-повреда права на суђење разумном року из члана 32. став 1. Устава (у преосталом делу одбацивање)
Република Србија
УСТАВНИ СУД
Број: Уж-7216/2020
___________ 2023. године
Београд
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. Ш . из Панчева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. јуна 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. Ш . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством одбране у предмету број 1-1283 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право В. Ш . на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Ш . из Панчева поднео је Уставном суду, 21. јула 2020. године, уставну жалбу због повреде начела забране дискриминације из члана 21. став 3. Устава Републике Србије, права на правично суђење и права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на рад из члана 60. став 4. Устава, „у поступку регулисања његовог радног статуса“ који се води пред Министарством одбране и надлежним судовима у управном спору.
Подносилац је у уставној жалби навео да поступак у коме се одлучује о престанку његове професионалне војне службе траје од 2002. године и да још није окончан. Истакао је да је Министарство одбране поступало супротно налозима и правним схватањима надлежних судова у управном спору, мењајући у својим актима само датуме престанка службе, као и да још није донело акт у извршењу пресуде Управног суда У. 5882/18 од 5. децембра 2019. године.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су у оспореном поступку повређена означена Уставом зајемчена права и утврђено начело, утврди право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у износу од 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије и наложи Министарству одбране да поступи у свему у складу са налозима и правним схватањима изнетим у пресуди Управног суда од 5. децембра 2019. године, тако што ће спровести законит поступак у коме ће се коначно решити његов статус.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства одбране број 1-1283 и Управног суда У. 9598/10 (2009), У. 704/11, У. 13557/15 и У. 5882/18, као и из целокупне документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Подносилац уставне жалбе је 6. јуна 2002. године поднео захтев за достављање акта о престанку војне службе ради регулисања пензијског стажа. У својој каснијој писаној изјави је навео да је проблем настао када је сазнао да постоји „решење број 671-1/1871 од 23. марта 1993. године према којем је 22. септембра 1991. године самовољно напустио своју јединицу“, те је тражио да му се изда наведено решење „како би могао да брани своју част и достојанство“.
У персоналном листу подносиоца уставне жалбе који се налази у списима предмета наведено је да донето поменуто решење од 23. марта 1993. године, али се то решење не налази у списима предмета. У поступку по наведеном захтеву донети су нови акти о престанку службе подносиоца.
Како тражени акт није донет у законом прописаном року, подносилац је 15. јула 2002. године поднео накнадни захтев за његово доношење, а 9. децембра 2002. године је поднео и тужбу због „ћутања управе“.
Пресудом Врховног војног суда Уп. 2172/03 од 30. марта 2004. године уважена је тужба подносиоца и обавезана Војна пошта 1790 Београд, као правни следбеник Војне поште 3001 Београд, да донесе одговарајући акт.
У досадашњем току поступка је донето шест наредби о престанку службе подносиоца уставне жалбе број 3-110 од 22. септембра 2004. године, број 1-231 од 27. априла 2009. године, број 41-617 од 20. децембра 2010. године, број 1-293 од 27. августа 2015. године, број 1-148 од 1. марта 2018. године и број 1-1283 од 26. новембра 2020. године, које су поништене у управном спору по тужбама подносиоца, пресудом Врховног суда Србије Ув. 1913/06 од 27. фебруара 2008. године и пресудама Управног суда У. 9598/10 (2009) од 22. октобра 2010. године, У. 704/11 од 17. априла 2014. године, У. 13557/15 од 20. априла 2017. године, У. 5882/18 од 5. децембра 2019. године и У. 24337/20 од 5. децембра 2022. године. Предмет је последњом пресудом Управног суда враћен министру одбране на поновно одлучивање.
Све наредбе о престанку професионалне војне службе су биле засноване на истом основу - неоправдан изостанак са службе пет дана непрекидно, који је био прописан одредбом члана 107. став 1. тачка 2) раније важећег Закона о Војсци Југославије, на основу које су донете прве три наредбе, и одредом члана 110. став 1. тачка 3) Закона о Војсци Србије, на основу које су донете остале три наредбе. Као датуми престанка службе утврђени су: у првој наредби 22. септембар 1991. године, у другој 19. мај 1992. године, у трећој 6. новембар 1993. године, а у остале три наредбе 30. септембар 1992. године.
