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Нови Сад 2 у предмету број 952-02-13-520/2015, као и против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 18253/17 од 19. новембр а 2020. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, истиче да је предметни управни поступак трајао пет година, а да је оспорена пресуда донета након више од три године од покретања управног спора.
Уставном жалбом је предложено да Уставни суд поништи оспорени акт и утврди право подноситељке на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу, оспорени акт и целокупну достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подноситељка уставне жалбе је 19. новембра 201 5. године поднела Републичком геодетском заводу – Служба за Катастар непокретности Нови Сад 2 захтев „за упис станарског права у име и корист Р. Б .“ на породичној стамбеној згради у улици Н. број 1 у Новом Саду, на основу решења Основног суда у Новом Саду Р. 1586/88 од 30. марта 1993. године.
Решењем првостепеног органа број 952-02-13-520/2015 од 10. маја 201 6. године одбијен је као неоснован захтев за упис забележбе постојања станарског права у корист Р. Б . на спорној непокретности . У образложењу решења је наведено: да чланом 82. Закона о државном премеру и катастру није предвиђен упис забележбе постојања станарског права; да су општи услови за упис забележбе постојањ е уписане непокретности и уписаног претходника; да спорна непокретност н ије уписана у катастар непокретности, а противници предлагача из достављеног решења нису уписани као власници те непокретности, те достављена исправа не испуњава услове из чл. 83, 84. и 85. наведеног закона.
Подноситељка уставне жалбе је 23. маја 201 6. године изјавила жалбу против наведеног решења, која је одбијена р ешењем Републичког геодетског завода 07-3 број 952-02-23-7063/2016 од 25. јула 2016. године , из разлога наведених у побијан ом решењу.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 18253/17 од 19. новембр а 2020. године одбијена је као неоснована тужба подноситељке уставне жалбе поднета 2. децемб ра 2017. године против предметног решења другостепеног органа. Прихватајући у свему разлоге тог органа за одбијање жалбе, Управни суд је нашао да одлуком о жалби није повређен закон на штету подноситељке.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, поред осталих, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак има водити брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања, орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најкасније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, ако посебним законом није одређен краћи рок; да је у осталим случајевима орган дужан да донесе решење и достави га странци најкасније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок ( члан 208. став 1.).
Сагласно одредби члана 19. став 1. Закона о управним споровима („Службени лист РС“, број 111/09), ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Нови Сад 2 у предмету број 952-02-13-520/2015 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава .
Уставни суд је констатовао да је оспорени поступак започео 19. новембра 201 5. године, подношењем захтева подноситељке уставне жалбе за упис забележбе и да је правноснажно окончан оспореном пресуд ом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 18253/17 од 19. новембр а 2020. године, дакле, да је трајао дуже од пет година , што може указивати на то да о предметном захтеву није одлучено у разумном року. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понаша ња подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа и судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на овако дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да предметни управни поступак није био сложен, ни у погледу чињеничних, нити правних питања.
Испитујући значај предмета поступка за подноситељку уставне жалбе, Уставни суд констатује да је он а има ла материјални интерес да се у разумном року одлучи о њеном захтеву за упис забележбе станарског права у корист њеног покојног супруга.
Испитујући поступање управних органа у овој правној ствари, Уставни суд је констатовао да је првостепени орган одлуку о захтеву донео после шест месеци, те да је о жалби подноситељке одлучено у року прописаном законом. По налажењу овог суда, за дуго трајање оспореног поступка одговоран је превасходно Управни суд, који је о тужби подноситељке одлучивао непуне три године, што се не може сматрати ефикасним поступањем.
Оцењујући понашање подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да је она имала законску могућност да поднесе жалбу и, евентуално, тужбу Управном суду због „ћутања администрације“, због кашњења у одлучивању првостепеног органа по њеном захтеву. Међутим, имајући у виду да је одлука о захтеву донета непуних пет месеци по протеку рока прописаног законом, овај суд је оценио да подношење правних средст ава за убрзање поступка, у конкретном случају, не би битно утицало на трајање поступка у целини.
Уставни суд је, полазећи од наведеног, нашао да је у предметном управном поступку повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноситељка претрпела. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године ( представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 18253/17 од 19. новембр а 2020. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Имајући у виду садржину оспореног акта, Уставни суд налази да је Управни суд навео детаљне разлоге з бог којих је оценио да решењем чију је законитост испитивао није повређен закон на штету подноситељке. По оцени овог суда, уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на повреду означених права зајемчених Уставом.
Уставни суд је, стога, у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд није посебно одлучивао о захтевима за накнаду нематеријалне штете „због повреде права личности“ и за накнаду материјалне штете, будући да је подноситељка те захтеве истакла у вези са о спореном пресудом Управног суда.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.