Такође, све наредбе су поништене у основи из истог разлога - у њима нису наведени докази на основу којих се несумњиво може утврдити тачан период непрекидног изостанка подносиоца са службе да би му истеком петог дана изостанка престала служба, а додатно је утврђена и повреда правила поступка јер су сведоци 2015. године дали изјаве без присуства подносиоца. Управни суд је у свакој пресуди нашао да министар одбране није поступио по примедбама из претходне пресуде. По схватању Управног суда, природа ствари и подаци прибављени у поступку нису дали могућност том суду да донесе одлуку у пуној јурисдикцији .
У спроведеном поступку је, на основу доказа које доставио подносилац, доказа из војних евиденција и других војних докумената, аката о кретању подносиоца у служби и саслушањем сведока, утврђено: да се подносилац уставне жалбе налазио на служби у Југословенској народној армији (у даљем тексту: ЈНА) од 15. фебруара 1989. године; да је последња дужност у ЈНА на коју је био постављен била командир 4. моторизоване чете у 1. моторизованом батаљону „А“, 622. моторизоване бригаде „Р“ 10. Корпуса, 5. Војне области, коју је примио 2. августа 1991. године, у гарнизону Петриња, у чину капетана; да је 622. моторизована бригада расформирана наредбом министра одбране ДТ. број 2711-1 од 9. јуна 1992. године са роком расформирања до краја септембра 1992. године; да нема предлога надлежног старешине о постављењу, нити је подносилац био постављен на дужност после расформирања 622. моторизоване бригаде; да подносилац приликом саслушања сведока није дао прецизан одговор на питање на којој дужности је био након расформирања 622. моторизоване бригаде, већ је истакао да је био обавештајац, не наводећи ниједан доказ за наведену тврдњу; да је неспорна чињеница да је за одређени број активних војних лица која су остала на територији Републике Српске Крајине донета наредба о упућивању у Војску Републике Српске Крајине, али да та наредба није евидентирана у персоналном листу подносиоца, док је за друга активна војна лица иста чињеница уписана у персонални лист; да у досијеу персоналних података нема доказа да се подносилац писмено обраћао Министарству одбране од наведеног дана па све до 6. јуна 2002. године када је поднео захтев тадашњој ВП 1790 Београд да му се достави акт о престанку професионалне војне службе ради регулисања пензијског стажа; да су С. Т, који је у периоду од 1. децембра 1992. до 5. августа 1995. године био заступник команданта, а потом командант Банијског корпуса Српске војске Крајине, и С . Л, који је у периоду од 1. јуна до 31. децембра 1992. године био командант Бригаде милиције у гарнизону Петриња, а у периоду од 10. новембра 1993. до 11. децембра 1994. године начелник штаба (уједно и заменик команданта) Банијског корпуса, у писаним изјавама од 11. маја и 20. априла 2015. године навели да подносилац уставне жалбе тада није био у саставу јединица којима су они командовали, што су поновили приликом накнадног саслушања; да војна књижица коју поседује подносилац није доказ да је био у професионалној војној служби, јер су војне књижице имали војни обвезници који су учествовали у рату, а не и професионална војна лица; да је из акта Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд од 6. августа 2020. године утврђено да је подносилац имао пријављено пребивалиште у Београду од 26. августа 1993. године, што се поклапа са чињеницом да је имао две фирме регистроване на своје име, и то „A .“ која је регистрована 31. октобра 1993. године, без података када је престала да ради, и СУР „В.“ која је регистрована 1. априла 1995. године, а трајно престала да ради 30. јуна 1996. године; да је надлежно лице за време ратних сукоба од 1991. до 1995. године, на основу спискова лица, преузимало плате од Поштанске штедионице за официре, подофицире и цивилна лица која су тада службовала на том подручју и да су плате исплаћиване у јединицама, али су пре тога биле евидентиране у Поштанској штедионици; да је увидом у листинг уплата и исплата Поштанске штедионице, које су вршене на текући рачун подносиоца, утврђено да је Војно-рачуноводствени центар 6. новембра 1992. године исплатио последњу плату подносиоцу, и то за месец септембар 1992. године; да је сведок Т. П . у изјави од 28. маја 2015. године навео да му није познато због чега је Поштанска штедионица престала да врши исплату плата подносиоцу, нити да је она то стварно и учинила; да подносилац није доставио релевантне доказе да је био на подручју Републике Српске Крајине до августа месеца 1995. године; да је стога као датум престанка службе узет 30. септембар 1992. године, када је расформирана 622. моторизована бригада и када му је престала исплата плате.
Подносилац уставне жалбе је подносио приговоре ради убрзања управног спора најпре у предмету У. 13557/15, који је одбијен као неоснован решењем Управног суда Р4 У 40/17 од 10. маја 2017. године, а потом и у предмету У. 5882/18, који је усвојен решењем Управног суда Р4 У 295/19 од 7. новембра 2019. године, те је утврђена повреда права на суђење у разумном року. Подносилац уставне жалбе и Државно правобранилаштво су закључили вансудско поравнање број Срр-2809/19 од 3. децембра 2019. године којим су се сагласили да се подносиоцу исплати новчано обештећење за неимовинску штету због утврђене повреде права на суђење у разумном року у предмету Управног суда У. 5882/18 у висини од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Подносилац је, такође, 13. јула 2020. године поднео захтев за извршење пресуде Управног суда У. 5882/18 од 5. децембра 2019. године поводом кога је донето решење Управног суда Уи. 295/20 од 7. децембра 2020. године којим је уважен захтев и наложено Министарству одбране да, у року од 30 дана од дана достављања решења, донесе акт у извршењу наведене пресуде.
Поред тога, у поступку су донете две пресуде Врховног касационог суда Узп. 284/2017 од 12. октобра 2017. године и Узп. 7/2020 од 7. фебруара 2020. године, којима су одбијени захтеви Министарства одбране и подносиоца уставне жалбе за преиспитивање судских одлука – пресуда Управног суда од 20. априла 2017. и 5. децембра 2019. године.
Предмет се налази у поступку пред министром одбране ради доношења нове наредбе у извршењу пресуде Управног суда од 5. децембра 2022. године.
3.2. У поступку престанка професионалне војне службе подносиоца уставне жалбе, након наредби о престанку службе доношена су решења о разрешењу од службе. Имајући у виду да се решење о разрешењу доноси на основу наредбе о престанку професионалне војне службе, поништавање наредбе је имало за последицу и поништавање решења о разрешењу. Како је неизвесност на страни подносиоца у погледу његовог радноправног статуса искључиво везана за доношење наредбе о престанку професионалне војне службе, Уставни суд није наводио ток поступка који се односи на разрешење подносиоца од професионалне војне службе.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о служби у оружаним снагама („Службени лист СФРЈ“, бр. 7/85, 20/89, 40/89 и 26/90 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93 и 50/93) било је прописано: да се као повреда војне дисциплине сматра неоправдано изостајање или самовољно удаљавање из војне јединице или војне установе, односно са службе (члан 156. тачка 2)); да се за дисциплинске преступе може изрећи дисциплинска казна губитак службе активног војног лица (члан 161. став 1. тачка 6)); да покретање поступка због дисциплинског преступа застарева за шест месеци од дана кад је претпостављени старешина сазнао да је дисциплински преступ учињен, али се поступак не може покренути ни водити ако је од дана кад је дисциплински преступ учињен протекао рок од две године (члан 165. став 2.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05) било је прописано: да професионалном официру, односно професионалном подофициру престаје служба ако неоправдано изостане са службе пет дана непрекидно или седам дана са прекидом у току 12 месеци (члан 107. став 1. тачка 2)); да се предлог за престанак службе по члану 107. став 1. тачка 2. доставља старешини надлежном за доношење акта о престанку службе, у року од 8 дана од дана кад је настао разлог за престанак службе (члан 112. став 1.); да је надлежни старешина дужан да донесе акт о престанку службе у року од 30 дана од дана пријема предлога за престанак службе (члан 112. став 3.); да професионалном војнику за кога је донесен акт о престанку службе, служба у Војсци престаје разрешењем (члан 113. став 1.). У основи истоветне одредбе су садржане и у одредбама члана 110. став 1. тачка 3), члана 116. ст. 1. и 4. и члана 117. став 1. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС“, бр. 116/07, 88/09, 101/10, 10/15, 88/15 – Одлука УС, 36/18, 94/19 и 74/21 – Одлука УС), који се примењује од 1. јануара 2008. године.
Одредбом члан 14. Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), који се примењивао до 31. маја 2017. године, било је прописано да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења. У основи истоветна одредба је садржана у одредби члана 9. став 2. Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16, 95/18 -аутентично тумачење и 2/23 – Одлука УС).
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи (члан 2.); да када суд поништи акт против кога је био покренут управни спор, предмет се враћа у стање поновног решавања по жалби, односно стање поновног решавања по захтеву странке у првостепеном поступку, ако је жалба била законом искључена (стање пре него што је поништени акт донет) (члан 69. став 1.); да ако према природи ствари у којој је настао управни спор треба уместо поништеног управног акта донети други, надлежни орган је дужан да тај акт донесе без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана достављања пресуде, при чему је надлежни орган везан правним схватањем суда, као и примедбама суда у погледу поступка (члан 69. став 2.); да ће суд поништити оспорени акт и сам решити управну ствар пресудом, ако надлежни орган после поништења управног акта донесе управни акт противно правном схватању суда или противно примедбама суда у погледу поступка, па тужилац поднесе нову тужбу, осим ако то није могуће због природе те ствари или је иначе пуна јурисдикција законом искључена (члан 70. став 1.); да пресуда донета у случају из става 1. овог члана у свему замењује акт надлежног органа (члан 70. став 2.); да је суд дужан да посебно образложи, ако сматра да због природе ствари не може да сам реши управну ствар (члан 70. став 3.); да о случају из става 1. овог члана суд извештава орган који врши надзор над радом органа (члан 70. став 4.); да ако надлежни орган после поништења управног акта не донесе одмах, а најкасније у року од 30 дана, нови управни акт, странка може посебним поднеском да тражи доношење таквог акта (члан 71. став 1.); да ако надлежни орган не донесе акт из става 1. овог члана ни у року од седам дана од тражења странке, странка може посебним поднеском да захтева од суда који је донео пресуду доношење таквог акта (члан 71. став 2.); да ће суд руководиоцу органа који није поступио по пресуди, у смислу члана 70. став 1. и члана 71. овог закона, решењем изрећи новчану казну у износу од 30.000 до 100.000 динара (члан 75. став 2.); да у случају да лице из ст. 1. и 2. овог члана и поред изречене новчане казне, не изврши обавезу због које му је казна изречена, суд може поново изрећи новчану казну у износу прописаном у ст. 1. и 2. овог члана (члан 75. став 3.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од тога да је период у коме има надлежност да оцењује повреду права на суђење у разумном року почео 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, којим је обезбеђена уставносудска заштита у поступку по уставној жалби. Међутим, полазећи од тога да управни поступак и управни спор представљају јединствену целину, Уставни суд је на становишту да се за утврђивање оправданости трајања поступка у предмету Министарства одбране број 1-1283, мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године.
Оспорени поступак је покренут поводом захтева подносиоца од 6. јуна 2002. године којим је тражио достављање акта о престанку службе и још није окончан. Налази се у фази доношења новог акта министра одбране у извршењу пресуде Управног суда од 5. децембра 2022. године. Дакле, период меродаван за оцену истакнуте повреде права на суђење у разумном року траје 21 годину.
Поред саме дужине трајања поступка, Уставни суд је, при оцењивању да ли је период одлучивања надлежних органа и судова о праву подносиоца уставне жалбе био разуман, узео у разматрање и следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца као странке у поступку, поступање надлежних органа и судова пред којима је вођен поступак, као и то о ком праву подносиоца је одлучивано.
Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је у спроведеном поступку потребно утврдити чињенично стање у погледу обављања војне службе подносиоца уставне жалбе после повлачења јединица ЈНА из Хрватске 19. маја 1992. године, односно да ли је и на који начин је подносилац обављао службу у Војсци Републике Српске Крајине, у ком периоду му је исплаћивана плата, те да ли се подносилац пријавио надлежним војним органима у Републици Србији по повратку из Хрватске и због чега након повратка није даље распоређен на одговарајуће дужности, на шта је јасно указао Врховни касациони суд у пресуди Узп. 7/2020 од 7. фебруара 2020. године. Од тога зависи примена материјалног права и утврђивање основа и датума престанка његове професионалне војне службе. Имајући у виду да се утврђују догађаји који су се десили пре више од 30 година, при чему су одређени докази због протека времена постали непотпуни и непоуздани, Уставни суд је оценио да је предмет у чињеничном смислу постао сложенији. Такође, испуњеност услова за престанак професионалне војне службе због неоправданог изостанка са службе цени се према материјалном пропису који је важио у време када су наступиле чињенице које образују тај разлог за престанак службе. Неоправдан изостанак са службе је прописан као разлог за престанак професионалне војне службе раније важећим Законом о Војсци Југославије, а потом и важећим Законом о Војсци Србије. Истим законима су прописани инструкциони рокови за достављање предлога за престанак службе и за одлучивање о том предлогу, чији протек не утиче на примену наведеног разлога за престанак службе (видети Одлуку Уставног суда Уж-7656/2018 од 1. јула 2021. године).
Подносилац има правни и материјални интерес да му се утврди каснији датум престанка службе ради утврђивања пензијског стажа у дужем трајању.
Уставни суд је утврдио да је посматрани поступак обележило кашњење надлежног органа са доношењем наредби о престанку професионалне војне службе подносиоца и неефикасно непоступање тог органа по обавезујућим примедбама из пресуда надлежних судова у управном спору. Наиме, прва наредба о престанку службе од 22. септембра 2004. године је донета више од две године од подношења захтева подносиоца, док је наредба од 27. августа 2015. године донета годину дана после истека законском прописаног рока. При томе, надлежни орган није извео све доказе на основу којих би се несумњиво утврдио датум почев од кога је подносилац неоправдано изостао са службе у ЈНА, при чему је прибавио изјаве одређених сведока које су дате без присуства подносиоца, што је додатно утицало на дуже трајање оспореног поступка.
Уставни суд је, међутим, нашао да су надлежни судови превасходно допринели прекомерном трајању оспореног поступка јер су у шест управних спорова укупно одлучивали 12 година и осам месеци. Уставни суд је узео у обзир да је први управни спор пред Врховним војним судом, Судом Србије и Црне Горе и Врховним судом Србије трајао две године и четири месеца, а други управни спор пред Врховним судом Србије и Управним судом једну годину и четири месеца. Трајање прва два управа спора се није могло сматрати неразумно дугим, посебно ако се има у виду да су у том периоду више пута мењани прописи о надлежности судова за решавање управних спорова. Међутим, Уставни суд напомиње да је чињеница да су већ вођена два управна спора, налагала Управном суду да брже одлучи о каснијим тужбама подносиоца. Тај суд је одлуку о трећој тужби подносиоца донео након три године и три месеца, а о свакој наредној тужби у периоду од једне године и седам месеци до две године од њиховог подношења. Уставни суд указује на то да је Управни суд у тренутку пријема каснијих тужби морао имати у виду колико је поступак у предмету претходно трајао и да стога по таквим тужбама поступа посебно ажурно. С тим у вези, указује се и на релевантну праксу Европског суда за људска права, који је изразио становиште да чињеница да се више пута налаже поновно разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Pavlyulynets против Украјине, број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије, број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године). Уставни суд сматра да је Управни суд, у ситуацији када је у свакој пресуди нашао да министар одбране није поступио по примедбама из претходне пресуде, био овлашћен да, у складу са одредбом члана 75. став 2. Закона о управним споровима, донесе решење о новчаном кажњавању руководиоца надлежног органа који није поступио по пресуди, у смислу члана 70. став 1. наведеног закона. Са друге стране, Врховни касациони суд је брзо одлучио у поступцима по ванредном правном средству.
Када је у питању понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да је он користио правна средства за убрзање поступка - тужбу због „ћутања управе“ на самом почетку поступка и захтев за доношење акта у извршењу пресуде Управног суда од 5. децембра 2019. године. Са друге стране, подносилац није поднео захтев за доношење новог акта у извршењу пресуде Управног суда од 17. априла 2014. године, иако надлежни орган годину дана није поступао по наведеној пресуди.
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу и утврдио повреду наведеног уставног права, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон, 103/15 и 10/23), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања оспореног поступка, неефикасно и споро поступање надлежног органа и судова, чињеницу да је подносилац остварио право на новчано обештећење за неимовинску штету због утврђене повреде права на суђење у разумном року у предмету Управног суда У. 5882/18 у висини од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, пропуштање подносиоца да користи правна средства за убрзање поступка у трајању од једне године, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије , од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Оцењујући истакнуте повреде начела забране дискриминације из члана 21. став 3. Устава Републике Србије, права на правично суђење и права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на рад из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је констатовао да је уставна жалба у том делу преурањена.
Како је у време изјављивања уставне жалбе, 21. јула 2020. године у току био поступак доношења нове наредбе о престанку професионалне војне службе подносиоца у извршењу пресуде У. 5882/18 од 5. децембра 2019. године, Уставни суд је закључио да оспорени поступак још није био правноснажно окончан.
С обзиром на изложено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.